Smrtna kazna je skoro iskorenjen vid sankcionisanja teških prestupnika. Ali, postoje strane poput SAD, koje je i dan danas koriste ubistvo kao kaznu, a slično se postupa i u zemljama arapskog sveta, te u Aziji i Africi. Antika i Srednji vek nisu obilovali “modernim” sredstvima te su za najstrožu kaznu primenjivali drugačije metode, doduše nimalo nežnije od sadašnjih.
GAŽENJE SLONOVIMA – Afrika i Azija - od Antike do 18. veka
Za razliku od konja koji se mogu naučiti da jure u bitku u kojoj je dreke, krvi i udaranja na pretek, ali teško i da gaze po ljudima (konji uglavnom preskoče čoveka), slonovi su bili daleko zahvalniji “za saradnju”. Zbog prijemčivosti za dresiranje, bili su čest činilac u vojnim pohodima u Antici, pa ih je i Hanibal upregao kada je prelazio Alpe u napadu na Rimsku republiku.
Tako su ove velike životinje bile učene da gaze teške prestupnike i neprijatelje. Pri tome, napomenimo, to su činili lagano, uz komandu dresera, te je usmrćivanje običavalo da potraje časovima jer je slon umeo postepeno da pojačava pritisak umesto da odjednom zgromi nemoćnog čoveka ispod.
ČEREČENJE - Od Engleske do Kine i Severne Afrike - Srednji vek
Osuđenik je bio vezivan za spravu preko konopaca koje su dželati ili upregnute životinje vukle na četiri strane, sve do časa kada snga tela nije bila dovoljna da održi telo u celini. Drugi način je podrazumevao odsecanje udova, kao što je na primer postradao Vilijam Volajs, škotski narodni junak.
Veoma poznat način raskidanja na komade bio je pomoću konja, najčešće dva, koji su bili uvezani za prednje i zadnje udove krivca, te su, vukavši na dve suprotne strane, donosilli smrt. Taj je pristup bio poznat kod naših predaka u Srednjem veku, pa je ušao i u epsku poeziju.
NABIJANJE NA KOLAC - Antičko Međurečje, Evropa, Azija - Od Antike do 20. veka
Staro koliko i ljudska državnost, naticanje na kolac prvi put je posvedočeno u Hamurabijevom “Zakoniku”, pre 3.800 godina, kada je ova kazna bila predviđena za ženu koja bi ubila muža zbog drugog muškarca. Ovaj se vid ubijanja sreće potom u Starom Rimu, a, npr, u 17. i 18. veku tako su kažnjavani izdajnici države i saradnici neprijatelja u ratu, od Švedske do Turske.
U narodnoj svesti Srba, nabijanje na kolac uvreženo je sa sećanjem na osmansku vlast. Prvi Srbin koga je zadesila ova strašna muka bio je vojvoda Nikola Skobaljić. On je sa svojim stricem pobedio tursku silu koja je krenula da osvoji Novo Brdo. Sultan Mehmed Drugi se razbesneo, preuzeo vojsku i po zarobljavanju, pogubio pomenutu dvojicu 1454.
Najpoznatiji po nabijanju na kolac bio je Vlad Treći Cepeš (Drakula) koji je tako kažnjavao sve. Od nemačkih rudara Sasa, preko Ugara, prosjaka i lopova, nepodobnih boljara (vojskovođa i velikih plemića), do Turaka koje više puta prestravio svojim metodom kazne. Jednom je posekao celu šumu da bi nabijanjem na kolac kaznio zarobljene Turke. Poređao ih je kraj Dunava, što je sultana Mehmeda Drugog, osvajača Carigrada, Srbije, kasnije i Bosne, 1462. zgadilo kada je krenuo u kazneni pohod na Vlašku. Mehmed se okrenuo i vratio, nazad u Carigrad.
KUVANJE U KOTLU - Mongolija, Japan, Indijski potkontinent, Evropa
Iako ćete prvo pomisliti na afričke ljudoždere, pogrešićete. Jer, pod jedan, kanibali tako nešto nikada nisu radili, a, pod dva, sve i da jesu, svrha nije bila smrtna kazna, već – prehrana.
Ubijanje vrelom tečnošću praksa je stara oko hiljadu godina. U Aziji su je koristili Mongoli, kada su kažnjavali starešinu pobeđenog klana. Slično je bilo u samurajskom Japanu, u 15. i 16. veku. Siki, etno-religijska zajednica na jugozapadu Indije pamte stradanje svog junaka Baija Dajale, koji je tako postradao u 17. veku odbivši da primi islam.
