Putnik, kao i Kontrolor, delo je podsvesti. Automatski pisano, bez ikakve početne ideje, bez namere, bez razmišljanja tokom pisanja, bez znanja šta će biti napisano i bez ikakvih naknadnih ispravki ili dodataka
Lora zaplaka i zamoli ga za oproštaj, govoreći da ona nije mislila to što je rekla, i da je to iz nje progovorio taj strahotni žar ljubavi i da je spremna, u znak pokajanja, da se povinuje svakoj njegovoj želji ili zapovesti.
Pavel, i pored svog besa koji je goreo u njemu, nije mogao da ne zapazi da ova situacija nije baš, što bi se reklo, normalna, ali nije hteo da razmišlja o tome, već odmahnu rukom, rekavši samo da oseća umor i da se nada da je sobica spremna, jer sada mu je san potreban i da ne želi, kada napokon legne, niko da ga budi do ujutru, pa makar i Lusio došao sa dobrim vestima.
Ušao je u bakalnicu i krenuo prema stepenicama, ali stade kao ukopan, jer radnja više nije bila prazna. Pored Lore stajala su dva čoveka i nešto joj tiho objašnjavala, ne obraćajući pažnju na Pavela, ali to se njega nije ticalo i nastavio je dalje, razmišljajući na koji li su način mogli neopaženo da uđu i na kraju zaključi da su to uradili dok je on razgovarao sa Mariom. Misli su mu bile teške, ali je ipak pomislio da nisu mogli tek tako da prođu pored njega, a da ih on ne primeti.
U međuvremenu, popeo se škripavim drvenim stepenicama i lako našao sobu pripremljenu za njega i odmah se bacio na krevet, misleći da će o tim tajanstvenim posetiocima razmišljati sutra, ili još bolje, jednostavno će ispitati Loru.
Dugo se prevrtao, ne mogavši da zaspi. Današnji događaji su mu se preplitali po glavi; iako beznačajni, svaki od njih, sam po sebi, činio se u neku ruku sudbonosnim i terao ga na sasvim iracionalna razmišljanja- u jednom trenutku, čak, pomislio je da su to sve predskazanja nekog zla, možda i njegove smrti i onda je odskočio iz kreveta, pipajući oko sebe, ne želeći da prizna sebi da traži dokaz da leži u krevetu, a ne u mrtvačkom sanduku. Napokon je zaspao, budivši se u toku noći nekoliko puta, jednom da bi odmaknuo od sebe nešto toplo i meko, promrmljavši glasno, ali nepovezano i teško razumljivo, o nekakvom ćebetu koje mu nije potrebno pri ovako sparnim noćima.
Probudila ga je lupa i drmusanje kreveta i teško otvorivši oči ugleda Maria, odnosno, samo njegovu glavu, kako udara u stranicu ležaja, sve žešće, i pomislivši možda da sanja, okrete se na stranu i lice mu dođe tik do Lorinog.
Jutro je odavno prošlo, shvatio je to po visini sunca koje je provirivalo kroz, u odnosu na sobicu, nesrazmerno velik prozor. Krevet se još uvek drmusao i on ponovo vrati pogled ka Mariu. Gledao je njegovu okrvavljenu glavu i na tren mu to bi mučno i htede da mu kaže da prestane, ali odustade, nemajući volje za to i jednostavnije mu bi da odvrati pogled od tog jadnog stvorenja. Posmatrao je sada još uvek usnulu Loru, pitajući se otkuda ona tu i jedva se setivši otkuda i on sam ovde, zbaci pokrivač sa sebe, taman u momentu kada je Lusio hrupio na vrata.
- Prokleta skitnico, tako li uzvraćaš na dobro koje ti drugi čine?
Od njegovog snažnog glasa Lora se probudi i shvativši odjednom u kakvoj se situaciji nalazi naglo ustade i odmače se od kreveta, vukući posteljinu za sobom.
- Naterao me, morala sam! – uzviknu bacivši se pred Lusiova stopala.
Na te njene reči Mario poče još jače da udara glavom, ispuštajući sada nekakve, gotovo životinjske, poklike.
