Život je stvaran samo kada jesam

Georgij Ivanovič Gurđijev (Георгий Иванович Гурджиев) je bio mistik koji je “školovan” u istočnjačkim manastirima sa ezoternim karakterom. Proputovao je Istok naširoko u potrazi za ezoternim znanjem i među njegovim najvećim postignućima su bile posete sufijskim manastirima, te manastiru Sarmong na Tibetu, o čijem radu je nerado govorio.

"Život je stvaran samo kada jesam" su predavanja Gurđijeva u kojima izlaže mudrost o čovekovom unutrašnjem i spoljašnjem svetu, putu da se pronađe svoje pravo sopstvo i probudi se iz sna koji okiva čovečanstvo. To je poslednji neobjavljeni deo spisa koje je Gurđijev zamislio i napisao kao svoje životno delo, u kojima pored svog učenja opisuje i svoje doživljaje na putu traganja za istinom.

Gurđijev je stvorio "sustav četvrtog puta", duhovnog učenja koje se nalazi između klasičnih "triju puteva" jogija, fakira i monaha. Njegov rad je preuzeo Uspenski (Пётр Демьянович Успенский ) te proširio učenje, ali isključivo na mentalnoj razini. Ali, Uspenski je insistirao na komercijalnoj upotrebi ezoternog znanja "neprocenjivog karaktera", te su se nakon toga zauvek razišli.

Predavanja OVDE

Pročitaj više...

Skot Pek, Ljudi laži

Morgan Skot Pek (Morgan Scott Peck, 1936–2005) bio je psiholog i autor mnogih bestselera. U svojim knjigama je kombinovao sopstvena znanja i iskustva sa religijskim stavovima ljudi koje je upoznao. Jedna od njegovih knjiga je i „Ljudi laži “, objavljena 1983. godine.

"Rukuj pažljivo, ovo je opasna knjiga", kaže u predgovoru Skot Pek.
 Pokušavajući da da odgovor na pitanje "Odakle zlo?", uzimajući u obzir genetske i faktore sredine, Pek težište stavlja na slobodu čovekove volje da bira između dobra i zla, potkrepljujući ovakvu tvrdnju konstatacijom Eriha Froma: Zla osoba je ona koja je napravila niz loših izbora. U knjizi autor detaljno opisuje razgovore koje je vodio sa svojim pacijentima. U onim slučajevima gde terapeutskim metodama nije uspeo da postigne nikakav rezultat, Pek jedini izlaz vidi u egzorcizmu.

Centralna tema je problem ljudske laži i zla, kako u individualnoj, psihopatološkoj ravni, tako i grupnog zla, na kolektivnoj ravni. Problem zla je jedna od najsloženijih antropoloških tema i Skot Pek joj prilazi s poštovanjem – iz psihološkog, psihopatološkog, etičkog, religijskog i socijalnog ugla. Navodeći primere iz sopstvene prakse, koje je prikazao kroz upečatljive dijaloge i situacije i opštija zapažanja i generalizacije, želi da nam pruži jedno zaokruženo antropološko viđenje problema zla, laži i lenjosti.

(KLIKOM DO KNJIGE)

Pročitaj više...

Religija i duhovnost

Religija je vera u Boga ili bogove koji zahtevaju obožavanje, a to se obično izražava određenim ponašanjem i ritualima kroz sistem verovanja koji uglavnom uključuje etički kod. Duhovnost je osobina, nefizičko stanje, odnosno dominantan duhovni karakter koji se izražava načinom mišljenja i životnim stilom. Ukratko, religija je skup pravila i rituala koji približavaju osobu Bogu, a duhovnost je usredsređenost na duhovne umesto na fizičke stvari. Ono što je zajedničko religiji i duhovnosti je to da obe mogu da postanu pogrešan metod za uspostavljanje odnosa sa bogom i obe mogu da budu lažni putevi, a često to i jesu. 

 

 

U različitim civilizacijama religija je imala oblik organizovanog društvenog sistema koji je vršio snažan uticaj na aktuelna politička, ekonomska i državna pitanja. U samom začetku civilizacije ona je imala značajnu ulogu u smirivanju destruktivnih nagona mnogih lutajućih plemena ili njihovoj adaptaciji za konstruktivan život u zajednici. Rastom značaja i moći religije u društvenom ili državnom sistemu jačao je i njen institucioni oblik kao i razna mnogobrojna kruta pravila. Iako su se takva pravila obavijala plaštom duhovnosti, ne samo što ona nisu imala nikakvu vezu s time, nego su joj veoma često i protivrečila. Cilj njihovog nastanka je bio prvenstveno zaštita institucionalnih interesa ili interesa pojedinih članova u instituciji, a često i političkih i ekonomskih državnih interesa. Takva pravila podsticala su nastanak fanatizma kao i antagonizam među različitim religijama koji je ponekad rezultirao krvoprolićem. Takva karakteristika religije nalazi se u potpunoj suprotnosti s duhovnošću. Dok duhovna dimenizija propagira suštinsko jedinstvo svih ljudi te ima karakter zbližavanja i međusobnog poštovanja i uvažavanja između pojavnih rasnih, nacionalnih, političkih i ostalih razlika, dotle religiozna ili institucionalna ograničenost ističe pojavne razlike i prezentuje ih kao veoma opasne elemente koji se moraju uništiti.

 

Ograničeni religiozni stav nema ništa s duhovnom dimenzijom pošto je za njega karakteristično da polazi od straha i pohlepe ili nižeg osećanja otuđenosti koje se formira kroz pojavne zakonitosti postojanja. Tek kada ljudi pođu od intuitivnog osećanja ljubavi ili smisla zajedništva ulaze u sferu duhovne dimenzije ili sferu suštinskih zakonitosti čime ostvaruju i sustinsko razumevanje. Duhovnost se manifestuje kao razvoj mudrosti kojom se ljudi osposobljavaju za pronalaženje konstruktivnih odnosa s okolinom. Zato je pogrešno duhovni razvoj ljudi vezivati samo uz religioznost.

Duhovno razvijena osoba ne mora biti religiozna, kao što ni religiozna osoba ne mora biti duhovno razvijena. Duhovnost se ne meri time da li neka osoba veruje u Boga ili natprirodno već koliko je njeno specifično verovanje osposobljava da ostvaruje harmoničan, konstruktivan ili funkcionalan odnos u sebi, odnosno u interakciji s okolinom.

 

Ponekad preterano ili opsesivno razmišljanje o Bogu ili natprirodnom koje ima disfunkcionalan karakter u vidu prezira i otuđenja od okoline, ne predstavlja duhovni razvoj, već je simptom sprečenog duhovnog razvoja. Ono se može javiti kao osećanje superiornosti u odnosu na okolinu ili kao potreba njenog kontrolisanja. To je rezultat neurotičnog razvoja ličnosti koji se najčešće manifestuje kroz fanatizam.

Različit duhovni razvoj ljudi se ne odražava samo kao njihovo različito shvatanje ili određivanje postojanja, već i kao njihovo različito ponašanje ili prilagođavanje u fizičkoj egzistenciji. Za ljude s progresivnim duhovnim razvojem je karakteristična fleksibilnost, iskrenost, plemenitost, moralnost, odgovornost i stremljenje ka konstruktivnoj adaptaciji s okolinom. Kroz duhovnu sferu ljudi postižu istinsko oslobođenje ili prevazilaze ograničenost fizičkom egzistencijom te dobijaju jasan uvid u smisao i svrhu vlastite egzistencije. Time im se omogućava da ostvare potrebnu ravnotežu ili pronađu duhovni mir bez obzira u kakvim okolnostima se nalaze. Kroz duhovnu dimenziju ljudi postaju svesni višeg smisla ili nevidljive suštine koja spaja i prožima Univerzum. Ne postoji ni jedna civilizacija ili rasa ljudi koja nije bila svesna te suštine. Ona odoleva svim promenama kao i fizičkim zakonitostima pošto je suština i samog vremena i prostora te oni prestaju biti prepreka za komunikaciju među ljudima.

Zanimljivost:

Na svetu ima preko 10.000 različitih religija, od kojih 200 njih ima bar po milion sledbenika. Unutar hrišćanstva postoji neverovatnih 38.830 frakcija.

Pročitaj više...

Islamska mistika

Sufizam, odnosno tasavuf, mistički je aspekt islama, način života usmeren prema ostvarenju božjeg jedinstva i prisustva kroz ljubav, iskustvenu spoznaju, asketizam i ekstatičko jedinstvo sa Tvorcem.

Termin sufi i sufizam (tasavuf) potiču od belog vunenog ogrtača (suf) koju su nosili muslimanski asketi. Sufiji smatraju da je sufizam počeo sa Muhamedom, zbog čistote njegovog bliskog odnosa sa Bogom, njegovog otkrivenja i mističnog penjanja kroz nebesa. Dokaze su nalazili u njegovim delima i izrekama (hadis) i u Kuranu koji se pokazao nepresušnim izvorom. U tradiciji Muhamedove zajednice postojali su posebno pobožni i nepokolebljivi vernici čiji je zavet bio da čuvaju čistotu vere koja se razvijala nezavisno od uticaja sveta.

Postojali su pobožni muslimani, koji su se odricali svakog poseda, želeli su živeti jednostavnim životom i uobičajeno su se zvali fakir i derviš, što znači „siromašan“. U znak asketizma odevali su se u grube vunene haljetke (suf). Redovništvo se u islamu javlja u drugoj polovini 8. veka u istočnom, šiitskom islamu na granicama Mesopotamije. U 9. veku se mistički pokret sukobljuje u Basri i Bagdadu s racionalističkom teologijom (kalam) sunitskog smera. Sufiji su često nailazili su na žestok otpor službenog islama, izazivajući optužbe zbog panteizma, libertinizma i zapuštanja ritualnih dužnosti. Smatra se da su na sufizam, između ostalog, uticali asketizam hrišćanskih monaha i neke neoplatonističke ideje.

