Da, prolećni je mesec, ali vidim oktobarske kiše. Jesenje kiše izostale su, kako onda znam da je proleće? Vidim li razigranu decu, vidim li ljude, međusobno koji se ne znaju, a poznaju, a koji će biti dragi i prema dolazećim neznancima? Da li sam samo veseljak ili su ljudi omašili temu? Ne znaju svrhu svoju, ne znaju čemu služe? Ako ikad dopadnem na kladioničarsku listu – kladite se da sam samo veseljak Nećete izgubiti ni ako se ispostavi da su ljudi omašili temu. Nećete pogrešiti ni kad se kladite na mene da pod oktobarskim kišama pijem bistru vodu sa potoka.
Bio je taj potok. Jedan od ostalih. Video sam ljude, međusobno koji se ne znaju, a poznaju... reći ćete mi na kraju priče šta.
Pokušavam da vas prevarim i krivo mi sada zbog toga. Bio sam dete. Tako sam video. Sad prepričavam. Kao odrastao.
Još jedna prevara, žalim, a evo sad ovako, ne prepričavam, pričam - jednostavnu priču, koja može da se desi i u ovim vremenima. Priča koja kaže da dva deteta, sticajem okolnosti, zalutaju u tada divljim brdima. Kako su došla do toga da budu bez nadzora i zalutaju, splet je okolnosti. Kako su preživela u tada divljim brdima, gde su vukovi bili uobičajena pojava, tri noći povezane prethodnim i shodnim danima, nije bitno za priču.
Deca su bila, pa deca. Mala. Umela su ipak, pod tim oktobarskim kišama, da nađu jestive pečurke, a i gljive (a ako vi ne znate razliku između pečuraka i gljiva, i jestivih i otrovnih, nemojte nikad zalutati u divljim brdima) i to one koje mogu sirove da se jedu. Znali su, pod oktobarskim kišama, da nađu izvor bistre vode, pa makar ovaj bio prekriven lišćem i zamućenim kišnim slivovima i koji se tek pokazivao u bistrini, ispod stena, tek stotinu metara dalje. Znali su u tim divljim brdima, čije su šume prekidale tek poneke livade, da naprave sebi noćno skrovište, znali su u tim divljim brdima da prepoznaju stup dima i da znaju da su tu ljudi. Ti ljudi su umeli da ugoste tu decu i da zaplaču zajedno s njima. Da, deca su se tad rasplakala. Da, sledeće jutro oktobarske kiše su još lile. Deco, vi dalje nećete ići sami, ja to ne mogu da dozvolim, reče nečija baka, i da, pogledali smo je kao da je naša. Moja deca nisu tu, ja sam nemoćno stara , ali moj muž je jak i on će ići s vama sve dok ne dođete kud ste pošli. Čarapice i odelca nam je prethodnu noć oprala i osušila, to jutro nam je čistila cipelice i brižno nas gledala dok se spremamo, pitajući jesmo li gladni čim smo ustali od stola sa ukusnim doručkom i ko zna dokle bi ta briga trajala da ne zagrmi glas – ama ženo luda, pusti me da odvedem decu. Imao je štap, teško se kretao raskvašenim livadama i kaljavim njivama po obodima brda, uspešno je izbegavao teži put kroz šume i upita sa smeškom nakon više sati hoda - deco, jesmo li stigli? Neopisiva je radost dece bila kada ugledaše poznatu kuću, zaiskri oko tog ćutljivog dede sa štapom, a ko se ne bi setio nakon toliko desetleća i drage nepoznate bake koja je brinula da li smo još gladni čim smo ustali od astala sa ukusnim doručkom.
Vidim li razigranu decu, vidim li ljude, međusobno koji se ne znaju, a poznaju, a koji će biti dragi i prema dolazećim neznancima? Da li sam samo veseljak i ovo je bila sasvim obična priča? Ili sa potoka ne može više da se pije bistra voda? Nemojte se ipak kladiti na mene, jer sam samo ostao negde u vremenu gde su postojali ljudi, oktobarske kiše i bistri potoci.
