Prikazani su postovi s oznakom GER DUG. Prikaži sve postove
Prikazani su postovi s oznakom GER DUG. Prikaži sve postove
To jutro kao da je nagoveštavalo neobične događaje. Leteći pacovi, koje neki od milošte nazivaju golubovima, bučnije praviše uobičajene poslove po prozorima i terasama, psi lutalice dovlačiše otpatke i neometano režaše jedni na druge, dok ranjiva kategorija stanovništva, uglavnom penzioneri i deca, behu sklonjeni na sigurnija mesta. Neuobičajena živahnost obuze sve…
Obični narode!
Zaglušujuć pljesak omete govornika.
Obični narode! pokuša govornik opet…
Zaglušujuć pljesak kao da se pojača, ali to se samo činjaše, jer pljesak beše osnažen ovacijama oduševljenih pristalica.
Mir, stoko! uzviknu govornik nervozno, jer tog dana beše predviđeno da obiđe još torova.
Mi nismo stoka, mi smo ovce, prekide iznenadnu tišinu jedan glas.
Hm, dobro, stoka, ovce, svejedno narode moj! snađe se govornik.
Ovacije postadoše baš zaglušne, pa se selimo na drugi kraj varoši.
Narode glupi, dokle ćete trpiti samovolju domaćih izdajnika i stranih plaćenika...
Nastade malo komešanje na govornici, jer nekoliko njih priđe govorniku i prošapta mu istovremeno nešto što narod glupi nije čuo – vođo, to je govor od ranije, kad smo palili budale na rat...
U sunce ti... umalo ne opsova vođa, pa nastavi – Kao što rekoh, mi smo oduvek bili za pomirenje...
Nekoliko desetina golubova odleti sa obližnjeg bunjišta preplašeno gromoglasnim odobravanjem prisutnih govoru vođe. Neki tvrde da su svi golubovi bili bele boje.
Zaglušno beše, pa... da idemo na treći kraj varoši?
Nema potrebe. Ista priča koja nagoveštava sledeća jutra (ne)običnih događaja kada vrsta podljudi, političari, seru na usta. I tako do izbora. Pa sledećih… U međuvremenu neka vam Bog pomogne.
GER DUG
- Svet je... šta je uopšte svet? mudrovaše vođa. To nije samo ovaj narod kojeg vodim u...
- Propast, o Veliki! preseče mu mudre misli najbliži saradnik.
Zanet dubinama misli vođa se trgnu i reče- E, sad cu ti jeb...
- Propast, o Veliki! ponovi saradnik, padamo procentualno!
- Kako, šta lupaš, koliko procenata imamo?
- Ne znam, o Veliki, ali evo savetnika savetnika iz ministarstva savetnika kojeg savetuje...
- Dosta, budalo, sav se oznoji`, daj toga!
- Vaše Svedočanstvo Vremena, Najveći Vođo Svih Naših Velikih Vođa, Najsvetlija Svetiljko...
- Ne seri, prekide ga vođa, nema kamera ovde, pričaj kako padamo!
- Danas smo imali deset samoubistava odraslih, dva samoubistva dece, osam ubistava žena od strane muževa, tri ubistva muževa od strane žena, hiljadu onih koji su otišli zauvek van naše voljene zemlje, zatim...
- Šta pričaš budalo, šta me to zanima, koliko smo procentualno pali?
- Pali smo skroz.
- Kako skroz, `oces sad da ti...
- Skroz, umeša se najbliži saradnik. Otišao narod.
- Kako otišao, ko mu je dozvolio da ode, za čije dobro sad da radimo? zabezeknuto promuca vođa.
- Imamo našu rodbinu, imamo naše ideološki suprotstavljene političke prijatelje kojima je jedina briga kao i nama muženje naroda, a koje ipak moramo pobediti, a i oni imaju rodbine, imamo i ove seronje poslovne, a i ostalo je još nešto proste stoke s pravom glasa... uteši ga saradnik.
- Koliko procenata je naših?
- Ukupno gledano mislim da ćemo imati većinski udeo u daljem jebanju ovaca, reče najbliži saradnik dok savetnik savetnika iz ministarstva savetnika stidljivo potvrdi glavom procenu, praćen srećnim osmehom vođe.
GER DUG
Da, prijatelju, idi samo pravo, pa skreni levo sokakom i ugledaćeš kuću i priupitaj za dalje.
Pravo je išao, vreme se rasteglo, put odužio.
Na kakav li se samo umor ja žalim, pomisli, dok toliko njih... Zastade mu misao, na tren.
Mokra livadska trava menjala je blatnjave staze, a ove izorane njive.
Da nisam negde skrenuo, nigde sokaka.
Gle, kakav divan potok!
Odakle li samo ova stenovita planina i ledena voda ispod nje kad do maločas behu samo livade i blatnjave staze preko preoranih njiva.
Na kakav li se samo umor ja žalim, pomisli, dok toliko njih ne zna za... Zastade mu misao, na tren.
Prijatelju, trebalo je da skreneš levo, pa u prvi sokak desno, vrati se nazad.
Vraćao se nazad, vreme se rasteglo, put odužio.
Gle, kakva divna šuma!
Odakle li samo ova šuma kad do maločas behu samo stenovite planine, ledena izvorska voda, livade i blatnjave staze preko preoranih njiva.
Na kakav li se samo umor ja žalim, pomisli, dok toliko njih ne zna za ove ... Zastade mu misao, na tren.
Prijatelju, trebalo je da ideš pravo sokakom...
Krenuo je pravo sokakom i pomisli-
Znam put.
Kuća je bila ispred, neki ljudi ga čekaše i on pomisli – Kako nisam video ranije livade, staze, njive, šume, planine, izvore, životinje i svu tu veličanstvenost i kako da to toliko njih ne zna... Zastade mu misao, zauvek.
GER DUG
Eee!
Pa gde si ti, jebem ti glasačice!
Mene evo, gde si ti, popuše ti glasači!
Nakon srdačnog pozdrava i obavezna tri poljupca, reče prvi-
Šta se radi?
Ma jebada ova, znaš i sam.
Znam, naglo neraspoložen reče prvi.
Malo poćutaše dok drugi dreknu-
Majmune, kako držiš taj kišobran?
Majmun skrušeno spusti glavu sa sve crnim naočarima i ponizno reče da je on gorila i da nije običan majmun.
Šta reče majmune, sad ću ti...
Ma, pusti budalu, ni moji nisu bolji, umiri ga prvi - nego da skoknemo negde ako si završio posao?
Jebem li ga, a gde ćemo?
Paa… otegnu prvi, ne znam ni ja.
A što plaćamo ove pedere, sad ću ja da saznam gde nam je najbolje, isprsi se drugi još uvek ljut zbog ispada gorile.
.
