Pokrivanje glave je simbol pokornosti žena mužu i crkvi; to je znak vlasti muškaraca nad ženama, to je princip uzvišenosti i časti.
Nalažući ženama kao obavezu, bez obzira na sve loše osobine muža, da bude poslušna i da mu čini ustupke, hrišćanstvo vidi u tome sredstvo za ukorenjivanje mira u bračnim odnosima i ponovno uspostavljanje bračne sreće.
Žene nisu poželjne u crkvi tokom menstruacije, ali savremena higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje. Smatram da sa te strane nema smetnji da žena za vreme mesečnog pranja, uz potrebnu obazrivost i preduzete higijenske mere može dolaziti u crkvu, celivati ikone, primiti naforu i osvećenu vodicu, kao i učestvovati u pojanju. Ali, pričestiti se u tom stanju ili nekrštena krstiti se, ne bi mogla. No, u smrtnoj bolesti može se i pričestiti i krstiti.
Pravoslavna crkva nije protiv toga da žene nose pantalone zbog prirode posla koji vrše, na primer, u fabrikama ili putovanju zimi na konjima, motociklu, skijanju i tako dalje. Crkva je protiv takvog oblačenja kad je ono zbog mode i pogrešnog shvatanja jednakosti polova.
Biti Srbin znači biti obavezno pravoslavac. Srbin ne može biti ateista. Srbin nekršten ne biva. Srbi ne mogu da žive sa Hrvatima ni u kakvoj državi. Ni u kakvoj Hrvatskoj.
Žena, kojoj je dika duga kosa, treba da se pokriva. Neće li da se pokriva – neka se šiša. Ako je ružno ženi da se šiša, neka se pokriva. Zato, ako se pogled na šišanje kose kod žena izmenio, nije se izmenilo biblijsko učenje o postanku muža i žene, te nema osnova da se menja simbol tog učenja – pokrivanje glave.
Majke začinju jer je to skopčano sa uživanjem i zadovoljstvom, ali neće da rađaju i podižu decu jer je to naporno i tobož ugrožava njihov komoditet. Ova razbludna okrutnost i okrutna razbluda ide katkad tako daleko te pribavlja i otrove za besplodnost (korišćenje kontracepcije). Uzdržanje je jedino moralno dozvoljeno sredstvo da se ne rađa, kako van braka, u monaštvu i celibatu, tako i u braku.
Za pokret žena koje na razliku polova gledaju tako, rečeno je s pravom da u suštini znači samo težnju za prelaženjem iz materinstva u prostituciju. On je kao celina više emancipacija bludnice nego žene. Od žena zahvaćenih ovakvim bezbožnim idejama Velikog Inkvizitora, da u grehu ljudsko biće može dostići sreću, bilo bi iluzorno očekivati da se potrude samo da shvate, a kamoli prihvate smirenost i poslušnost i pokrivanje glave kao simbol usvajanja tih evanđeoskih vrlina.
Bog je čoveku dao slobodu, ali je čovek time postao i odgovoran za svoja dela i postupke. Mnogi se danas bore za slobodu, za prava pojedinaca i zajednice, ali tu slobodu, po svome ogrehovljenom umu, shvataju kao pravo čoveka da čini sve što hoće, čak i da drugima ugrožava slobodu, pa i sam život. Borba za takvu slobodu često se naziva zvučnim imenima: borba za ljudska prava, borba protiv ugnjetavanja, revolucija i tako dalje.
Smatramo da je najbolji odnos između države i crkve onaj koji je već bivao i pre, to je simfonija – saglasnost između države i crkve.
Ovo ispod je svakako jedna od najbolesnijih izjava koju je iko ikada izrekao:
Mnoge majke, koje nisu želele da imaju više od jednog deteta, danas čupaju kose i gorko ridaju nad izgubljenim sinovima, u ovim ratnim sukobima, proklinjući često Boga i ljude, ali pri tom zaboravljajući da optuže sebe što nisu rodile još dece da im ostanu kao uteha.
