- Znala sam da ćeš ponovo doći i čekala sam te - reče uzdržavajući bes.
Drhtala je, svakako ne zbog hladnoće, drhtala je zbog mržnje prema tom čoveku što pokunjeno stajaše pred njom.
- Danas gospoda na gornjim spratovima ne rade- dodade i okrete mu leđa.
- Ne razumem... - pokuša kontrolor - upravo sam dobio poziv, mora da je greška!
- Greška, kažeš? Ko si ti da tvrdiš da mi ovde grešimo? Hajde,gubi se sada - prezrivo ga pogledavši završi razgovor spremačica.
- Ja ovde radim! - beše zadnji adut kontrolorov.
- A, ja? Ja valjda ne radim? - više za sebe reče ona pritom jako zamahnuvši metlom u njegovom pravcu.
Uplašen, kontrolor ustuknu, prilično nespretno pokuša da izbegne udarac i nekako uspede u tome ,ali spremačica zavitla i kofu sa prljavom vodom i uz urlik sruči mu je na glavu.
- To će te već naučiti... - reče ona i zastade, ne znajući valjda ni sama šta bi to kontrolor trebalo da nauči iz ovoga.
Potom, kao da se ništa nije dogodilo, poče da pevuši neku veselu ariju, namignu čak, stavljajući mu tako do znanja da je za nju ovaj slučaj završen.
Kontrolor razmisli nekoliko trenutaka, promrmlja nešto, sleže zatim rezignirano ramenima i odupre se leđima o zid rešen tu da čeka.
- Dobro će mi doći malo odmora - zaključi.
I prođe taj dan, dođe i noć, a kontrolor još uvek stajaše tako. Hodnici behu odavno prazni, nikakva larma se više nije čula i on pomisli da je vreme da nešto preduzme. Nije bio načistu šta je najbolje učiniti u ovakvom trenutku; u prvi mah krete ka izlazu, zatim se vrati. U nedoumici tapkao je u mestu, onda odlučno krete ka stepenicama. Nikoga ne srete, izgledalo je da su svi otišli. Lagano se penjao, brojeći stepenike, zatim zastade, pitajući se ima li sve ovo nekakav smisao i da li je uopšte i bilo noćnog poziva ili je to bio samo ružan san izazvan grižom savesti možda.
- Uđite! - prenu ga nečiji glas.
To je bio nameštenik, koji ga je čekao pred svojom kancelarijom, pokazujući mu užurbanim pokretima da uđe. Kontrolor pogleda oko sebe. Činilo mu se da je nekako isuviše brzo stigao, nekoliko spratova se popeo, a izgledalo mu je da je tek nekoliko stepenika prešao.
- Mora da je zbog... - pomisli ali ne dovrši misao i pohita za nameštenikom, čuvajući se da ga na neki način opet ne uvredi, jer moglo je izgledati kao da okleva da uđe za njim u kancelariju, a ako bi nameštenik pomislio tako nešto onda razgovora ne bi ni bilo, a to nikako nije smeo sebi da dozvoli - žarko je želeo da popravi loš utisak koji je ostavio prošli put.
Nameštenik je već sedeo za stolom i držao u ruci presavijen list papira. Na momenat kao da se nešto dvoumio, onda ga pruži kontroloru.
- Pročitajte! - kratko reče.
- I? - nestrpljivo upita nakon kraće pauze - Imate li nešto da kažete?
- Naravno da imam - odgovori kontrolor. - Za početak, jako rđavo sam danas bio primljen ovde i to od strane jedne spremačice, ništavnog bića...
- Stanite - prekide ga nameštenik. - Znam šta se dogodilo i, verujte, to je bila samo šala. Ta žena, jako drago biće inače, ispričala nam je jučerašnju zgodu. Bili ste smušeni i uplašeni i kada vas je ona slučajno zakačila metlom vi ste to protumačili kao poziv da uđete... Jako neobično ponašanje, ako smem primetiti, imate. I tako, smislili smo da se malo zabavimo, mada, spremačica je preterala, čini se... Šala je prerasla u grubost, ne zamerate nam?
- Znači... - pokuša kontrolor nešto da kaže, ali od zaprepašćenja samo kolutaše očima.