Alo, majmune savetnički, gde ima šta da se promoviše, a nemoj da bude opet neka poljoprivredna izložba pa da gledam kravlja vimena i kobilje sapi?
Savetnik mu nešto tiho objašnjavaše, dok prvom sinu.
Kad pomenu vimena i sapi, znam gde ćemo, idemo na izbor za mis visoke prostitucije!
Au, dobro si se setio, jebem ti glasačice!
Ma popuše nam glasači!
Raskošni bulevari behu raščišćeni ekspresno, jer srećno pučanstvo, ispunjeno blagotvorima duhovnosti uz materijalno bogatstvo poštovaše red i vladajuće političare. Znali su da su ta žurba i silne crne limuzine s plavo-crvenim svetlima u njihovom interesu i sklanjali su se sami s puta. Incidenata nije bilo – tek pokoji slučaj mentalno obolelih, kao slučaj majke samoubice koja je prelazila na zelenom svetlu gurajući bebu u kolicima.
Bilo je strašno, izjavila je starija sugrađanka za državne medije. Član sam vladajuće stranke od same njihove pobede na prošlim izborima i redovno plaćam članarinu, ali mogu da vam otkrijem nešto ekskluzivno – Poslednji mesec članstva onih pre ovih nisam platila! Znala sam da će da izgube!
Fantastično gospođo! ote se emocija novinaru državne agencije MSPN.
Škljocali su aparati sa svih strana, a vesti su počele uživo kada je gospođa objašnjavala incident sa majkom i bebom u kolicima.
Ta žena i majka, ako se to uopšte može nazvati ženom i majkom, prvo je stala kada je bilo upaljeno crveno svetlo na semaforu. Onda je krenula kada se upalilo zeleno svetlo. Recite, molim vas, da li je to normalno ponašanje za jednu majku? Tek tako ubiti sebe i dete pod točkovima crnih limuzina koja su imala jasno upaljena crveno-plava svetla, a koja gaze sve pred sobom za dobrobit svih nas…
Dobro veče, poštovani gledaoci. Vesti dana – gospodin Prvi i gospodin Drugi su se sastali, posle niza susreta sa stranim delegacijama i u cilju dogovora za bolju budućnost svih nas i naše države susret nastavljaju iza zatvorenih vrata. Iz minuta u minut tok susreta možete pratiti i na našem portalu njnjnj.mspn.ali baš. U nastavku vesti- uhapšena bliža rodbina žene atentatora koja je podletela sa bebom pod točkove napretka. U toku je hapšenje daljnje familije.
Vaša mudrosti, protepa majmun-gorila.
Šta je bre sad opet, mogu li da biram ove sisate i guzate kurve sa partijskim saborcem na miru, jebem vam lebac lopovski!
Objavili da ste nešto zgazili, neku majku i bebu.
Jebem ti izbore i politiku, šta nam sve nameštaju, reče prvi.
Pa jeste nešto zveknulo, ali mi vladamo... reci ovima u MSPN da je to bio atentat na nas.
Jesmo već.
E, tako, neka vajda i od vas savetnika.
Smem li vas podsetiti, okuraži se majmun savetnik, a okuražen beše klimanjen okolnih praznih lobanja gorila, da smo mi predložili da se vaša politička aktivnost Mi Seremo Po Narodu skrati u nerazumljivo MSPN i da smo mi osnovali državnu agenciju i izuzetno posećen sajt njnjnj.miseremoponarodu.ali baš?
Šta reče majmune, sad ću ti...
Ma, pusti budalu, ni moji nisu bolji, umiri ga prvi – nego diže li se tebi na ove kurve?
Ma jok.
A, sad će izbori…
E, diže se…
I meni…
Bog nam dao da jebemo narod!
Narodu beše svejedno da li je to rekao Prvi ili Drugi.
GER DUG
GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča
Bili su na ivici propasti. Glad i žeđ su ih morili, mada su povremeno nailazili na sitne životinje koje se nisu snalazile u novonastaloj situaciji i na povremene tokove potoka koji nisu bili mutni, te su se tako hranili i napajali. Još uvek je tutnjalo, ledene kiše smenjivalo je vrelo sunce, vulkani su izbijali na mestima gde ih niko nije očekivao, a koji su za nekoliko trenutaka od doline pravili planinu.
- Krenućemo u pravcu svetla.
- Krenućemo na suprotnu stranu.
- Krenućemo uzvodno od ovog bistrog potoka, reče treći glas.
Njegovo ime je bilo Zarduh, Onaj Koji Zna.
Zarduh ih odvede uzvodno od bistrog potoka. Dolina je bila okružena šumama, a šume brdima, a brda planinama i sve to beše obasjano sunčevom svetlošću. Iz bistrog potoka iskakahu neobična bića i Zarduh im reče da su to prerušeni bogovi, dok su okolo hodala ogromni stvorovi i Zarduh im reče da su to Velika Bića.
- Šta su to Velika Bića?
- Oni su samo sećanje... ne dovrši Zarduh misao.
Zarduh nastrada pored bistrog potoka kada vreli gejzir izbi baš pored njega.
Bili su na ivici propasti. Glad i žeđ su ih morili, kada sin Zarduhov jednog dana reče, baš kada je vrelo sunce smenjivala ledena kiša – Znam sta je Sećanje. To je velika voda.
Njegovo ime je bilo Marduh, Onaj Koji Se Seća.
Marduh ih je dugo vodio, na način koji samo sećanje dozvoljava, sve do dana kada poslednje Veliko Biće ne ubi Marduha. Veliko Biće je ostalo zaglavljeno u blatu, u predelu gde zemlja još nije bila mirna i Marduh prvi poteže svoje koplje, ali Veliko Biće beše pobednik i to beše poslednja pobeda njegove vrste.
Bili su na ivici propasti. Glad i žeđ su ih morili, sve dok jednog dana Marduhov sin ne reče – znam šta je velika voda. Znam gde su Zarduh i Marduh otišli.
Njegovo ime je bilo Zloduh, Onaj Koji Se Igra Kostima.
Zloduh ih je dugo vodio i pod njegovim vođstvom upoznaše zbilja neobične stvari. Znali su od koje se biljke umire i koje ih gljive vode u svet Zarduha i Marduha. Zloduh ubi sebe u vreme kada nebo prošara šarena svetlost i reče trenutak pre – ovo je moje vreme novog početka, a iza mene dolazi...
Bedduh se zovem i ono što mislite da je glad i žeđ, to ne postoji.
Moramo reći da se zemlja potpuno smirila u to vreme. Reke su dobile plavu boju neba, mora svoje obale, planine svoja podbrda. Sećanje na Marduha ostade samo kod najstarijih, dok se ime Zarduha sve češće zabranjivalo.