U 10. veku naziv sufi za islamske mistike i askete poznat je u celom muslimanskom svetu. Mnogi su se odvojili od prijatelja, presekli porodične veze i odbacili hranu i zaklon. Odnos između učitelja i učenika predstavljao je samu srž sufijske prakse. Učitelj je trebalo da bude pažljivo izabran, a nad novajlijom je trebalo da mu bude data potpuna moć. Veliki učitelj je mogao da bude smatran i svecem (Vali Alah, „prijatelj Boga") u kom slučaju bi nastavio da pruža blagodatnu moć čak i posle smrti, a njegov grob bi postao mesto hodočašća. Grupe đaka su počele da se okupljaju oko velikih učitelja, a zajednička staništa su se razvila u svojevrsne manastire već pred kraj 8. veka. U prvo vreme to su bile slučajne i prolazne, a u dvanaestom veku postale su vrlo često darivane i razvijene organizacije sa političkom moći, hijerarhijskom lestvicom, monaškim pravilima i institucionalizovanim lancima inicijacije. Ugledni među redovima bili su bektašije (sredina 14. veka), suravadije (oko 1200. godine postali su uticajni i u Indiji), rifaije ili zavijajući derviši (sredina 12. veka, poznati po neverovatnim egzibicijama), egipatske šazilije, kadirije i nakšbendije. Sufijske bratovštine uključivale su derviške redove i fakirski pokret, a mnogi od njih postoje i danas, najviše na severu Afrike.

Jedan od izvora sufizma u Kuranu se nalazi u preporuci da se praktikuje zikr, koji znači pamćenje, kontemplaciju ili prizivanje Boga (na primer, 13:28, 33:14). U sufijskoj praksi, to može biti praćeno molitvenim brojanicama, kontrolom disanja, muzikom ili okretnim plesom po kojem znamo derviše Mevlevije.

Pročitaj više...

Sveti Georgije

Sveti Georgije je bio rimski vojnik u gardi cara Dioklecijana i mučenički je stradao tokom progona hrišćana.

Veruje se da je rođen 275/280. godine u maloazijskoj oblasti Kapadokiji, u bogatoj i uglednoj porodici. Otac mu je bio rimski vojni oficir. Kada je njegov otac poginuo, mali Đorđe se sa majkom preselio u Palestinu, na majčino veliko porodično imanje, gde je dobio visoko obrazovanje. U rimskoj vojsci se istakao svojom hrabrošću i vojnim zaslugama. Napredovao je naglo, od običnog vojnika do tribuna, da bi ga, već u njegovoj dvadesetoj godini lično car Dioklecijan proizveo u čin vojvode.

Za vreme cara Dioklecijana organizovan je 303. godine progon hrišćana, deseti po redu i najveći ikada. Kada je počeo nemilosrdan progon hrišćana po celoj zemlji, Đorđe deli svu svoju imovinu siromašnima i oslobađa svoje robove. Isto uradi i u Palestini, pustivši sluge i zaveštava siromašnima svoja imanja i bogatstva. Na jednom saboru je govorio protiv ovakvog odnosa prema hrišćanima i o njihovom daljem progonu, a tom prilikom je izašao pred cara Dioklecijana i izjavio da je i sam hrišćanin, nakon čega car naređuje vojnicima da ga zatvore u tamnicu.

Posečen je 6. maja 303. godine. Godine 494. Đorđe je proglašen za sveca, od strane pape Gelazija I (492—496).


Kult Svetog Đorđa se začeo dosta rano. Na mestu njegovog groba u Lidi Palestinskoj, za vreme vladavine cara Konstantina I (306—337), podignut je hram njemu posvećen. Tokom 4. veka, kult Svetog Đorđa se iz Palestine proširio na celo Istočno rimsko carstvo a u 5. veku i na Zapadno rimsko carstvo. U vreme cara Konstantina, hrišćani grada Lide i okoline su sazidali crkvu koju su posvetili Svetom Đorđu. U tu crkvu su prilikom njenog osvećenja, iz Nikomidije, preneli njegove mošti. Uspomena na ovaj događaj se praznuje 16. novembra, kod Srba poznatim pod imenom Đurđic.

Đurđic je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 16. novembra čime se obeležava uspomena na prenos moštiju Svetog Đorđa iz Nikomidije u Lidu Palestinsku i obnovljenje njegovog hrama u kom je položeno njegovo telo. Sveti Đorđe se na ikonama najčešće predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, kako ubija aždaju. Na ikonama za praznik Đurđic se predstavlja bez konja, u stojećem stavu i sa kopljem ili mačem u ruci.

Sveti Đorđe je danas poštovan kao zaštitnik mnogih država i gradova u Evropi, profesija i organizacija. Poštovan je i kao zaštitnik konjice, vitezova i viteštva i krstaških pohoda.
Posle krstaških ratova u 12. veku, kult Svetog Đorđa je prenet u Englesku. Za vreme kralja Edvarda Trećeg od Engleske, koji je 1348. osnovao viteški Red Gartera, Sveti Đorđe je postao i zaštitnik engleske države.
Sveti Đorđe, na katalonskom Sant Đordi, takođe je zaštitnik španske autonomne pokrajine Katalonije. Običaj je da na taj dan muškarci ženama poklanjaju cvet, a žene muškarcima knjigu.

Legenda o aždaji

Po predanju, u jezeru u blizini grada Lide, u Palestini, živela je ogromna aždaja, koja je meštanima obližnjeg grada Virita stvarala velike neprilike. Aždaja je često izlazila iz jezera i proždirala ljude koji bi se našli u blizini jezera a, pored toga, imala je i otrovan zadah od koga su se ljudi razboljevali i često i umirali. Žitelji ovog kraja su se najzad obratili i svom vladaru za pomoć ali im on zapovedi, da bi se rešili svojih problema sa aždajom, da svakog dana na obali jezera žrtvuju po jedno dete. Narod to prihvati i od sutrašnjeg dana započne žrtvovanje dece. Svakog jutra je po jedno dete bilo ostavljano kraj jezera i ubrzo i proždirano. Na kraju je došao red i na ćerku tog vladara, jedinicu, koju okitiše i pripremiše za žrtvu aždaji. Dok je uplakana devojka stajala kraj jezera, pred njom se ukazuje Sveti Đorđe, jašući na konju, sa kopljem u ruci. Tada i aždaja izlazi iz jezera a Đorđe pojuri ka aždaji i zabode joj koplje u čeljust, prignječivši je za zemlju. Po Đorđevom naređenju, devojka vezuje svoj pojas aždaji oko vrata i vodi je prema gradu. Gradski vladar i svi žitelji zbog toga primiše hrišćanstvo, a u gradu ubrzo bude izgrađena i velika crkva posvećena Presvetoj Bogorodici i Svetom Đorđu.

Pročitaj više...

Poglavica Sijetl američkom predsedniku

Sijetl (Chief Seattle, 1786 - 1866) bio je vođa Sukvamiša i Duvamiša, indijanskih plemena koja su živela na prostoru današnje američke države Vašington. Po njemu je dobio ime grad Sijetl. Poznat je po svom govoru američkom predsedniku Frenklinu Pirsu (Franklin Pierc), kao odgovor na ponudu da belci kupe indijansku zemlju. Pismo indijanskog poglavice Seattlea se ubraja medu najlepše i najdublje misli koje su ikada izrečene o čovekovoj prirodi, pa je ušlo u duše i srca svih ljubitelja prirode. Indijanskom poglavici Seattle posvećen je Svetski dan zaštite životne sredine, 5. juna.

 

Poruka je nastala 1854 godine kada je američki predsednik ponudio indijanskim plemenima na istoku Amerike da otkupi zemlju na kojoj su živeli. Veći deo indijanske zemlje je već bio uzurpiran od strane belih doseljenika i ovog puta američki predsednik je za oko 8,100 km2 zemlje ponudio 150.000 dolara.

Poglavica Sijetl je tada odgovorio:

“Kada Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju – on previše traži od nas. Kako može da se kupi nebo i toplina zemlje? Ta ideja nam je sasvim strana. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Pa, kako ih vi onda možete kupiti? Svaki je delić ove zemlje svet mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaki pramen izmaglice u tami šume, su sveti u mislima i u životu moga naroda. Sokovi u drveću prožeti su sećanjima na crvenog čoveka. Kada mrtvi beli ljudi odu u šetnju među zvezde zaboravljaju zemlju koja im je dala život. Naši mrtvi nikad ne zaboravljaju svoju predivnu zemlju, jer ona je majka crvenog čoveka.
Deo smo zemlje i ona je deo nas! Mirisne trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao – braća su nam.
Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo mustangovo telo i čovek – sve pripada istoj porodici. Kada veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da od nas želi da kupi našu zemlju – previše od nas traži. Veliki poglavica poručuje da će nam naći mesto na kojem ćemo lepo živeti. On će nam biti otac – mi njemu deca.

Razmotrićemo tu ponudu da kupite našu zemlju. Ali, to neće biti lako. Ova zemlja nam je sveta. Ova blistava voda što teče rekama i brzacima nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate znati da je ova voda sveta, morate reći svojoj deci da je sveta. Da svaki odraz u bistrom jezeru kazuje događaje i uspomene iz života moga naroda. Žubor vode – glas je oca moga oca. Reke su naša braća – utoljuju nam žeđ. Reke nose naše kanue. Hrane nam decu. Prodamo li vam ovu zemlju, morate se setiti i učiti svoju decu da su reke naša, a i vaša braća. Zato rekama morate pružiti dobrotu kakvu biste pružili svome bratu.

Znamo da nas beli čovek ne razume. Njemu je jedan deo zemlje isti kao i bilo koji drugi. On je stranac što dođe noću i oduzme zemlji sve što mu treba: zemlja mu nije brat već – neprijatelj. Kada je pokori on kreće dalje. Ostavlja za sobom grobove svojih otaca i ne mari zbog toga. Oduzima zemlju svojoj deci i nije ga briga. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu decu rodi – ostaju zaboravljeni. Prema Majci – Zemlji i prema Bratu – Nebu odnosi se kao prema stvarima što mogu da se kupe, opljačkaju, prodaju poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova će pohlepa uništiti zemlju i za sobom ostaviti pustoš.

Ne znam! Naš se način života razlikuje od vašeg. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči. To je možda zato što je crveni čovek divlji i ne razume stvari. U gradovima belog čoveka nema mirnog čoveka, nema mirnog kutka. Nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje lista u proleće ili drhtaj krila mušice. Možda zato što sam divlji – jednostavno ne shvatam. Buka mi vređa uši. Šta vredi život ako čovek ne može čuti krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem mnogo…

Indijanac voli zvuk vetra kada se poigrava površinom močvara. I miris povetarca osvežen popodnevnom kišom ili borovinom.
Najveće blago crvenog čoveka je vazduh. Sve živo deli isti dah – životinja, drvo i čovek. Svima je taj dah potreban. Beli čovek kao da ne opaža taj dah koji udiše. Poput nekog ko je dugo na samrti, ne oseća smrad. Prodamo li vam zemlju morate da se setite da vam je vazduh dragocen, da vazduh deli svoj dah sa svim životom koji održava. Vetar što je mome dedi dao prvi dah – prihvatiće i njegov poslednji izdah. Ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju. Kao mesto na kojem će i beli čovek moći da udahne vetar zaslađen mirisom poljskog cveća. Razmotrićemo vašu ponudu da kupite zemlju.

