Švajcarski hemičar Albert Hofman 1943. godine otkrio je sasvim slučajno psihodelična svojstva LSD-ja. Narednih godina kreće ekspanzija interesovanja medicinske struke za ovu supstancu, praćena brojnim eksperimentima. Polagane su tolike nade u njena terapijska dejstva, da su očekivali da prevaziđe sve ostale psihijatrijske i psihološke tretmane, uključujući elektrokonvulzivnu terapiju i psihohirurgiju. 1951. godine, ovo je bila čak i tema godišnje konferencije APA-e, tokom koje se predlagalo da i sami psihijatri treba da eksperimentišu na sebi i dele svoja psihodelična iskustva sa pacijentima. Hemfri Ozmond je jedan od grupe psihijatara koji su ovu preporuku i sproveli u delo kao i Oliver Saks o čijem iskustvu iz prve ruke možete da pročitate u članku objavljenom u New York Times-u.
.jpg "Oliver Saks")
Kasnije su Ozmond i Abram Hofer daljim istraživanjem primetili da halucinogene supstance dovode do efekata koji podsećaju na simptome shizofrenije dok im je ujedno hemijska struktura slična adrenalinu. Tako je razvijena biohemijska teorija o shizofreniji kojom se tvrdilo da je ova bolest uzrokovana hemijskim disbalansom u mozgu, a LSD je pružao model shizofrenije i obećavao da postane njen osnovni metod proučavanja, dajući uvid lekarima i osoblju u to kako se i sami pacijenti osećaju.
Jedne noći, 1953. godine, dok je kasno radio sa Hofferom, Ozmondu se javila ideja da reakcije koje izaziva LSD takođe liče na iskustvo delirium tremensa, što je značilo da se može primeniti i kao tretman alkoholizma. Prva studija je uključivala dva pacijenta sa dijagnozom alkoholizma koji su dobili dozu od 200 mikrograma LSD-ja. Jedan od njih je prestao da pije alkohol odmah nakon eksperimenta, drugi nakon 6 meseci. Zaključili su da je jedna velika doza sasvim dovoljna za efikasno lečenje, što su kasnije potvrdili podatkom da 40-45% pacijenata ne pokazuje nikakve znakove relapsa. Ozmondova forma terapije je jedna od tada dve dominantne, a poznata je pod imenom psihodelična terapija. Druga je psiholitična terapija koju je primenjivao Ronald Sandison, a sastojala se od više manjih doza LSD-a koje se postepeno povećavaju, rame uz rame sa psihoanalizom. Halucinacije je video kao snove, tj odraz pacijentovog nesvesnog uma i kao način da se ponovo prizovu davno potisnuta sećanja. Sandison je otvorio i prvu kliniku za lečenje LSD-jem, a uveli su je i Anonimni Alkoholičari u Kanadi.
U to vreme se autizam tumačio kao dečja forma psihoze odraslih, a kako nijedan tretman nije dovodio do željenih rezultata, nekoliko istraživača je odlučilo da isproba LSD na deci koja boluju od autizma. Objašnjavali su da deca reaguju drugačije na psihodelične supstance, da ne dovode do nus pojava, a pošto sporije razvijaju toleranciju sasvim je prigodno prepisati im veće doze. Nekoliko studija je izvestilo o pozitivnim dejstvima, doduše te studije su danas pod znakom pitanja (što će kasnije biti objašnjeno), a izgleda da ne zadovoljavaju ni etičke kriterijume jer roditelji niti su bili konsultovani niti su dali odobrenje za izvođenje ovih eksperimenata.
Pored interesovanja naučne zajednice koje je evidentno u stotinama članaka objavljenih početkom 50tih godina prošlog veka, psihodelične supstance su privukle i pisce, i vojsku, pa i holivudske zvezde poput Keri Granta. Nekoga zbog proste znatiželje, nekoga zbog spiritualnosti a nekoga i zbog podsticanja kreativnosti. Alen Ginsberg je savetovao Timoti Lirija da podeli LSD umetnicima i pesnicima koji će najbolje verbalizovati svoje psihodelično iskustvo. Tako je dospeo i u ruke Džek Keruaka, a posledica je ona poznata rečenica „hodanje po vodi se ne može naučiti za jedan dan“. Ken Kizi je priznao za Paris Review da je nekoliko prvih stranica knjige „Let iznad kukavičjeg gnezda“ nastalo pod uticajem pejotla, a da su mu LSD i meskalin pružili sasvim drugačiju perspektivu o ljudima u mentalnoj ustanovi.