Bedduh, Onaj Koji Stvara Skotinje, nekako pod sumnjivim okolnostima nastrada, kalkulisalo se da su ga ubili njegovi koje su huškali njihovi, ali prođe vremena do Prduha, Onaj Koji Se Hrani Otpozadi, koji reče –
Gradimo kuće gde neće voda nauditi nikome koji uđe u nju i donese neki prilog za nas koji se molimo za spas svih... Radite do iznemoglosti i prvo nama dajte darove, jer dadosmo i mi vama Gaduhe koji vas vode, ovce naše mile i ćorave, koje ne znate ništa...
Gaduh, Onaj Koji Sere Na Usta, pokloni se liku i delu Onog Koji Stvara Skotinje i pohvali govor Onog Koji Se Hrani Otpozadi i reče –
Mi smo jedina politička partija kojoj je na umu samo dobrobit naroda.
Bili su na ivici propasti i glad i žeđ ih moriše kada jedan od njih reče – Zar smo nesposobni da poskidamo ova govna što plivaju po nekad bistrom potoku?
GER DUG
Bilo je prohladno, kiša je sipila i baš ona ga nagna na daljnji hod. Dobra si ti kišo, ti me nikad nisi izdala, reče glasno gacajući mokrom livadskom travom. Tu iza, kako mu se činilo, na nekoliko minuta hoda počinju šume, a iza šuma planine, a u planinama je bila njegova koliba, čist vazduh i sloboda.
Kako sam samo tako lep i pametan. Gledao je prljavo ogledalo. Ali, tako je dosadno kad te svi vole. Treba mi neki izazov.
Neobično nežan zvuk uz odgovarajuće boje prenu ga.
Šta je?
Vaše Veličanstvo, imate hitan poziv od Njegove Svetosti – nežnije od zvuka protepa glas.
Šta li hoće taj jarac opet, pomisli Veličanstvo, a reče nežnom glasu – reci Njegovoj Svetosti da stižem.
Bog je jedan, meditiraše Njegova Svetost. Bog nas iskušava, ali zašto baš tako okrutno, o, Gospode?
Pomilova ga po glavi jedan od učenika i Njegova Svetost se prenu.
Oh, to si ti, mili moj. Zašto nas Bog kažnjava?
Mislim da je srećan, reče omiljeni učenik.
Srećan je, naravno, dečače moj, priđi bliže da ti pokažem koliko.
Vaša Svetosti, Njegovo Veličanstvo je stiglo i mislio sam na njega da je srećan.
A, ona jajara došla, razočara se Njegova Svetost.
Kako protokol nalaže, a ustanovljen beše još od pamtiveka, odnosno od samog Boga, kada se zvanično susretnu Njegova Svetost i Njegovo Veličanstvo, onda se oni prvo povlače u privatne odaje, dok prost narod nestrpljivo očekuje vesti. Neki deo tog naroda je dreždio ispred sedišta Njegove Svetosti, a neki ispred sedišta Njegovog Veličanstva. Pošto kiša beše, ispred obeju okićenih zgrada preovlađavaše kišobrani u duginim bojama, obeležavajući tako radosnu vest za sve.
Ja… ovaj… ne znam što sam te zvao...
Eee ... hik... tebe, šta si zvao... mi smo... kako se kaže ...
Probaj ovo i ovo vino, ovo mi, to mažemo koske... sve to... mi smo ovde odgovorni ljudi...
Odgovoran si ti moj... ovaj… ja sam lep i pametan, narod glupi vodim...
E, narod, to sam hteo, pobegao jedan...
Kooo, narod? Kuku, od čega ćemo da pijemo... ovaj da... koga da vodamo...
Ma neee... ne narod... jedna budala pobegla od lepog života i nas časnih i ... ma ako nam pobegnu svi šta da radimo, koga da... šišamo?
Šišaćemo, to ćemo, a para ima daj piće da pijemo i plaćam ja...
Ja... plaćam... ja imam ovce isto...
Ha, ha, ha, ha – zaori se smeh kad istovremeno Njegovo Veličanstvo i Njegova Svetost pomisliše na narod.
Portparoli Njegove Svetosti i Njegovog Veličanstva su izdali zajedničko saopštenje da audijencija Njegovog Veličanstva kod Njegove Svetosti traje duže nego što je bilo predviđeno protokolom, a sve u interesu građana i vernih ljudi. U nastavku vesti – po prestanku kiše ekipe specijalnih jedinica uhapsile su neidentifikovanu osobu koja je po sopstvenom priznanju krenula u nekakvu slobodu. Istražuje se mogućnost terorizma, jer se opravdano sumnja da navedena osoba propagira zakonom zabranjenu slobodu i to u vreme istorijskog susreta verskog i političkog poglavara.
GER DUG
Narod na selu ne muči životinje ni blizu onako kao varošani
Vremeplov, godina 1935.
U prostorijama Društva za zaštitu životinja održana je konferencija članova i prijatelja društva na kojoj je predsednik g. Vasa Lazarević održao referat o zaštiti životinja u inostranstvu, a članica uprave gđa Katarina Haug referat o zaštiti životinja u našoj zemlji. G. Lazarević je izneo šta je sve učinjeno u inostranstvu gde se svako mučenje i gonjenje životinja strogo kažnjava.
U tome su naročito prednjačile Nemačka i Francuska. Kod njih se mučenje kažnjava zatvorom do dve godine ili visokim novčanim kaznama. U Nemačkoj, po najnovijim zakonima donesenim pod Hitlerovom vladom, kažnjivo je ne samo pretovarivanje životinja, već i ostavljanje mačke u zaključanom stanu bez hrane, odsecanje rogova kravama, pa čak i postavljanje zamki za divljač. Isto tako zabranjeno je ubijanje životinjskog poroda.
U daljem izlaganju g. Lazarević je konstatovao da je akcija društva uspela toliko da se čak i u Španiji radi na ukidanju korida, dok su Turska, Albanija, pa čak i Kina u svoje zakone unele stavove o kažnjivosti mučenja životinja. G. Lazarević je dalje izneo istorijat i delatnost beogradskog društva, pa se na kraju zadržao na šinterskom pitanju u Beogradu. Sadašnji način hvatanja pasa predstavlja ne samo jednu zastarelu metodu već i jednu brutalnost koja izaziva gnušanje i proteste građanstva. Gđa Haug u svome referatu je navela drastične primere mučenja životinja u našoj zemlji. Naročito je interesantna konstatacija da prost narod na selu ne muči životinje ni blizu onako kao varošani.
U diskusiji i referatima dotaknuto je podsmešljivo držanje javnosti povodom rada ovog društva. Gđa Haug je dalje izrazila žaljenje što se društvena ambulanta za lečenje životinja posmatra samo šaljivo kada se izleči koje kučence ili jež, dok se mnogobrojni slučajevi besplatnog lečenja stoke siromašnih seljaka uopšte ne spominje. I govornici i prisutni kroz svoje reči izneli su apel štampi da pomogne akciju društva.
