U jednom jezuitskom koledžu, godine 1893, mladi Džejms Džojs pozvan je na razgovor s upravnikom u četiri oka. Razgovor se ticao njegovog budućeg poziva. Nudili su mu da postane sveštenik. Za siromašnog dečaka iz nestabilne porodice, kakva je Džojsova bila, ovakav poziv trebalo je da znači veliku čast. Čast koju ni u kom slučaju nije valjalo odbiti. Upravnik je govorio da nijedan vladar na svetu nema moć koju ima sveštenik, a mladiću je čitava priča delovala primamljivo. Sve dok iznenada nije ugledao sledeću scenu.
„Prema Findleterovoj crkvi koračala su četiri mladića, uhvativši se pod ruke, njihali su glavom i išli u ritmu poletne melodije koju je njihov vođa svirao na harmonici. Ta muzika za trenutak prolete sanjarskim tkivom njegove svesti, kao što je to uvek bivalo s prvim taktovima neočekivane muzike, i rastopi ga bezbolno i bešumno kao što iznenadni talas rastapa dečije kuglice napravljene od peska. Osmehujući se zbog te otrcane melodije, on diže pogled na sveštenikovo lice i, videći na njemu neveseli odsev smiraja dana, polako povuče svoju ruku koja se neodlučno predavala tom bratstvu”.
Ovaj kratak opis sasvim neočekivanog obrta koji će promeniti Džojsov život i dati mu novi pravac, pisac je dao u svom gotovo autobiografskom romanu „Portret umetnika u mladosti”. Stiven Dedalus (junak romana a istovremeno i Džojsov pseudonim u vreme objavljivanja „Dablinaca”), zbunjeni je dečak koji je do tada sanjao samo o svešteničkom pozivu i o povlasticama koje donosi. Ali, kako to obično biva s najjačim željama i čvrstim odlukama, život se na neki način poigra i ukaže na more drugih mogućnosti koje dotada nismo videli. Tako je i sam Džojs, iznenada podstaknut neočekivanom muzikom, shvatio šta je njegov pravi poziv. Da to nije ono što pruža hladna sveštenikova ruka, već zov muze Euterpe u obliku otrcane melodije s harmonike.
Svi, naravno, znaju koliki je uticaj Džejmsa Džojsa na modernu književnost i koliko su njegova dela omiljena čak i danas. Ali nije toliko poznato da je Džojs pored svoje nesporne književne obdarenosti, gajio još jednu veliku ljubav (ne samo onu poznatu prema Nori Barnakl): gajio je ljubav prema muzici. Zato će je neumorno utkivati u srž svakog svog dela, a povremeno će se njome i baviti.
Mladi Džejms potekao je iz velike ali po prihodima skromne irske porodice. Kako je vreme odmicalo, Džojsovi su se selili u sve siromašnije kvartove Dablina noseći sve manje stvari sa sobom. Nekoliko puta bili su na ivici gladovanja. Džejms je bio najstariji od svojih desetoro braće i sestara. Išao je u otmene škole, iako je porodica bila prilično siromašna i upisan je i u jezuitski koledž. Tu se odigrala gore navedena dogodovština. Bio je najmlađi đak u razredu i još se prepričava anegdota o tome da je na pitanje starijih u školi koliko ima godina, zbunjeni dečak odgovorio: „Pola sedam”, verovatno praveći analogiju između proticanja vremena na časovniku i godina koje je proživeo. Taj odgovor ostao mu je kao nadimak tokom celog školovanja.
Pošto je izbegao priliku da postane sveštenik, Džojs je upisao moderne jezike 1898. i ponajviše se bavio italijanskim, engleskim i francuskim. Postao je zapažen u književnim i pozorišnim krugovima u Dablinu.
