Samo za vernike

Izjave Gojka Stojčevića (alias patrijarh Pavle) u svojstvu poglavara SPC: 

Pokrivanje glave je simbol pokornosti žena mužu i crkvi; to je znak vlasti muškaraca nad ženama, to je princip uzvišenosti i časti.

 Nalažući ženama kao obavezu, bez obzira na sve loše osobine muža, da bude poslušna i da mu čini ustupke, hrišćanstvo vidi u tome sredstvo za ukorenjivanje mira u bračnim odnosima i ponovno uspostavljanje bračne sreće.

 Žene nisu poželjne u crkvi tokom menstruacije, ali savremena higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje. Smatram da sa te strane nema smetnji da žena za vreme mesečnog pranja, uz potrebnu obazrivost i preduzete higijenske mere može dolaziti u crkvu, celivati ikone, primiti naforu i osvećenu vodicu, kao i učestvovati u pojanju. Ali, pričestiti se u tom stanju ili nekrštena krstiti se, ne bi mogla. No, u smrtnoj bolesti može se i pričestiti i krstiti.

 Pravoslavna crkva nije protiv toga da žene nose pantalone zbog prirode posla koji vrše, na primer, u fabrikama ili putovanju zimi na konjima, motociklu, skijanju i tako dalje. Crkva je protiv takvog oblačenja kad je ono zbog mode i pogrešnog shvatanja jednakosti polova.

 Biti Srbin znači biti obavezno pravoslavac. Srbin ne može biti ateista. Srbin nekršten ne biva. Srbi ne mogu da žive sa Hrvatima ni u kakvoj državi. Ni u kakvoj Hrvatskoj.

 Žena, kojoj je dika duga kosa, treba da se pokriva. Neće li da se pokriva – neka se šiša. Ako je ružno ženi da se šiša, neka se pokriva. Zato, ako se pogled na šišanje kose kod žena izmenio, nije se izmenilo biblijsko učenje o postanku muža i žene, te nema osnova da se menja simbol tog učenja – pokrivanje glave.

Majke začinju jer je to skopčano sa uživanjem i zadovoljstvom, ali neće da rađaju i podižu decu jer je to naporno i tobož ugrožava njihov komoditet. Ova razbludna okrutnost i okrutna razbluda ide katkad tako daleko te pribavlja i otrove za besplodnost (korišćenje kontracepcije). Uzdržanje je jedino moralno dozvoljeno sredstvo da se ne rađa, kako van braka, u monaštvu i celibatu, tako i u braku.

 Za pokret žena koje na razliku polova gledaju tako, rečeno je s pravom da u suštini znači samo težnju za prelaženjem iz materinstva u prostituciju. On je kao celina više emancipacija bludnice nego žene. Od žena zahvaćenih ovakvim bezbožnim idejama Velikog Inkvizitora, da u grehu ljudsko biće može dostići sreću, bilo bi iluzorno očekivati da se potrude samo da shvate, a kamoli prihvate smirenost i poslušnost i pokrivanje glave kao simbol usvajanja tih evanđeoskih vrlina.

 Bog je čoveku dao slobodu, ali je čovek time postao i odgovoran za svoja dela i postupke. Mnogi se danas bore za slobodu, za prava pojedinaca i zajednice, ali tu slobodu, po svome ogrehovljenom umu, shvataju kao pravo čoveka da čini sve što hoće, čak i da drugima ugrožava slobodu, pa i sam život. Borba za takvu slobodu često se naziva zvučnim imenima: borba za ljudska prava, borba protiv ugnjetavanja, revolucija i tako dalje.

Smatramo da je najbolji odnos između države i crkve onaj koji je već bivao i pre, to je simfonija – saglasnost između države i crkve.

 Ovo ispod je svakako jedna od najbolesnijih izjava koju je iko ikada izrekao:

 Mnoge majke, koje nisu želele da imaju više od jednog deteta, danas čupaju kose i gorko ridaju nad izgubljenim sinovima, u ovim ratnim sukobima, proklinjući često Boga i ljude, ali pri tom zaboravljajući da optuže sebe što nisu rodile još dece da im ostanu kao uteha.

Pročitaj više...

