Poznati ruski romantičarski pisac i pesnik, poznat kao "pesnik Kavkaza", Mihail Jurjevič Ljermontov, rodio se 3/15. oktobra 1814. godine u Moskvi.
Nakon završetka gimnazije, Ljermontov je 1830. upisao Moskovski univerzitet, ali se nije dugo zadržao zbog nepokornosti prema jednom profesoru. Od 1830. do 1834. išao je u vojnu školu u Sankt Peterburgu nakon čega postaje oficir. Za to vreme pisao je poeziju i to pod uticajem Puškina i Bajrona. Zanimao se i za rusku istoriju i srednjovekovnu epsku poeziju, što se odrazilo na "Pesmu trgovca Kalašnjikova", poemu “Borodino”, ali i seriju balada.
Ljermontov život obeležila je Puškinova smrt. Posle smrti Aleksandra Puškina, Petrogradom je u rukopisu počela kružiti pesma »Pesnikova smrt«. U toj svojoj pesmi, Ljermontov je za Puškinovu smrt okrivio dvorsku kamarilu i čitav tadašnji režim. Poslednjih šesnaest stihova, počev od stiha: »Vas ja žigošem, nadmene potomke«, Ljermontov je naknadno napisao, ozlojeđen pokušajem dvorskih krugova da nađu opravdanje za Puškinovog ubicu. Pesma je primljena sa velikim interesovanjem i odobravanjem Puškinovih poštovalaca, tako da je Ljermontov zbog nje preko noći stekao književnu slavu.
Međutim, jedan od prepisa pesme brzo je dospeo i do cara i to s primedbom: »Poziv na revoluciju«! Ljermontov je zajedno sa prijateljem, svojim i Puškinovim - S. A. Rajevskim, koji je rasturao prepiske te pesme, odmah izveden pred vojni sud i osuđen na progonstvo. Ljermontov je potom poslat na Kavkaz, u Nižegorodski dragonski puk, koji se već nalazio na bojištu i imao ogromne gubitke, pa se smatralo da je pesnik poslat u sigurnu smrt.
Kao i Puškin, Ljermontov je stradao u dvoboju. Bilo je to, kažu savremenici, klasično ubistvo u dvoboju. Bio je to drugi dvoboj u njegovom životu. U prvom, sa sinom francuskog poslanika Ernestom De Baranom, koji mu je, između ostalog, zamerio što je, kako je on to shvatio, za ubistvo Puškina okrivio Francuze kao naciju, nekim čudom je ostao u životu. Dvoboj je počeo mačevima i u trenutku kad je Ljermontovu puklo sečivo, Francuz se okliznuo i samo zaparao pesnikovu košulju. Zatim su prešli na pištolje. Ljermontov je mirno stajao dok je De Baran pucao i promašio, a zatim je ispalio metak u vazduh i De Baranu pružio ruku. Dvoboj je, tako, završen rukovanjem, a Ljermontov je proteran na Kavkaz.
Četiri godine kasnije, gardijski major Martinov, Ljermontovljev dugogodišnji prijatelj iz junkerske škole, posle jednog pesnikovog komentara, izazvao je ovoga na dvoboj. Dvoboju su kumovale dvorske spletke i svi istraživači Ljermontovljevog života se slažu da je dvoboj namešten i da mu je nađen protivnik koji će ga u dvoboju sigurno ubiti. Pošto mu je Martinov uputio izazov, Ljermontov je pokušao da izbegne sukob i sklopi primirje sa Martinovim. Bez obzira na sve to, pa čak i pesnikovu izjavu da odustaje od pucanja, Martinov je ostao pri tome da se izađe na dvoboj.
Dvoboj se dogodio 15. jula 1841. godine, oko 7 sati uveče nadomak Pjatigorska. Uslovi dvoboja su bili takvi da je bilo jasno da neko mora umreti: puca se do tri puta na rastojanju od 10 metara. Kada su sekundanti dali znak, Ljermontov, koji puca prvi, prezrivo gledajući Martinova namerno promašuje, okreće pištolj uvis i puca u vazduh, a Martinov je, prišavši najbliže što se moglo, pucao u nepokretnog i razoružanog pesnika. Metak je probio Ljermontove grudi i izazvao trenutnu smrt. Kada je poginuo, Ljermontov je imao samo 26. godina. Petrogradsko društvo, čiji je Ljermontov bio žestoki i nepomirljivi kritičar, sa zadovoljstvom je primilo vest o smrti pesnika oštrog jezika, jedinog dostojnog naslednika Puškina.