Ali zašto je baš tajanstvena muzika uspela da mladog Stivena (odnosno Džejmsa) odvoji od boga i privoli ga umetnosti? Izgleda da je za Džojsa muzika najčistija forma umetnosti koja uspeva da, čak i kad je spakovana u nekoliko prozaičnih taktova, oživi i razgali dušu čoveka i potpuno ga uvede u životniju stvarnost. Sam Džojs bio je veliki ljubitelj muzike. Mladić koji se plašio pasa i grmljavine, posle smrti majke i očevog propijanja izdržavao je sebe i svoju siromašnu porodicu držeći časove jezika i pevanja. Bio je obdareni tenor, čak je osvojio bronzanu medalju na godišnjem muzičkom festivalu „Feis Ceoil”. U dvadeset drugoj nastupio je zajedno s poznatim operskim pevačem Džonom Mekormakom, a kad se već ostvario kao književnik, pomagao je i promovisao mladog irskog tenora Džona Salivana. Jednom je na kraju Salivanovog nastupa, ustao u prepunoj sali i oduševljeno tapšući uzviknuo: „Hvala ti, Bože, za ovo čudo. Nakon dvadeset godina ponovo vidim svetlost.”
Pored Irske i Iraca, u Džojsovim delima kao misao vodilja provlači se muzika najrazličitijih žanrova. Prva zbirka pesama koju je objavio zove se, nimalo slučajno, „Kamerna muzika”. Sve pesme vrlo su pevljive i zvučne pa je neretko za većinu njih komponovana i muzička pratnja.
„Fineganovo bdenje”, poslednja Dzojsova knjiga, puna je lirskih muzikalnih delova. Pošto je krajnje nejasna i teško razumljiva, savet koji sam autor daje za tumačenje dela je: „Kad nisi siguran, čitaj naglas... i to s dablinskim akcentom!”, pokazujući na ovaj način koliko polaže na zvučnost samog jezika.
Likovi iz zbirke priča „Dablinc„i često raspravjaju o tadašnjoj muzičkoj sceni i o operama. A jedno celo poglavlje u „Uliksu”, smišljeno nazvano „Sirene”, komponovano je kao fuga i posvećeno muzici. U tom poglavlju čak i glavni junak, Leopold Blum, na komičan način postaje muzički instrument!
Jedna životna prilika dobro opisuje Džojsovu opsednutost muzikalnošću i zvukom same rečenice. Naime, dok je jednom u Cirihu šetao parkom sa višegodišnjim prijateljem Frenkom Badženom poveo se razgovor o „Uliksu” na kojem je pisac u to vreme radio. Frenk je pitao Džejmsa kako napreduje roman, a ovaj je odvratio kako je vrlo zadovoljan današnjim radnim učinkom, pošto je proveo ceo dan u radu. Frenka je dalje zanimalo koliko je napisao strana, na šta je Džojs odgovorio: „Dve rečenice!” Zabezeknuti prijatelj dalje je ispitivao da li je to zbog toga što nije mogao da nađe prave reči. „Ne, reči već imam”, odvratio je autor. „Ono za čim tragam jeste savršen red reči u rečenici. Mislim da sam ga našao”.
Još kao dečak Džojs je otkrio blagotvorna dejstva muzike i osobinu da i najgori strah može da preobrati u finu melodiju i tako ga otera. U „Portretu”, pisac se seća događaja iz ranog detinjstva kad je kao vrlo mali dečak izjavio da se zaljubio u komšijsku kći, ali, avaj, ona je bila protestantkinja i zato neprihvatljiva za njegovu katoličku porodicu. Tada mu je tetka Dante (kako se zove u romanu) zapretila da mora da se izvini zbog takve ljubavi! U suprotnom doći će orlovi i iskopaće mu oči! Ovu epizodu književnik Džojs pretvara u pesmicu, kako bi dečački odagnao strah od surove kazne:
„Oči će mu iskopati, on se mora izviniti, on se mora izviniti, oči će mu iskopati”. Ali potonje česte operacije očiju i, na kraju, gotovo potpun gubitak vida, kao da pokazuju da se lucidni pisac nikada zaista nije izvinio za sve svoje prestupe protiv konzervativnog i sablažnjivog irskog društva.
Sada Džojsovo delo služi kao nadahnuće mnogim savremenim umetnicima. A to nije ni čudo pošto je, kako u književnosti tako i u muzici, bio vizionar: još 1915, vođen umetničkim nagonom, pred jednim bliskim prijateljem, na akustičnoj gitari odsvirao je nešto što će sedamdesetak godina kasnije biti poznato kao pank-rok. Šokirani prijatelj nije imao pojma da je žustra melodija proročki pokazivala u budućnost, pa ju je samo prezreo.