Bi sunčan dan tog leta gospodnjeg kada grupa nesposobnih lenština zastade kraj potoka.
- Braćo, evo dobre vode.
- Kome je do vode kad poskapasmo gladni?
- A, naći ćemo i `rane, što nosamo ovaj čemerni znak, nego eno dima tamo iza brda, ako su verujući da se skućimo ovde.
Nekoliko braće krete u pravcu dima dok ostali zabadaše znak u zemlju.
- Au, tvrdo li je, reče jedan dok ga drugi pogleda značajno.
- Braćo, nije vreme za to, zabavljaćemo se kasnije ako Bog da da nas neko `rani ovde, reče glavni među njima .
Tako nastade jedno bratstvo.
Prolaziše godine, vekovi se nakupiše, a braća živeše u toplom bratstvu ispunjeni međusobnom ljubavlju. Idilu je tek ponekad narušavalo neobjašnjivo uginuće koze ili ovce i da bi sprečili to neobjašnjivo čudo, bratstvo se dogovori da će u budućnosti uzgajati samo jarčeve, ovnove, a naknadno se dogovoriše da izbace i kokoške.
Zbilja, proviđenje ih pogleda i jarčevi, ovnovi i petlovi nisu ginuli tek tako, ali zavlada nova pošast. Lenjost.
- Braćo, reče glavni, sam Bog nas iskušava prevelikom ljubavi i voleći se između sebe zapostavismo radove. Ko je za to da vratimo koze, ovce, a i kokoške među nas?
Oče, ne možemo to rešiti sami, da se obratimo ocu svih očeva za savet? pade dogovor među bratstvom, a koji iznese onaj što je najlepše pevao među njima.
Neka bude tako, reče starešina i posla ocu svih očeva onog što je najlepše pojao.
Prolaziše dani, pa i meseci, pojac se ne vrati. Bratstvo već beše nervozno, mnogi od njih se otuđiše od međusobne ljubavi, potom neobjašnjivo počeše da uginjavaju jarci, pa ovnovi i kada zavlada epidemija uginuća među petlovima starešina reče ovako lupajući u kantu pred samu zoru:
Skupili smo se ovde bežeći od svake odgovornosti, našli smo budale... ma, ove koji nas izdržavaju i šta se desilo? Ne znamo šta smo. Poslali smo najboljeg od nas (tu se starešini izmami čudan osmeh) da pitamo za savet i šta nam je Bog odgovorio?
- Evo ga!
- Ma, to ja nosim još jedan znak u džepu, zbunjeno promumla glavni pogledavši niz svoje šarene skute.
- Nije to, evo ga poslanik, onaj naš što lepo peva, vratio se! - ču se isti glas.
Starešina bratstva i pojac ostadoše do kasno tu noć. Svetlost se povremeno palila i gasila u izbi gde su boravili. Lupanje u kantu razbudi uzbuđeno bratstvo sledećeg jutra.
- Žena nije dostojna hrama Božjeg te nam tako nije dozvoljeno biti u blizini niti koza, ni ovaca, a ni kokošaka, objavi starešina, dok je pojac pevao najlepše do sada, bar se tako činilo bratstvu.
SVAKA ASOCIJACIJA OVOG TEKSTA NA VERSKE, POLITIČKE I OSTALE PEDERSKE ORGANIZACIJE JE NAMERNA
GER DUG
Zavere su razne, tako i teorije o njima, pa ćemo ih uvek nazivati teorije zavera
Zavere i zaverenici postoje. Skup bankara koji se sastanu smišljajući kako da vam uzmu što više novca, ne radeći ništa drugo sem montiranja mehanizma legalne pljačke - zaverenici su protiv vas. Razjedinjene bande političkih lopova svih boja koji se sastaju i ujedinjeno dogovaraju pred izbore su bande koje vas prave ovcama - finansirani su od bankara koje vi finansirate. Zaverili su se protiv vas. Država, odnosno ljudski otpadi sastavljeni od bankara, političara i ostalih lopovskih grupa – pogađate šta su? Sveštenici svih mogućih i nemogućih konfesija, ništa manje nastrani od gore pomenutih, imaju identičnu međusobnu ideologiju i... Čini se da je danas vaš dan. Pogodili ste i ovo pre nego što sam izrekao. Da odigrate loto? Kladionicu? Kad vas već krenulo... Dobro, da ne prikačujem ovo besmislu, život je to vaš, kakav je takav je.
Toliko o zaverama. Sad malo o teoretičarima.
Znate li da je Sunce hladno nebesko telo? Znate li da je Zemlja ravna? Znate li da je Mesec hologram? Znate sigurno da je hologram lažno zauzet od pokvarenih Amera, samo da napakoste dragim Sovjetima. Ma, to je beznačajno, teoretičari imaju životno važne stvari – kao saznanje da je Hitler dobio cike kad je pobegao u Južnu Ameriku, jer su ga Britanci trovali ženskim hormonima tokom Drugog svetskog rata...
Šta je život?
Dobar posao (znači dosta novca koji ćete da delite sa bankarima, popovima, političarima i ostalim lopovima), dobra žena (koju ćete da delite bar sa komšijom), dobra deca (koja će umesto vas upasti u ralje bankara, političara, popova i ostalih lopova), dobar auto (s kojim ćete se hvaliti kao da ste ga lično napravili)...
Besmislene teorije zavera?
Imam jednu novu. Ljudski rod se zaverio protiv Prirode.
GER DUG
Jesu li... hm... došli do svesnosti da ratuju između sebe?
Jesu, ovaj... imaju četiri pipka na kojima se mrdaju, a umeju da hodaju i na dva kada se kolju između sebe
Zauzimaj!
Hoćemo!
Vidiš onaj kliker dole, sine?
Vidim.
Mi smo ih otkrili i dali im nešto znanja. A, znaš li šta rade oni, sine? Kažu da su nastali od majmuna.
Jesu, tata.
Šta jesu, budalo?
Jesu kazali to, o majmunima, tata.
A…
A rekli su i da smo ih mi stvorili i nazvali nas bogovima, odnosno da si ih ti stvorio i da nisu nastali od majmuna, tata.
Sine, ti kao da si malo izašao iz onoga što sam te učio.
Nisam, tata, samo usavršavam tvoj nauk.
Hm... Dobro je to.
Tata?
Da?
Zauzet si prilično, pa sam se malo igrao klikerom. Ne ljutiš se?
Pa... Šta si uradio, sine?
Rekao sam da si mi ti tata.
Uh...
Nisam ništa pokvario, tebe mi, tata.
Čekaj da bacim pogled na kliker.
Događaji na klikeru:
Sad ću da te zakoljem, budalo, meni se božji sin direktno obratio, vidiš da nosim dve ukrštene letve...
Tako mi meseca kada se pretvori u srp, lažeš kujo, meni bog poslao poštonošu sa pismom i rekao da objavim svima...