Pavel, preneražen, zausti nešto da kaže, ali ga Lora preduhitri:
- Pretio mi je, govorivši da je on svemoćan i da moram da poslušam svako njegovo naređenje. Rekao je da će ubiti svakoga ko mu se usprotivi... Šta sam mogla da uradim, Lusio, reci mi...
Lusio, drhteći od besa, šutnu Maria, čija je glava bila u visini njegovog kolena i onda reče:
- Mogla si, i morala si, da dozvoliš da te ubije. Ovako, sada ću to morati ja da učinim.
Rekavši to, pođe ka Pavelu, koji je još uvek ležao, i kleknuvši pred njim obrati mu se ponizno:
- Dozvoli mi da je ubijem.
Lora vrisnu i pade ničice na onesvešćenog Maria, drmusajući ga i govoreći:
Spasi me! Spasi me!
- Košmar, ovo je košmar! – uzviknu Pavel i shvativši da je ipak budan, sa strahom u očima zapita:
- Šta hoćete od mene?
- Ne igraj se sa mnom! - prodera se Lusio- Naredi da je ubijem!
Potom, uvidevši da je Pavel potpuno zbunjen, potrča ka vratima:
- Sada ćete da vidite!
Čulo se kako trči niza stepenice, onda neka psovka i naposletku strašna buka i lomnjava- očigledno je bilo da se stropoštao niz basamake.
- Nadam se da je vrat slomio- reče Lora, sasvim smirena, kao da se maločas baš ništa nije dogodilo.
Mario, došavši sebi, teškom mukom se pridiže i pogledavši prezrivo Pavela, obrati se Lori:
- Znam da si morala. Ali mi ipak nećeš biti žena. Otac je u pravu: treba da si mrtva.
Lora mu ništa ne odgovori, već izađe, pustivši pokrivač, kojim je do sada bila umotana, da padne sa nje i Pavel, sa velikim čuđenjem, zapazi da je bila potpuno obučena, baš kao i juče.
Sišao je nešto kasnije, u pratnji Maria, kojemu kao da su silni udarci u glavu dobro činili- sada je razgovarao gotovo razumno. Ipak ništa nije saznao od njega, sem beskorisne informacije da mu Lusio nije pravi otac i da pravog nije ni zapamtio i još da zna da ga Lora u stvari ne voli, a i da mu se čini da on nju zapravo veoma malo voli.
Sišli su, dakle, i zatekli Loru za kasom- bilo je tu nekoliko mušterija i Pavel zapazi i ona dva muškarca od juče. Pogledom je tražio Lusia i uverivši se da ovaj nije tu, priđe pultu, imajući nameru da Lori postavi nekoliko pitanja, ali mu ona pokaza glavom na ljude ispred sebe, stavljajući mu tako do znanja da je zauzeta i da ne može sada da razgovara.
Pavelu bi svejedno i on izađe napolje, udahnuvši duboko vazduh. Mario je pošao za njim, kao kuče, i tiho kašljucao, želeći tako da privuče pažnju. Pavel je to, svakako, primetio, ali nije želeo da se zamlaćuje više sa njim. Okrenuo je glavu zato na suprotnu stranu i posmatrao okolna brda, prisećajući se da mu je Lora rekla da bi ga jednog dana odvela do nekog brda odakle se vidi selo kao na dlanu. – To mora da je to- pomislio je. Procenjivao je koliko su brda udaljena i zaključio da mu ne bi trebalo više od dva sata hoda da dođe do njih. Onda bi mogao da vidi gde se selo nalazi i zatim da ode do njega i potraži starešinu. Stvari bi onda išle same od sebe. Završio bi započeti posao i dobio verovatno nešto novca, koji bi mu omogućio da ostane u selu nekoliko dana.
- Opet to radiš- iznenadi ga glas iza leđa. Okrenuo se i ugledao Maria, na kojeg je potpuno zaboravio. Ovaj ga je posmatrao širom otvorenih očiju.
- Šta to radim? – upita Pavel.
- Ne smeš da ostaneš ovde, idi dok još možeš.
Putnik, kao i Kontrolor, imaju svoj završetak, ali ne priupštavamo ga. Iskustveno, ovaj način pripovedanja pripisujemo podsvesti, ne nalazeći prikladnije objašnjenje.