Kontrolor # 2

Kiša je prestajala dok se kontrolor približavao svom cilju. Ovoga puta išao je po pozivu i ni trenutka ne oklevaše pred ulazom u zgradu. Međutim, nešto čudno se dešavalo, spremačica bolesnog izgleda, a sada i besnog izraza lica, ona od juče, stajala je podbočena pred samim stepeništem što je vodilo ka gornjim prostorijama.
- Znala sam da ćeš ponovo doći i čekala sam te - reče uzdržavajući bes.
Drhtala je, svakako ne zbog hladnoće, drhtala je zbog mržnje prema tom čoveku što pokunjeno stajaše pred njom.
- Danas gospoda na gornjim spratovima ne rade- dodade i okrete mu leđa.
- Ne razumem... - pokuša kontrolor - upravo sam dobio poziv, mora da je greška!
- Greška, kažeš? Ko si ti da tvrdiš da mi ovde grešimo? Hajde,gubi se sada - prezrivo ga pogledavši završi razgovor spremačica.
- Ja ovde radim! - beše zadnji adut kontrolorov.
- A, ja? Ja valjda ne radim? - više za sebe reče ona pritom jako zamahnuvši metlom u njegovom pravcu.
Uplašen, kontrolor ustuknu, prilično nespretno pokuša da izbegne udarac i nekako uspede u tome ,ali spremačica zavitla i kofu sa prljavom vodom i uz urlik sruči mu je na glavu.
- To će te već naučiti... - reče ona i zastade, ne znajući valjda ni sama šta bi to kontrolor trebalo da nauči iz ovoga.
Potom, kao da se ništa nije dogodilo, poče da pevuši neku veselu ariju, namignu čak, stavljajući mu tako do znanja da je za nju ovaj slučaj završen.
Kontrolor razmisli nekoliko trenutaka, promrmlja nešto, sleže zatim rezignirano ramenima i odupre se leđima o zid rešen tu da čeka.
- Dobro će mi doći malo odmora - zaključi.
I prođe taj dan, dođe i noć, a kontrolor još uvek stajaše tako. Hodnici behu odavno prazni, nikakva larma se više nije čula i on pomisli da je vreme da nešto preduzme. Nije bio načistu šta je najbolje učiniti u ovakvom trenutku; u prvi mah krete ka izlazu, zatim se vrati. U nedoumici tapkao je u mestu, onda odlučno krete ka stepenicama. Nikoga ne srete, izgledalo je da su svi otišli. Lagano se penjao, brojeći stepenike, zatim zastade, pitajući se ima li sve ovo nekakav smisao i da li je uopšte i bilo noćnog poziva ili je to bio samo ružan san izazvan grižom savesti možda.
- Uđite! - prenu ga nečiji glas.
To je bio nameštenik, koji ga je čekao pred svojom kancelarijom, pokazujući mu užurbanim pokretima da uđe. Kontrolor pogleda oko sebe. Činilo mu se da je nekako isuviše brzo stigao, nekoliko spratova se popeo, a izgledalo mu je da je tek nekoliko stepenika prešao.
- Mora da je zbog... - pomisli ali ne dovrši misao i pohita za nameštenikom, čuvajući se da ga na neki način opet ne uvredi, jer moglo je izgledati kao da okleva da uđe za njim u kancelariju, a ako bi nameštenik pomislio tako nešto onda razgovora ne bi ni bilo, a to nikako nije smeo sebi da dozvoli - žarko je želeo da popravi loš utisak koji je ostavio prošli put.
Nameštenik je već sedeo za stolom i držao u ruci presavijen list papira. Na momenat kao da se nešto dvoumio, onda ga pruži kontroloru.
- Pročitajte! - kratko reče.
- I? - nestrpljivo upita nakon kraće pauze - Imate li nešto da kažete?
- Naravno da imam - odgovori kontrolor. - Za početak, jako rđavo sam danas bio primljen ovde i to od strane jedne spremačice, ništavnog bića...
- Stanite - prekide ga nameštenik. - Znam šta se dogodilo i, verujte, to je bila samo šala. Ta žena, jako drago biće inače, ispričala nam je jučerašnju zgodu. Bili ste smušeni i uplašeni i kada vas je ona slučajno zakačila metlom vi ste to protumačili kao poziv da uđete... Jako neobično ponašanje, ako smem primetiti, imate. I tako, smislili smo da se malo zabavimo, mada, spremačica je preterala, čini se... Šala je prerasla u grubost, ne zamerate nam?
- Znači... - pokuša kontrolor nešto da kaže, ali od zaprepašćenja samo kolutaše očima.
- Eto, vidite - veselim glasom nastavi nameštenik. - Opet to radite! Glumite zbunjenost, kao da već danas niste shvatili da je sve to bila šala.
- Ja zbilja ne razumem... Da li je istina to što govorite?
- Svakako da je istina, gospodine, pa ne mislite valjda da mi tako važne goste dočekujemo metlama i kofama? Evo, da vam pokažem dobru volju, pocepaću ovaj kompromitujući papir i onda možemo sve ispočetka.
Onda uze list papira iz kontrolorovih ruku, teatralno ga iscepa i reče:
- To je nestalo i sada više nema svrhe da dalje razgovaramo, slobodni ste!
Primetivši nevericu na kontrolorovom licu nekako neprirodno blago dodade:
- Da, možete ići!
Pomešanih osećanja kontrolor krete ka vratima. U neku ruku, laknulo mu je što je sve to bila, ispostavilo se, šala. S druge strane, nije mu se dopadalo baš što je ispao takva budala. Šta je - tu je, pomisli, spreman da zaboravi na sve.
Grabio je niz stepenike hitro i beše ubrzo u prizemlju. Osluškujući da li vani pada kiša stajao je pred vratima nepomično, ali nešto neobično, nekakav zvuk nalik šapatu nagna ga da se okrene. U prvi mah ništa ne opazi, zatim ugleda suvonjavog starčića, zadihanog i gotovo presavijenog u pasu kako se približava, očito je bilo - ka izlaznim vratima, međutim, kontrolor mu stajaše na putu.
- Prevario te, zar ne? - povika starčić još izdaleka.
Zatim, kao da se uplašio jačine sopstvenog glasa, bojažljivo zastade osvrćući se. Kontrolor mu priđe.
- O čemu to govoriš, starče?
- Da, da! Vidim da jeste! Znaš, rekli su mi da si glup, ali nisu rekli i da tako izgledaš - reče starčić pogledujući postrance kontrolora i očito nalazeći na ovome nešto zabavno poče glasno da se smeje.
Kontrolor pomisli da je ovo verovatno još jedan pokušaj nameštenika da se našali s njim i zato je strpljivo čekao da starčić prestane sa svojim kreštavim smehom. Kako ovaj nije pokazivao nameru da to, bar u skorije vreme, učini, kontrolor krete ka izlazu.
- Stani! Zar nećeš sačekati da čuješ? - upita starčić, prasnuvši u još jači smeh.
Nije odgovorio ništa, bilo mu je dosta svega, naročito nije želeo da gubi vreme sa ovim budalastim starcem ali, u trenu, pade mu na pamet da nameštenik sigurno odnekud posmatra sve ovo i zato stade, rešen da prihvati igru.
- Dobro, da čujem šta to imaš da kažeš.
- Već rekoh: prevario te! - odgovori starac ozbiljnijim glasom. Ni traga ne beše njegovom malopređašnjem ludesanju.
Kontrolor ga sada pažljivije pogleda. Nešto beše kod tog starčića što izazivaše nelagodu, možda njegov nos, jednako grbav kao i njegovo sasušeno telo ili sitne zakrvavljene oči ili... - Pa to je! - sinu mu. Taj starac ne bi trebalo uopšte da postoji, odavno je morao biti recikliran. Užasnut, kontrolor krete unatraške povikavši:
- Šta hoćeš od mene?
Ali starac preču to pitanje, poče ponovo da se smeje, kao da ne primećuje to užasnuto lice koje uzmicaše od njega, ili baš zbog toga, ali sada gromko i čisto, njegovo telo se ispravi, oči mu postadoše bistre i on reče:
- Jako mi je žao, gospodine.
Beše to nameštenik.
Kontrolor razrogačenih očiju posmatraše taj čudesan preobražaj. Nekoliko momenata, još uvek ne shvatajući sasvim, stajao je kao ukopan, zatim, trudeći se da mu glas ne zvuči nesigurno, upita:
- Šta, dođavola, sve ovo treba da znači i ko si ti uopšte?
Nameštenika razdraga ovo pitanje.
- Kakve su to reči? - upita pripretivši uz to prstom, kao da prekoreva osobu koja malo teže shvata. Beše nečeg podmuklog u tom njegovom postupku.
- Ja sam Nikolas - reče potom - zar me ne prepoznaješ, Martine? A sve ovo nema neko naročito značenje, jednostavno, uvežbavam svoje nove moći.
Kontrolora prilično iznenadi pominjanje njegovog imena. Ipak, malo razmislivši, zaključi da tu nema ničeg neobičnog. Nameštenik ovde radi, svakako bi bilo mnogo neobičnije da ne zna ime osobe čiji postupak vodi, uostalom, sve to mu se činiše sada manje bitnim. Osećao je da ovaj ima nešto zbilja važno da mu saopšti, da ne bi inače išao prerušen po zgradi Nadleštva tek tako, rizikujući svoju karijeru, možda čak i život.
- U redu, Nikolase - zato reče - Šta se ovde dešava?
Nameštenik ga pogleda lukavo, poćuta malo, zatim uzvrati pitanjem:
- Ja bih to trebao da znam? Ne, gospodine, ti ćeš meni reći šta se dešava!
- Opet smo na samom početku - pomisli kontrolor. -Ovde vlada očigledna zbrka, čini se - dodade potom glasno. - Rado bih razrešio sve nedoumice koje, očigledno je, vi u Nadleštvu imate u vezi mene, ali ja sam tu nemoćan. Uopšte ne shvatam šta se od mene očekuje.
- Pa to je bar jednostavno razjasniti, Martine. Očekujemo da vratiš dete, onda će sve biti zaboravljeno i moći ćeš da se posvetiš svom poslu. Dete je još uvek kod tebe? Mislim,nisi ga reciklirao, prisvojio za sebe njegove delove... Nisi?
- Naravno da nisam - pomalo neuverljivo odgovori kontrolor. - Dete je na sigurnom, kod jednog prijatelja, svakako ne mogu reći tačno gde.
Nikolas se smeškao, pritom uvrćući stopala. Hineći zbunjenost, vrebao je pogodan trenutak da postavi sledeće pitanje.
- Sebičnjaku jedan! - uzviknu potom naglo. - Pojeo si ga?
Takvu glupost Martin još nikada nije čuo. Htede oštro da protestuje, odustade međutim ugledavši nameštenika kako se valja po podu od smeha, mlatarajući rukama kao da hvata dah. Crvenog lica i suznih očiju ležaše Nikolas tako neko vreme, onda ustade i ozbiljnim glasom zapita:
- Razmišljaš li ponekad o smrti, Martine?
To je bila tabu tema, o tome se nije raspravljalo i nameštenik je to morao znati. Vrpoljeći se kontrolor pokuša da ne odgovori na to pitanje:
- Da li je to nekakav test, gospodine? Provera moje lojalnosti? Ako jeste, biću primoran da uložim zvaničan protest; ja znam svoja prava, a ona mi garantuju...
- Dosta, stani! - prekide ga Nikolas. - To je bilo samo neobavezujuće, nezvanično pitanje, usputno, među drugarima, ako smem tako reći. Jer, tako je, Martine: mi smo sada drugari i jako smo vezani... Pomisli - možda smo nas dvojica mrtvi... - tu nameštenik zastade da bi utišao burno negodovanje kontrolorovo.
- Dakle, to je samo pretpostavka - nastavio je odmah - Ako smo nas dvojica mrtvi šta bi to značilo? Značilo bi da direktno zavisimo jedan od drugog. Primera radi: ako ti sada odeš, da li ću ja i dalje postojati? I obrnuto- kako ja mogu znati da ti nisi samo bolestan proizvod mog uma, ako te ne držim na oku? Na koji način bi ti mogao da mi dokažeš da nisi mrtav?
Martin sve ovo slušaše u neverici i pomislivši da ako je i ovo nekakva šala- onda je previše.
- Ja sada moram da idem- kratko reče, želeći na taj način da prekine ovaj besmisleni razgovor.
I zbilja, krupno zagrabi ka izlazu čvrsto rešen da ovde ne ostane više ni trenutka.
- Ti nemaš prijatelje, Martine, odnosno, još nisu stigli- začu iza sebe.
Kontrolor se hitro osvrte, zapitavši:
- Kakve su to sad gluposti?
- Ni prijatelji, ni porodica... niko! Znam to pouzdano. Nisu još stigli. Dakle, dete nisi mogao ostaviti kod nekog prijatelja. Reci mi zato: gde je? A ja ću ti za uzvrat otkriti nešto... nešto što nisam mogao gore da ti kažem. Prisluškuju me, odnosno ne baš mene lično- više moje klijente, sigurnosti radi, ako ja propustim neki detalj koji bi mogao da bude od presudne važnosti. Evo ,čak ću ti otkriti jednu tajnu i pre nego što ti meni kažeš gde se dete nalazi: ona žena- nastavio je sada nešto tišim glasom- spremačica, veoma je opasna. Ono sve- to nije bila nikakva šala, bar ne ona za koju bih ja morao znati. Ona je to sve na svoju ruku... Znaš, ponekad i mene plaši. Mi ostali mislimo da ona u stvari i nije nikakva spremačica- ona je ubačena spolja- niko ne zna ni kada ni zašto.
Poslednje reči nameštenik izgovori šapatom, tako uverljivo da kontrolor odmah zapita:
- Kakav bi ona imala razlog da onako postupa prema meni? Ja nju uopšte i ne poznajem.
- Tu se već varaš, prijatelju! Već si naleteo na nju, tačnije rečeno na njenu sestru. Ona devojka koju si reciklirao, sećaš se? Na Trgu Istine. Održao si tada veoma glup govor.
- To je bila njena sestra?
- Nažalost. Toga dana imali smo prvostepenu uzbunu ovde, u Nadleštvu. Spremačica je bila strašno besna, sestru su joj reciklirali i po zakonu, kao najbliža rodbina, imala je pravo na njene delove. Do tada je bilo sve u redu, ali iznenada stiže obavest direktno iz Prestonice, u kojoj stajaše da spremačica to pravo gubi jer joj je sestra poreklom iz Severnih Provincija i da ne bi bilo dobro, iz ko zna kakvih razloga, da njeni ostaci pripadnu nekome ko joj je tako blizak rod. To, naravno, niko od nas nije shvatao. Tražili smo objašnjenje između sebe i najlogičnije nam se učinilo ono koje je izneo sam upravitelj- da si jednostavno ti kriv.
- Ja ne mislim tako- prekide ga Martin.
Beše to uistinu nepotrebna opaska i Nikolas mu to i reče.
- To, šta ti misliš ili ne o tome, to stvarno nikoga ne interesuje.Ali, ne treba da brineš, dodade, spremačica nema moć da ti naudi, samo može da ti zagorčava dolaske ovde. A to je, priznaćeš- beznačajno.
Sačekavši malo, da prouči kakav su efekat izazvale njegove reči, nameštenik odjednom ludački dreknu:
- A, sada- po dogovoru- idemo na groblje!
Nikakvog dogovora, naravno, o tome nije bilo i kontrolor ovoga puta nije naseo.
- Ako misliš da je tamo, moraćeš sam da odeš i uveriš se u to- suzdržano procedi.
Nameštenik ga razočarano pogleda:
- Dete nije tamo? Možda da odemo onda do tvog ureda i uverimo se da li si ti živ?
- Na koji bi način to izveli? - upita Martin.
Nikolas mu namignu tražeći nešto po džepovima, zatim mu trijumfalno zamaha nekakvim papirom ispred samog lica i uskliknu:
- Zaboravio si ovo!
Martin pogleda- beše to onaj list papira koji je nameštenik, bar tako mu se činilo, iscepao pred njim, a koji on, u stvari, nije ni pročitao.
- Ne vidim kako bi to moglo išta da dokaže.
- Pa pročitaj onda glupane, pa ti meni reci!
I kontrolor poče da čita, ali namah i prestade.
- Ovo nije ništa, samo obavest da sam suspendovan -reče.
- Neće biti da je baš tako. Pročitaj sve, pažljivo i glasno!
Glasno ipak ne htede da čita i preletevši brzo pogledom po papiru reče:
- Kažem, ovde nema ništa značajno i ne vidim razlog zašto bih i dalje trpeo to tvoje ponašanje koje, mora se priznati, ima velikih sličnosti sa ponašanjem nerazumnih bića. Ja ti ovde ne mogu ništa, čak ni da ti pomognem i zbog toga žalim, ali svakako će o ovome biti obaveštene više instance.
- Ne vidiš zbilja ništa čudno ili ne želiš da vidiš? - uporan beše nameštenik. - Na primer: to u zaglavlju, prijatelji i porodica te oplakuju, ja lično nalazim da je to u najmanju ruku neobično. Zašto bi te oplakivali, ako je u pitanju samo nekakva obavest, kao što ti tvrdiš? Meni to liči, prijatelju moj, na žal za pokojnikom.
Sve to, naravno, ne beše istina, na papiru nije pisalo ništa slično i Martin, na kraju, zaključi da ima posla sasvim sigurno sa običnim ludakom. Htede to i da mu kaže, ali samo umorno odmahnu rukom.
- Još nešto, gospodine- ne odustajaše Nikolas. - Često noću ležim ne mogavši da zaspim i onda... jednostavno shvatam- sve postoji zbog mene. Znaš li za takav osećaj? Nisam ni očekivao- reče, pogledavši odrečno odmahivanje glavom. - Smislio sam i jednu igru, pomalo je opasna, shvatićeš zašto. Naime, tako ležeći posmatram predmete oko sebe, bilo koje- slike na zidovima, ako hoćeš. I, šta se zbiva? Lagano zatvorim oči, zaboravim na slike i na samog sebe, zatim krišom osluškujem, uvek se čuje nekakvo škripanje, ponekad grebanje, zatim brzo otvorim oči i... Izuzetno je važno- nameštenik se oseti ponukanim da da bliže uputstvo- da kada otvoriš oči i svest da ti bude prisutna u istom deliću sekunde. Bez toga nema magije. To je jako teško, verovaćeš mi na reč.
- Reći ćeš mi šta se tada dešava? - upita kontrolor ne znajući ni sam zašto.
- Onda posmatram kako se slike, stvari, sve, uključujući i moj sopstveni život, lagano vraćaju na svoja mesta. Posramljeno puze lagano, kao ogromni ljigavi crvi, tako da imam vremena da posmatram svet bez njih. Tada shvatim da sam živ. I nešto važnije: shvatim da su to moje tvorevine, da sam ih ja napravio i da one bez mene ne postoje. Razumeo si?
- Ne baš- odgovori kontrolor polazeći. - Zanima me samo zašto si mi ispričao sve to?
- Iz prijateljskog osećanja, Martine, da ne bi isuviše brzo izašao vani. Mogao bi tako u žurbi da naletiš na nešto, nečiju dušu ili slično, a onda, priznaćeš, stvari bi postale mnogo komplikovanije.

