Crkva Santa Marija dela Koncesione dei Kapućini, odnosno kapućinska crkva Naše Gospe bezgrešnog začeća, nalazi se u Rimu, a njena je gradnja počela 1626. godine po nalogu pape Urbana VIII čiji je brat, Antonio Barberini, bio kapućinski monah. Nalazi se u znamenitoj ulici Veneto, jednoj od najlepših i najpoznatijih u Večnom gradu, u blizini trga Barberini. Sagrađena je po nacrtu Antonija Kasonija, 1631. godine. Sastoji se od oltara, naosa i nekoliko kapela unutar nje. Drži u sebi grobove Svetog Feliksa od Kantalićea i Blaženog Krispina iz Viterba. Takođe, neka znamenita remek-dela krase njene zidove, poput čuvene i svima poznate freske Svetog Arhanđela Mihaila, rad Gvida Renija.
Ono po čemu je međutim poznata nije to gde se nalazi, ni ko je naložio njenu gradnju, ni zbog čega, ni ko je bio njen arhitekta, ni kakve je konstrukcije, niti koja umetnička dela u sebi krije. Ni to ko u njoj počiva. Zapravo, to nije tačno: upravo je zato poznata. Kapućinska kripta koja se nalazi ispod nje sadrži kosti više od 4.000 monaha ovog kaluđerskog reda, koji su živeli između 1528. i 1870. godine, dok je Vatikan dozvoljavao da se ljudi sahranjuju ispod hramova.
Njenu uspostavu naložio je gorepomenuti Antonio Barberini, papin brat, koji je u međuvremenu postao i kardinal, tako što je naredio da se skupe kosti na hiljade kapućinskih fratara, da se otkopaju iz grobnice manastira u ulici Lukesi i da se prenesu u nju. Po nalogu Urbana VIII, tlo kripte je posuto zemljom iz Jerusalima. Nakon što su poređane u dekorativnom stilu baroka i rokokoa po zidovima (pravo remek-delo dizajna enterijera) monasi su i sami počeli da u njoj sahranjuju svoje mrtve, kao i tela siromašnih Rimljana. Nakon što bi leš proveo 30 godina u zemlji bio bi otkopan a njegove kosti poređane po zidovima. Neki skeletoni su netaknuti i još uvek umotani u franjevačke odore (kapućineri su se odvojili od franjevačkog reda koji po njihovom mišljenju nije bio dovoljno radikalan, ali su i dalje zadržali mnoge njihove spoljašnje manifestacije), ali je najveći broj kostiju ipak iskorišćen za dekor. Nastala je u vremenu kada je bio izrazito snažan kreativni kult mrtvih, a mnogi su duhovnici meditirali i propovedali sa lobanjama u rukama.
Kripta je podeljena na šest soba od kojih je pet dekorisano kostima, i to su Kripta vaskrsnuća, Misinska kapela, Kripta lobanja, Kripta karlica, Kripta nožnih i butnih kostiju i Kripta tri skeletona. Sve su osvetljene samo prirodnom svetlošću koja dolazi kroz pukotine i malim fluorescentnim lampama. Pre počinka, kapućineri su svake večeri dolazili na ovo mesto, molili se i razgovarali o danu koji je upravo prošao. Tabla na ulazu u jednu kapelu kaže: “Šta si ti sada, mi smo nekad bili; šta smo mi sada, ti ćeš biti”. Čitava kripta se može posmatrati kao inteligentni i prilično svirepi način da se ljudi podsete da su smrtni, da je život prolazan, da je ono što su samuraji govorili, “poput večernje rose i jutarnjeg mraza, nešto krajnje krhko i prolazno”. U jednom trenutku kripta je bila takva turistička atrakcija da je bila posećenija od katakombi. Tokom istorije, mnoge poznate ličnosti su bile u njoj i ostavile o tome pisani trag. Markiz de Sad je, na primer, 1775. napisao da “nikada u životu nije video ništa strašnije”.