Odlučimo li da pristanemo, zahtevaćemo da ispunite ovaj uslov: beli čovek moraće da se ponaša prema životinjama ovog kraja kao prema svojoj braći! Divlji sam i ne razumem drugačiji život. Video sam po prerijama hiljade bizona koje je beli čovek ubio, pucajući iz jurećeg “vatrenog konja”. Divlji sam i ne razumem kako „gvozdeni konj iz kojeg suklja dim“ može biti važniji od živog bizona. Šta je čovek bez životinje?! Kad bi životinje nestale, čovek bi umro od velike usamljenosti duha. Šta god zadesi životinje, ubrzo snađe i čoveka. Sve je u svetu povezano.

Moraćete učiti svoju decu da im je pod nogama pepeo naših dedova. Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja bogata životom naših predaka. Moraćete da učite vašu decu, isto kao što i mi učimo našu – da nam je zemlja majka. Šta snađe zemlju – snađe i njenu decu. Pljuje li čovek na zemlju – pljuje na sebe samoga. Zemlja ne pripada čoveku – čovek pripada zemlji. To dobro znamo. Sve je u međusobnoj vezi, kao što je porodica krvlju sjedinjena. Sve je povezano.

Nije čovek tvorac razboja života, već je samo vlakno u njemu. Što učini sa razbojem – čini sa sobom. Čak ni beli čovek čiji Bog istupi i govori s njime kao prijatelj sa prijateljem, neće izbeći zajedničku sudbinu. Možda smo ipak braća. Videćemo!

Jedno znam sigurno, a to je da će beli čovek jednom morati da shvati: naš Bog je isti Bog. Možete misliti da njega možete posedovati, kao što se spremate da uzmete celu našu zemlju. Ali, nećete! On je Bog ljudi i njegova je milost jednaka i za crvenog i za belog čoveka. Ova je zemlja njemu sve. Oskrnavite li je, isto je kao kad prezrete njegovog stvoritelja. Belog će čoveka nestati, možda i pre ostalih plemena. Prljate sami svoj ležaj i jedne noći udavićete se u sopstvenom izmetu. U svom nastojanju gorećete u ognju Boga koji vas je doveo ovamo i s’ nekom neobjašnjivom namerom dao vam vlast nad ovom zemljom i crvenim čovekom. Takva sudbina se nama čini bednom.

Ne razumem zašto se ubija bizon? Zašto se krote divlji konji? Zašto je u dubini šume toliko ljudskog smrada? Zašto je pogled na zelene bregove pocepan žicama što govore? Gde su jeleni?
Nema ih više. Gde je orao? Odleteo. Pravom životu je došao kraj. Počinje borba za opstanak”.

Pročitaj više...

Svemir - živi organizam

Ovaj svet nisu stvorili ni bogovi ni ljudi, već je bio, jeste i biće večno živa vatra koja se po određenim zakonima pali i gasi.
  Heraklit

Kao što svaka ćelija u ljudskom organizmu ili organizmu bilo kog živog bića je organizam u okviru organizma čiji je sastavni deo, isto tako su čovek i druga bića sastavni delovi organizma planete Zemlje, a Zemlja je opet organizam ( živa ćelija) organizma Svemira.    Dakle, ćelija, čovečiji organizam i planeta Zemlja jesu živi organizmi koji predstavljaju gradivne opeke, tj. životne jedinice većeg organizma od sebe. Za sve žive organizme, nebitno da li egzistiraju u mikrokosmičkoj, međukosmičkoj ili u makrokosmičkoj dimenziji, važe isti životni principi i zakoni.
    Ako se složimo da su u svemiru sve pojave i zbivanja povezane uzročno-posledničnim odnosima, onda će nam biti lakše da otkrijemo na koji način stvaralačke snage, životne sile, energije i zbivanja, sa jednog plana postojanja determinišu zbivanja sa drugog plana postojanja ili druge dimenzije te da na osnovu toga izvedemo zakone i shvatimo principe na kojima je ustrojen Univerzum i živo biće.   Ono po čemu razlikujemo pojavu od pojave vidljive na nebu, jesu pravilnosti u kojima se prikazuje svaka od njih. Izlazak Sunca uvek na istoku i zalazak na zapadu, tj. kruženje Zemlje oko Sunca po tačno utvrđenoj putanji, kao i druge pravilnosti, ne bismo mogli uočavati u svetu u kome vlada haos.
   Čovek kao minijaturni oblik svemirske strukture mikrokosmosa, sopstvenom inteligencijom primećuje inteligenciju od sebe starijeg svemira, ali ga ne smatra živim bićem. U onome što predstavlja život svemira, čovek vidi kretanje mrtvih stvari.
   Makro i mikrokosmos izgrađuju se i razgrađuju se, žive i umiru po određenim zakonima, pri čemu njihove duhovne sile svoju večitu egzistenciju iskazuju preko različitih životnih oblika.

Smrt u ono smislu, u kakvom je mi ljudi shvatamo, zapravo ne postoji. Nju treba posmatrati isključivo u kontekstu promene oblika egzistencije.
  Znanja koja imamo o svemiru jesu samo postulati materijalističke nauke. S obzirom da su materijalističke religije promenljive i da se njima iskazuje viđenje stvarnosti u okvirima percepiranih i merljivih dimenzija, te teorije ne bismo smeli smatrati konačnim istinama. Naprotiv, mnogo je više naučnih zabluda no istina. Jedna od tih zabluda je da život postoji samo na zemlji.
    Po kazivanju mistika, jasnovidaca i po sadržajima knjiga koje su diktirala duhovna bića medijumima u transu, život postoji na svim planetama, ali ne u zemaljskoj, fizičkoj formi. Srpski jasnovidac i XIX veka, Mitar Tarabić, govorio je o tome:
   Ljudi će se kolima vozit na mesec i po zvezdama. Oni će tamo tražiti drugi život, ali tamo života, ovakvog kakav je u nas, biti neće. Biće ga, ali oni neće umjeti da razumeju da je to život onakav kakav jeste.
Kremansko proročanstvo.
Planeta zemlja je jedina planeta naše galaksije  koja drži život u gustoj materiji, smatra Donald Jot predavač astroloških metafizičkih nauka u SAD. Po njemu, mi ovde, na čvrstom tlu, usavršavamo fizičko telo. Na drugim planetama usavršavamo naša 'druga' tela oslobođeni od 'točka reinkarnacije' i 'karme' na svetovnom planu.
  Iako se nauka ne može pohvaliti nekim naročitim uspesima u otkrivanju fundamentalnih duhovnih istina, ona nam je dala tehničke izume čiji princip rada jeste kopija rada koji postoji u svemiru i prirodi. Međutim, naučnik kada objašnjava na primer, funkciju čovekovog oka, on će vam reći kako to oko funkcioniše poput kamere, a ne da je kamera slična oku. 
   Za objašnjenje  funkcionisanja naše planete i njenog mesta u sunčevom sistemu, takođe se možemo poslužiti analogijom iz sveta tehnike. Znanje o elektricitetu nam govori da celokupna materija sadrži električnu struju na osnovu čeka planetu Zemlju možemo smatrati magnetizovanom masom materije. Ta masa materije unutar sunčevog sistema ponaša se kao dinamo koja mehaničku energiju pretvara u električnu. Sa svojim magnetnim polovima, magnetnim poljem i srujanjem magme u unutrašnjosti, Zemlja predstavlja jednu džinovsku dinamo mašinu koja proizvodi električnu energiju.

     Kada se planeta Zemlja posmatra kao mikro životna celina u odnosu na svemir, onda njena rotacija i revolucija predstavlja električnu energiju tog dela kosmosa, ali kada se ona posmatra kao skup mikročestica (subatomskih čestica) , onda kretanje tih čestica koje ulaze u sustav fizičkog tela planete, u odnosu na globalnu planetu, ima karakter električne energije.
   Eksperiment V. Rajha, u kome se guma i pamuk nakon izlaganja snažnom dejstvu Sunčevog zračenja izazivali primetno skretanje igle elektroskopa, a da prilikom prethodne provere nisu pokazivali postojanje električnog naboja ( isto se dešavalo i posle kontakta sa ljudskim telom u trajanju od 15 do 20 minuta), ukazuje na poreklo polarizacije.
  Ako je komad materije, izložen Sunčevom zračenju, mogao pokazati sposobnost da se naelektriše, zašto tu sposobnost ne bi mogla imati i planeta zemlja?
    Suprotno naučnom tumačenju, po kome gravitaciona sila u Sunčevom sistemu, Dino Kraspendon, u svojoj knjizi moj kontakt sa letećim tanjirima, iznosi novo tumačenje koje mu je, navodno, kazivao kapetan vanzemaljske letelice. Po tom tumačenju, sunčeva svetlost, koja vrši pritisak na Zemlju (uzrokujući plimu i oseku), i sila magnetnog centra ( sila privlačenja) stvaraju spreg sila na Zemljinu loptu i okreću zemlju oko njene ose. Po istom tumačenju, magnetni centar predstavlja centar Sunčevog sistema, a ne Sunce, koje je u odnosu na taj centar nešto pomereno i koje zajedno sa ostalim planetama orbitira oko tog centra.

   Dakle, Sunce preko dveju antagonističkih sila: sile odbijanja (sunčeva svetlost) i sile privlačenja (magnetna sila centra), stvara spreg sila na planetama i uzrokuje njihovu rotaciju, a time i revoluciju!
   Možda sunčeva svetlost zaista vrši pritisak na Zemlju uzrokujući rotaciju, a možda deluje u smislu električnih promena u planeti (proticanje naelektrisanih čestica istopljenog gvožđa u zemljinom jezgru) ali je sasvim izvesno da se kretanjem tih čestica stvara zemljino magnetno polje i da je to polje elektromagnetne prirode. I kao što se magnetizam u tehnici stvara proticanjem električne struje kroz kalemove žica, tako isto zemljin magnetizam je rezultat proticanja naelektrisanih čestica gvožđa u njenom jezgru.
 Prostor u kojem se oseća dejstvo dvaju antagonističkih sila, zemljine magnetne i gravitacione sile, jeste zemljino energetsko polje poznatije (u ezoteriji) pod nazivom etersko polje.
  Nastojanje naučnika da dođu do VOT-a (velike objedinjene teorije) kojom bi se delimične teorije o sili gravitacije (koja nas drži na zemlji), elektromagnetnoj (koja sjedinjuje atome), moćnoj nuklearnoj (koja deluje na jezgro atoma) i slaboj nuklearnoj (koja vlada neutronima) spojile u jednu jedinstvenu, čime bi se objasnilo funkcionisanje celog svemira - i to sa aspekta kvantne mehanike, za sada ne daje rezultate. Dok se prve tri sile daju ukopiti u tu teoriju, gravitaciona sila to odbija. Gravitaciona sila možda stvarno nije pojedinačna sila već nastaje kao posledica kombinacije nekoliko drugih fenomena (gustine i temperature tela, mase atmosfere i vertikalne komponente magnetizma), kao što to tvrdi kapetan letećeg tanjira u pomenutoj knjizi Dina Kraspendona.
Dakle, oficijalna nnauka nije razjasnila ni kauzalno-mehaničke odnose između sastavnica fizičke stvarnosti, a kamoli celokupne stvarnosti. Stoga se na naučne teorije ne smemo oslanjati kao na konačne istine već samo kao tumačenja koja važe za jedno usko područije zbivanja - područje naše ograničene percepcije.

