Gladijatorske borbe su u Rimu uvedene u prvoj polovini 3. veka pne u sklopu pogrebnih svečanosti, kao obred žrtvovanja ljudskih života senima pokojnika
U prvoj zabeleženoj borbi 264. godine pne borila su se tri para. Krajem 2. veka gladijatorske borbe su postale popularne predstave koje su rimski carevi « poklanjali » svom narodu. Prvobitno su se izvodile u Forumu, a kasnije u amfiteatrima širom Rimskog carstva. Najpoznatiji amfiteatar je svakako rimski Koloseum. Gladijatorske borbe su ukinute sa jačanjem hrišćanstva, na temelju zakona cara Konstantina Velikog iz 325. godine, ali su se i dalje sporadično održavale do oko 450. godine. Poslednje gladijatorske borbe u samom gradu Rimu održane su 1. januara 404. godine. Još neke činjenice o gladijatorima:
Nisu svi bili robovi
Nisu svi gladijatori bili dovedeni u arenu u lancima. Iako je većina bila iz redova robova koji su počinili teške zločine, otkriveni su natpisi koji pokazuju da se od 1.veka p.n.e. demografska struktura gladijatora izrazito menja. Uzbuđenje bitke i huk gužve postali su privlačni za slobodne ljude koji su se svojevoljno uključivali u borbe maštajući o slavi i velikoj novčanoj nagradi. To su često bili bivši vojnici vešti u borbi, ali su neki pripadali i višoj klasi patricija.
Nisu se (uvek) borili do smrti
Holivudski filmovi često prikazuju krvave gladijatorske borbe kao borbu do smrti. Međutim, borbe su se odvijale prema strogo propisanim pravilima. Pri odabiru dvojice ratnika strogo se vodilo računa o tome da budu sličnih konstitucija i iskustva. Takođe, sudija je kontrolisao da li se pravila borbe poštuju. Često je i zaustavljao borbu ukoliko bi neki od učesnika bio teško ranjen. Borba se završavala u pat-poziciji ukoliko bi publici postala dosadna, i u retkim slučajevima - kada bi učesnici časno napuštali arenu uz divljenje publike jer su im priredili uzbudljivu predstavu.
S obzirom na to da su treneri ulagali dosta u gladijatore, nerado su ih gledali kako umiru u rimskim amfiteatrima. Zbog toga su ih obučavali kako da u borbama rane svog protivnika, a da ga ne ubiju.
I žene su se borile
Gladijatorke su bile žene koje su se borile u areni u starom Rimu i uglavnom su bile robinje. Međutim, bilo je i onih koje su se svojevoljno prijavljivale. Iako su bile retka pojava, one su zaista postojale, a za to ima dokaza kako u arheologiji, tako i u književnosti. U literaturi se najviše pominju gladijatorske borbe u kojima su učestvovale žene, a koje je organizovao Domicijan. On je voleo da gleda borbu između gladijatorki i patuljaka, a na osnovu sačuvanih slika i mozaika iz tog doba, može se zaključiti da su se gladijatorke borile obnaženih grudi i da su retko nosile šlemove.
Noć je bila namenjena za borbe gradijatorki jer su te borbe bile retke i imale su veliki značaj. Obučene kao Amazonke, zabavljale su publiku na trbinama sve dok ih u 3.veku nije zabranio rimski imperator Septimije Sever.
Bilo ih je više vrsta
U početku se od gladijatora očekivalo da se bore u odeći naroda kojem pripadaju, a kasnije su dobijali posebna obeležja. Gladijatorske igre su evoluirale od borbi na smrt do organizovanog sporta koji je imao svoja pravila. Borci su razvrstavani u klase na osnovu iskustva i specijalizovani su za određeni stil borbe i vrstu oružja. Najpopularniji su bili „murmiloni“ i „treksi“ koji su se borili mačem i štitom, ali je bilo i „ekvitesa“ koji su ulazili u arenu na konjima, kao i „dimakera“ koji su se borili sa dva mača. „Esaderi“ su se borili u dvokolicama u stilu britanskih Kelta i pretpostavlja se da je njih uveo Julije Cezar nakon invazije na Britaniju.
Od svih vrsta gladijatora, možda je najneobičnija bila klasa „retarija“ koji su od oružja imali samo mrežu i štitnik na levom ramenu. Ovi ratnici su imali taktiku da zbune protivnika tako što su pre same borbe bacali mrežu na njega sa ciljem da ga razoružaju. Ukoliko pokušaj ne uspe, ostajali su bez oružja i sa malim šansama za pobedu.
I rimski imperatori su učestvovali
Rimski carevi su često osvajali « ljubav » svog naroda tako što su organizovali surove gladijatorske borbe u amfiteatrima. Nekoliko njih učestvovalo u tim borbama kako bi pokazali svoje ratne veštine pod strogo kontrolisanim uslovima i sa tupim noževima. Imperatori su se borili sa neiskusnim borcima ili sa slabo naoružanim pripadnicima publike. Najpoznatiji od njih je svakako rimski car Kaligula, koji je trošio ogromna sredstva za priređivanje predstava