Nastaviće se...

Pročitaj više...

KONTROLOR

Ono što je danas , kako će izgledati sutra? I da li je danas i sutra samo imaginacija, greška u rasuđivanju pre svega? Samo danas, samo danas- odjek zle namere tvoraca, kao pokušaj da odjekne zlo nečeg drugog, nestvarnog i bezimenog, nečeg što nazvaće opet decom božijom , nečeg što se tako nazvati nikad ne može. Finalni proizvod- čovek. Nesavršenstvo savršenih, lažna slika praslike, tako li su lažni, dakle, bogovi? Čovek kao most ka nečem višem- kakva zabluda načetoga mozga. Nesavršeni li su tako tvorci, pa dadoše trunku razuma majmunu? Rekoše li: evo ti poimanje, evo ti moć shvatanja našeg dela, samo, strpi se- ti, načinjen prema našem liku, strpi se samo malo i veruj, veruj našim poslanicima, veruj njihovim lažima, jer tako ti je, prijatelju, suđeno- bez vere ti, dragi moj, oproštaja nema. Spasi zato sebe i priznaj, sledbenicima vere bogatih, onima što piju krv i jedu tela bogova, njihovu veštinu gradnje. Priznaj i onima sto činima svojim oskrvnuše dela proroka svog- njihovu veštinu gluposti; priznaj sve i olakšaćeš sebi, jer, vidiš i sam, teško je ovde.

Nekoliko kapi kiše i oštar, hladan vetar, prenuše ga. Pogleda oko sebe: te večito prazne ulice koje kao da behu prenete odnekud onostrano, ispunjene sada užurbanim kišobranima i nekim čudnim spodobama pod njima, pozivaše ga od tog sramnog stuba i još sramnijeg proglasa na njemu jer- očito to sada beše, to je samo nekakav proglas, više politički pamflet, nekakva oduška, prilično žalosna, skupine očajnih ljudi ili čak i samo nekog pojedinca, jadnog kao i njegove reči, prognanika, jednog od onih na koje ih stalno upozoravaju, s pravom kako se činjaše.
Pogleda uprtog neodređeno niz ulicu premišljao se trenutak. Zatim priđe bliže stubu. Proglas beše ispisan rukom na dobrom, čvrstom papiru. Krupna, kitnjasta slova titrala su pred njim i nametala mu to svoje bogohulno značenje, ako je u tim budalastim rečima uopšte moglo postojati neko značenje. To su zbilja nesrećnici- napokon zaključi i lagano krete dalje, pomalo sa grižom savesti, jer Zakon i Reč ne dozvoljavahu takvu zloupotrebu razuma kao što je razmišljanje o tim otpadnicima, neprijateljima, nerazumnim bićima.
- Gospodine!
Oniska žena, sa jasnim obeležjima pripadnosti svom staležu, stajala je na propisanoj udaljenosti od njega gledajući u vrhove svojih cipela, kao da očekuje kaznu, koja joj uostalom i pripada jer, neshvatljivo maloumno, usudila se obratiti njemu, jednom od kontrolora, javno i drsko, samoubilački i besramno.
- Dete...- dodala je brzo, zadihano, kao da će je ta reč spasiti od propasti, od kišobrana i spodoba pod njima što se preteći približavahu, od ruke kontrolora što već beše podignuta da načini Znak, taj strašni pokret koji uklanja nepodobne i neposlušne i pre svega te jadnike što nezasluženo nose klicu razuma, čudovišnom namerom protivnika verujućih.
Ipak, kontrolor zastade. Osvrte se potom i pogleda iza sebe i vide da je neko dete zbilja bilo tu, odmah pored njega, uplakano i uplašeno. Taj nesvakidašnji prizor kao da ga zbuni; pomilovao je mališana mahinalno, onda ga uzeo u naručje. To je bio gest koji bi mogao da mu donese neprilike, možda čak i odlazak u Prestonicu, ali tolika beše njegova zbunjenost da je prenebregao sve opasne posledice tog svog čina i, kao hipnotisan, krete nazad svom domu, umesto u Nadleštvo. Niko se više ne usudi da mu se obrati; spodobe pod kišobranima oboriše nerazumnu ženu na vlažni pločnik, njeni krici stopiše se sa fijucima vetra, ali kontrolor sve to ne primećivaše, uostalom, njegov posao oko toga je bio završen, sada je žurnim koracima grabio noseći dete, hitajući neprimereno svom položaju, kao begunac u potrazi za skloništem.



Sumorna i nema, zgrada Nadleštva u koju se kontrolor zaputio sledećeg jutra, sa svojim belim zidinama delovala bi gotovo nevino da ne beše opasana visokim kulama i bedemima, uglavnom nadograđenim ostacima nekadašnjeg Grada; čudan kontrast starog i novog, sjedinjen tako uzvišeno da tu ne beše nikakve lepote, tu ne beše ničega ni ružnog, samo zlokobno uzdizanje građevine velikog značaja.
Kontrolor je stajao ispred sivih, masivnih vrata i čekao- ne poziv, takav ugled on ipak nije imao, već kratak pogled nekog od nameštenika, nebitno kojeg, jer u Nadleštvu nema beznačajnih, možda samo manje važnih. Međutim, niko ne obraćaše na njega pažnju. Nelagodno, beskorisno pre svega osećao se sada, ali ipak ne uniženo, takva vrsta osećanja nije bila dozvoljena. Posmatrao je mirno, bezizraznog lica, spreman da reaguje na bilo kakav znak. I zbilja, mora da mu je danas sasvim srećan dan- pomisli, jedna od spremačica, mršava žena bolesnog izgleda grubo ga u prolazu zakači metlom. To je mogla biti slučajnost, kada bi slučajnosti postojale, s druge strane tu nije bilo ni namere, to je bio samo taj očekivani znak da može ući što on odmah i učini.
Znao je kuda treba da ide iako u tom delu Nadleštva nikada nije bio, štaviše, nije ni poznavao nekoga ko jeste. Na jednom od gornjih spratova zastade. Pred njim se pružao dugačak, uzan hodnik, sa, činilo se, beskrajnim nizom vrata. Ispred svakih je stajao, vojnički- u stavu mirno, po jedan činovnik. Bio je to pomalo neobičan i tužan prizor i nekom neupućenom bi se činilo da su ti bledi i na izgled izmučeni činovnici nekakvi stražari, kada bi stražari u Nadleštvu uopšte bili potrebni, ali ne, bili su to samo obični nameštenici ispred svojih kancelarija. To nije bilo baš uobičajeno, da neko od činovnika stoji ispred svoje kancelarije umesto da bude u njoj i za svakodnevne prilike bi to izgledalo, u najmanju ruku, kao traćenje vremena, ali za slučaj kakav je ovaj današnji, takvo ponašanje je bilo sasvim razumno i nameštenici su stajali strpljivo i nepokretno, svesni da upravo obavljaju možda čak i najvažniju dužnost koja se može poveriti nekom od nižih službenika.
Osetivši iznenadnu malaksalost, tromost čak, kontrolor odluči da uđe na prva vrata. To naravno nije bila greška, ovde su greške bile unapred isključene, mada, znao je to, mnogo povoljnije za njega bi bilo da je produžio barem do polovine hodnika. To je bio željeni postupak, odavanje poštovanja Nadleštvu, nužan postupak čak kada neko dolazi takvim poslom kakav je bio ovaj njegov današnji- posao od višeg značaja.
Nameštenik ispred prvih vrata, uočivši nameru kontrolora da uđe baš kod njega, zahvalno i spremno ga propusti.Prostrana i osvetljena, sušta suprotnost uzanom hodniku ispred, beše kancelarija u koju kontrolor stupi. Nameštenik, prekorno vrteći glavom, sede uz bučan uzdah.
- Oprostite, gospodine kontroloru, razumećete, svi smo umorni- reče, nervozno prebirajući nešto po radnom stolu.
Jako dahćući i još uvek klimajući glavom, nakon kraće potražnje izvuče iz ladice nekakvu knjižurinu debelog omota, na čijim koricama beše ispisano krupnim slovima: REGISTAR.
- Dakle, umorni smo- ponovi poslovnijim tonom. -Čekamo vas čitavu noć, videli ste sve te ljude ispred, a vi ste to dozvolili i tu opravdanja nema. Eto, baš maločas, kolega iz susedne kancelarije, pred sam vaš dolazak onesvestio se, jednostavno se srušio. Moraće, najverovatnije, da ga recikliraju, a zašto? Samo zato što vi niste došli još juče, kada smo vas očekivali, već ovako kasno danas, kada je to... pa, recimo nepristojno. Rado ću sada saslušati vaš, verovatno bedan, pokušaj opravdanja.
Zavlada tišina, potom kontrolor poče:
- Shvatam, naravno, da ste umorni, ali moja krivica je tu mala. Ponajmanje mogu da snosim odgovornost za to nesrećno padanje u nesvest, vašeg, ispravite me ako grešim- prijatelja, jer, očito je, vi stavljate to vaše sumnjivo prijateljstvo sa nekim ko je odavno trebalo da bude recikliran, ispred jučerašnjeg događaja; dakle, nepristojnost, ako je ima, može se predbaciti samo vama, nikako meni.
Velika, plavičasta muva, kojoj tu ne beše mesto, uporno je zujala, pokušavajući da prodre kroz pomalo zamrljano staklo prozora; njen uzaludan pokušaj ne ostade nezapaženo- i kontrolor i nameštenik pažljivo pratiše njene smešno besmislene napore neko vreme, zatim kontrolor,pomalo nevoljno nastavi:
- Nije mi jasno zašto uopšte pokušavate da zataškate jučerašnji događaj...
- Niste me sasvim razumeli, plašim se, g. kontroloru. Nije mi cilj da zataškam bilo šta, naročito ne vaš jučerašnji... - tu malo zastade- propust, ako tako smem reći... Vaša pogreška je velika i vi, naravno, možete pokušati da me podmitite... od vas se to očekuje, ali nesrećni slučaj je već prosleđen, strah me te pomisli, Prestonici... Vaša dobra volja može ipak ublažiti nesigurnost vašeg položaja.
- Shvatam svoju pogrešku, ali žena je kažnjena i- tu kontrolor pogleda na svoj časovnik- već reciklirana.
- Naravno da jeste, odgovori nameštenik- Menja li to išta?
Kontrolor je znao svrhu svog prisustva ovde, znao je i da sve ovo nije zbog te glupave žene, zato reče:
- U redu, vas interesuje dete, nije li tako?
- Gospodine! - neočekivano žustro dreknu nameštenik, vaša drskost prevazilazi sve granice!
Kontrolor je znao da je preterao, na taj način se ne razgovara u Nadleštvu i zbog toga je hteo da se ispravi, da kaže nešto što će nameštenika nagnati da zaboravi njegovo malopređašnje nesmotreno pitanje, ali nije rekao ništa, zurio je umesto toga u prozor, pitajući se gde li je nestala ona muva i to ga toliko zaokupi da već htede nameštenika da upita o tome, ali ne stiže, jer nameštenik ustade i donese pred njega nekakvu tešku knjigu - kontrolor je znao da je to knjiga zakona- i spustivši je na sto značajno pogleda oko sebe, čučnu zatim i obavivši nuždu, služeći se pritom listovima iz knjige, zadovoljno se vrati na svoje mesto, a onda reče da je kontrolor sada na redu. Sve ovo izgledalo je tako besmisleno, ali to je bio čin pokajanja i striktno poštovanje procedure koju nalažu Zakon i Reč i kontrolor, znajući, svakako, sve to, ipak učini nešto neočekivano i neshvatljivo, zdravom razumu nedostupno. On, naime, jednostavno ustade i bez reči objašnjenja krete ka izlazu. Nameštenik, koji je upravo nešto beležio u Registru, razrogačenih očiju pogleda u neverici za njim. Pridigao se do pola i hteo je da vikne, da ga zaustavi, ali od zaprepašćenosti nije mogao da pronađe pravu reč koja bi zaustavila tog bezumnika, a onda se sruči nazad u stolicu, jer kontrolor beše već zalupio vrata za sobom. Shvativši da se dogodilo nešto nezamislivo, namešteniku počeše grozničave misli da se premeću po glavi: to je bio istorijski trenutak, a on njegov svedok- to je bila prva uvreda ikada načinjena Nadleštvu, i samim tim, prva uvreda načinjena Provincijama, a to će svedoku tog trenutka doneti unapređenje, visok položaj, možda čak i zvanje kontrolora.