Tvrdim da je osećanje kosmičke pobožnosti najjači, najplemenitiji podsticaj naučnom istraživanju.
A. Ajnštajn

Pročitaj više...

Disanjem do dobrog raspoloženja i zdravlja

Osobe koje praktikuju Transformacijsko disanje tvrde da samo 15 minuta disanja na određeni način pri čemu koristimo pun kapacitet naših pluća utiče izuzetno povoljno na naše raspoloženje i zdravlje.

Koliko ste svesni svog disanja tokom dana? Vrlo verovatno niste uopšte jer njim upravlja naš autonomni živčani sistem, odnosno odvija se automatski, bez našeg napora i voljne kontrole. No, najčešće tokom dana dišemo plitko i ubrzano. Naše disanje sledi naš stil života te tako naše telo ne prima dovoljno kisika kad smo u nekim zahtevnijim situacijama, često smo pod stresom što nas vodi u bolest.

Transformacijsko disanje

Jedan od načina na koji možemo učiti disati i pri tome koristiti pune kapacitete našeg disajnog sistema naziva se Transformacijsko disanje. U suštini se radi o vrlo jednostavnoj metodi. Potrebno je disati ne samo da nam se ošit odiže i spušta, već udisati vazduh punim plućima dok ne osetimo da nam se širi trbušna stenka i želudac lagano potiskuje prema dole. Udišemo zrak na nos, a onda radimo malo dinamičniji i samim time kraći izdah na usta. Također, važno je da disanje bude cirkularno, odnosno da nema zastoja između udaha i izdaha te sledećeg udaha i izdaha. U metodu Transformacijskog disanja uključene su i neke dodatne vežbe koje idu  u smeru pokretanja cirkulacije energije kroz celo telo te otpuštanja nekih energetskih blokada. No, samo disanje radi čuda i zaista nas dovodi u bolje raspoloženje, postajemo svesniji sebe i svega oko nas te ulazimo u intenzivan kontakt sa svojim emocijama. Dok tako dišemo moguće je da nam krenu suze, uhvati nas smeh ili imamo neke senzacije po telu kojima ne znamo uzrok. To su sve pokazatelji da smo „u sebi“ i da smo izašli iz rutine i automatizma.

Što leži u podlozi?

Ideja je da dok dišemo punim plućima, motrimo sve misli koje nam dolaze i odlaze bez da ih pokušavamo složiti. Puštamo da nam misli prolaze kao da nisu naše i jedino što u tom trenutku jesmo je dah i disanje. Nakon nekog vremena takve prakse možemo doći i u stanje bez misli, no to nije nužno cilj. Taj dobar osećaj koji nam čisto disanje donosi nastaje jer svu svoju pažnju usmeravamo na čisto postojanje. Dah nam ukazuje na to da smo živi. Bića koja nisu živa, ne dišu. Sama činjenica da postojimo, da dišemo i da smo živi budi u nama osećaj zahvalnosti na daru života. U tim trenutcima disanja u potpunosti smo prisutni u ovom trenutku i tome što sada radimo – dišemo. Tu nema mesta brigama, strahovima i strepnjama. Takvim načinom disanja usporava se i naš puls, smiruje se celi organizam i nestaje stres kojem smo redovito izloženi. U mogućnosti smo „čuti“ svoje telo na način da osetimo koji su nam mišići napeti, osećamo li negde bol i ukočenost. Tada se možemo razgibati, rastegnuti i napraviti ono što telu odgovara, a što ne bismo znali da se nismo disanjem opustili i uspostavili kontakt sa svojim telom. Takođe, osećamo svoje emocije koje inače zanemarujemo te ih nismo često niti svesni. I tada sebi možemo aktivno pomoći, zagrliti se, pomaziti sami sebe i pružiti sebi neko ohrabrenje i utehu. U takvim trenutcima svesnog disanja nisu nam potrebni drugi da nam kažu radimo li dobro i daju nam potvrdu naše egzistencije, to čini dah i sama činjenica da postojimo.

Uživanje u dahu

Takva vrsta disanja, odnosno bilo koje obraćanje pažnje na dah i produbljivanje istog, sama po sebi nosi neobičan osećaj ugode. Možemo osetiti blago i nežno peckanje u plućima, kao trnce ili žmarce. Disanje, kad se na njega obrati pažnja, stvara jedan vrlo ugodan osećaj kao da nam svila klizi niz dušnik skroz u svaki kutak naših pluća, naše unutrašnjosti. Taj je osećaj povezan i s velikim olakšanjem kad nakon gušenja ili nemogućnosti da dišemo, napokon uspemo udahnuti i tada smo iznimno sretni i zahvalni na tome što dišemo.

No, ne moramo biti na rubu prestanka disanja i umiranja kako bismo se naučili ceniti nešto na prvi pogled tako banalno što u suštini život znači. Taj osećaj zahvalnosti za vlastito postojanje možemo imati stalno, svakim svojim udahom i izdahom ili barem 15 minuta dnevno kad odvojimo vreme samo za blagoslivljanje vlastitog daha i činjenice da dišemo.

Pročitaj više...

Religija # 1

Nasuprot magiji, religije se zasnivaju na verovanju da postoje sile koje ne možemo potčiniti, već kojima smo potčinjeni, usled čega treba nastojati da se uklopimo i uskladimo svoja kretanja i delovanja na način koji neće biti u suprotnosti sa voljom onoga bića koje stoji iz tih sila.

Razlika između magije i religije očituje se na psihološkom, etičkom i intelektualno-filozofskom planu. Religija razvija osećaj strahopoštovanja i poslušnosti prema Vrhovnom Biću, Stvoritelju prirode, Gospodu Bogu, Suverenu prirode, učeći nas da smo mi ljudi sinovi i sluge njegove, i razvija bratsku ljubav prema drugim ljudima. Dok se religija obraća Bogu, magija, koja gleda korist, obraća se nižim entitetima i svojoj nesavršenoj prirodi.

Postoje mnoge definicije religije ( filozofske, sociološke, antropološke, etnološke), ali ne najprihvatljivija klasična teološka definicija koja glasi; religija je duhovna veza između boga i čoveka. Sama reč religija (potiče od latinske reči relegre) znači spojiti, vezati - izražava suštinu. Ona se sastoji u tome da čovek za Boga zna i u njega veruje i da ispunjava njegovu volju radi sreće na zemlji i radi večnog spasenja.

Religija ima četiri elementa: dogma, kult, moral i religijsku zajednicu. Reč dogma, u svom uže, značenju, označava istinu koja stoji van svake diskusije, istinu u koju se ne može smunjati. Religija, preko dogmi, nudi svojim vernicima neosporne, spasonosne istine i tumači svet i događaje u njemu, u skladu sa tim dogmama, Za razliku od filozofije koja takođe nastoji objasniti svet na osnovu intelektualne elaboracije sakupljenog iskustva i znanja, religija insistira na verovanju u ono što se čulima ne dokazuje i umom ne shvata, već se samo psihičim instiktima naslućuje. Dogmatizam u religiji ima razložno opravdanje. To je jedini način da se izvorno tumačenje čoveka i sveta, tumačenje dato od bogonadahnutih, tj. samousavršenih i samospoznatih ljudi sačuva za vremena kada će i ostali ljudi biti sposobni da razumeju  ono u šta su do tada verovali.
      Ipak, veru ne možemo svesti samo na slepo verovanje. Vera proističe iz znanja, doduše nesvesnog znanja, tj. znanja koje se temelji na evolucijski nižim oblicima svesti, ali oblicima koji su pouzdani.Za razliku od sugestije, koja proističe iz želje da se veruje ( da smo hrabri na primer), vera je instiktivni osećaj nadmoći jednog principa nad drugim (ljubav nad mržnjom, pravde nad nepravdom, istine nad laži, itd) -  osećaj utemeljen na ubeđenju, a ne želji (kao kod sugestije).
    Religijski kult je oličen u molitvi i bogosluženju. On ima trostruki cilj: prvi je da se kroz njega izraze religijska osećanja, drugi da se probude i ojačaju takva osećanja, a treći da se bogosluženjem dobije milost i pomoć božja.
     Treći element, moral, pokazuje se u volji i savesti vernika, u ograničavanju i uskraćivanju svega onoga u ponašanju što bi bilo upereno protiv života.
    I na kraju, religija se ne ograničava samo na unutrašnji život izolovanih jedinki, već i na kolektivnim aktivnostima. Verske zajednice predstavljaju organizacioni oblik religijskog života koji je skoro redovno pravno regulisan. U toku istorije, religije su se javile u mnogobrojnim i etničkim, psihološkim i drugim karakteristikama masa kojima su bile namenjene, Zajedničko im je svima, verovanje u Vrhovno biće, insistiranje na moralnosti i ukazivanje na najviše vrednosti života. Zato svi oni, koji zastupaju mišljenje da podela na mnoštvo verskih konfesija uzrokuju netrpeljivost i neprijateljstvo između njihovih pripadnika nisu u pravu: neprijateljstvo i sukope pokreću pre svega psihosociološki i ekonomski faktori, dok različita verska uverenja služe nezadovoljnim i duševno rastrojenim masama samo kao izgovor.

