Izraz „grad duhova” prvi put je na novinskim stranicama redovno počeo da biva korišćen krajem sedamdesetih godina prošlog veka, posle posete švedskog novinara Jan-Olofa Bengtsona napuštenom gradu Famagusta na Kipru. Dakle, u reportažama Bengtson ovako opisuje grad:
„Asfalt na ulicama popucao je od sunca, a po trotoarima rastu žbunje i korov. Danas, 24. septembra 1977. godine, još stoje stolovi postavljeni za doručak, stolnjaci su još tu kao i upaljene svetiljke. Međutim, u gradu nema žive duše. Famagusta je grad duhova”.
Prirodne nepogode, ratovi, nesreće čiji je uzrok sam čovek, to su sve razlozi koji primoravaju ljude da napuste određeno mesto i onda se ono pretvori u grad duhova. Na primerima novijih gradova duhova možemo da zaključimo i kojim putevima se kreće današnja civilizacija. Uglavnom, ništa od građevina i velelepnih dvoraca od kojih posetiocu zastaje dah. Sve to više liči na đubrište usred koga stoje zgrade koje je bolje zaboraviti, budući da deluju zastrašujuće. U gradovima duhovima, odnosno u gradovima duhova (jer živih stanovnika u njima nema) i dalje postoji većina kuća, ali, stanovnika nema.
Opustelih gradova ima na različitim stranama sveta. Reč je prvenstveno o naseljima bez naročitog arhitektonskog značaja, smeštenim najčešće na mestima do kojih je teško doći i koja deluju jezivo. Zbog toga su na izvestan način i privlačni. Ako ne baš svima, budući da će nekoga i uplašiti, zanimljiva su kao podstrek za razmišljanje o prolaznosti. O tome šta čovek ostavlja kao vrednost, ali i kao svedočanstvo svog boravka na svetu.
Razlozi koji navode meštane da do poslednjeg napuste mesto u kome su živeli, različiti su. Ponekad su ekonomske prirode. Tada stanovnici hrle ka gradovima u kojima je lakše naći posao ili se nečim baviti. To je sudbina mnogih napuštenih gradova pored zatvorenih rudnika. Ponekad čitave gradske oblasti bivaju napuštene posle prirodnih nepogoda, kao što su poplave, lavine, klizišta i zemljotresi. Ili posle nuklearnih katastrofa, poput one u Pripjatu, udaljenom samo tri kilometra od nuklearne centrale u Černobilju u bivšem SSSR-u (današnjoj Ukrajini). Naposletku, neki gradovi postaju „duhovi” zbog toga što njihovo stanovništvo strada zbog bolesti i ratova.
Kolmanskop (Namibija)
Kolmanskop je grad duhova u Južnoj Namibiji. Nekada su u njemu živeli rudari, kopači dijamanata, a sada ga fotografišu jedino zapanjeni turisti koji na taj način sebi obezbeđuju neku vrstu setnih razglednica iz Namibije. Ovde su imali prodavnice, bolnicu, čak i balsku dvoranu, pozorište, sportski centar, pa čak i kockarnicu. Sada je sve to zatrpano peskom. Sunovrat Kolmanskopa počeo je posle Prvog svetskog rata kada je pala cena dijamanata. Poslednji stanovnik napustio je grad 1956. godine.
Tajniham (Engleska)
Smešten u Dorsetu, u južnom delu Velike Britanije, nalazi se Tajniham. Priča o ovom gradiću osobena je. Nekoliko dana uoči Božića 1943. godine Ministarstvo rata odlučilo je da ga upotrebi kao poligon za minobacače. Tom prilikom evakuisani su svi stanovnici uz obećanje da će im selo biti vraćeno po završetku rata. Međutim, 1948. godine, Tajniham je i danas vlasništvo oružanih snaga Velike Britanije. Pre nego što će protiv svoje volje napustiti romantični Tajniham, na vratima crkve meštani su napisali sledeće reči:
„Najlepše Vas molimo da se brižljivo ophodite prema crkvi i našim kućama. Napustili smo domove gde su neki od nas živeli generacijama unazad. To smo učinili da bismo pomogli da dobijemo rat te da ljudi budu slobodni. Želeli bismo jednoga dana da se vratimo. Hvala vam što se lepo ophodite prema našem mestu”.
Pripjat (Ukrajina)
Grad Pripjat nalazi se na severu Ukrajine i sve do 26. aprila 1986. godine bio je prebivalište mnogobrojnih radnika koji su radili u nuklearnoj centrali u Černobilju. U prečniku od 30 kilometara svi su napustili Pripjat posle nuklearne nesreće. Onima koji su napustili grad bilo je dozvoljeno da sa sobom ponesu samo putnu torbu stvari. I to onih koje nisu bile ozračene! Pripjat i okolina bar još nekoliko vekova neće biti sigurno mesto za ljude da u njemu žive.
Krako (Italija)
Krako je mesto u blizini Matere na samom jugu Italije. Istorijsko središte grada iseljeno je 1963. godine zbog klizanja tla. U to vreme, Krako je imao nešto više od dve hiljade stanovnika. Danas je to grad duh. Doduše, kao savršeno mesto za snimanje koriste ga filmski radnici. Između ostalih, tu je sniman i film Mela Gibsona o Isusovom stradanju („Pasija”).
Gunkandžima (Japan)
Na japanskom, Gunkandžima znači „ostrvo borbe”. To je jedno od 505 nenaseljenih ostrva prefekture Nagasakija. Vlasništvo je preduzeća „Micubiši” koje je tu podiglo kuće za rudare koji su ugalj crpli sa dna mora. Zgrade u Gunkandžimi prve su koje su otporne na tajfune koji često pogađaju okolinu. Tokom Drugog svetskog rata, ostrvo je bilo prebivalište korejskih i kineskih zatvorenika osuđenih na prinudni rad. Vrativši se u ruke „Micubišija” posle rata, konačno je napušteno 1974. godine kada je zatvoren i rudnik.
Bodi (Kalifornija, SAD)
Moglo bi da se kaže da je Bodi pravi duh od mesta. Mali grad, ali napušten u potpunosti! Stiče se utisak da jedino Mesec gleda na Bodi, ali ljudsko oko više one… Nekada je bilo nastanjeno, ali su ga stanovnici Kalifornije napustili pre deceniju i po, tražeći zgodnije mesto za život. Nikome nije jasno zašto im je Bodi bio tako nepodnošljiv. Niko ih nije terao, ništa im se nije neprijatno desilo. Svi su jednostavno krenuli negde drugde u potrazi za srećnim životom i grad ostavili za sobom.