Delati je isto što i nedelati. Tim mislima vođen kontrolor krete ka Trgu Istine. Još uvek vlažni pločnici, nešto manje lutajućih spodoba i zagađujuća svetlost što dolazaše odnekud sa istočnih svodova, zaslepljujuća ali neprimetna kada čovek provede veći deo svog bivstvovanja upravo ovde, odvlačiše mu pomalo pažnju; ne omekšaše, međutim, odlučnost njegovu.
Trg Istine beše već ispunjen. Vesti se brzo šire, a vest iz Nadleštva nije mogla da bude skrivena. Zakon i Reč behu uniženi, a to je privlačilo masu.Žamor, kao šuštanje suvog lišća pojača se samim njegovim prisustvom. Govornica beše spremna i kontrolor poče:
- Prijatelji, saputnici, vi znate zašto sam ovde, znate takođe zašto nisam mogao da predam dete Nadleštvu, znate sve o onome što potresa i samu Prestonicu, pitate se samim tim kako se usuđujem da istupim pred vas...
Zvižduci i poneka podrugljiva dosetka behu sav odgovor.
- Znak i Veliki Hram su iznevereni! - histerično uzviknu odjednom devojka svetle kose i plavih očiju. To behu obeležja staleža Severnih Provincija.
- Reciklaža, reciklaža! - začu se iz mase.
- Gospodo! - pokuša kontrolor oštrije - jasno vam je da o reciklaži ne može biti reči, ta devojka što se usuđuje da pomene Veliki Hram nije ništa drugo do izdajnik i ja više ne želim da govorim pred vama.
Završivši izlaganje pogleda nekud u gomilu ispred sebe, neodređeno, ne pokazujući međutim nameru da siđe sa govornice. Potom, kao nevoljno, podiže ruku i trenutak uživaše u preneraženosti prisutnih, onda načini Znak.Vrisak devojke plavih očiju kao da prenu ostale. Lagano počeše da se razilaze, sa nekakvim osećanjem razočaranosti i pomirenosti, bez traga malopređašnje buntovnosti.

Mučna beše ta noć za g. kontrolora. Sve je san, mišljaše on, a ako je tako postoji i greh. Ako postoji greh, kao takav, postojim li time i ja? Greh rođenja, smrti i bivstvovanja... šta su onda vrata Hrama? Nisu li u pravu ti pobornici povratka, novog značaja i ponovnog dolaska ovde, bez znanja, titule i imetka; treba li priznati iskupljenje greha... Ne, ne i ne! To dete... sva krivica je na njemu...
I kontrolor poče da plače, isprva tiho, grcajući, zatim sebi dade oduška. I, začudo, svetlost zbog toga ne izgubi svoj sjaj, a hladan vetar vitlaše i dalje ulicama neumitno, neometano, noseći pri tom hladne kapi kiše.
I on napokon zaspa, uz sledeće misli: - Velika patnja je ovo!
Nije prošlo dugo vremena, noć još trajaše, kada zazvoni telefon. Jak, rezak zvuk; mora da je jako važno nešto, pomisli kontrolor, probudivši se.
- Izvinjavam se, gospodine, što vas budim - začu se iz slušalice pre no što se kontrolor i javio - da vas podsetim na današnje obaveze...
Bila je to njegova sekretarica.
- Obaveze su svakodnevne, rutinske- nastavi ona- jedino... zvali su iz Nadleštva. Hitno da se javite... gospodine, razumećete moj položaj...
- Naravno, gospođice - odgovori ovaj - sve razumem.
I razumeo je. Drskost sekretarice, poziv u Nadleštvo u sred noći - to je moglo da znači samo jedno: žele da ga pošalju u Prestonicu. Treba li da se povinuje? Tek tako, bez otpora? Nije li on ovde već dugo, bar toliko vremena koliko i samo Nadleštvo? Nije li bio svedok podele Provincija? Nije li, koliko juče još, primorao one u Prestonici da menjaju Zakon i Reč? Stub bivstvovanja, jedan od privilegovanih koji je mogao da načini Znak – sve je to bio, a sada?
Trenutak osta zamišljen, onda mu strašna misao prohuja glavom.
- Ne, to ne bi bilo moguće! - zaprepašćeno uzviknu glasno. Zbacivši prekrivač sa sebe naglo ustade
- To ne bi bilo moguće! - ponovi nekoliko puta, unezverano hodajući polumračnom sobom.
Utom poče i da sviće.
- Hladno je - pomisli on - Moram u Nadleštvo.

Nastaviće se...

Pročitaj više...

No Comment - Doba Kali

Doba Kali, Gvozdeno doba, Kali Yuga, vreme kada bik stoji na jednoj nozi. Nastupilo je pre 5117 godina. Verovatnije pre oko 12000 godina. Istek... tu je negde. Kako znate da živite u Mračnom dobu? Ako vam je poznato sledeće, onda ste sigurni... Da, da ne zaboravimo, to sledeće je rečeno da će biti još pre par hiljada godina. Nije proročanstvo, nije... nije ništa od toga što možete da zamislite. Biblija, Kuran... primere navodimo... puni su proroka, a ni to ne možete da zamislite. A Biblija i Kuran su samo falsifikati.
U Gvozdeno doba duhovnost će biti svedena na mantije i ostale haljetke bezvrednih ljudi, koji će biti ugledni u očima sličnih sebi. Nenaučeni će učiti druge, licemerje, laži i prevare će biti na ceni. Svet iluzija će blještati u punom sjaju dok ljudi budu kupovali svete knjige po ćoškovima, dok budu uvereni da čine dobro i sebi i drugima prepričavajući laži koje će ih uvoditi u sve veće beznađe. Pojaviće se neki od njih koji će reći – Ja sam taj, sledite me i postojaće drugi koji će ići za njima i ubijati one koji su izabrali treće da ih vodaju. Zemlja će biti slična planetama na kojima obitavaju demoni. Svako će misliti za sebe – Gle, sve znam, a najveće znanje mi je da ne postoji bog. Šta da radim tako prepun znanja? Zadovoljavaću svoje genitalije i svoj stomak. To rade svi besmrtnici, zašto bih se razlikovao od njih?
U doba Kali ljudi će graditi stvari kojima će zadivljavati jedni druge, pokušavaće materijalno da se prebace na druge planete, tvrdiće da duša ne postoji, tražiće i večan život dok stare i umiru uvereni još uvek da su sveznajući i besmrtni. Što budu više mislili da znaju, tonuće u sve dublje neznanje. Zašto? Zato što bik stoji na jednoj nozi. Šta da vam kažem drugo, savremenici.

GER DUG

Pročitaj više...

Bog je sve živo stvorio od vode

Najsažetije moguće o, u ovom tekstu odabranom dva izuzetna uma, El-Džisru i Darvinu.

Ako pogledate na vaš stepen razvoja, videćete da ste još uvek na obali velikog mora nepoznatog kraja i neispitane dubine. Vaši nedostaci često priznaju nemoć u poznavanju mnogih tajni svemira i suštine materije koja je pred vama, koju vidite svojim očima, kušate svojim jezikom i kojom se na razne načine u životu služite. Nemoćni ste upoznati suštinu života, uma i spoznaje. Zar možete onda tražiti da vašim umom shvatite suštinu Boga?

Husejn El-Džisr, libanski mislilac, filozof i jedan od najvećih (ne samo islamskih) teologa svog vremena. Poznavao je dobro kosmičke nauke i metafiziku. Ulazivši u filozofske rasprave – dokazivao je postojanje Boga. Verovao u naučne istine i smatrao da svi oni koji ih odbacuju, mislivši da time pomažu veri, štete više od nevernika. Nije se ograničavao samo na mišljenja filozofa teista; proučavao je i (kada su prirodno istinita) prihvatao i mišljenja filozofa ateista, kao i materijalista prirodnjaka. Poznat po tvrdnji da darvinizan ne protivreči ideji o postojanju Boga.

Kako je El-Džisr usaglasio darvinizam sa Kuranom?

Darvin nije bio filozof, niti je imao svoju filozofiju, već je bio veliki prirodnjak i naučnik koji je prodrmao temelje nauke i vere svojom knjigom Poreklo vrsta putem prirodnog odabiranja, koja je bila zamah teoriji evolucije. Teorija evolucije je postojala i pre Darvina, ali je postala najpoznatija po njemu, pa je kasnije čak dobila naziv darvinizam.

Onaj koji se poslužio darvinizmom da stvori filozofiju zvao se Herbert Spenser. Doprineo je (bez namere) pogrešnom shvatanju Darvinove teorije.

Zato sledi sažetak pravog Darvinovog učenja, koji se svodi na sledeće:

Napomena: Darvin je bio veliki naučnik i njegovo delo zahteva prostor i strpljenje koje vam ne priuštavamo.

Živa bića se podvode pod četiri zakona – zakon borbe za samoodržanje, zakon nejednakosti među jedinkama, zakon oprečnosti nasleđem i zakon prirodnog odabiranja žive jedinke u kojoj se ostvaruje prednost pred drugima na temelju prva tri zakona.

Dakle, kako je El-Džisr usaglasio darvinizam sa Kuranom?

Napomena: Husejn El-Džisr je bio jedan od najvećih teologa i njegovo delo zaslužuje jednak prostor i strpljenje, koje vam nismo priuštili ni u slučaju Darvina.

Smatrao je da evolucionizam sa svojim postavkama o poreklu vrsta i čoveka i mislima o životu i razumu sadrži stvari koje su istinite i ne razilaze se sa verom da je Bog stvorio svet i sve vrste u njemu. Izvor je našao u Kuranu.