Vernici se regrutuju uglavnom iz onih slojeva ljudi koji su u razvoju duhovnosti nesrazmerno više razvili osećajnu, no intelektualnu komponentn svesti. Takvi ljudi su kadri da, oslanjajući se samo na emotivno uzbuđenje i psihičke instikte, shvate latentno značenje metaforičkih simbola religijskih tekstova.
   Nasuprot njima, imamo racionalne analitičare koji su se u razvoju duhovnosti nesrazmerno više razvili kao razumska, no osećajna bića. Ali, ni oni ne mogu steći dublji uvid u najviše misterije života iz razloga što ih neusklađenost nižih i viših duhovnih komponenti sprečava da se otvore za nove kanale spoznaje (intuitivne uvide).
  Osnivači svetskih religija, Isus, Buda, Rama, Krišna, Muhamed, Zaratrusta i drugi, bili su '' božji poslanici'' koji su podučavali ljude jednoj te istoj dundamentalnoj istini oblikovanoj prema potrebama određenog doba. Po Martinusu, osnivači svetskih religija ili takozvani ' spasitelji', bili su ličnosti koje su u razvoju duha i kulture otišli ispred ostalog čovečanstva. Oni su minulim životima dostigli stepen razvoja kulture na koji treba da dovedu zemaljsko ovečanstvo i zbog čega su rođeni na zemji. Oni su čovečanstvu dali neophodne kosmičke facite i odgovore na sva večna pitanja i traženja, formulisana u obliku gotovih postulata. U vremenima kada su se pojavljivali, čovečanstvo, u intelektualnom i humanom smislu, nije bilo dovoljno zrelo da je moglo shvatiti razložno objašnjenje i zato su neki božji propovednici bili prinuđeni da se izražavaju parabolama i da iznose jednostavne smernice, pune ljubavi i ogromnog emocionalnog uticaja!
   Organizovana religija (Crkva) je tokom vremena pogrešno tumačila neke svete reči i time je odstupila od izvornog učenja.
  Ali, tokom vremena, javljali su se pojedinci, koji su odbacivali crkveno u skladu sa sopstvenim shvatanjima. Snagom argumentovane snage svojih pogleda, stiču autoritet i postaju reformatori postojećih crkava, ili pak, utiru put nauci.
   Razlike koje postoje u pogledu naučavanja vere i bogosluženja jesu rezultat pre svega različitog interpretiranja dogmi, ali proističu i iz karakternih osobina naroda u kojima su zastupljene. Ljudi sličnih karakternih osobina i sitog stepena duhovne razvijenosti mogu napredovati u veri samo ako je prilaz veri prilagođen navedenim osobenostima.
 zato se ljudi sličnih duševnih osobina inkarniraju u podnemlje i sredinu koja im obezbeđuje optimalne uslove za razvoj. Osećajući da im crkva kojoj pripadaju omogućuje duhovni rast, vernici su ubeđeni da je njihova crkva najbolja i da je jedina prava.

Dok neke crkve stavljaju naglasak na ritualni elemenat zannemarujući unutrašnju službu srcem i način života po čisto etičkim normama Liturgiji se peipisuje najveći znalaj, druge crkve izostavljaju rituale.  Verujem da ni jedno ni drugo nije pogrešno. Jer, što je duša duhovno budnija i svesnija, ona ima manje potrebe za ritualnima, dok za manje svesne i budne duše, rituali i procesije su jedini način za obezbeđivanje Božijeg vođstva, tj. za povezivanjem sa svetom božanskih, najčistijih ideja, preko (nesvesnog) dela svog uma.
    Dakle svaka crkva ima svoj zadatak i svakoj je dodeljeno onoliko svetlosti koliko odgovara potrebama pastve koja joj pripada. Crkve kao institucioni vid religije i pored nekih grešaka u prošlosti odigrale su i još uvek igraju vrlo značajnu ulogu, kako sa aspekta naučavanja vere tako i sa aspeta opšteg oduhovljavanja.

Religija jednog čoveka ni u kom slučaju ne mora da odgovara drugom čoveku, tj. religija čoveka na jednom nivou bića nije pogodna za čoveka na drugom nivou bića. (Gurđijev)

Pročitaj više...

Meditacija

Reč ''meditacija'' potiče od latinske reči ''meditari'', koja istovremeno znači ''praksa'' i ''razmišljanje'', pa bi se moglo slobodno prevesti kao praksa razmišljanja. Meditacija se razlikuje po tome što ona uključuje usmeravanje pažnje  na jednu temu, stimulans ili simbol, bez da dozvoli da ona luta. Međutim u raznim meditativnim disciplinama, ova reč ima preciznije značenje koje se dovodi na nivo uma. U nekim disciplinama samorazvoja meditacija se sastoji u oslobađanju uma od svake svesne misli, stvaranju prijatnosti i smirenja.


Suština meditacije je da se isključe sve one aktivnosti uma koje nisu usmerene ka objektu meditacije i da se sledi određeno mentalno iskustvo u smeru obratnom od njegovog nastajanja.

Telesna opuštenost i položaj tela u kome je kičma prava, olakšavaju meditaciju.
 Postoji mnoštvo veoma različitih metoda meditacije. Većina ih ima korene u religioznim tradicijama, kao što je budizam, hinduizam, sa korišćenjem mantri, lamaizam uz upotrebu mandale, sofizam sa elemenntima muzike i igre i hrišćanski misticizam koji praktikuje molitvenu meditaciju.
No, bez obzira na sve razlike u filozofskom i metodološkom prilazu, praktikovanje meditacije po ma kom sistemu dovodi meditanta do unutrašnjeg mira, harmonične usklađenosti fizičkih i psihičkih funkcija, koncentriranosti, moći fokusiranja na detalje bez gubljenja celine iz vida, poboljšanja motoričkih sposobnosti za učenje, uklanjanje stresova, usporavanje srčane radnje, proređenosti disanih pokreta, povećanje kožne sprovodljivosti i izrazitije pojave alfa ritma.

Meditacija , po budističkoj šemi, prolazi kroz tri etape. To su :

1. PROČIŠĆENJE (purifikacija)
2.PUNNA (uvid)
3.SAMADI (identifikacija)

Pročišćavanje je psihološka osnova za usresređenost.
Akt pročišćavanja podrazumeva obuzdavanje i ograničavanje dotoka čulnih draži. Usresređenost je neprekidan tok pažnje prema nekom objektu ( to može biti telo, osećanja, duša ili objekat duše). Kada se voljno sadrži pažnja na nekom objektu ili ideji, tako da nema prekida pažnje, meditacija je uspostavljena. Meditaija nije isto što i koncentracija. Koncentracija je preteča meditacije, tj. radnja donošenja pažnje na tu jednu stvar. Sve dok je pažnja praktikanta na toj jednoj stvari, on meditira. Svaki naredni trenutak svesti biva registrovan, a ako se javi sledeći niz asocijacija, kategorizacija ili afektivnih reakcija, meditant i to pretvara u objekat gole pažnje. Svakom predmetu svesti pridaje podjednaku važnost, ništa ne izdvaja kao kognitivnu figuru.

  Na taj način meditant postaje svedok brojnih senzacija, nastalih u interaktivnom odnosu realiteta spoljašnje sredine sa unutrašnjom prirodom - dušom meditanta.

Za osobu koja je u nirvani, nema nikakvog doživljavanja, čak ni blaženstva ni smirenosti. Nirvana nosi radikalne i trajne promene ličnosti. Za razliku od jhane, koja ima kratkotrajne efekte na ličnost meditanta, za ličnost posle doživljaja nirvane kaže se da je nepovratno izmenjena

Danas se na tržištu nude i takve tehnike meditacije koje nemaju religioznu pozadinu. One imaju za cilj da jačaju  i razvijaju ličnost, da joj razviju snage ovog sveta kako bi se savladali životni problemi. religiozne meditacije imaju za cilj da čiste ličnost i oslobađaju  je od ograničavajućih ideja zemaljskog razmišljanja i poimanja, kako bi kroz čoveka mogle delovati božanske sile.

Moderne tehnike meditacije nude današnjem čoveku relaktivirajući mir, okrepljenje, unutrašnju sigurnost, ali i avannturu jednog puta otkrića u prostore unutrašnjosti. to je meditaciju učinilo toliko atraktivnom.

A sada da sagledamo drugu stranu medalje . Meditacija upražnjavana kao telesna terapija, vodi u preveliku osetljivost i prebacuje takvo težište na suptilnu psihičku ravan!
Meditiranje ponekad postaje bežanje od nesvesnog, od onoga što je smešteno u dubljim slojevima života umesto da bude saučavanje sa sopstvenim ograničenjima.

Meditacijom se ne  dolazi uvek u kontakt sa prosvetljujućim duhovnim snagama, već često sa podsvešću - slojem ličnosti u kojem su akumulirana iskustva proteklih inkarnacija, znanje, talenti, arsenal modela samopotvrđujućeg ponašanja koji su se formirali u borbi za preživljavanje mnogih zemaljskih života. Podsvest (ngde nazivana ''više'' JA), bezgranično bogata iskustvima, može svojim uticajima na ličnost, vratiti ličnost na nivo koji je duša jednom ostavila, zadržati dušu i usporiti je u razvoju.

Elem, put stvarnog spasenja nikad ne vodi natrag u podsvesno, već napred ka nadličnoj svesti žive duše koja se izdiže iznad ograničenja ličnosti i povezana je sa božanskim duhom.

Svi veliki ljudi svetske istorije su nesvesno poznavali put kojim nas vodi meditacija.
 H.Hese

Pročitaj više...

Sistemi joga

Joga je sjedinjenje atmana sa Brahmanom, jedinstvo mikrokosmosa čestice, individue, sa makrokosmosom univerzalnom celinom, krajnjim utočištem. Da bi se ovo jedinstvo ostvarilo, individua mora najpre da uđe u najdublje kutke svog bića, da upozna samu sebe, da se pomiri sa samim sobom. Ona mora da nađe svoje pravo mesto u svetu, da se na najbolji moguć način uskladi sa svojom okolinom, da bude svetla tačka prostora u kome živi.