Sine?
Da, tata.
Ovi koji imaju četiri pipka na kojima se mrdaju, a umeju da hodaju i na dva kada se kolju između sebe, od čega rekoše da su nastali?
Od majmuna, tata.
GER DUG
Znam, misli mu odzvanjaše jasno, da kažu da sam loš lovac. Teraju šegu na moj račun. Pokazaću im, ova ogromna šuma je kao stvorena za vrsnog lovca kakav sam ja. Ogromna šuma je, kao što rekosmo, šumarak. Šumarak gde je seoska čobanica obično zadržavala i odmarala svoje ovce i krave nakon ispaše. Bilo je hladno i slana se hvatala za travu na pomenutoj rosnoj livadi dok je narandžasti sjaj provirivao sa istočnog svoda. Ako sam lovac i ratnik sam, razmišljaše junak ove priče dok mu misli već odzvanjaše sasvim glasno. Sada samo čekati i ulov je moj. Zbilja, nije došlo ni podne od tri sata zore, slana se još zadržala u plitkim udolinama šumarka, kada zatitra srce lovca. Uh, bokte, kakva je ovo krava, grleno već istiskivaše lovac svoje misli dok je drhtavo nišanio plen. Zar je to muškost, nišaniti i ubijati nevine iz zasede, upita ga „krava“. Trčao je prema potoku što je graničio livadu i šumarak i pade baš pred čobanicu koja ga širom otvorenih očiju upita što joj plaši stado. Nisam hteo, izbezumljeno odgovori i potrča dalje naletevši na predsednika lovačkog udruženja. Tvoja je ovo puška? Nije, pustite me, proganja me opasan zec.
GER DUG
Priča ispod nije sladunjava i nije izmišljena – naprotiv, gorka je i istoriji dobro poznata. Ovaj detalj inače krvavih ratova zbio se u jugoistočnoj Evropi sredinom 18. veka. Tačno vreme i tačno mesto događaja potražite, ako vas zanima. Kada vas ubace u sledeći rat ili ga sami priželjkujete i izazovete – setite se ove priče, možda su vaši pradedovi baš bili akteri.
I bi noć i dođe dan kada se dve vojske sukobiše. Pred zoru sutrašnjeg dana, kako pravila nalažu, pobednička vojska poče šenluk. Pobeđeni predvodnik poraženih bi izveden pred predvodnika pobedioca. Izaberi način smrti, reče mu pobednik. Moja smrt će biti časna kao ratnika mojih, koji poginuše od oružja ratnika tvojih, ali znaj da nisam preživeo tek tako, nisam mogao da umrem u boju i pored želje dok gledah kako ginu ratnici moji, jer imam obavezu koja je vredna života.
Kukavica, ubij! prolomi se sa svih strana.
Kakva je to obaveza tvoja vredna života, upita pobednik.
U toku samoga boja stigla mi je obavest da je jedan od mojih roditelja na samrti i želja mu je poslednja da me vidi. Nije to uticalo na tok bitke, sam si svedok da sam se borio časno kao i moji ratnici. Ne tražim od tebe milost, pridružiću se mojim izginulim ratnicima, tražim od tebe tri dana života da obiđem roditelja i vraćam se da mi presudiš.
Gromoglasan smeh zaguši njegove poslednje reči.
Kukavica, kukavica, da čerečimo jadnika! razlamalo se.
Reči pobeđenog izazvaše osmeh i na licu pobednika i ovaj mu se obrati ovako-
Junače, daću ti tri dana života ako nađeš među ratnicima mojim, baš ovima koji ti se smeju, jednog koji će da garantuje svojim životom za tebe. Ako se ti ne vratiš za tri dana pogubiću svojeg ratnika, pa makar bio među najboljima što imam.
Nije teško izabrati, reče poraženi i upre prstom.
Vojniče, priđi, reče pobednik.
Smeh i podrugljive reči prestadoše dok se pokazani vojnik pokaza svom vođi.
Čuo si šta ovaj reče?
Čuo.
Ti si moj dobar i hrabar vojnik, slažeš li se da ga pustimo, a da tvoj život bude zalog za njegov?
Slažem se, neka njegova reč da će se vratiti za tri dana bude moja i neka moj život bude ugašen ako tako ne bude.
Predvodniku pobednika ovo baš ne bi milo, jer to zbilja beše jedan od njegovih najboljih ratnika, ali nemadoše kud i reče – dajte mu konja, pokazavši na pobeđenog, a ovog bacite u lance, mahnuvši rukom prema svom ratniku.
Zakazanog, trećeg dana, nije bilo veselja u logoru pobednika. Vođa pobednika beše tmurnog raspoloženja, jer je pustio neprijatelja, a moraće da ubije jednog od svojih najboljih ratnika pošto tako nalagaše čast. Ratnik beše izveden u lancima i po odluci beše mu dodeljena časna smrt - probadanjem srca, zbog ranijih junačkih dela i iskazivanja hrabrosti.
Vođa pobednika nemaše mira i protiv svih pravila izađe pred osuđenog i upita –
Da li je onaj ratnik tvoj rođak, kada gineš za njega? Ne bi to bilo čudno jer naše vojske su izmešane i dešavalo se da brat protiv brata vojuje.
Ne. Onog čoveka sam prvi put u životu video.
Zašto si onda založio svoj život zbog njega?
Jer je govorio o roditelju na samrti. Siroče sam od malena i valjda baš zbog toga znam kada neko priča o roditeljima da li laže. Onaj ratnik je govorio istinu.
Tišina je bila takva da se čuo bat koraka vođe prema svom šatoru kao potmula grmljavina. Nije izdao naređenje za pogubljenje ni kada je sunce upadljivo krenulo prema zapadu. Nije ni čuo žamor u logoru ni kada je sumrak osvajao bojište, a žamor je izazvao bubnjajući topot kopita u daljini.
Stigao je, kratko mu reče posilni.
Nije pitao ko, već je istrčao ispred i rekao – Stigao si.
Jesam.
Kasniš, mogao sam ubiti najboljeg među nama.
Nisi ga ubio.
Ne, ne vezujte ga u lance, oštro reče vođa pobednika, dovedite ga bliže meni, pa upita -
Zašto si baš njega izabrao?
Sunce mi ga pokazalo, svetlost je udarala toliko u njega da sam znao da neće umreti umesto mene.
Treba li vam kraj priče? Da nešto nacrtam?
GER DUG
Doba Kali, Gvozdeno doba, Kali Yuga, vreme kada bik stoji na jednoj nozi. Nastupilo je pre 5117 godina. Verovatnije pre oko 12000 godina. Istek... tu je negde. Kako znate da živite u Mračnom dobu? Ako vam je poznato sledeće, onda ste sigurni... Da, da ne zaboravimo, to sledeće je rečeno da će biti još pre par hiljada godina. Nije proročanstvo, nije... nije ništa od toga što možete da zamislite. Biblija, Kuran... primere navodimo... puni su proroka, a ni to ne možete da zamislite. A Biblija i Kuran su samo falsifikati.
