Toga jutra dobio je, posredstvom sekretarice, kratku obavest da- kako je navedeno- ima danas primiti poslanika iz Nadleštva i to sa dužnom pažnjom i poštovanjem i da će dalja uputstva dobiti naknadno. Sekretarica je, kao i obično, bila drska i Martin pomalo paranoično otvori jutarnje novine tražeći provincijske vesti i zaista, negde pri dnu, sitnim slovima beše ispisano obaveštenje za javnost iz uprave Nadleštva. Tu zbilja stajaše upravo ono što mu je sekretarica i izdiktirala i on, uznemiren, prekide sa čitanjem. Misli su mu letele i što je više pokušavao da ih smiri to mu je sve teže uspevalo. Pomisao da šalju nekoga iz Nadleštva u njegov dom, tek tako, stvarala mu je sumanute ideje. Hteo je da ode, ali nije imao kud. Pomišljao je i da ne otvori kada poslanik dođe, ali to bi samo stvorilo nepotrebnu zbrku. Izlaza, činilo se, nije bilo i on najzad reši da se potčini sudbini. Uostalom, razmišljao je, možda je to i srećna okolnost. Verovatno je neko od službenika primetio čudno ponašanje Nikolasa i, svakako, prijavio to nadležnima. Nedopustivo je razgovarati sa jednim kontrolorom onako kako je to činio Nikolas, naročito ako nešto tražiš od njega i to je moralo naneti veliku štetu interesima Nadleštva.
- Pa da! - sinu mu, zbog toga i šalju poslanika na pregovore upravo ovde, kod njega, gde neće biti ometan i gde će pregovori moći da se vode na službenom nivou.- Kako sam samo bio glup! - uskliknu.
Umiren tim jednostavnim objašnjenjem, rešio je da se, do dolaska poslanika, zabavi čitanjem novina. Premestio se zato bliže prozoru, ali tek što se smestio, začu se zvono na ulaznim vratima.
- Tu smo, znači- pomisli i pođe da otvori.
Na vratima ga je čekalo iznenađenje- beše to nekakva devojka, oniska, prijatnog izgleda i tamnih, nekako hladno pronicljivih očiju.
- Možeš me zvati Lujza- ja sam od danas tvoj vodič, kratko reče ona i šmugnu pored njega ne čekajući odgovor.
- Vodič? Kakav vodič? Ti mora da si strašno pogrešila, devojko! Ja čekam nekoga veoma važnog. Zato izađi, nemam vremena da nešto preduzmem i time se smatraj veoma srećnom- savladavši prvobitnu zbunjenost grubo reče Martin.
- Je li? A koga to tako važnog čeka g. kontrolor?
- Vidim da znaš ko sam- reče on- ali tim pre je neshvatljiviji tvoj upad ovde. Nadam se, tvog dobra radi, da imaš iole prihvatljiv izgovor, za koji imaš nekoliko minuta da ga izneseš, jer- tu pogleda nervozno na sat- pregovarač iz Nadleštva samo što nije stigao, a ne bih voleo da me zatekne sa devojčurom koja...
- Dosta je bilo gospodine- prekide ga ona. - Pošto izgleda da si ti stvarno mnogo glup čovek, a Nikolas me upozorio da jesi, moraću da ti objasnim. Nikakav pregovarač nije poslat iz Nadleštva, niti će biti, već samo osoba koja će te voditi, a to sam ja. Odbio si da predaš dete i zato nikakvi pregovori više neće biti vođeni. Da li ti je sada jasno?
- Pomenula si Nikolasa? Naravno da mi je sada jasno- podrugljivo dobaci Martin. - Zašto te je poslao taj šarlatan?
- Ovo je neshvatljivo- uzdahnu Lujza. - Nisam mislila da ću imati problema sa tobom. Taj šarlatan, kako ga ti zoveš, zbilja njemu možeš da zahvališ što sam ja ovde, iako me nije on poslao, već samo posredovao u tome. Postao je jako moćan i on iz nekog razloga smatra da je tvoj dužnik, odnosno, svoju novostečenu moć pripisuje u tvoju zaslugu. Zašto je tako ne znam, samo znam ono što se priča po Nadleštvu, a to je da si ti naneo, ako sam dobro razumela, nekome neoprostivu uvredu a on je bio svedok tome. Zbog toga je dobio unapređenje i zbog toga te sada štiti. Bez njega, ti sada ne bi imao vodiča, već bi bio na putu za Prestonicu. Nadam se da si ovo shvatio jer počinjem da gubim strpljenje.