Stari mudraci Indije su pružili različite metode i sisteme pomoću kojih bi svako prema svojoj prirodi, temperamentu, sklonosti, telesnim i duhovnim sposobnostima, mogao da razvije svoje unutarnje potencijale. Drevni izvori pominju 108 sistema joga od kojih se po značaju izdvaja oko dvadeset. U filozofskoj raspravi Bhagavad gita, koja se smatra Biblijom Indijaca, u vidu dijaloga između Krišne, inkarnacije boga Višnua i ratnika Arđune /učitelja i učenika/, izloženo je pet osnovnih sistema joga. I pored specifičnosti doba i prilika u kojima su nastali, oni se sa malim modifikacijama mogu primeniti i u savremenim uslovima života. To su:

Đnjana (Jnana) joga put istraživanja, mudrosti, znanja
Bhakti joga put ljubavi, odanosti, posvećenja
Karma joga put nesebičnog rada, aktivnosti
Hatha joga put uravnoteženja telesnih, umnih i duhovnih snaga
Rađa (Raja) joga put samoposmatranja, ovladavanja svim snagama svog bića

I pored njihovih prividnih različitosti, svi ovi sistemi, putevi, vode ka jednom cilju: dobrom telesnom zdravlju, mentalnoj uravnoteženosti i jednoj višoj svesnosti. Kao što se reke i rečice koje teku sa raznih strana najzad sliju u okean, tako se i razni sistemi, uzajamno se dopunjujući, stapaju u jednu celinu. Stoga je veliki učitelj joge, osnivač Akademije joge u Rišikešu na podnožju Himalaja, Svami Sivananda, ovako definisao jogu: "Joga je integracija i harmonija između misli, reči i dela. To je integracija glave, srca i ruku". Tri sistema joge Đnjana, Bhakti i Karma odgovaraju ovoj postavci jedinstva Svami Sivanande. Razume se, tu je i Raja joga kao sinteza svih čovekovih napora na putu ka samoostvarenju.

Pročitaj više...

Džejms Džojs - PANK NA KNJIŽEVNI NAČIN

U jednom jezuitskom koledžu, godine 1893, mladi Džejms Džojs pozvan je na razgovor s upravnikom u četiri oka. Razgovor se ticao njegovog budućeg poziva. Nudili su mu da postane sveštenik. Za siromašnog dečaka iz nestabilne porodice, kakva je Džojsova bila, ovakav poziv trebalo je da znači veliku čast. Čast koju ni u kom slučaju nije valjalo odbiti. Upravnik je govorio da nijedan vladar na svetu nema moć koju ima sveštenik, a mladiću je čitava priča delovala primamljivo. Sve dok iznenada nije ugledao sledeću scenu.

„Prema Findleterovoj crkvi koračala su četiri mladića, uhvativši se pod ruke, njihali su glavom i išli u ritmu poletne melodije koju je njihov vođa svirao na harmonici. Ta muzika za trenutak prolete sanjarskim tkivom njegove svesti, kao što je to uvek bivalo s prvim taktovima neočekivane muzike, i rastopi ga bezbolno i bešumno kao što iznenadni talas rastapa dečije kuglice napravljene od peska. Osmehujući se zbog te otrcane melodije, on diže pogled na sveštenikovo lice i, videći na njemu neveseli odsev smiraja dana, polako povuče svoju ruku koja se neodlučno predavala tom bratstvu”.

Ovaj kratak opis sasvim neočekivanog obrta koji će promeniti Džojsov život i dati mu novi pravac, pisac je dao u svom gotovo autobiografskom romanu „Portret umetnika u mladosti”. Stiven Dedalus (junak romana a istovremeno i Džojsov pseudonim u vreme objavljivanja „Dablinaca”), zbunjeni je dečak koji je do tada sanjao samo o svešteničkom pozivu i o povlasticama koje donosi. Ali, kako to obično biva s najjačim željama i čvrstim odlukama, život se na neki način poigra i ukaže na more drugih mogućnosti koje dotada nismo videli. Tako je i sam Džojs, iznenada podstaknut neočekivanom muzikom, shvatio šta je njegov pravi poziv. Da to nije ono što pruža hladna sveštenikova ruka, već zov muze Euterpe u obliku otrcane melodije s harmonike.



Svi, naravno, znaju koliki je uticaj Džejmsa Džojsa na modernu književnost i koliko su njegova dela omiljena čak i danas. Ali nije toliko poznato da je Džojs pored svoje nesporne književne obdarenosti, gajio još jednu veliku ljubav (ne samo onu poznatu prema Nori Barnakl): gajio je ljubav prema muzici. Zato će je neumorno utkivati u srž svakog svog dela, a povremeno će se njome i baviti.
Mladi Džejms potekao je iz velike ali po prihodima skromne irske porodice. Kako je vreme odmicalo, Džojsovi su se selili u sve siromašnije kvartove Dablina noseći sve manje stvari sa sobom. Nekoliko puta bili su na ivici gladovanja. Džejms je bio najstariji od svojih desetoro braće i sestara. Išao je u otmene škole, iako je porodica bila prilično siromašna i upisan je i u jezuitski koledž. Tu se odigrala gore navedena dogodovština. Bio je najmlađi đak u razredu i još se prepričava anegdota o tome da je na pitanje starijih u školi koliko ima godina, zbunjeni dečak odgovorio: „Pola sedam”, verovatno praveći analogiju između proticanja vremena na časovniku i godina koje je proživeo. Taj odgovor ostao mu je kao nadimak tokom celog školovanja.
Pošto je izbegao priliku da postane sveštenik, Džojs je upisao moderne jezike 1898. i ponajviše se bavio italijanskim, engleskim i francuskim. Postao je zapažen u književnim i pozorišnim krugovima u Dablinu.



Ali zašto je baš tajanstvena muzika uspela da mladog Stivena (odnosno Džejmsa) odvoji od boga i privoli ga umetnosti? Izgleda da je za Džojsa muzika najčistija forma umetnosti koja uspeva da, čak i kad je spakovana u nekoliko prozaičnih taktova, oživi i razgali dušu čoveka i potpuno ga uvede u životniju stvarnost. Sam Džojs bio je veliki ljubitelj muzike. Mladić koji se plašio pasa i grmljavine, posle smrti majke i očevog propijanja izdržavao je sebe i svoju siromašnu porodicu držeći časove jezika i pevanja. Bio je obdareni tenor, čak je osvojio bronzanu medalju na godišnjem muzičkom festivalu „Feis Ceoil”. U dvadeset drugoj nastupio je zajedno s poznatim operskim pevačem Džonom Mekormakom, a kad se već ostvario kao književnik, pomagao je i promovisao mladog irskog tenora Džona Salivana. Jednom je na kraju Salivanovog nastupa, ustao u prepunoj sali i oduševljeno tapšući uzviknuo: „Hvala ti, Bože, za ovo čudo. Nakon dvadeset godina ponovo vidim svetlost.”
Pored Irske i Iraca, u Džojsovim delima kao misao vodilja provlači se muzika najrazličitijih žanrova. Prva zbirka pesama koju je objavio zove se, nimalo slučajno, „Kamerna muzika”. Sve pesme vrlo su pevljive i zvučne pa je neretko za većinu njih komponovana i muzička pratnja.

„Fineganovo bdenje”, poslednja Dzojsova knjiga, puna je lirskih muzikalnih delova. Pošto je krajnje nejasna i teško razumljiva, savet koji sam autor daje za tumačenje dela je: „Kad nisi siguran, čitaj naglas... i to s dablinskim akcentom!”, pokazujući na ovaj način koliko polaže na zvučnost samog jezika.
Likovi iz zbirke priča „Dablinc„i često raspravjaju o tadašnjoj muzičkoj sceni i o operama. A jedno celo poglavlje u „Uliksu”, smišljeno nazvano „Sirene”, komponovano je kao fuga i posvećeno muzici. U tom poglavlju čak i glavni junak, Leopold Blum, na komičan način postaje muzički instrument!

Jedna životna prilika dobro opisuje Džojsovu opsednutost muzikalnošću i zvukom same rečenice. Naime, dok je jednom u Cirihu šetao parkom sa višegodišnjim prijateljem Frenkom Badženom poveo se razgovor o „Uliksu” na kojem je pisac u to vreme radio. Frenk je pitao Džejmsa kako napreduje roman, a ovaj je odvratio kako je vrlo zadovoljan današnjim radnim učinkom, pošto je proveo ceo dan u radu. Frenka je dalje zanimalo koliko je napisao strana, na šta je Džojs odgovorio: „Dve rečenice!” Zabezeknuti prijatelj dalje je ispitivao da li je to zbog toga što nije mogao da nađe prave reči. „Ne, reči već imam”, odvratio je autor. „Ono za čim tragam jeste savršen red reči u rečenici. Mislim da sam ga našao”.

Još kao dečak Džojs je otkrio blagotvorna dejstva muzike i osobinu da i najgori strah može da preobrati u finu melodiju i tako ga otera. U „Portretu”, pisac se seća događaja iz ranog detinjstva kad je kao vrlo mali dečak izjavio da se zaljubio u komšijsku kći, ali, avaj, ona je bila protestantkinja i zato neprihvatljiva za njegovu katoličku porodicu. Tada mu je tetka Dante (kako se zove u romanu) zapretila da mora da se izvini zbog takve ljubavi! U suprotnom doći će orlovi i iskopaće mu oči! Ovu epizodu književnik Džojs pretvara u pesmicu, kako bi dečački odagnao strah od surove kazne:
„Oči će mu iskopati, on se mora izviniti, on se mora izviniti, oči će mu iskopati”. Ali potonje česte operacije očiju i, na kraju, gotovo potpun gubitak vida, kao da pokazuju da se lucidni pisac nikada zaista nije izvinio za sve svoje prestupe protiv konzervativnog i sablažnjivog irskog društva.

Sada Džojsovo delo služi kao nadahnuće mnogim savremenim umetnicima. A to nije ni čudo pošto je, kako u književnosti tako i u muzici, bio vizionar: još 1915, vođen umetničkim nagonom, pred jednim bliskim prijateljem, na akustičnoj gitari odsvirao je nešto što će sedamdesetak godina kasnije biti poznato kao pank-rok. Šokirani prijatelj nije imao pojma da je žustra melodija proročki pokazivala u budućnost, pa ju je samo prezreo.

Pročitaj više...

Ne postoji strašnija crkva

Crkva Santa Marija dela Koncesione dei Kapućini, odnosno kapućinska crkva Naše Gospe bezgrešnog začeća, nalazi se u Rimu, a njena je gradnja počela 1626. godine po nalogu pape Urbana VIII čiji je brat, Antonio Barberini, bio kapućinski monah. Nalazi se u znamenitoj ulici Veneto, jednoj od najlepših i najpoznatijih u Večnom gradu, u blizini trga Barberini. Sagrađena je po nacrtu Antonija Kasonija, 1631. godine. Sastoji se od oltara, naosa i nekoliko kapela unutar nje. Drži u sebi grobove Svetog Feliksa od Kantalićea i Blaženog Krispina iz Viterba. Takođe, neka znamenita remek-dela krase njene zidove, poput čuvene i svima poznate freske Svetog Arhanđela Mihaila, rad Gvida Renija.