.jpg "Psihodelična psihijatrija")
Ono što vidimo je da je LSD za različite ljude nosio različito značenje pa i iskustva. Timoti Liri je pružio objašnjenje tog fenomena, procenjujući da 99% reakcija na LSD uslovljava tzv set-and-setting, tačnije karakter, očekivanja i namere osobe (Set) i socijalno i fizičko okruženje (Setting). Jasno je da su okolnosti primenjivanja ove supstance na različitim grupama ispitanika bile potpuno drugačije, recimo mnogo opuštenija atmosfera je bila u slučaju umetnika nego u slučaju psihičkih bolesnika. To je i opravdalo njegov naziv „manifestacija uma“ jer LSD deluje kao odraz mentalnog stanja korisnika. Ukoliko je osoba anksiozna, anksioznost će se pojačati, ukoliko je kreativna, pojačaće se kreativnost ili u nekom drugom slučaju, pojačaće se spiritualnost.
60tih godina sva istraživanja naglo prestaju. LSD od 1962. godine nosi naziv eksperimentalna droga, već sledeće godine se pojavio na ulici u vidu tečnosti u koju je umočena kocka šećera, popularnost raste i dostiže vrhunac zloupotrebe uz hipi pokret 1967. godine. Timoti Liri je otpušten sa Harvarda zbog promovisanja narkomanije, a dva naslova u New York Times-u odredili su ton u kojem se dalje izveštavalo o LSD-ju. Prvi članak je nosio ime: „Policija se plaši da je dete progutalo LSD“ , prema kojem je devojčica od 5 godina slučajno progutala natopljenu kocku šećera koju je za ličnu upotrebu kupio njen ujak. Komšije su prijavile da je dete „podivljalo“ i zvale hitnu pomoć. Ujak je završio u zatvoru. Drugi članak je govorio o mladiću izbačenom iz medicinske škole, koji je ubio sopstvenu taštu pod uticajem LSD-ja, i nije imao nikakvo sećanje na taj događaj. 1966. godine LSD je zabranjen, naučna zajednica je prestala sa istraživanjima u pokušaju distanciranja od negativnog publiciteta.
Novo vreme je donelo promene u standardima naučnih studija i oštriju kontrolu, pa su naknadne analize ukazale na brojne nedostatke svih rezultata i zaključaka vezanih za LSD. Od toga da zavisne varijable nisu bile operacionalizovane pa ni merene objektivno, do toga da su posmatrači bili subjektivni u svojim opisima što je remetilo pouzdanost i valjanost. Nije bilo dovoljno podataka u korist bezbedne medicinske upotrebe, čak se pokazalo da je nosi veći rizik od nekih drugih tretmana. Studije slučaja su postale samo zanimljive anegdote koje se prepričavaju.
.jpg "internacionalni pokret")
Ipak, danas je u ekspanziji internacionalni pokret koji pokušava da psihodelične supstance ponovo vrati u polje medicine. Preispitivanje starijih istraživanja sada kada je histerija prošla, donelo je ocenu da su neki od zaključaka i rizika bili preuveličani ili da nemaju potporu u naučnim dokazima. Konsenzus koji je usvojen glasi da uz određene uslove i pod nadzorom stručnjaka, psihodelične supstance mogu biti bezbedne i naći primenu u medicini. Napominjemo da ovaj stav treba razlikovati i dalje od zloupotrebe supstanci na ulicama. Prva studija nakon 40 godina tišine, pokazala je da LSD umanjuje anksioznost kod pacijenata koji boluju od terminalnih bolesti, a MDMA se smatra korisnim za tretman pacijenata koji boluju od Post-traumatskog stresnog poremećaja. Korist i dalje nije zagarantovana, i potrebna su dalja istraživanja, ali mnogi stručnjaci se zalažu za njihovu bezbednu upotrebu u vidu dodatka terapiji za olakšavanje simptoma i promenu toka onih bolesti koje su otporne na druge tretmane.
Zanimljiv je put psihodelične psihijatrije, od početnog entuzijazma do naglog napuštanja, pa opet do današnjih zagovornika halucinogenih supstanci kao prozora u prirodu svesti i razumevanje mozga.