Martin razmisli nekoliko trenutaka, zatim reče:
- Teško je poverovati u sve to. A ako je istina, zašto se onda Nikolas ponaša onako ludački? Mislio sam da je on samo čovek koji gubi razum. Tolike besmislice mi je ispričao da se ne bih usudio ni delić njih da ponovim. On je lud čovek- zaključi na kraju, uveren u to kontrolor.
- Čudno! - uzviknu Lujza. - I on je za tebe rekao nešto slično. Samo što se njegovim rečima veruje. Rekao je da si bolestan čovek, samodestruktivan, sa čudnom idejom da uđeš u Veliki Hram. A ako te neko spreči u tom samoubilačkom pokušaju, da ćeš onda sve učiniti da te neko ubije. Sve si mu to ti lično rekao kada si bio jako rastrojen, onda kada su napravili onu šalu sa spremačicom... I zbilja- priseti se ona- svi su mislili tada da ćeš narediti da je recikliraju. Jadna žena, toliko je bila prestrašena. A ti? Bio si još uplašeniji, čekao si dan i noć, dok nisi skupio hrabrosti da dođeš do Nikolasa. Po tome se vidi koliko si glup.
- Luda ženo! - uzviknu ljutito kontrolor. - Nikada ni slično nešto nisam ispričao tom šarlatanu. Sve je laž, koju si možda i sama u ovom trenutku smislila. Mada, takve gluposti isuviše liče na...
Tu zastade, nešto mu pade na pamet, i on hitro skoči prema devojci.
- Sada ćemo ovo razrešiti- reče uhvativši je pritom za kosu.
Lujza ,očito znajući šta ovaj hoće, pokorno saže glavu.
- Dakle, istina je. - promrmlja skrušeno Martin pustivši je.
- Rekla sam ti već.
Nastupiše trenuci ćutanja. Svak beše zanet svojim mislima sve dok devojka ne prekide tišinu:
- A sada, reci mi šta ti je to Nikolas govorio?
- Sve same besmislice, kažem ti. Nešto o smrti, nekakvim crvima po zidovima, nisam ga pažljivo ni slušao, nekako mi ga je bilo žao. Zatim je tražio dokaz da sam ja uopšte živ. Misliš li da je to normalno ponašanje za jednog nameštenika u Nadleštvu?
- A ko bi mogao znati kako se nameštenici to ponašaju normalno? - odgovori Lujza. - Poznaješ možda još nekoga od njih da bi mogao da sudiš? I još nešto: on više nije samo običan nameštenik, unapređen je, zaboravljaš. Za njega nema normalnog i nenormalnog ponašanja sada, iznad toga je. Samo me nešto zanima- zašto je, pored te svoje nove moći, odlučio da se tako nepromišljeno žrtvuje radi tebe?
- O kakvom to žrtvovanju govoriš? - začuđeno će Martin.
- Još nisam proniknula sasvim u to da li se samo praviš tako glup... Hoćeš reći da ne znaš da je Nikolas pristao i da su ga umesto tebe odveli u Prestonicu?
- To prvi put čujem! - uzbuđeno uzviknu kontrolor.
Zatim poče nervozno da hoda po sobi, pogledujući usputno Lujzu, ponekad sa ogromnom mržnjom, nekad sa neskrivenom znatiželjom i odlučivši nešto napokon upita:
- To se, navodno desilo, kada?
- Jutros. Kada si kupovao novine prošao je pored tebe, ja sam stajala na uglu i davala ti znak, ali ti, naravno, to nisi prepoznao. Onda te je Nikolas pljesnuo po ramenu, toliko jako da su ti novine ispale iz ruku, ali opet uzalud, samo si se sagao da ih pokupiš i dok si se ti uspravio njega su već odveli.
- Kakva neverovatna priča! - nasmeja se Martin. - Na uglu jeste bila neka žena, čak je i mahala, ali to nisi bila ti. To je piljarka od preko puta, poznajem je, uvek mi mahne kada me vidi. Tačno je i da sam ispustio novine, ali ne zbog bilo čijeg udarca po ramenu, već... pa... jednostavno sam ih ispustio.
- Naravno- zajedljivo će Lujza- a od pogrebne povorke si pomislio da su veseli svatovi.