Bog je sve živo stvorio od vode

On je svaku životinju stvorio od vode

On je od stoke stvorio parove

On je stvorio sve parove

On je stvorio par, muško i žensko

Od svih plodova On je stvorio par – dvoje

Kuran govori o evoluciji. Husejn El-Džisr naglašava da nema razlike da li je Bog stvorio svet odjednom, postepeno ili evolucijom. Na ruku mu ide i to što je Čarls Darvin verovao u Boga, mada se misli suprotno. Mislite da im je bilo bitno obeležje verovanja? Koliko znamo, ne. A znamo. Vi?

Pročitaj više...

DA LI STE SE IKAD ZAPITALI

Zašto se život javlja u suprotnostima?

Ken Wilber ( Ken Vilber) je američki integralni filozof i predstavlja jednog od osnivača tog pravca. Pored integralne filozofije, intenzivno se bavi oblastima kao što su duhovnost, svest, psihologija, postmodernizam i filozofija dalekog istoka.

Zašto sve ono što za vas vredi ima svoju suprotnost? Zašto stalno odlučujemo između suprotnosti? Zašto su sve želje zasnovane na suprotnostima? Zapazite da su sve prostorne dimenzije suprotne: gore je suprotno onome dole, unutrašnje je suprotno spoljašnjem, visoko je nasuprot niskom, dugačko je suprotno kratkom, sever je naspram juga, veliko je naspram malog, vrh je nasuprot dna, levo je suprotno desnom. I zapazite da su sve stvari koje smatramo ozbiljnim i važnim jedan pol para suprotnosti: dobro je nasuprot zlu, život je nasuprot smrti, zadovoljstvo je suprotno bolu, Bog je nasuprot Satani, sloboda je suprotna ropstvu. 

Knjiga Bez granice (Ken Wilber) OVDE

Pročitaj više...

Četiri plemenite istine

Budizam je filozofija i transteistička* religija nastala u Indiji pre oko 2.500 godina. Osnivač je Sidarta Gautama ( Buda - Probuđeni) po kojem je ovo učenje i dobilo ime.

                        Prvih pet Budinih učenika

*Transteizam je izraz utemeljen od strane filozofa i teologa Paula Tiliha i keltologa i indologa Hajnriha Cimera. Njime se obeležavaju religijske filozofije koje nisu ni teističke ni ateističke, već izvan dogmi tih definicija. Izraz se upotrebava za đainizam, budizam, advaita vedantu i baktizam.

 Paul Tilih

Cilj budizma je probuđenje. Probuđenje se može odrediti kao uviđanje istine koja se krije iza pojavne strane iluzija, napuštanje i prevazilaženje pohlepe, mržnje i neznanja, te dostizanje oslobođenja od svekolike patnje, odnosno dostizanje nirvane.                                                        
 

                                                                                                                                      Hajnrih Cimer

Četiri plemenite istine predstavljaju osnovni koncept budizma. Upravo njihovim uviđanjem istorijski Buda je doživeo probuđenje i nirvanu. U tom smislu težnja i napor da se četiri plemenite istine shvate, ne samo na intelektualnom nivou već pre svega direktnim uvidom, predstavljaju suštinu budističkog učenja i prakse.

Četiri plemenite istine su:

Plemenita istina o patnji
Ovo je istina o patnji: rođenje je patnja, starost je patnja, bolest je patnja, smrt je patnja, biti sa onim što nam je mrsko jeste patnja, biti razdvojen od onoga što nam je drago jeste patnja, ne dobiti ono za čim žudimo jeste patnja. Ukratko, pet osnova prijanjanja su patnja.

Plemenita istina o nastanku patnje
To je ona žudnja koja vodi do novog rođenja, što združena sa ushićenjem i strašću, uvek nalazi novo uživanje, sad tu, sad tamo -- dakle, to je žeđ za čulnim užicima, žeđ za postojanjem i žeđ za nepostojanjem.

Plemenita istina o prestanku patnje
To je potpuno iščezavanje i iskorenjivanje upravo te žudnje, odustajanje od nje i odbacivanje, oslobađanje i okretanje od nje.

Plemenita istina o putu koji vodi do prestanka patnje
To je osmostruki put sačinjen od ispravnog razumevanja, ispravne namere, ispravnog govora, ispravnog delovanja, ispravnog načina života, ispravnog napora, ispravne svesnosti i ispravne koncentracije.

Ovo je ključna razlika u odnosu budizma na druge religije. Budizmom se izbegava metafizička spekulacija i potreba za verom. U svakoj od četiri plemenite istine se poziva na pojave koje su u potpunosti u domenu iskustva svake osobe, što joj omogućava da na osnovu tog iskustva da sud o istinitosti ili neistinitosti učenja.
U budističkim spisima Buda insistira na empirijskom pristupu i neoslanjanju na slepo verovanje njegovim rečima. Od budiste se očekuje da sve izloženo ne prihvata samo na osnovu vere u istinitost, već se insistira na aktivnom preispitivanju učenja kroz lično iskustvo i analizu tog iskustva jer je, prema Budi, to jedini način da se dođe do istinskog znanja i samim time do oslobođenja od patnje.

Ne verujte mojim rečima samo zato što ih je Buda izgovorio,
već ih dobro preispitajte. Budite sami sebi svetlo.

                                                               Sidarta Gautama

Pročitaj više...

Karma je – šta?

Karma je termin omiljen među prevarantima, posebno onima koji se bave astrologijom, tarotom ili runama, a ne znaju, naravno, ništa o tome. Sem sledećeg: „Takva ti je karma, sad plati što sam ti to rekao“.

Šta je karma uistinu?

Treba napomenuti da je karma u iskonskom smislu, odnosno u istočnjačkim filozofijama, strogo povezana sa reinkarnacijom. Reinkarnacija je, sa svoje strane, učenje da se duša posle smrti vraća u novo fizičko telo (ne mora biti slično, čovek se može reinkarnisati u telo psa i obrnuto) i to traje sve dok se karmičkim (dobrim) delima ne prekine taj ciklus. Krajnji cilj je nirvana.

Karma je u indijskoj filozofiji univerzalni zakon delanja i posledice, odnosno svako delo koje pokreće krug uzroka i posledice. Uvučenost u samsaru (večni tok zbivanja) se smatra izvorom patnje iz koje se traži mukti (oslobođenje).

Suština je da svako biće snosi posledice sopstvenih dela. Obzirom da je delanje ispoljavanje volje subjekta, ono je i uzrok uslovljenosti subjekta. Karma tako postaje "ono čijem se dejstvu ne može izbeći". Svako biće nasleđuje sopstvena dela, nastavljajući i sa činjenjem novih, čije će posledice osetiti kasnije. Zbir čovekovih dela određuje njegov sadašnji i budući život, a sadašnji život i karakter određeni su delima izvršenim u pređašnjem životu.

U hinduizmu je karma uzročni zakon kosmičkog zbivanja, jer su i bogovi podređeni kružnom zakonu beskrajnog nastajanja i nestajanja. Snaga dela je iznad moći bogova. Ovo se uverenje razvilo kao dogma u ranim vedskim spisima. Bramanski sveštenici proglasili su zatim obavezanost bogova da se pokore ritualnim delima koje propisno izvrše žrtveni sveštenici.

U đainizmu je karma jedan od osnovnih principa filozofije. Đaini veruju da duše postoje od pamtiveka. U ovom svetu, duša je vezana ogromnom količinom suptilne materije i kada duša deluje, obližnji delići materije prianjaju uz nju. Ovi delići materije bivaju asimilovani od duše i ostaju u tom stanju čitav život, a takođe se prenose i u sledeći. To se kružno odvija tokom ciklusa rađanja, bilo kao božanstvo, životinja, čovek ili demonsko biće, sve dok se ne obustavi stvaranje novih veza.

Đaini smatraju da veza duša i tvari jeste stvarna, inače bi duša, najlakša od svih supstanci, odletela do najviše tačke univerzuma. Tako je za đaine karma nešto materijalno. Pošto je prisustvo karmičke materije u duši uzrok rađanja i umiranja, duša se mora osloboditi karme. Upliv karmičke materije zaustavlja se razvojem čistih misli i dela, a količina već postojeće karme se troši praktikovanjem podvižništva. Kada se karma potpuno uništi duša biva slobodna. U đainizmu je cilj svakog pojedinca da postigne ovo savršeno i prirodno stanje duše sopstvenim naporom. Đainska filozofija tvrdi da dosezanje slobode duše od karmičke vezanosti potpuno zavisi od sopstvenih dela, a ne od uticaja nekog božanskog bića.

Budisti u učenju o karmi ističu etički momenat, u skladu sa ciljem ukidanja patnje. Karma ne predstavlja determinističku doktrinu, pošto je pojedinac slobodan da dela u okviru same situacije nastale usled njegove karme; njegova karma ne određuje njegovu reakciju na situaciju. Štaviše, volja ima veći značaj u stvaranju nove karme od samog delovanja.

Voljne radnje mogu biti ispravne i neipravne. Volja koju karakterišu pohlepa, mržnja i zabluda, stvara nepovoljnu karmu, dok ona koju karakterišu suprotna svojstva stvara povoljnu karmu.

Posledice karme se mogu iskusiti tokom života delatnog subjekta ili u nekom od narednih života. Zakon vipaka (dozrevanje plodova) se ne ograničava na jedan život, nego je osnov vere u kontinuitet duše kroz niz života. Često se smatra da je verovanje u novo rađanje Buda prihvatio iz starije indijske religije. Budizam se suočio sa teškoćom prilikom pomirenja verovanja u karmu i novog rađanja sa doktrinom nepostojanja duše. Međutim, prema budizmu, bića su u biti „nastavljači“, a ne pojedinci. Zato je kod njih moguće novo rađanje i bez vere u večni identitet duše.

Da se papa ili kojekavi patrijarsi, da ne pominjemo obične popove, uvere u postojanje Boga – od straha bi pocrkali istog trenutka. Šta znači to u odnosu na ovaj tekst? Znači da čak i ako ste uvereni u jedan život, nemojte ga trošiti na mržnju i zla dela. Ne činite ono što ne želite da drugi čine vama.

Pročitaj više...

Začetak monaštva - Antonije Pustinjak

Pustinjaci su ljudi koji se iz verskih razloga duhovno i materijalno odvajaju od sveta, da bi živeli na osamljenim mestima. Prvi pustinjaci pojavili su se u hrišćanstvu početkom 4. veka, kad su prestali progoni hrišćana, pa su mnogi od njih tražili način kako pokazati svoju vernost Bogu, koju su do tada pokazivali mučeništvom. Pustinjaštvo se razvilo najpre u egipatskoj i sinajskoj pustinji. Iz Egipta se proširilo na područje Judejske pustinje, gde je uspostavljeno nekoliko središta pustinjačkoga života, a potom i celim Bliskim istokom odakle dolazi i na Zapad. Pustinjaci su se nazivali eremiti, anahoreti i monasi. Monah je opšti naziv za sve osobe koje se posvećuju Bogu te žive u nekom strožem obliku zajedničkoga života, dok su anahoreti pojedinci koji se povlače u potpunu osamu.

Danas je pustinjaštvo opet u porastu, kako u monaškim zajednicama tako i u individualnom obliku. Ponovno se ljudi odlučuju na samotnički život, uz rubove šuma, u malim kolibama, starim kućama, udaljenim crkvama i slično. Postoji i pustinjaštvo u gradovima gde pustinjaci žive samotničkim životom u svojim stanovima, a na zajedničku molitvu se okupljaju u gradskim crkvama.