Treba reći da je, bez obzira što je kazna za dvoboje sa smrtnim ishodom bila surova i često je značila dugogodišnju robiju u Sibiru, vojni sud osudio Martinova na tri meseca zatvora u tvrđavi i crkveno pokajanje. Međutim, ruski car Nikolaj I ga je pomilovao i oslobodio i te simbolične zatvorske kazne.
Osim što je pisao poeziju, Ljermontov je poznat i po svom romanu "Junak našeg doba" - kojeg mnogi smatraju začetnikom psihološkog romana. "Junak našeg doba" svrstan je među najbolja dela 19. veka.
PESNIKOVA SMRT
Pogibe pesnik! - rob poštenja -
Pade od laži što svet toči.
S metkom sred grudi i pun ogorčenja,
Zanavek gordo sklopi oči! ...
Ne podnese mu čista duša
Uvrede koje spletka krije,
Ne htede gadni svet da sluša ...
Sam je ko i pre ... i ubijen!
Ubijen je! ... Sad čemu jadovanja,
Pohvala horskih glupa skala,
Mucanje jadno opravdanja?
Presuda sudbe već je pala!
Niste l' se vi baš zlobno dali
U hajku za njim dok je sam,
Zabave radi, rasplamsali
Jedva tek prigušeni plam?
I šta sad? Radujte se ... Duša čista,
Da trpi više nije hteo:
Nesta, ko baklja, genij blistav,
Sjajni je venac njegov sveo.
Njegov ga krvnik, mirno uze
Na nišan kleti ... I žestoko,
U srcu miran i bez suze,
Pogodi ne trepnuvši okom.
Šta je tu čudno? ... Izdaleka,
Njega je, s mnogim koji kreću
U lov na činove i sreću,
Dovukla k nama sudbe reka;
Prezirao je s drskim smeškom
Tu tuđu zemlju kojom krenu;
Kako da štedi slavu njenu;
Kako da shvati u tom trenu
Zlodelo kakvo vrši teško! ...
I on je mrtav - grob ga zavi,
Pade ko onaj pesnik plavi
Što iz ljubomore se tuko,
Koga u pesmu sam već stavi, -
Pokošen, ko on, hladnom rukom.
Što od života mirnog, pravih prijatleja
Ode u svet taj zavidljiv i pogibeljan
Za srce slobodno, za strasti plamne, lude?
Što klevetnicima on pruži svoju ruku,
Što dade da ga lažnom pohvalom privuku,
On, koji još ko dete prozre ljude? ...
I mesto starog, trnov venac su mu tako
S lovorom dali, kao breme trajno:
No igle potajne su jako
Krvavile mu čelo sjajno;
Otrovaše mu zadnji čas, jer čuje svuda
Pokvaren šapat tih podsmešljivih glupaka,
I umre - osvete uzalud žudan,
Kivan što mu sve nade pokopa ta raka.
Da, gotovo je s divnom pesmom,
Umukli su sad glasi tvoji -
I pesniku je tužno, tesno,
Na ustima mu pečat stoji.
*
A vi, potomci naduveni
Otaca slavnih što u podlosti su prvi,
Koji su ropskom čizmom pogazili seni
Rodova uvređenih koje sreća smrvi!
Vi, što u rulji pohlepnoj ste pokraj cara,
O, vi, Slobode, Slave, Genija dželati!
Vi, kojima sad zakon krilom zaklon stvara,
Pred vama sud i pravda - sad će nemo stati! ...
Al' ima božjeg suda, razbludnosti čeda!
I on je strašan: on vas čeka;
Taj sud se zveku zlata ne da,
Unapred sud taj vidi nečoveka.
Pred njega ćete zalud s klevetama doći:
Jer tamo istinama samo mere,
I vašom crnom krvlju neće se nikad moći
Nevina pesnikova smrt da spere!