Kontrolor je pogleda upitno. Međutim,ona okrete glavu i dohvati novine, energično ih prelista, a onda, našavši šta je tražila, poče glasno da čita:
- Jutros, oko osam časova, nešto pre prolaska pogrebne povorke, a nakon sprovođenja g. Nikolasa...
- Prekini! - uzviknu Martin. - Ovde stvari izmiču ne samo kontroli nego i zdravom razumu. Idem odmah u Nadleštvo- reče kao da iščekuje njenu dozvolu.
- Dobro- složi se Lujza- neočekivano se osmehnuvši pritom. - Čekaću te, ovde ionako treba malo pospremiti- dodade.
Rešio je da ide pešice, činilo mu se da tako bolje razmišlja i zato odbi nekoliko poniznih ponuda taksista da ga povezu. Hodao je u početku veoma brzo, potom sve sporije, pitajući se na koje pravo da se pozove da bi nesmetano ušao u Nadleštvo. Na kraju zaključi i da ne mora da traži nikakvu dozvolu ni od koga, naročito ne posle svih ovih događanja. Vrhunac svega je, pomisli, ona devojka, lažni vodič i ko zna šta još sve, koju su mu poslali samo da mu napakoste. Zato, odlučio je, isteraće stvari na čistac, sviđalo se to kome ili ne.
Išavši tako dođe i do Trga Istine. Po običaju, tu beše gomila ljudi i kada on pristiže začu se žamor negodovanja, ali ga ipak ponizno propustiše, mada on nije pokazivao nikakvu nameru da priđe bliže govorniku na improvizovanoj bini, što se nalazila otprilike na sredini trga.
Htede samo da prođe, ali se predomisli, možda zbog straha prisutnih koji mu je godio, iako on to ne priznavaše sebi, možda samo da bi malčice odložio odlazak u Nadleštvo. U svakom slučaju, stajao je sada pred govornikom i pažljivo slušao.
- ... dešava se to- čulo se sa govornice- da na više načina vrednujemo jednu stvar. Na koje to načine? Evo jedan kratak primer: posmatranje životinja u divljini, u takozvane naučne svrhe, podrazumeva jedno zlatno pravilo, a to je ne mešanje. To znači da možemo pratiti i beležiti ponašanje neke životinjske vrste, ali... ako primetimo, primera radi- divljeg lava kako se prišunjava bespomoćnom lanetu, sa jasnom namerom, tu se ne smemo staviti u zaštitu tog sićušnog stvorenja. S druge strane, primetimo li na ulici nekog mračnog tipa kako se prišunjava nekom bespomoćnom detetu, a namera nam je i tu svakako jasna... šta onda?
Tu govornik značajno pogleda Martina, zatim nastavi:
- Za to se, braćo, zalažemo- budimo jednaki pred očima Tvoraca, ne stavljajmo se u zaštitu tog deteta!
- Tako je! - začu se odobravanje gomile.
Martin sve to nezainteresovano slušaše. Trg Istine i beše predviđen za to, da tu mogu iznositi svoja, uglavnom budalasta, uverenja svi koji to žele. Zbog toga i nije bio začuđen malopređašnjim nesuvislim izlaganjem govornika, koji se sada nešto dogovarao sa mršavom ženom što se u međuvremenu popela na binu i žustrim pokretima ruku dozivala još nekoga iz uzburkane mase.
Martin htede da krene dalje, ali bi pritisnut sa svih strana, preteća lica lagano ga okružiše i neko povika:
- Neka iznese svoju odbranu!
Nekoliko ruku čvrsto ga dohvati i on bi jednostavno donesen do govornice. U svoj toj nastaloj gužvi oseti da mu neko utisnu u ruku nešto, ali nije imao vremena da pogleda šta; bi popet na binu i ona mršava žena mu se duboko pokloni. Beše to spremačica iz Nadleštva.
Kontrolor, oslobođen, pogleda u ustalasana tela pred sobom, te bednike- kako mu prohuja glavom- i ne trudeći se da suzdrži bes reče:
- Prokleta gomilo lupeža! Dan propasti Provincija približava se, neumitno i brže nego što se očekivalo. Poslednje udarce treba zadavati tamo gde su ništarije najranjivije- u njihovo licemerje. Jer, pacovi koji su preuzeli upravljanje ovom našom čistom zemljom ne žele da se odreknu svog lažnog morala. Veliki Hram, Nadleštvo i Prestonica, gospodo, nisu ništa drugo do jedna velika hrpa izmeta!
Burno odobravanje dade mu novi polet.
Nastaviće se...