Prvi čovek za kojeg se pouzdano zna da se povukao od drugih ljudi i posvetio Bogu bio je Pavle Tebejski, rođen oko 235. godine. On je kao mladić živeo u Tebi u Egiptu, a da bi se sakrio pred progonima cara Decija pobegao je u pustinju, da bi mu se pred kraj života (Pavlovog) pridružio najpoznatiji pustinjak u istoriji hrišćanstva – Antonije Pustinjak, koji se smatra ocem monaštva. Često ga se prikazuje sa zvoncem u ruci koje označava sposobnost isterivanja zlih duhova. Zaštitnik je uzgoja svinja i ostale stoke. Svinja, koja predočuje demone požude i proždrljivosti, često prati Antonija Pustinjaka i znak je njegove pobede nad grehom.

Antonije je rođen oko 251. godine u selu Komi blizu Herakleje. Mladost je proveo u Aleksandriji. Imao je bogate roditelje i odrastao je u blagostanju i izobilju Nije pohađao školu, tako da nikad nije naučio čitati ni pisati. Kada je imao osamnaest godina umrli su mu i otac i majka, ostavivši mu u nasledstvo sve svoje bogatstvo. Po smrti roditelja, on je, kao stariji, bio dužan da preuzme upravljanje domaćinstvom i izdržavanje maloletne sestre. Međutim, poželeo je da napusti sve. U toj odluci su ga učvrstile reči iz Novog zaveta: „Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima i imaćeš blago na nebu“. U dvadesetoj godini Antonije je razdao sve što je imao i otišao u egipatsku pustinju. Pridružio se Pavlu Tebejskom pod čijim je nadzorom učio moliti i raditi, dva temeljna elementa na kojima se gradio asketski, kasnije monaški, život. Po smrti Pavla, Antonije provodi godine živeći u grobnici van sela. Njegov dan se sastojao od drvodeljstva, molitve i razmišljanja. Do njega je ponekad dolazio prijatelj iz sela, koji mu je donosio hleb i so u zamenu za rukotvorine. On sam bi ponekad odlazio do seoske crkve na bogosluženje, uglavnom na liturgiju.

Antonije je govorio o svojoj borbi sa demonima, odnosno sa mislima koje su ga iskušavale. U početku su ga najviše mučile misli o beskorisnom napuštanju bogatstva i sveta, a posebno o sestri bez podrške, zbrinutosti i utehe. Često nije spavao po čitavu noć. Mučila su ga i iskušavanja telesnom pohotom i noću i danju. Borba je bila tako žestoka i dugotrajna da nije mogla da se sakrije od drugih. Dolazile su mu nečiste misli koje je odbijao molitvom, a raspaljene udove je hladio postom, bdenjem i zamaranjem.

Tako je proveo vreme do svojih pedesetih godina kada izlazi iz potpunog pustinjaštva i počinje da daje duhovne pouke svojim učenicima, od kojih su najpoznatiji Pavle Preprosti i Makarije Egipatski. Među onima koji su ga posećivali bili su i Josif, Elenije iz Sirije, Pavle Tivejski i mnogi drugi. Antonije je duhovno poučavao monahe o tome koliko je ništavan ovaj svet u poređenju sa slavom budućeg veka: „Gledajući na svet, nemojmo misliti da smo se odrekli nečega velikog, budući da je i cela zemlja neznatna u odnosu na nebo“. Govorio im je o smislu života na zemlji sasvim jednostavnim rečima: „Živi kao da nisi od ovoga sveta i imaćeš mir“. Preminuo je 356. godine. I pravoslavna i katolička crkva ga slave kao sveca.

Pročitaj više...

Kratko putovanje kroz istoriju psihodelične psihijatrije

Švajcarski hemičar Albert Hofman 1943. godine otkrio je  sasvim slučajno psihodelična svojstva LSD-ja. Narednih godina kreće ekspanzija interesovanja medicinske struke za ovu supstancu, praćena brojnim eksperimentima. Polagane su tolike nade u njena terapijska dejstva, da su očekivali da prevaziđe sve ostale psihijatrijske i psihološke tretmane, uključujući elektrokonvulzivnu terapiju i psihohirurgiju. 1951. godine, ovo je bila čak i tema godišnje konferencije APA-e, tokom koje se predlagalo da i sami psihijatri treba da eksperimentišu na sebi i dele svoja psihodelična iskustva sa pacijentima. Hemfri Ozmond je jedan od grupe psihijatara koji su ovu preporuku i sproveli u delo kao i Oliver Saks o čijem iskustvu iz prve ruke možete da pročitate u članku objavljenom u New York Times-u.

Ozmond je zaključio da LSD dovodi do promene svesti, a zatim je regrutovao volontere kako bi ispitao hipotezu da je ova droga u stanju da dovede do takvog nivoa svesti da može imati veliki terapijski potencijal. Među Ozmondovim „zamoričićima“ našao se i čuveni pisac Oldus Haksli, a sama reč „psihodelično“ proistekla je iz njihove prepiske, podrazumevajući „manifestaciju uma“.

Kasnije su Ozmond i Abram Hofer  daljim istraživanjem primetili da halucinogene supstance dovode do efekata koji podsećaju na simptome shizofrenije dok im je ujedno hemijska struktura slična adrenalinu. Tako je razvijena biohemijska teorija o shizofreniji kojom se tvrdilo da je ova bolest uzrokovana hemijskim disbalansom u mozgu, a LSD je pružao model shizofrenije i obećavao da postane njen osnovni metod proučavanja, dajući uvid lekarima i osoblju u to kako se i sami pacijenti osećaju.

Jedne noći, 1953. godine, dok je kasno radio sa Hofferom, Ozmondu se javila ideja da reakcije koje izaziva LSD takođe liče na iskustvo delirium tremensa, što je značilo da se može primeniti i kao tretman alkoholizma. Prva studija je uključivala dva pacijenta sa dijagnozom alkoholizma koji su dobili dozu od 200 mikrograma LSD-ja. Jedan od njih je prestao da pije alkohol odmah nakon eksperimenta, drugi nakon 6 meseci. Zaključili su da je jedna velika doza sasvim dovoljna za efikasno lečenje, što su kasnije potvrdili podatkom da 40-45% pacijenata ne pokazuje nikakve znakove relapsa. Ozmondova forma terapije je jedna od tada dve dominantne, a poznata je pod imenom psihodelična terapija. Druga je psiholitična terapija koju je primenjivao Ronald Sandison, a sastojala se od više manjih doza LSD-a koje se postepeno povećavaju, rame uz rame sa psihoanalizom. Halucinacije je video kao snove, tj odraz pacijentovog nesvesnog uma i kao način da se ponovo prizovu davno potisnuta sećanja. Sandison je otvorio i prvu kliniku za lečenje LSD-jem, a uveli su je i Anonimni Alkoholičari u Kanadi.

U to vreme se autizam tumačio kao dečja forma psihoze odraslih, a kako nijedan tretman nije dovodio do željenih rezultata, nekoliko istraživača je odlučilo da isproba LSD na deci koja boluju od autizma. Objašnjavali su da deca reaguju drugačije na psihodelične supstance, da ne dovode do nus pojava, a pošto sporije razvijaju toleranciju sasvim je prigodno prepisati im veće doze. Nekoliko studija je izvestilo o pozitivnim dejstvima, doduše te studije su danas pod znakom pitanja (što će kasnije biti objašnjeno), a izgleda da ne zadovoljavaju ni etičke kriterijume jer roditelji niti su bili konsultovani niti su dali odobrenje za izvođenje ovih eksperimenata.

Pored interesovanja naučne zajednice koje je evidentno u stotinama članaka objavljenih početkom 50tih godina prošlog veka, psihodelične supstance su privukle i pisce, i vojsku, pa i holivudske zvezde poput Keri Granta. Nekoga zbog proste znatiželje, nekoga zbog spiritualnosti a nekoga i zbog podsticanja kreativnosti. Alen Ginsberg je savetovao Timoti Lirija da podeli LSD umetnicima i pesnicima koji će najbolje verbalizovati svoje psihodelično iskustvo. Tako je dospeo i u ruke Džek Keruaka, a posledica je ona poznata rečenica „hodanje po vodi se ne može naučiti za jedan dan“. Ken Kizi je priznao za Paris Review da je nekoliko prvih stranica knjige „Let iznad kukavičjeg gnezda“ nastalo pod uticajem pejotla, a da su mu LSD i meskalin pružili sasvim drugačiju perspektivu o ljudima u mentalnoj ustanovi.

Ono što vidimo je da je LSD za različite ljude nosio različito značenje pa i iskustva. Timoti Liri je pružio objašnjenje tog fenomena, procenjujući da 99% reakcija na LSD uslovljava tzv set-and-setting, tačnije karakter, očekivanja i namere osobe (Set) i socijalno i fizičko okruženje (Setting). Jasno je da su okolnosti primenjivanja ove supstance na različitim grupama ispitanika bile potpuno drugačije, recimo mnogo opuštenija atmosfera je bila u slučaju umetnika nego u slučaju psihičkih bolesnika. To je i opravdalo njegov naziv „manifestacija uma“ jer LSD deluje kao odraz mentalnog stanja korisnika. Ukoliko je osoba anksiozna, anksioznost će se pojačati, ukoliko je kreativna, pojačaće se kreativnost ili u nekom drugom slučaju, pojačaće se spiritualnost.

60tih godina sva istraživanja naglo prestaju. LSD od 1962. godine nosi naziv eksperimentalna droga, već sledeće godine se pojavio na ulici u vidu tečnosti u koju je umočena kocka šećera, popularnost raste i dostiže vrhunac zloupotrebe uz hipi pokret 1967. godine. Timoti Liri je otpušten sa Harvarda zbog promovisanja narkomanije, a dva naslova u New York Times-u odredili su ton u kojem se dalje izveštavalo o LSD-ju. Prvi članak je nosio ime: „Policija se plaši da je dete progutalo LSD“ , prema kojem je devojčica od 5 godina slučajno progutala natopljenu kocku šećera koju je za ličnu upotrebu kupio njen ujak. Komšije su prijavile da je dete „podivljalo“ i zvale hitnu pomoć. Ujak je završio u zatvoru. Drugi članak je govorio o mladiću izbačenom iz medicinske škole, koji je ubio sopstvenu taštu pod uticajem LSD-ja, i nije imao nikakvo sećanje na taj događaj. 1966. godine LSD je zabranjen, naučna zajednica je prestala sa istraživanjima u pokušaju distanciranja od negativnog publiciteta.

Novo vreme je donelo  promene u standardima naučnih studija i oštriju kontrolu, pa su naknadne analize ukazale na brojne nedostatke svih rezultata i zaključaka vezanih za LSD. Od toga da zavisne varijable nisu bile operacionalizovane pa ni merene objektivno, do toga da su posmatrači bili subjektivni u svojim opisima što je remetilo pouzdanost i valjanost. Nije bilo dovoljno podataka u korist bezbedne medicinske upotrebe, čak se pokazalo da je nosi veći rizik od nekih drugih tretmana. Studije slučaja su postale samo zanimljive anegdote koje se prepričavaju.

