To jutro kao da je nagoveštavalo neobične događaje. Leteći pacovi, koje neki od milošte nazivaju golubovima, bučnije praviše uobičajene poslove po prozorima i terasama, psi lutalice dovlačiše otpatke i neometano režaše jedni na druge, dok ranjiva kategorija stanovništva, uglavnom penzioneri i deca, behu sklonjeni na sigurnija mesta. Neuobičajena živahnost obuze sve…
Obični narode!
Zaglušujuć pljesak omete govornika.
Obični narode! pokuša govornik opet…
Zaglušujuć pljesak kao da se pojača, ali to se samo činjaše, jer pljesak beše osnažen ovacijama oduševljenih pristalica.
Mir, stoko! uzviknu govornik nervozno, jer tog dana beše predviđeno da obiđe još torova.
Mi nismo stoka, mi smo ovce, prekide iznenadnu tišinu jedan glas.
Hm, dobro, stoka, ovce, svejedno narode moj! snađe se govornik.
Ovacije postadoše baš zaglušne, pa se selimo na drugi kraj varoši.
Narode glupi, dokle ćete trpiti samovolju domaćih izdajnika i stranih plaćenika...
Nastade malo komešanje na govornici, jer nekoliko njih priđe govorniku i prošapta mu istovremeno nešto što narod glupi nije čuo – vođo, to je govor od ranije, kad smo palili budale na rat...
U sunce ti... umalo ne opsova vođa, pa nastavi – Kao što rekoh, mi smo oduvek bili za pomirenje...
Nekoliko desetina golubova odleti sa obližnjeg bunjišta preplašeno gromoglasnim odobravanjem prisutnih govoru vođe. Neki tvrde da su svi golubovi bili bele boje.
Zaglušno beše, pa... da idemo na treći kraj varoši?
Nema potrebe. Ista priča koja nagoveštava sledeća jutra (ne)običnih događaja kada vrsta podljudi, političari, seru na usta. I tako do izbora. Pa sledećih… U međuvremenu neka vam Bog pomogne.
GER DUG