- Eto, vidite - veselim glasom nastavi nameštenik. - Opet to radite! Glumite zbunjenost, kao da već danas niste shvatili da je sve to bila šala.
- Ja zbilja ne razumem... Da li je istina to što govorite?
- Svakako da je istina, gospodine, pa ne mislite valjda da mi tako važne goste dočekujemo metlama i kofama? Evo, da vam pokažem dobru volju, pocepaću ovaj kompromitujući papir i onda možemo sve ispočetka.
Onda uze list papira iz kontrolorovih ruku, teatralno ga iscepa i reče:
- To je nestalo i sada više nema svrhe da dalje razgovaramo, slobodni ste!
Primetivši nevericu na kontrolorovom licu nekako neprirodno blago dodade:
- Da, možete ići!
Pomešanih osećanja kontrolor krete ka vratima. U neku ruku, laknulo mu je što je sve to bila, ispostavilo se, šala. S druge strane, nije mu se dopadalo baš što je ispao takva budala. Šta je - tu je, pomisli, spreman da zaboravi na sve.
Grabio je niz stepenike hitro i beše ubrzo u prizemlju. Osluškujući da li vani pada kiša stajao je pred vratima nepomično, ali nešto neobično, nekakav zvuk nalik šapatu nagna ga da se okrene. U prvi mah ništa ne opazi, zatim ugleda suvonjavog starčića, zadihanog i gotovo presavijenog u pasu kako se približava, očito je bilo - ka izlaznim vratima, međutim, kontrolor mu stajaše na putu.
- Prevario te, zar ne? - povika starčić još izdaleka.
Zatim, kao da se uplašio jačine sopstvenog glasa, bojažljivo zastade osvrćući se. Kontrolor mu priđe.
- O čemu to govoriš, starče?
- Da, da! Vidim da jeste! Znaš, rekli su mi da si glup, ali nisu rekli i da tako izgledaš - reče starčić pogledujući postrance kontrolora i očito nalazeći na ovome nešto zabavno poče glasno da se smeje.
Kontrolor pomisli da je ovo verovatno još jedan pokušaj nameštenika da se našali s njim i zato je strpljivo čekao da starčić prestane sa svojim kreštavim smehom. Kako ovaj nije pokazivao nameru da to, bar u skorije vreme, učini, kontrolor krete ka izlazu.
- Stani! Zar nećeš sačekati da čuješ? - upita starčić, prasnuvši u još jači smeh.
Nije odgovorio ništa, bilo mu je dosta svega, naročito nije želeo da gubi vreme sa ovim budalastim starcem ali, u trenu, pade mu na pamet da nameštenik sigurno odnekud posmatra sve ovo i zato stade, rešen da prihvati igru.
- Dobro, da čujem šta to imaš da kažeš.
- Već rekoh: prevario te! - odgovori starac ozbiljnijim glasom. Ni traga ne beše njegovom malopređašnjem ludesanju.
Kontrolor ga sada pažljivije pogleda. Nešto beše kod tog starčića što izazivaše nelagodu, možda njegov nos, jednako grbav kao i njegovo sasušeno telo ili sitne zakrvavljene oči ili... - Pa to je! - sinu mu. Taj starac ne bi trebalo uopšte da postoji, odavno je morao biti recikliran. Užasnut, kontrolor krete unatraške povikavši:
- Šta hoćeš od mene?
Ali starac preču to pitanje, poče ponovo da se smeje, kao da ne primećuje to užasnuto lice koje uzmicaše od njega, ili baš zbog toga, ali sada gromko i čisto, njegovo telo se ispravi, oči mu postadoše bistre i on reče:
- Jako mi je žao, gospodine.
Beše to nameštenik.
Kontrolor razrogačenih očiju posmatraše taj čudesan preobražaj. Nekoliko momenata, još uvek ne shvatajući sasvim, stajao je kao ukopan, zatim, trudeći se da mu glas ne zvuči nesigurno, upita:
- Šta, dođavola, sve ovo treba da znači i ko si ti uopšte?
Nameštenika razdraga ovo pitanje.