Ipak, danas je u ekspanziji internacionalni pokret koji pokušava da psihodelične supstance ponovo vrati u polje medicine.  Preispitivanje starijih istraživanja sada kada je histerija prošla, donelo je ocenu da su neki od zaključaka i rizika bili preuveličani ili da nemaju potporu u naučnim dokazima. Konsenzus koji je usvojen glasi da uz određene uslove i pod nadzorom stručnjaka, psihodelične supstance mogu biti bezbedne i naći primenu u medicini. Napominjemo da ovaj stav treba razlikovati i dalje od zloupotrebe supstanci na ulicama. Prva studija nakon 40 godina tišine, pokazala je da LSD umanjuje anksioznost kod pacijenata koji boluju od terminalnih bolesti, a MDMA se smatra korisnim za tretman pacijenata koji boluju od Post-traumatskog stresnog poremećaja. Korist i dalje nije zagarantovana, i potrebna su dalja istraživanja, ali mnogi stručnjaci se zalažu za njihovu bezbednu upotrebu u vidu dodatka terapiji za olakšavanje simptoma i promenu toka onih bolesti koje su otporne na druge tretmane.

Zanimljiv je put psihodelične psihijatrije, od početnog entuzijazma do naglog napuštanja, pa opet do današnjih zagovornika halucinogenih supstanci kao prozora u prirodu svesti i razumevanje mozga.

Pročitaj više...

Predsokratovci - Heraklit (Herakleitos)

Život i učenje

Život

Heraklit, sin Blozonov ili, kako neki kažu Herakontov Efežanin. Ovaj je bio u naponu snage 69. olimpijade (504-501 g.p.n.e.). Bio je ponosan više od bilo koga i ohol, kako je vidljivo iz njegova spisa u kojem kaže: Mnogoznanje ne uči razumu jer bi naučilo Hezioda i Pitagoru i, nadalje Ksenofona i Hekateja. Jedno je naime mudrost... kroz sve. Rekao je: Homer zaslužuje.... na isti način. A govoraše: Objest treba...nego požar...i narod treba...za utvrdu. A žestoko napada Efežane zato što su protjerali (iz grada) njegova druga Hermodora riječima: Dobro bi učinili... među drugima. Kad su ga molili da im napiše zakone, nije za to mario zbog toga što je grad već u vlasti loše državne uprave. Povukavši se u Artemidin hram igrao se kocke s dječacima. Kad su Efežani stali unaokolo njega, reče: Što se, rđe, čudite? Zar nije bolje to činiti nego zajedno s vama upravljati državnim poslovima? I na kraju zamrzivši na ljude ode i stane provoditi život u brdima hraneći se biljem i travama. I kad je doista zbog toga pao u vodenu bolest, vratio se u grad te je zagovetno pitao lječnike da li bi mogli od poplave učiniti sušu. A budući da oni nisu razumjeli, zakopavši se u staju, nadao se da će voda ispariti od topline gnoja. No ni tako ništa ne postigne te umre proživjevši 60 godina. (Sledi epigram Diogena Laertije) Kaže da je on govorio lječnicima da li mu ko može isprazniti creva i izvući vodu. Pošto su rekli da oni to ne mogu, legne na sunce i naredi dječacima da ga namažu gnojem, te je tako ispružen drugog dana umro i bio pokopan na trgu. Neant, pak, Kizičanin navodi da on nije mogao skinuti sa sebe gnoj, te je ostao tako i zbog promjene neprepoznata požderaše ga psi.  Već od djetinstva bio je čudan, kad je još kao mladić govorio da ništa ne zna. A kad je pak postao punoljetan, da je sve spoznao. Nije bio ničiji učenik, več je rekao da je istražio samoga sebe i sve od samoga sebe naučio. Sotiom kaže da su neki rekli da je on bio Ksenofonom učenik a da Ariston govori u knjizi o Heraklitu da se on izlječio od vodene bolesti i umro od druge bolesti. A to i Hipolit kaže. Spis koji mu se pripisuje mi naživ po sadržaju O prirodi, a djeli se u tri knjige; O svemiru, Politika i Teologija. A postavio ga je (spis), kako neki kažu, u Artemidin hram, potrudivši se da ga nejasnije napiše kako bi mu mogli samo pristupiti sposobni ljudi i kako ne bi bio lako preziran od prostog puka. Njega i Timon prikazuje govoreći: Među njima se digne galamdžija i grdilac naroda Heraklit koji zagonetno govori. Teofrast kaže da je zbog sjetne (melanholične) naravi jedna djela napisao napola dovršena, a druga s mislila izraženim sad na jedan sad na drugi način. Kao dokaz njegove duhovne veličine Antisten u djelu Nasljedstva navodi da se odrekao kraljevske časti u korist brata. Toliko je slavu imao njegov spis da su se po njemu javili i sljedbenici nazvani heraklitovcima. A mislio je uglavnom ovo: Sve je sastavljeno od vatre i u nju se rastavlja, sve se stvari zbivaju po usudu i spajaju se kroz okretanje u suprotnosti i sve je puno duša i demona. Govorio je i o svim promjenama koje nastaju u kozmosu i da je Sunce po veličini takvo kakvim se pojavljuje. Govori se i: granice duše,..logos ima. Govorio je da je umišljenost sveta bolest (padavica) i da se vid vara. Gdjekad se u svome spisu izražava sjajno i jasno da ga i najtuplji čovek može shvatiti i duhovno se uzdići. Jezgrovitost i težina tumačenja su neusporedljivi. Pojedinosti filozofskih učenja su mu ove: vatra je element i sve je zamjena za vatru, a nastaje razređivanjem i zgušnjavanjem, ali jasno ne izlaže ništa. Sve nastaje kroz suprotnosti i sve teče poput reke, i svemir je ograničen i jedan je kozmos (sistem sveta). On se rađa iz vatre i opet sagoreva u određenim vremenskim razmacima naizmence čitavog vjeka, a to se zbiva po usudu, a ona od suprotnosti, koja vodi do rađanja, zove se rat i svađa, a sloga i mir  ona, koja vodi do spaljivanja. Mijenjanje je put prema gore i prema dole i po njemu nastaje kozmos. Zgusnuta vatra ovlažuje i pošto se učvrsti postaje voda, a iz vode ostale stvari dovodeći time gotovo sve na isparivanje iz mora. To je put prema gore. No isparivanja nastaju i iz zemlje i iz mora, jedna svjetla i čista, a druga tamna. Vatra raste od svjetlih isparivanja, a vlada od drugih. No ne objašnjava kakav je zračni prostor (zrak koji okružuje svijet). Ipak su u njemu udubine (šupljine), okrenute prema nama udubinom (šupljinom), u kojima skupljena svijetla isparivanja daju plamenove koji su zvijezde. A najsvjetliji i najtopliji je plamen sunca. Ostale su zvijezde udaljene od Zemlje i zato manje svijetle i griju, a Mjesec kao Zemlji bliži ne kreće se kroz čista mjesta. No Sunce se nalazi na prozirnom i čistom mjestu i ima od nas primjerenu udaljenost. Stoga bolje grije i svijetli. Sunce i mjesec pomračuju kad se udubine okreću gore, a mjesečne Mjesečeve mijene nastaju kad se udubina sama u sebi malo okreće. Dan i noć, mjeseci, godišnja doba i godine, i kiše i vjetrovi i njima slično nastaju prema raznovrsnim isparavanjima. Kad se Sunčevu krugu upali svjetlo isparavanje, stvara dan, a kad nadvlada suprotno, stvara noć. Od svjetlosti povećana toplina stvara ljeto, a od tame povećana vlaga stvara zimu. Primjereno tome izlaže uzroke i ostalih stvari. O Zemlji pak, kakva je, neobjašnjava ništa, a niti udubinama (šupljinama). To dakle bijahu njegove misli.

Pročitaj više...

Religije sveta

Kako su nastale religije? Prema jednoj teoriji religija je izum privilegovane grupe ljudi koji to koriste kao sredstvo zaštite svojih privilegija. Prema drugoj teoriji, religija je egzistencijalna karakteristika ljudskog bića i prema trećoj - religija je samo ljudska sklonost ka sujeverju proizašla iz nedovoljnog poznavanja prirode stvari. 

 Postoje dve vrste religija : politeističke i monoteističke. Za politeističke religije karakteristično je verovanje u više bogova, odnosno različita božanstva koja vladaju različitim sektorima prirode i ljudskog delovanja. Iako su politeističke po nastanku starije od monoteističkih, danas su gotovo iščezle (izuzetak su hinduizam i plemenske religije). Za monoteističke religije karakteristično je obožavanje jednog boga i to je osnovna razlika u odnosu na politeističke. Monoteističke religije nastajale su u periodu od šestog veka pre nove ere do sedmog veka nove ere.

Hrišćanstvo  je monoteistička religija koja se zasniva na učenjima Starog zaveta i Isusa iz Nazareta. Hrišćani veruju da je Isus, kao Sin Božiji, deo Trojstva (Bog kao tri osobe u jednoj) , a ostali su Bog Otac i Bog Duh Sveti. Većina hrišćana veruje da je smrt i vaskrsenje Isusa kamen temeljac njihove vere. Protestantski ogranci hrišćanstva veruju da spasenje dolazi od vere u samog Boga, a katolički i pravoslavni hrišćani imaju uverenje da je vera, u kombinaciji sa dobrim delima, potrebna za spasenje.

Hrišćanski spisi su Biblija – koja sadrži dve knjige, Stari i Novi zavet. Hrišćani veruju u Svete Tajne (katolici, pravoslavci i neki anglikanci veruju u sedam: krštenje, potvrda, pričešće, ispovest, poslednji obred, sveti red i brak; neki protestanti (sledeći Martina Lutera) veruju u svetu tajnu krštenja i pričešća, dok drugi odbacuju potpuno koncept svetotajinske teologije. Hrišćanstvo je generalno podeljeno u tri grane: rimokatolicizam, pravoslavlje i protestantizam. Katolicizam je najveća grana. Pravoslavna i katolička crkva podeljene su u 11. veku (1054.) u događaju pod nazivom Veliki raskol. Protestantizam se odvojio od katoličanstva u 16. veku u događaju zvanom Protestantska reformacija.

Islam je monoteistička religija poreklom iz učenja Muhamedovog, arapske verske i političke ličnosti iz 7. veka. Muslimani veruju da je Bog otkrio Kuran Muhamedu, kao svom konačnom proroku i smatraju Kuran i Sunnet (reči i dela Muhameda) kao osnovne izvora islama. Oni ne smatraju Muhameda kao osnivača nove religije, već kao obnovitelja originalne monoteističke vere Avrama, Mojsija, Isusa i ostalih proroka. Islamska tradicija smatra da su judaizam i hrišćanstvo iskrivljene poruke ovih proroka. Skoro svi muslimani pripadaju jednoj od dve glavne denominacije, sunitskoj i šiitskoj. Raskol se razvio u kasnom 7. veku nakon neslaganja oko verskog i političkog rukovodstva muslimanske zajednice. Otprilike 85 odsto muslimana su suniti i 15 odsto su šiiti. Muslimani smatraju da je Kuran bukvalno reč Božija; to je centralni verski tekst islama. Muslimani veruju da je stihove iz Kurana Bog otkrio Muhamedu preko anđela Gavrila u više navrata između godine 610. i njegove smrti 6. jula, 632. Islam sebe smatra kao vrhovnu religiju i zato muslimani ne moraju da se stave u inferioran položaj u odnosu na sledbenika drugih religija. Shodno ovom principu, muslimanke se ne mogu udati za muškarce ne- muslimane, ne-muslimani ne mogu naslediti nešto od svojih muslimanskih rođaka i svedočenje ne-muslimana protiv muslimana je nedopustivo. Ne-musliman koji vređa islam mora biti osuđen na smrt, prema većini škola islamske jurisprudencije ili bijen i zatvoren, prema ostalim.