U Gvozdeno doba duhovnost će biti svedena na mantije i ostale haljetke bezvrednih ljudi, koji će biti ugledni u očima sličnih sebi. Nenaučeni će učiti druge, licemerje, laži i prevare će biti na ceni. Svet iluzija će blještati u punom sjaju dok ljudi budu kupovali svete knjige po ćoškovima, dok budu uvereni da čine dobro i sebi i drugima prepričavajući laži koje će ih uvoditi u sve veće beznađe. Pojaviće se neki od njih koji će reći – Ja sam taj, sledite me i postojaće drugi koji će ići za njima i ubijati one koji su izabrali treće da ih vodaju. Zemlja će biti slična planetama na kojima obitavaju demoni. Svako će misliti za sebe – Gle, sve znam, a najveće znanje mi je da ne postoji bog. Šta da radim tako prepun znanja? Zadovoljavaću svoje genitalije i svoj stomak. To rade svi besmrtnici, zašto bih se razlikovao od njih?
U doba Kali ljudi će graditi stvari kojima će zadivljavati jedni druge, pokušavaće materijalno da se prebace na druge planete, tvrdiće da duša ne postoji, tražiće i večan život dok stare i umiru uvereni još uvek da su sveznajući i besmrtni. Što budu više mislili da znaju, tonuće u sve dublje neznanje. Zašto? Zato što bik stoji na jednoj nozi. Šta da vam kažem drugo, savremenici.
GER DUG
Jednog lepog dana, a možda i ranije, rekao sam... dosta sam lunjao po portugalskim krčmama, vreme je da naplatim ono što sam i sam platio. Imam neke mape; najnoviju što sam jeftino dobio od pijanog mornara, kojemu su duga putovanja izjela i dušu i telo, a koji je ukrao to parče pergamenta od zapovednika broda na kojem je plovio poslednji put, odneću španskoj kraljici. Prevarant sam po zanimanju. Ime mi je Kristobal Kolon.
Otac mi je bio siromašni tkač, majka jeftina drolja iz Đenove. Bitanga i propalica sam bio od malih nogu i nisam hteo da budem prezrena beda kao moj otac, koji će da oženi neku izdrndanu kurvu, već sam se rano otisnuo na more. Gusarenje mi je dugo godina bio zanat, sve dok nas nisu (brod na kojem sam bio) potopili u blizini portugalske obale.
Bilo mi je zadovoljstvo ubijati ljude tako da sam rano zapažen i data mi je mogućnost učenja o plovidbi. Brzo sam shvatio osnove, a želja da postanem bogat navela me je na razna druga učenja. Znao sam da ću plovivši na zapad isploviti na istoku. Razne mape prolazile su kroz moje ruke i nisu izazivale ništa u meni, sve dok nisam dospeo do jedne – koju sam platio zlatom pijanom mornaru u portugalskoj krčmi.
Nakon brodoloma, a nakon neuspešnog gusarskog napada na mavarski brod, isplivao sam na portugalsku obalu. Nas je osam preživelo. Bio sam samo bitanga bez ičega na stranoj obali, ali sam, za razliku od ostale sedmorice, imao znanje jezika, tako da je ta nesreća bila moja sreća. Sposobnom prevarantu, željnom zlata i krvi nije bilo teško privući pažnju na sebe. Predstavio sam se kao zapovednik đenovljanskog trgovačkog broda, koji je napadnut od gusara i koji je jedini preživeo taj napad. Svedoke sam lako uklonio. Onu sedmoricu. Svoju smrt mogu da zahvale svojoj neukosti. Obešeni su na obali mora, jer su izazvali pobunu na brodu i bili u dosluhu sa gusarima. Samo proviđenje mi reklo šta da kažem.
U nastavku (za kojeg sumnjam da ću hteti da vam priuštim) – Dobijam zapovedništvo nad dva broda
GER DUG
Otac mi je bio siromašni tkač, majka jeftina drolja iz Đenove. Bitanga i propalica sam bio od malih nogu i nisam hteo da budem prezrena beda kao moj otac, koji će da oženi neku izdrndanu kurvu, već sam se rano otisnuo na more. Gusarenje mi je dugo godina bio zanat, sve dok nas nisu (brod na kojem sam bio) potopili u blizini portugalske obale.
Bilo mi je zadovoljstvo ubijati ljude tako da sam rano zapažen i data mi je mogućnost učenja o plovidbi. Brzo sam shvatio osnove, a želja da postanem bogat navela me je na razna druga učenja. Znao sam da ću plovivši na zapad isploviti na istoku. Razne mape prolazile su kroz moje ruke i nisu izazivale ništa u meni, sve dok nisam dospeo do jedne – koju sam platio zlatom pijanom mornaru u portugalskoj krčmi.
Nakon brodoloma, a nakon neuspešnog gusarskog napada na mavarski brod, isplivao sam na portugalsku obalu. Nas je osam preživelo. Bio sam samo bitanga bez ičega na stranoj obali, ali sam, za razliku od ostale sedmorice, imao znanje jezika, tako da je ta nesreća bila moja sreća. Sposobnom prevarantu, željnom zlata i krvi nije bilo teško privući pažnju na sebe. Predstavio sam se kao zapovednik đenovljanskog trgovačkog broda, koji je napadnut od gusara i koji je jedini preživeo taj napad. Svedoke sam lako uklonio. Onu sedmoricu. Svoju smrt mogu da zahvale svojoj neukosti. Obešeni su na obali mora, jer su izazvali pobunu na brodu i bili u dosluhu sa gusarima. Samo proviđenje mi reklo šta da kažem.
U nastavku (za kojeg sumnjam da ću hteti da vam priuštim) – Dobijam zapovedništvo nad dva broda
GER DUG
Sve što je rođeno – umreće u patnji, prethodno proživevši patnju života. Čemu radovanje novoj patnji? Usamljeni ste, starost i bolest uz nemoć vas straši? Dobro, razumeti je nesvesnu stoku koja voli potomstvo, čini i zajednici krda rađajući novu stoku, a još i bog je milosrdan i drago mu je kad se kotite...