U Evropi, polivanje vrelom vodom, katranom, životinjskom mašću ili olovom bilo je namenjeno krivotvorcima, kovačima lažnog novca i prevarantima. Ponekad su ovu strašnu smrt priređivali i počiniocima teških ubistava, dok je u Engleskoj vrela tečnost uvedena kao metod smrtne kazne za trovače.
SKAFIZAM - Stara Persija – Antika
Antički su Persijanci stvorili svašta. Tip grobnice koji je Aleksandar Karađorđević kopirao prilikom izgradnje Spomenika neznanom junaku na Avali, auto-puteve, poštansku službu, surovo su kažnjavali one koji su poganili reke i druge vode, ali su izumeli i jednu prilično strašnu vrstu usmrćivanja.
Ime je metod dobio od Grka, koji su prvi i dokumentovali ovu strahotu. Naziv, dakle, potiče od grčkog “skafos” (napravljeno udubljenje) jer su osuđenika stavljali u sendvič između dva izdubljena čamca ili debla, vezivali sve to, pri čemu su ruke, noge i glava ostajali van.
Potom je u šupljinu, ali i na oči i u pazušne jame nalivan med ili mleko, te je plovilo ostavljano u nekoj bari ili drugoj mirnoj vodi da pluta. S vremena na vreme, dodavana je nova količina ovih slatkih namirnica, a i osuđenik je teran da ih konzumira, kako bi dobio dijareju. Kada bi se on opoganio, a slad na njega nasuta zamirisala, na čoveka bi navaljivali insekti, pčele i druge sitne bube. Posle nekog vremena pojavila bi se gangrena i lagano ubijala.
LOMLJENJE NA TOČKU - Evropa - od Pozne Antike do 19. veka
Jedan od najpoznatijih stradalnika na točku bio je rimski oficir Georgije koji je odbio da se odrekne hrišćanstva. Stavljen je na točak i usmrćen, a vreme ga je učinilo legendom – postao je sveti Đorđe.
On je, dakle, bio privezan na točak na čiji su obruč i prečage bili postavljeni klinovi, udice i ostale kovine koje mogu da ozlede čoveka. Zatim je sledilo batinanje po udovima koje bi, budući da ispod njih nema podmetača, značile sigurne lomove kostiju. Mrcvarenje je umelo da traje danima, ukoliko je dželat bio vešt u povređivanju, ukoliko je umeo da izbegne izazivanje unutrašnjeg krvarenja.
FALARISOV BIK - Stara Grčka i Stari Rim - od 6. veka pne. do 5. veka n.e.
Na Golom otoku zatvorenici su stavljani u hlebne furune koje su potom zagrevane do trenutka kada pritvorenik ne bi propevao. A nekada su čuvari ceo proces činili samo iz obesti. No, udbaško-oznaški poslenici SFR Jugoslavije nisu izmislili mehanizam.
Njihova je pećnica daleka imitacija Falarisovog bika, naprave koju je za Falarisa, vladara antičkog grada Akraganta sa Sicilije, izumeo Atinjanin Peril, u 6. veku pne. Bik je bio napravljen od bronze, a šupalj iznutra kako bi se u njega ubacila žrtva koja je mučena zagrevanjem tela naprave. Većina ubačenih je skuvana na smrt, retki su dobili milosrđe. Bika su koristili i u Rimskom carstvu, proganjajući Jevreje, a kasnije i hrišćane. Sveti Evstatije i Pelagija Tarska su postradali na ovaj način.
GVOZDENA DEVA - nemačke zemlje i Španija - 18. vek
Naprava za mučenje i usmrćivanje prvi put je posvedočena u istoriji 1793. godine, mada ima onih koji tvrde da je starija, te da je prvi put upotrebljena 1515. da bi se kaznio kovač lažnog novca.
Suština mehanizma je sledeća: u metalnu kutiju koja ima oblik ljudskog tela smešten je čovek (ili žena). Potom bi deva bila zaključana, a u osobu unutra polako utiskivani klinovi i šiljci, već instalirani na unutrašnju oplatu naprave. Žrtva bi polako krvarila, slabila i na kraju ili priznala ono što se od nje iskalo ili podlegala povredama.
