Prvi električni tramvaj na svetu, sa tri vagona, promovisan je 1879. godine, na izložbi u Berlinu od strane firme Siemens & Halske, a u javni saobraćaj je uključen 1881. godine, u Lichternfeldeu kraj Berlina.
Berlin: Istorijski tramvaj
Prvi tramvaj u Beogradu na konjsku vuču pušten je u saobraćaj 1894. godine na liniji Kalemegdan-Slavija. Tada su „konjski tramvaji" bili svojevrsna atrakcija u glavnom gradu. Njime su se često vozili kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Mašin, koji su obožavali to da rade. Kažu, tada je na spomenutoj trasi od početne do poslednje stanice, vožnja trajala i po 40 minuta jer je „konjski tramvaj" svako mogao da zaustavi na bilo kom mestu, kada poželi da izađe ili uđe.
Sarajevo dobija električni tramvaj 1895. godine, pre metropola Srednje i Jugoistočne Evrope (Praga, Bratislave, Beča, Graca, Budimpešte, Ljubljane, Zagreba, Beograda, Sofije, Atine, Istanbula…) Vozila je proizvela firma “Siemens-Sohukert”, a gazdovanje je povereno preduzeću “Električna željeznica” koje se nalazilo pod upravom Bosanskohercegovačke državne železnice. Električni vagoni su imali dva odelenja - za pušače i nepušače. Odredbe su nalagale kako trebaju biti odeveni kondukteri, ali i da ne smeju zaudarati. Nije bio u pitanju samo alkohol, nego i beli luk, pa su gradski poglavari naložili da "naši gradski železničari ne smeju više jesti beli luk". Vozač i kondukter za koga revizori utvrde da "smrdi po belom luku biće na mestu smenjen sa dužnosti i kažnjen kao da je došao pijan".
Beograd je dobio prvi električni tramvaj 1896. godine, zvani „Čičica", koji je „jurio" deset km na sat. Za je bilo neophodno uvođenje struje, nakon čega su radnici neumorno postavljali šine od Električne centrale na Dorćolu do Topčidera. Duž Ulice kneza Miloša i Topčiderskog puta bilo je nekoliko skretnica na kojima su se tramvaji sačekivali i mimoilazili. Leti je za pogonsko vozilo kačen i otvoreni vagon. Sedišta, ustvari drvene klupe, bile su u sredini, a kondukter je naplaćivao karte skačući po daskama koje su sa spoljne strane opasavale vagon.
Tramvajske karte bile su različitih boja, u zavisnosti od toga dokle je putnik nameravao da se vozi. Nekoliko meseci kasnije proradila je i linija od Ulice cara Dušana do pristaništa na Savi, a zatim je produžena Spomeničkom (Nemanjinom) ulicom do Slavije. Kočničar je vozio stojeći, a na krajnjim stanicama je skidao polugu za regulisanje brzine tramvaja, odlazio na drugi kraj vagona, na kojem je postojala istovetna mašinerija, pa kompozicija nije morala da se okreće da bi se vratila u grad. Potežući kožni kaiš razvučen duž prikolice, kondukter je javljao kolegi u prednjem vozilu da su svi putnici ukrcani, a ovaj je na isti način povlačio zvono kod „kočničara”, što je bio znak da može da pokrene vozilo.
Tipovi tramvaja kroz istoriju
- Tramvaji su kroz istoriju koristili razne oblike pogona i vuče:
- Konjski tramvaj
- Parni tramvaj
- Akumulatorski tramvaji (odbačeni zbog malog dometa i slabe snage)
- Plinski i dizelski (odbačeni zbog buke)
- Kablovski tramvaji
- Tramvaji na kompresovani vazduh (odbačeni zbog čestog punjenja)
- Električni tramvaj (u pogonu)