 

 

Ono po čemu je međutim poznata nije to gde se nalazi, ni ko je naložio njenu gradnju, ni zbog čega, ni ko je bio njen arhitekta, ni kakve je konstrukcije, niti koja umetnička dela u sebi krije. Ni to ko u njoj počiva. Zapravo, to nije tačno: upravo je zato poznata. Kapućinska kripta koja se nalazi ispod nje sadrži kosti više od 4.000 monaha ovog kaluđerskog reda, koji su živeli između 1528. i 1870. godine, dok je Vatikan dozvoljavao da se ljudi sahranjuju ispod hramova.

Njenu uspostavu naložio je gorepomenuti Antonio Barberini, papin brat, koji je u međuvremenu postao i kardinal, tako što je naredio da se skupe kosti na hiljade kapućinskih fratara, da se otkopaju iz grobnice manastira u ulici Lukesi i da se prenesu u nju. Po nalogu Urbana VIII, tlo kripte je posuto zemljom iz Jerusalima. Nakon što su poređane u dekorativnom stilu baroka i rokokoa po zidovima (pravo remek-delo dizajna enterijera) monasi su i sami počeli da u njoj sahranjuju svoje mrtve, kao i tela siromašnih Rimljana. Nakon što bi leš proveo 30 godina u zemlji bio bi otkopan a njegove kosti poređane po zidovima. Neki skeletoni su netaknuti i još uvek umotani u franjevačke odore (kapućineri su se odvojili od franjevačkog reda koji po njihovom mišljenju nije bio dovoljno radikalan, ali su i dalje zadržali mnoge njihove spoljašnje manifestacije), ali je najveći broj kostiju ipak iskorišćen za dekor. Nastala je u vremenu kada je bio izrazito snažan kreativni kult mrtvih, a mnogi su duhovnici meditirali i propovedali sa lobanjama u rukama.
Kripta je podeljena na šest soba od kojih je pet dekorisano kostima, i to su Kripta vaskrsnuća, Misinska kapela, Kripta lobanja, Kripta karlica, Kripta nožnih i butnih kostiju i Kripta tri skeletona. Sve su osvetljene samo prirodnom svetlošću koja dolazi kroz pukotine i malim fluorescentnim lampama. Pre počinka, kapućineri su svake večeri dolazili na ovo mesto, molili se i razgovarali o danu koji je upravo prošao. Tabla na ulazu u jednu kapelu kaže: “Šta si ti sada, mi smo nekad bili; šta smo mi sada, ti ćeš biti”. Čitava kripta se može posmatrati kao inteligentni i prilično svirepi način da se ljudi podsete da su smrtni, da je život prolazan, da je ono što su samuraji govorili, “poput večernje rose i jutarnjeg mraza, nešto krajnje krhko i prolazno”. U jednom trenutku kripta je bila takva turistička atrakcija da je bila posećenija od katakombi. Tokom istorije, mnoge poznate ličnosti su bile u njoj i ostavile o tome pisani trag. Markiz de Sad je, na primer, 1775. napisao da “nikada u životu nije video ništa strašnije”.

Pročitaj više...

O hrišćanstvu

Od religije siromašnih, potlačenih, progonjenih, koji su bili prve pristalice ove jevrejske sekte u Rimskom carstvu, hrišćanstvo se vrlo brzo preobratilo u religiju bogatih, moćnih, vladajućih, uvek braneći totalitarne, despotske, tiranske poretke, suprotstavljajući se svakom progresu, slobodi, slobodnoj misli, nauci, napretku.
Od objavljivanja Milanskog edikta, 313. godine, hrišćanska religija stavljena je u ravnopravan status s ostalim religijama Rimskog carstva, da bi, pred kraj IV veka, postala jedina zvanična religija.

Kada čujemo da je neko svetac, najpre pomislimo da je osoba vodila uzoran svetovni i duhovni život, koji treba da posluži kao primer drugima. Srpska pravoslavna crkva uvrstila je cara Konstantina u red svetitelja, a obeležava ga 21. maja po julijanskom, odnosno, 3. juna po gregorijanskom kalendaru. Proslava predstavlja ponos za hrišćanski svet i dokaz vrednosti njihovih učenja, koja su izdržala sva istorijska iskušenja. Međutim, s istorijskog stanovišta, kojeg se hrišćani klone „kao đavo krsta“, nema mnogo razloga za slavlje, jer je bilans 2.000 godina hrišćanske vladavine i više nego porazan. Danas se jasno može reći da je hrišćanska crkva utemeljena na krvi.

Počnimo od Konstantina: njegov život obeležen je dvostrukim ubistvom - najpre svog sina Krispa, a zatim i svoje žene Fauste. Naime, smatra se da je Fausta optužila Krispa da je pokušao da je zavede, te je Konstantin naredio da se Krisp ubije, ali kada se kasnije uverio da su optužbe bile lažne, naredio je da se Fausta udavi vrelim isparenjima parnog kupatila. Iako postoje razne verzije kako je do ovoga došlo i kako su se ubistva odigrala, postavlja se logično pitanje, kako ovaj čovek može biti svetac i poslužiti kao moralni primer.
Primera drugih hrišćanskih svetaca, sličnih postupaka, imamo na pretek. Pomenimo nama bliske srpske pravoslavne svetitelje. Prema zvaničnoj definiciji, svetitelj je osoba koja je ceo svoj život podredila Hristu i njegovom učenju, te je zbog toga zaslužila poštovanje crkve.

Polazeći od ovoga, kako iko može da veruje u svetost kralja Milutina Nemanjića, koji je oženio devojčicu od osam godina i koji je dao oslepeti svoga sina Stefana? Kako iko može poverovati u svetost kralja Stefana Dečanskog, koji je na najsuroviji način ubio svoga brata Konstantina? Setimo se kako se deklarativno Biblija odnosi prema bratoubistvu! Setimo se zapovesti koja eksplicitno kaže: „Ne ubij“! Setimo se zapovesti koja eksplicitno kaže: „Ljubi bližnjeg svog“!

Ko danas veruje u svetost Alojza Stepinca, pokrovitelja ustaških zločina u NDH? Ko danas veruje u svetost jednog Ignacija Lojole, osnivača jezuitskog reda, koji se surovo obračunavao sa pristalicama reformacije? Kako danas iko može da veruje u svetost i nepogrešivost papa, posle vekova inkvizicije?

Od religije siromašnih, potlačenih, progonjenih, koji su bili prve pristalice ove jevrejske sekte u Rimskom carstvu, hrišćanstvo se vrlo brzo preobratilo u religiju bogatih, moćnih, vladajućih, uvek braneći totalitarne, despotske, tiranske poretke, suprotstavljajući se svakom progresu, slobodi, slobodnoj misli, nauci, napretku.
Najpre, hrišćanstvo se obraća sirotinji i robovima, jednom rečju, obespravljenima: „Pre će kamila proći kroz iglene uši, nego što će bogataš ući u carstvo božije.“ Međutim, od Milanskog edikta, hrišćanstvo se pretvara u reakcionarnu religiju, koja čuva postojeći poredak, te joj više nije potrebna sirotinja kao sredstvo za destabilizaciju Rimskog carstva. Njena ciljna grupa postaju carevi, kraljevi, feudalci, plemići, ali ovog puta ne za destabilizaciju, već za učvršćenje vlasti, sticanje bogatstva i uvećanje moći i uticaja. Milioni obespravljenih, koji su im poslužili da dođu na vlast, držali su se u neznanju, bedi, siromaštvu, a pritom im se obećavao večni život na drugom svetu, dok se od njih na ovom svetu tražila slepa pokornost i poslušnost: „Vi, pak, robovi, pokoravajte se svojim gospodarima, kao liku božijem“.

U nemanjićkoj Srbiji, bogumili su bili izloženi strašnom teroru države i crkve.
Od stupanja na snagu Milanskog edikta, istorija hrišćanstva se može označiti kao period krvavih verskih ratova, raskola, podela (čak i unutar samog hrišćanskog sveta), porobljavanja i nametanja verskih stavova drugim civilizacijama i kulturama. Pritom, nisu se birale metode: od svirepih mučenja, progona, zabrana misli, knjiga, velikih falsifikata, ubistava… Ali, uvek uz cinične napomene da se sve to radi iz ljubavi, za dobrobit čovečanstva.

Najpre je došlo do obračuna sa pristalicama stare, mnogobožačke vere:
– 330. godine Konstantin pogubljuje filozofa Sopatrosa, pali spise neoplatoničara Porfirija; – od 380. godine zakonom se osuđuju nehrišćani kao beščasni, razaraju se paganski hramovi, konfiskuje se i pljačka imovina, zabranjuju se paganski kultovi; u Carigradu, Afroditin hram služi kao konjušnica; u Skitopolisu Domicije Modest ubija sve obrazovane nehrišćane; – 389. godine razara se Serapisov hram; – 391. godine hrišćani spaljuju biblioteku u Aleksandriji; – 415. godine hrišćani spaljuju na lomači ostatke neoplatoničarke Hepatije, koju su prethodno raskomadali; – 449. godine Teodosije II i Valentinijan III naređuju razaranje svega što može izazvati gnev Boga i ranjavati hrišćanske duše; – 529. godine hrišćani zatvaraju atinsku neoplatoničarsku školu i kofiskuju joj imovinu; – 529. godine obavezuju se pagani da se obrazuju u hrišćanskoj veri, a potom krste pod pretnjom izgnanstva; – 562. godine spaljuju se helenske knjige i slike paganskih bogova u Carigradu; Justinijan donosi zakone kojima se nehrišćanima zabranjuje nasleđivanje i zabranjuje se njihovo svedočenje protiv pristalica crkve…

Zatim je došlo do obračuna i u redovima same hrišćanske crkve. Pojavljuju se prvi društveni pokreti protiv hrišćanstva, jer je postalo očigledno da je nova vera izneverila očekivanja. Arijanstvo, nestorijanstvo, monofiziti, ikonoborstvo, pavlikijanci… samo su neki od pokreta i učenja unutar hrišćanstva, koji su doveli do velikih turbulencija, smena i ubistava vladara i crkvenih poglavara. Sva ova učenja proglašena su jeretičkim, a njihove pristalice surovo proganjane i ubijane:
– u VIII veku vizantijski car Anastasije II zbacuje svog prethodnika, cara Vardana, sa prestola i oslepljuje ga jer je ispovedao učenje monofizita; – takođe u VIII veku, vizantijski car Konstantin V svrgava, oslepljuje i sakati cara Artavazda, koji je bio protivnik ikonoborstva; – carica Irena dolazi u sukob sa sinom, Konstantinom VI, pristalicom ikonoborstva, i naređuje njegovo oslepljenje; – car Lav V ubijen kao pristalica ikonoborstva…