U redu, licemeri, imam pitanje. Kad ste se parili razmišljali ste o bogu, državi, potomstvu ili ste se samo prepustili teranju? Lepo vam bilo? Naravno, nikad pomislili niste što je tom međusobnom balavljenju i razmeni telesnih smradova i izlučevina dato fizičko zadovoljstvo. Ko bi takve stvari radio bez nagrade? Nagrada vam je, skotinje, nekoliko sekundi bezvremenosti, za pravljenje novih životinja. Da se setim nekoga, trenutno, nekog velikog uma, koji je shvatio i više od toga, koji je shvatio i zašto čovek životinja nema svest o sopstvenoj smrtnosti... Da, setio sam se, to sam ja. Ali, ja sam dugo na planetama zla, ništa nisam naučio da zaslužim promaknuće na neku duhovnu planetu. Zašto? Možda nisam učlanjen u pravu partiju? Tako gledate i na to, dragi moji retardirani skotovi? Nema pouku ovo pisanije, ima samo blagoslov za vas... jebite se i pazite da plod jebanja drugih ljudi ne bude iznad ploda jebanja vašeg. Jer*, vama je sam bog iznedrio potomstvo, ostali su malo sumnjivi.
*Jer ljudima i životinjama dato je da se razmnožavaju na najnižim nivoima, u smradu sopstvenih tečnosti, ali dato im je uz anurhvanu, tačku zadovoljstva, jer bogovi znadoše da bez toga razmnožavanja nema. (Slobodan prevod teksta starog oko 12 000 godina, nastalog neposredno nakon opšteg potopa o kojem je i Biblija načula ponešto. Ne zalećite se, spis nije nastao na području današnje Indije).
GER DUG
Snajperisti su, pored atentatora, najpodmuklije ubice. Tu nema dileme. Da li ubijaju u ratu ili čuvaju (od « zadovoljnog » pučanstva) druge vrste zveri – političare, opravdanja nema. To su urođene ubice, psihopate, kojima je zadovoljstvo da ubijaju na bezbednoj udaljenosti. Te ubice se regrutuju tajno i prolaze sadomazohističku obuku. Ko pokaže trunku empatije* prema drugom ljudskom biću, o životinjama da se ne govori – otpada. Svaka država sveta ima plaćene ubice, kojima su političke bande dale « legitimitet » za ubijanje.
*Empatija, kao da je stvorena reč za ovu vrstu ubica: emocionalno stapanje sa objektom svog doživljaja. Prvo čemu ovu vrstu ubica uče je – žrtva je samo objekt s kojim moraš emocionalno da se stopiš iz jednog jedinog razloga: svešćeš na minimum mogućnost da ga promašiš. Empatija u normalnom značenju je nešto drugo.
Snajperisti ubice ubijaju maksimalno pet godina, kada ih menjaju druge zveri. « Država » vodi računa o svojim plaćenim ubicama i kada ih penzioniše; briše im dosijee da su ubice, nalazi im « lakše » poslove i prećutno odobrava kada ubijaju za ostale « nelegitimne » (mahom narko) grupacije. Problem jedino nastaje kada se te zveri okrenu protiv zveri koje su ih obučile da ubijaju, kao što je bio slučaj na ovim prostorima, pre, koliko godina već.
Te ubice se biraju iz redova policije i vojske, pa između sebe razlikuju dve škole ubijanja: vojna i policijska škola. Ipak, čest je slučaj da se buduće ubice regrutuju iz « sportskih » klubova, kao i pogodni mutanti još iz Osnovnih škola. Uslov je samo da vole oružje i pokazuju agresivnost, koju uvežbani « stručnjaci » lako prepoznaju kao želju za ubijanjem ljudi i eventualnu buduću « korist » za « državu »..
U junu 1941., kada je Vermaht napao Crvenu armiju, mnogo ženskih entuzijasta se dobrovoljno prijavilo za odbranu Staljina (ne SSSR-a). Pošto komunizam i nacizam imaju istovetnu ideologiju i principe, pod različitim imenima, Staljin je, po ugledu na nekadašnjeg saveznika Hitlera, shvatio da su mlade i provereno nevine (bukvalno, prolazile su ginekološki pregled pre upotrebe) devojke pogodne u svom fanatizmu da ubijaju za vođe. Od « krš » ženskih dobrovoljaca, Staljin je izabrao 2.000 « podobnih ». Svrha njihovog života postala je ubijanje, sredstvo snajper, cilj zadovoljenje vođe. Preživelo je rat od tog otpada njih 500.
Ova « lepotica » foto ispod (Vinogradova) ima potvrđenih 83 ubijenih na savesti. To je samo broj ubijenih nemačkih okupatora, broj ubijenih Rusa (ne Sovjeta) u svrhu vežbanja* iznosi 250.
*Vežbanje se sastojalo u dozvoli da se ubija šta se ugleda na unapred izabranoj lokaciji. Birana su, uglavnom ruska, sela koja nisu postala dovoljno progresivna u očima komunističkih ideologa.
Ne postoji čast u ratu, jer svaki rat je kolektivna bolest uma; ne postoje ljudi koji « brane » državu od agresora, postoje samo ubice koje sam pakao vraća nazad među ljude da ih uče zverstvima; ne postoji čast u uniformi, postoji mutantska grupa podljudi kojima je smrt čovečanstva zivot; ne postoji duhovnost u religijama, jer one su samo izgovor za zverstva, laž koja omogućava podljudima da maštaju o planeti od 200 miliona robova koji će da rade za materijalno blaženstvo 200 zveri u ljudskom obličju.
Ako bi ovo imalo pouku, glasila bi sasvim jednostavno: čuvajte se zveri u mantijama i zveri u uniformama, a posebno smrdljivih političkih gnjida.
GER DUG
*Empatija, kao da je stvorena reč za ovu vrstu ubica: emocionalno stapanje sa objektom svog doživljaja. Prvo čemu ovu vrstu ubica uče je – žrtva je samo objekt s kojim moraš emocionalno da se stopiš iz jednog jedinog razloga: svešćeš na minimum mogućnost da ga promašiš. Empatija u normalnom značenju je nešto drugo.
Snajperisti ubice ubijaju maksimalno pet godina, kada ih menjaju druge zveri. « Država » vodi računa o svojim plaćenim ubicama i kada ih penzioniše; briše im dosijee da su ubice, nalazi im « lakše » poslove i prećutno odobrava kada ubijaju za ostale « nelegitimne » (mahom narko) grupacije. Problem jedino nastaje kada se te zveri okrenu protiv zveri koje su ih obučile da ubijaju, kao što je bio slučaj na ovim prostorima, pre, koliko godina već.
Te ubice se biraju iz redova policije i vojske, pa između sebe razlikuju dve škole ubijanja: vojna i policijska škola. Ipak, čest je slučaj da se buduće ubice regrutuju iz « sportskih » klubova, kao i pogodni mutanti još iz Osnovnih škola. Uslov je samo da vole oružje i pokazuju agresivnost, koju uvežbani « stručnjaci » lako prepoznaju kao želju za ubijanjem ljudi i eventualnu buduću « korist » za « državu »..