Hinduizam nema osnivača, već je konglomerat različitih verovanja i tradicija. To je najstarija religija na svetu koja postoji i ima oko milijardu sledbenika, od kojih oko 905 miliona živi u Indiji i Nepalu. Hinduizam sadrži ogromno telo spisa. Podeljeni kako su otkrivani, pamćeni i razvijani tokom milenijuma, ovi spisi se razlažu na teologiju, filozofiju i mitologiju, pružajući duhovne uvide i smernice o praksi darme (religioznom življenju). Među takvim tekstovima, Vede i Upanišade se ističu po autoritetu, značaju i starosti. Ostali veći spisi obuhvataju tantre, sektaške Agame, kao i epopeje Mahabharata i Ramajana. Bhagavad Gita, odlomak rasprave iz Mahabharate, se ponekad naziva rezimeom duhovnih učenja Veda. Istaknute teme u hindu verovanjima uključuju Dharma (etika/dužnosti) , Samsara (nastavlja ciklus od rođenja, života, smrti i ponovnog rađanja), Karma (akcija i naknadna reakcija), Mokša (oslobođenje od samsare), te različita joga (putanje ili praksa). Hinduizam je raznovrstan sistem mišljenja sa verovanjima koja obuhvataju monoteizam, politeizam, panteizam, monizam, pa čak i ateizam. Ponekad se smatra henoteizmom (odanost jednom “Bogu”, prihvatajući postojanje drugih bogova), ali takav pogled može se smatrati kao preterano uprošćavanje kompleksnosti i varijacija verovanja.

Budizam je takođe poznat kao Buda Darma ili Dhamme, što znači otprilike “učenja Budnog” na sanskritu i pali, jeziku drevnih budističkih tekstova. Budizam je osnovan oko petog veka pre nove ere od strane Sidarta Gautama – najčešće zvanog Buda. U budizmu, svako lice koje se probudilo iz sna “neznanja ” (direktno shvatajući pravu prirodu stvarnosti ), bez instrukcija, i podučava druge tome, zove se Buda. Svi tradicionalni budisti se slažu da Šakjamuni ili Buda Gotama nije bio jedini Buda: opšte je učenje da je bilo mnogo Buda u prošlosti i da će ih u budućnosti takođe biti. Sada ima mnogo sekti budizma , ali se sve drže osnove:

- sve prihvataju Budu kao svog učitelja

- sve prihvataju srednji put (ne ekstremizam), zavisno ishodište, četiri plemenite istine i plemeniti osmostruki put

- sve prihvataju da i monasi i laici mogu da krenu putem prosvetljenja

- svi smatraju da je Buda najveće dostignuće.

Sikizam je osnovao Guru Nanak (1469-1539 n.e) koji je prvi od 10 gurua sikizma, loze svetih nastavnika koja se nastavlja sve do kraja 17. veka. Gurui su shvatili da su medijatori božanske blagodati. Sikizam je nastao u Pendžab regionu severozapadne Indije, gde je povukao elemente iz Bhakti hinduizma i islamskog sufizma te se razvio u prepoznatljivu versku tradiciju u sopstvenom pravcu. Siki veruju da se oslobođenje od karmičkog ciklusa ponovnog rađanja javlja spajanjem ljudskog duha sa sveobuhvatnim duhom Božijim. Sika muškarci su prepoznatljivi po svojim dugim bradama i turbanima – koje nose da pokriju kosu koju po tradiciji ne bi trebalo da šišaju. Njihovo versko obožavanje podrazumeva promišljanje božanskog Imena. Krajnje božanstvo je poznato po nekoliko imena: Sat (istina), Sat Guru (Guru Istine), Akal Purakh (bezvremeno biće), Kartar (kreator), i Vahi – Guru (“pohvale Guruu”). Koncentrišući se na Božije Ime (ili više naziva), Siki veruju da čovek pobeđuje ego i sjedinjuje se sa Bogom. Kompilacija spisa sikizma, Adi Granth, započeta je 1604. od strane Petog Gurua. Poslednji od deset gurua, guru Gobind Sing, najavio je da će on biti poslednji lični guru i da nakon toga, Siki će da posmatraju Adi Granth (guru Granth Sahib) kao svog učitelja. Ova sveta knjiga se smatra živim otelotvorenjem svih deset gurua i stoga fokusom obožavanja u svim hramovima Sika i lokalnim gurudvaras ili svetilištima.

Judaizam je religija jevrejskog naroda, na osnovu principa i etike sadržanih u Bibliji (Tanakh) i Talmudu (rabinska diskusija o etici, običajima i pravima). Prema jevrejskoj tradiciji, istorija judaizma počinje sa paktom između Boga i Avrama, patrijarha i progeneratora jevrejskog naroda. Judaizam je među najstarijim religijskim tradicijama još uvek u praksi danas.Kroz vekove, judaizam je držao do brojnih verskih principa, od kojih je najvažniji verovanje u jednog, sveznajućeg, svemogućeg, dobronamernog, transcendentnog Boga, koji je stvorio univerzum i nastavlja da njime vlada. Prvobitno je imao judaizam sveštenike i hram u kojem su žrtve napravljene Bogu. Sveštenstvo je bilo nasledno, a iako sveštenici nemaju nikakvu osim ceremonijalnih dužnosti, oni su i dalje poštovani u mnogim jevrejskim zajednicama. Mnoge pravoslavne jevrejske zajednice veruju da će im biti potrebni ponovo za budući Treći Hram i treba da ostanu u pripravnosti za buduću dužnost . Prateći uništenje Jerusalima i proterivanje Jevreja, jevrejsko obožavanje je prestalo da bude centralno organizovano oko hrama, molitva je zauzela mesto žrtvovanja, i obožavanje se izgradilo oko rabina koji su se ponašali kao nastavnici i lideri pojedinih zajednica. Moderni judaizam je generalno podeljen na tri grupe: pravoslavni, konzervativni i liberalni.

Bahaizam je osnovan u Iranu sredinom devetnaestog veka od strane Mirza Husein Alija (1817-1892). Poznatiji kao Baha’ullah, on je verovao da je bio prorok koga je pretskazao Bab, verski vođa za kog se veruje da je direktan potomak proroka Muhameda. Baha’ullah je nekoliko puta progonjen i proteran tokom svog života, i umro je kao zatvorenik u Palestini. Babizam (od čega potiče bahajski) je otcepljen od šiitskog islama. Značajni proroci uključuju Adama, jevrejske proroke, Isusa i Muhammeda, od kojih su svi sledili Baha’ullaha. Najbliža stvar verskom tekstu koji Baha’i imaju je Baha’ullahova Kitab al – Akdas (Presveta knjiga) koja sadrži detaljna uputstva za život po Bahaizmu. Baha’i veruju da sve religije uče istu istinu. Oni stoga odbacuju predrasude – rasne, političke, ili na drugi način – naglašavaju etička učenja kao što su mir u svetu, obrazovanje i ravnopravnost polova. Iako oni veruju da je Bog potpuno nepristupačan, oni drže da su Božije prisustvo i radovi evidentni u stvaranju sveta i postojanju proroka, između ostalog.

Konfučijanizam je kineski skup filozofskih i etičkih uverenja podučavanih od strane Konfučija. On je imao ogroman uticaj u istočnoj Aziji sve do 21. veka. Raspravljan tokom perioda zaraćenih država i zabranjen za vreme kratkotrajne Ćin dinastije , konfučijanizam je izabran od strane cara Vu Hana za potrebe političkog sistema da upravlja kineskom državom. Postoji veliki opus konfučijanskih tekstova koji uključuju I Ching seriju božanstava i niz knjiga o poeziji, ritualima, muziku, i još mnogo toga. Konfučijska doktrina je ostala redovno kinesko pravoslavlje dva milenijuma, sve do 20. veka, kada je napadnuta od strane radikalnih mislilaca kineskih kao avangarda predmodernog sistema i prepreka modernizaciji Kine, što je na kraju kulminiralo represijom tokom Kulturne revolucije u Narodnoj Republici Kini. Konfučijanizam ima za cilj ne samo čovekove vrline, već čoveka koji uči i ima dobre manire. Savršen čovek mora kombinovati kvalitete sveca, naučnika i džentlmena. Konfučijanizam je religija bez pozitivnog otkrivenja, sa minimumom dogmatskog učenja, čije je popularno bogosluženje centralizovano u obredima za mrtve, u kom se pojam dužnosti produžava izvan sfere morala tako da se prihvati skoro svaki detalj svakodnevnog života.

 

Đainizam je jedna od najstarijih religija u Indiji i ona je postojala uporedo s hinduizmom uprkos tome što joj je pripadala manjina od manje od 1 % stanovništva. Religiju je osnovao Mahavira (“Veliki junak”) , koji se smatra najnovijim u dugom nizu od 24 nastavnika koji su doveli Đainizam svetu tokom različitih epoha. Ovi nastavnici propovedaju veru u prosvetljenje kroz štednju i odbacivanje sveta. Đaini ne veruju u boga i oni traže oslobađanje od beskrajnih reinkarnacija kroz strogo samoodricanje. Đainizam takođe stavlja veliki naglasak na nepovređivanje živih bića i često su njihova usta prekrivena muslinom da bi se sprečilo slučajno gutanja insekata. Mnogi Đaini takođe koriste malu četkicu da pometu tlo ispred sebe tokom putovanja, tako da slučajno ne zgaze neko stvorenje. Glavni verski tekst Đainizma se zove Agama. Agama je drevni Đain udžbenik. Bilo je mnogo Agama u davna vremena, ali kako je vreme prolazilo, mnogi od njih su izgubljeni ili uništeni. U ovom trenutku, 45 Agama su dostupne. Agame su napisane na prakrit jeziku. Njih čitaju i proučavaju samo Đain monasi (sadui). Sveta literatura nije bila zapisana do 500. p.n.e. Postoje dve glavne vrste Đaina, u Digambarasu i Shvetambarasu . U Digambarasu imaju mnogo jednostavnije rituale i preziru zemaljske stvari do te mere da muški monasi žive potpuno goli.

Šinto je verski sistem koji potiče iz Japana i koji ima uticaje iz budizma i drugih kineskih religija. Šinto ne priznaje svemoćno božanstvo i on je raznovrsni skup tradicionalnih rituala i ceremonija, više nego sistem dogmatskih verovanja ili etike. Šinto prepoznaje različite bogove (Kami) koji su ovlašćenja prirode, pre svega u vezi sa stvarima kao što su životinje, drveće, planine, vrela, stene, sunce , a ponekad i preci. Žrtve se prinose bogovima i kasnije bivaju pojedene. Šinto rituali uključuju ples i sveštenici blagoslove darove bogovima sa grančicama sa svetog Sakaki stabla uronjenim u svetu vodu. U nekim delovima Japana, žene šamani padaju u trans i govore za bogove. Šinto nema osnivača ili kanon verskih tekstova, ali napisana Šinto mitologija se pojavljuje u ranim delovima knjiga iz osmog veka “Kojiki ” (“Zapisi o drevnim stvarima,” završeno 712. n.e) i “Nihon Shoki” (“Hronike Japana,” završeno 720. n.e), koje beleže ulogu kamija u stvaranju Japana i japanske carske loze.

Pročitaj više...