Suština ovih učenja duboko se kosila sa zvaničnim, usvojenim na Nikejskom saboru 325. godine, što je predstavljalo pretnju novouspostavljenom poretku. Ovde treba napomenuti da su od hiljade ranohrišćanskih spisa samo četiri, glasanjem, ušla kao sastavni deo Novog zaveta. Četiri zvanična jevanđelja puna su međusobnih protivrečnosti i kontradiktornosti. Ostala su proglašena jeretičkim i uništavana su.
Danas takve spise nazivamo apokrifnim. Objavljeni su mnogi koji su, upkos svemu, ostali sačuvani, a koji nam ličnosti i događaje ukazuju u sasvim novom svetlu: Jevanđelje po Tomi, Jevanđelje po Judi, Jevanđelje po Mariji Magdaleni…
Oko borbe za prevlast u hrišćanskom svetu, kao i oko različitog tumačenja određenih dogmi, dolazi do rascepa u hrišćanskoj crkvi 1054. godine. Nastaju zapadna (rimokatolička) crkva i istočna (pravoslavna) crkva, koje međusobno razmenjuju anateme i dovode do velikih podela i verskih mržnji koje traju i danas.
Iako je isprva imala univerzalne pretenzije, istočna crkva, sa sedištem u Carigradu, nije izdržala istorijska iskušenja i nije uspela da nametne duhovnu prevlast u istočnim državama. Iako je nasilnim metodama nametala novu veru, pre svega slovenskom stanovništvu, nastale su brojne autokefalne, nacionalne pravoslavne crkve sa sopstvenim verskim poglavarima. S druge strane, papa, kao vrhovni poglavar rimokatoličke crkve, i danas ima duhovnu prevlast nad svim rimokatolicima u svetu.
Obe hrišćanske crkve, nakon raskola, nastavile su sa dotadašnjom praksom progona i surovih obračuna sa svim što im je stajalo na putu.

Na istoku, najgore su prošli bogumili, pripadnici učenja popa Bogumila iz X veka, koji je govorio protiv iskvarenosti crkve i nije priznavao duhovnu vlast ni Carigrada, ni Rima. Širio je svoje učenje u Makedoniji, Bugarskoj, Srbiji, dok je u srednjovekovnoj Bosni, bogumilska crkva bila zvanična.
U nemanjićkoj Srbiji, bogumili su bili izloženi strašnom teroru države i crkve. Spaljivani su na lomači, sečeni su im jezici, žigosani po licu, oduzimana im je imovina, progonjeni su iz zemlje… Bogumili su osuđivali crkveno bogatstvo, razvrat, zalagali se za društvenu jednakost i pozivali robove i seljake da ne rade za državu i ne plaćaju poreze. Time su opasno podrivali temelje pravoslavnih državnih tvorevina, koje su, uprkos svojim zvaničnim učenjima, i dalje u svom sastavu držale robove. Setimo se nevlasteoskog stanovništva u Srbiji, koje se nazivalo sebrima. Da li je njihov položaj bio u skladu sa hrišćanskim učenjem, pogotovo položaj otroka (robova) među njima? Kako je Dušanov zakonik tretirao prekršaj sebra, a kako vlastelina? Pitanja za razmišljanje i preispitivanje. Da kojim slučajem danas živimo u srednjovekovnoj Srbiji, koliko nas bi pripalo sebrima, a koliko vlasteli?! Kakav bi nam bio položaj, neka se zapitaju vatrene pristalice srednjovekovlja?!
Na kraju i sama SPC dobija anatemu od carigradske patrijaršije, pošto se usudila da se uzdigne u njen rang.

Ruska pravoslavna crkva je vekovima bila glavni oslonac carskog samodržavlja i feudalnih društvenih odnosa. Prigrabivši ogromno bogatstvo, dobijajući ogromne darove vladara, vremenom se pretvorila u najbogatiju instituciju u zemlji, dok su, s druge strane, milioni ruskih ljudi grcali u bedi i siromaštvu, trpeći razna poniženja i mučenja od strane svojih gospodara, koji su činili veliku manjinu ruskog društva. Danas se govori o svetosti cara Nikolaja II i njegovom mučeništvu, a prećutkuju se žrtve carskog režima (informisati se o Krvavoj nedelji 1905. godine), razvratan život plemstva i klera, opšta zaostalost i nerazvijenost.

Na zapadu, katolička crkva se s još većom žestinom obračunavala sa svojim protivnicima i kritičarima. Posebno je značajan „jeretički“ pokret katara (albižana – po nazivu grada Alba na jugu Francuske). Boreći se protiv crkvene hijerarhije, raskoši, bogatstva, sticanja materijalne dobiti, katari su postali smrtni neprijatelji rimokatoličke crkve. Papa Inoćentije III pokreće protiv njih krstaški pohod – krstaši su izvršili pokolj sveg stanovništva u gradu Bezijeu, uz izgovor da će sam bog prepoznati duše pravednika i postarati se za njih.
Na Lateranskom saboru, početkom XIII veka, odlučeno je da pripadnici jevrejske veroispovesti nose traku kao simbol različitosti i nepripadanja zajednici. Osniva se i inkvizicija, koja je trebalo da posluži i kao sredstvo vladanja nad ljudskim dušama. Setimo se Jana Husa, češkog reformatora, koji je završio na inkvizitorskoj lomači!

Pokretanje krstaških ratova za oslobođenje „svetezemlje“, ispostavilo se, poslužilo je kao sredstvo za pljačku, enormno bogaćenje, eliminaciju protivnika i izazivanje verske mržnje prema pripadnicima drugih religija. Nakon zauzimanja Carigrada 1204. godine, u toku IV krstaškog rata, u ime hrišćanske ljubavi i milosrđa, došlo je do neviđenih pljački, ubistava i uništavanja kulturnih dobara.
Periodi sukoba sa svetovnom vlašću, dokazivanje suprematije u odnosu na svetovnu vlast, jasno govori o pravoj prirodi rimokatolicizma.
U XVI veku je došlo do stvaranja protestantske crkve, koja se odvojila od rimokatoličke. Jedan od glavnih razloga za odvajanje, koje je izvršio Martin Luter, bila je prodaja indulgencija (oprosta grehova) od strane rimokatoličke crkve, koje su omogućavale kupcu da direktno ode u raj, nakon smrti na ovom svetu.
Nastaje period verskih ratova katolika i protestanata, koji svoj vrhunac dostiže 1572. godine, u tzv. Vartolomejskoj noći, kada u Parizu i širom Francuske dolazi do krvavog pokolja hugenota (protestanata).
Osnivanje jezuitskih redova, kao odgovor na reformaciju, progon nauke i naučnika, misionarenje, nasilno pokrštavanje, podrška kolonijalnoj politici, podrška ropstvu, imperijalizmu, kao i podrška fašizmu u XX veku, samo su neke od odlika rimokatoličke crkve.

Na čemu se temelji nasilno preobraćenje indijanskog stanovništva na čitavom američkom kontinentu u hrišćansku veru? Na čemu se temelji ropstvo afričkog stanovništva? Kada će se otvoriti tema oko uloge rimokatoličke crkve u zločinima u NDH? Kada će na svetlost dana izaći istina u vezi sa ulogom Vatikana u spasavanju nacističkih zločinaca?

Period srednjeg veka predstavlja mrlju u istoriji čovečanstva. Mračnjaštvo i nazadnjaštvo hrišćanske crkve, sujeverje, predrasude, neznanje, platili su glavom milioni ljudi.

Što je najironičnije, u verskim progonima ništa bolje nisu prošli ni pripadnici judejske vere. Surovo su proganjani pod izgovorom pripadnosti narodu koji je izdao i razapeo Isusa Hrista, osnivača hrišćanske vere. Pritom, i danas, kao sastavni deo svoje svete knjige, hrišćani imaju Stari zavet, originalno jevrejsku knjigu i slave jevrejskog boga (Jehovu, Jahvea). Naime, hrišćanska crkva, shodno svom maniru da prilagođava svoja učenja vremenu u kom se nalazi, s vremena na vreme slavi starozavetnog boga, koji ubija sve pred sobom (žene, decu, stoku, šalje kugu i razne druge pošasti na ljudski rod, istrebljuje čitave narode – videti knjige Mojsijeve i poglavlje o Isusu Navinu), da bi opravdala svoja (ne)dela, a opet, kada joj to odgovara, poziva se na novozavetnog boga, navodno milosrdnog i sveopraštajućeg.
Da li će se prilikom susreta verskih poglavara u Nišu pokrenuti sva ova istorijska pitanja? Da li će se pokrenuti dijalog i da li će čovečanstvo dobiti makar izvinjenje za sva istorijska zla koja su mu naneli hrišćanska crkva i „božiji izaslanici“ na Zemlji?

U skladu sa citatom L. N. Tolstoja sa početka teksta, koji je i sam osetio hrišćansko milosrđe na svojoj koži, svaka od grana hrišćanske crkve tvrdi za sebe da je istinita i prava, da nema spasenja van nje. Svaka sebe hvali, a ujedno pravi velike društvene podele među ljudima, koji nastavljaju da se nesmanjenom žestinom spore oko crkvenih dogmi. U svom delu „Razgolićeno hrišćanstvo“, Pol Holbah je dao jednu od najboljih definicija religije, koju shvata veštinom opijanja ljudi zanesenošću da bi ih sprečila u borbi protiv zala kojim ih vladari opterećuju na Zemlji. Uz pomoć nevidljivih sila kojima prete ljudima, prisiljavaju ih da ćuteći podnose nesreće kojima ih opterećuju vidljive sile i varaju ih nadama da će, ako pristanu da budu nesrećni na ovom svetu, biti srećniji na drugome. Zapitajte se nad ovim i počnite da razmišljate!

Zar još ljudi nisu dovoljno sazreli da uvide da treba da sruše sve ono što ih razdvaja, a da prihvate ono što ih spaja, a to je nauka, obrazovanje, koje je brana svim sličnim ideologijama. Kako reče Viktor Igo: „Nauka je istinito shvaćena vlast. Čovekom treba da upravlja nauka“.
„Svaka vera samu sebe hvali. Pa eto, razmileli se kao štenad slepa. Vera ima mnogo, a duh je jedan“.
L. N. Tolstoj, „Vaskrsenje“

Međutim, ipak je ljudski duh, koji je jedan, kako reče Tolstoj, uprkos svemu, uprkos strašnom progonu, vodio generacije ka svetlosti, ka istini, lepoti, znanju, izdižući ga iznad mraka u kojem ga je držala crkva. U toj veri u veličinu ljudskog duha, moći razuma, čovečanstvo treba da pobedi.

Pročitaj više...