U junu 1941., kada je Vermaht napao Crvenu armiju, mnogo ženskih entuzijasta se dobrovoljno prijavilo za odbranu Staljina (ne SSSR-a). Pošto komunizam i nacizam imaju istovetnu ideologiju i principe, pod različitim imenima, Staljin je, po ugledu na nekadašnjeg saveznika Hitlera, shvatio da su mlade i provereno nevine (bukvalno, prolazile su ginekološki pregled pre upotrebe) devojke pogodne u svom fanatizmu da ubijaju za vođe. Od « krš » ženskih dobrovoljaca, Staljin je izabrao 2.000 « podobnih ». Svrha njihovog života postala je ubijanje, sredstvo snajper, cilj zadovoljenje vođe. Preživelo je rat od tog otpada njih 500.
Ova « lepotica » foto ispod (Vinogradova) ima potvrđenih 83 ubijenih na savesti. To je samo broj ubijenih nemačkih okupatora, broj ubijenih Rusa (ne Sovjeta) u svrhu vežbanja* iznosi 250.
Ova « žena » foto ispod (Pavličenko) je ubila 300 nemačkih oficira i vojnika, dok broj ubijenih Rusa (ne Sovjeta) iznosi 500. Imala je 25 godina kada je postigla taj « uspeh » i nije više bila nevina kada ju je Ruzvelt (nikada osuđeni ratni zločinac) primio u Beloj kući. Staljin se trudio da je oplodi pre dozvole da je Ruzvelt « vidi ».
*Vežbanje se sastojalo u dozvoli da se ubija šta se ugleda na unapred izabranoj lokaciji. Birana su, uglavnom ruska, sela koja nisu postala dovoljno progresivna u očima komunističkih ideologa.
Ne postoji čast u ratu, jer svaki rat je kolektivna bolest uma; ne postoje ljudi koji « brane » državu od agresora, postoje samo ubice koje sam pakao vraća nazad među ljude da ih uče zverstvima; ne postoji čast u uniformi, postoji mutantska grupa podljudi kojima je smrt čovečanstva zivot; ne postoji duhovnost u religijama, jer one su samo izgovor za zverstva, laž koja omogućava podljudima da maštaju o planeti od 200 miliona robova koji će da rade za materijalno blaženstvo 200 zveri u ljudskom obličju.
Ako bi ovo imalo pouku, glasila bi sasvim jednostavno: čuvajte se zveri u mantijama i zveri u uniformama, a posebno smrdljivih političkih gnjida.
GER DUG
Život je
jednostavan i Bog je nesaznatljiv. Sećam se, samog trenutka, kada sam
shvatio to. Bilo je neuhvatljivo, kao što je Bog nesaznatljiv. Onda je Bog
postao bog, a život lakrdija. Znate li priču o mudracu i njegovom učeniku? Tih
priča ima previše, kao i ljudi, uostalom. Priču prepričavam ovako... Bio jednom
(a kako drugačije da počnem priču) jedan rođen polusvestan. Bajke počinju tako,
a nastavljaju se ovako. Polusvesnjošću. Elem, taj učenik mudraca prožive u
učenju dvadeset godina uvežbavajući se u spravljanju hrane od crva, puževa i
ostalih izdanaka prirode. Za to vreme mu mudrac ne reče nijednu reč. Osetivši,
nakon tih godina, da je nešto naučio, učenik se obrati učitelju - shvatio sam,
čovekov život vredi koliko i život crva. Ništa nema smisla, sve je praznina.
Bog je izmišljotina ljudi i crva. Zadovoljan saznanjem, učenik po prvi put za
tih godina zaspa mirnim snom, ohrabren smeškom mudraca. Zaista, sutradan mu se učitelj prvi put obrati
rečima da danas ne treba da priprema hranu. Prolazile su godine, učitelj i
učenik su se hranili i napajali kapima kiše sa trulog lišća, dok učenik jednog
dana nije odlučio da iznese sledeće šta je naučio - crvi i ljudi su
promisao Boga i sve je božje delo. Sve
ima svoj smisao, sve je ispunjeno, Bog je u svima nama. Učitelj ga pogleda i
doda mu limeni tanjir rekavši - danas nam skuvaj čorbu od crva. Ne očekujem da
shvatite poentu, za to treba vremena. Čim završim sa kuvanjem čorbe, pričaću
vam dalje.
GER DUG
GER DUG
Čovek je jedina životinja koja nema svest o smrtnosti. Ne bih zalazio duboko u razloge, pa da ispadnem plitak pred besmrtnicima. Da li ste nekada imali priliku da gledate borbu vukova? Ne, već se ne razumemo, ne mislim na one kerove sa Vol strita, ni džukele sa političke scene, mislim na... jednostavno na vukove. To su one zveri što liče na vaše kuce s kojima delite i postelje, ali su... vukovi, rekao sam. Kada se dva alfa mužjaka (ne funjare iz dvorova i limuzina, o vukovima pričam, koji vam je...) bore za prevlast, što znači isto kao i kod čoveka životinje – dobre ženke i dobra hrana, borba je nemilosrdna. Krv na sve strane. Najčešće do smrti. Ali... To ali razlikuje vuka od čoveka. Kada je jednom vuku dosta borbe i odustane od ambicije da ima najbolje ženke i hranu – jednostavno se izvrne na leđa u znak predaje. Protivnik, zapenušan i krvav, razjapi čeljust nad vratom poraženog i... Ništa, ode. Zna da nije ni on besmrtan.
U sličnoj situaciji čovek životinja tek počinje da se zabavlja. Čovek ne zna da nije besmrtan.
Da pokušamo da se vratimo u prošlost? Nema razloga, ali pođite sa mnom. Ako hoćete. Računam da ste pošli, pa pogledajte onu mračnu pećinu. Onu tamo pored one što sija nešto u njoj. U toj mračnoj pećini su smrtni ljudi. Hladno im je, strah ih je, skupljeni su u gomilu, čine jedno tako. Jedno biće. U drugoj pećini, onoj što sija, žive besmrtni. Oni imaju vatru. Oni čuvaju vatru. Oni imaju čuvara vatre. Oni imaju boga koji im je dao vatru. Oni su zaboravili smrt. I kada smrt dođe po nekoga od njih, oni ne veruju. Misle da je greška, misle da su to oni smrtni iz mračne pećine nešto zamutili i u besu razjapljuju čeljusti nad njihovim vratovima i... Ništa, ubijaju.
Tu ste još? Ako jeste, vratićemo se u sadašnjost. Pošto budućnosti nema, nema je još mnogo. Besmrtni su razjapili čeljust nad celom planetom.
Šta vi dotle radite? Svakako ne ubijate jedni druge zbog prekog pogleda, ne koljete bližnje ako ne veruju u istog boga koji je baš vama raspalio žar besmrtnosti u srcu, ne naskačete silom na ženku koja vam je nedostupna iz nekog razloga, ne prezirete one iz mračne pećine... Ili sve to radite? Ne znate da ste smrtni?
GER DUG