- Kakve su to reči? - upita pripretivši uz to prstom, kao da prekoreva osobu koja malo teže shvata. Beše nečeg podmuklog u tom njegovom postupku.
- Ja sam Nikolas - reče potom - zar me ne prepoznaješ, Martine? A sve ovo nema neko naročito značenje, jednostavno, uvežbavam svoje nove moći.
Kontrolora prilično iznenadi pominjanje njegovog imena. Ipak, malo razmislivši, zaključi da tu nema ničeg neobičnog. Nameštenik ovde radi, svakako bi bilo mnogo neobičnije da ne zna ime osobe čiji postupak vodi, uostalom, sve to mu se činiše sada manje bitnim. Osećao je da ovaj ima nešto zbilja važno da mu saopšti, da ne bi inače išao prerušen po zgradi Nadleštva tek tako, rizikujući svoju karijeru, možda čak i život.
- U redu, Nikolase - zato reče - Šta se ovde dešava?
Nameštenik ga pogleda lukavo, poćuta malo, zatim uzvrati pitanjem:
- Ja bih to trebao da znam? Ne, gospodine, ti ćeš meni reći šta se dešava!
- Opet smo na samom početku - pomisli kontrolor. -Ovde vlada očigledna zbrka, čini se - dodade potom glasno. - Rado bih razrešio sve nedoumice koje, očigledno je, vi u Nadleštvu imate u vezi mene, ali ja sam tu nemoćan. Uopšte ne shvatam šta se od mene očekuje.
- Pa to je bar jednostavno razjasniti, Martine. Očekujemo da vratiš dete, onda će sve biti zaboravljeno i moći ćeš da se posvetiš svom poslu. Dete je još uvek kod tebe? Mislim,nisi ga reciklirao, prisvojio za sebe njegove delove... Nisi?
- Naravno da nisam - pomalo neuverljivo odgovori kontrolor. - Dete je na sigurnom, kod jednog prijatelja, svakako ne mogu reći tačno gde.
Nikolas se smeškao, pritom uvrćući stopala. Hineći zbunjenost, vrebao je pogodan trenutak da postavi sledeće pitanje.
- Sebičnjaku jedan! - uzviknu potom naglo. - Pojeo si ga?
Takvu glupost Martin još nikada nije čuo. Htede oštro da protestuje, odustade međutim ugledavši nameštenika kako se valja po podu od smeha, mlatarajući rukama kao da hvata dah. Crvenog lica i suznih očiju ležaše Nikolas tako neko vreme, onda ustade i ozbiljnim glasom zapita:
- Razmišljaš li ponekad o smrti, Martine?
To je bila tabu tema, o tome se nije raspravljalo i nameštenik je to morao znati. Vrpoljeći se kontrolor pokuša da ne odgovori na to pitanje:
- Da li je to nekakav test, gospodine? Provera moje lojalnosti? Ako jeste, biću primoran da uložim zvaničan protest; ja znam svoja prava, a ona mi garantuju...
- Dosta, stani! - prekide ga Nikolas. - To je bilo samo neobavezujuće, nezvanično pitanje, usputno, među drugarima, ako smem tako reći. Jer, tako je, Martine: mi smo sada drugari i jako smo vezani... Pomisli - možda smo nas dvojica mrtvi... - tu nameštenik zastade da bi utišao burno negodovanje kontrolorovo.
- Dakle, to je samo pretpostavka - nastavio je odmah - Ako smo nas dvojica mrtvi šta bi to značilo? Značilo bi da direktno zavisimo jedan od drugog. Primera radi: ako ti sada odeš, da li ću ja i dalje postojati? I obrnuto- kako ja mogu znati da ti nisi samo bolestan proizvod mog uma, ako te ne držim na oku? Na koji način bi ti mogao da mi dokažeš da nisi mrtav?
Martin sve ovo slušaše u neverici i pomislivši da ako je i ovo nekakva šala- onda je previše.
- Ja sada moram da idem- kratko reče, želeći na taj način da prekine ovaj besmisleni razgovor.
I zbilja, krupno zagrabi ka izlazu čvrsto rešen da ovde ne ostane više ni trenutka.
- Ti nemaš prijatelje, Martine, odnosno, još nisu stigli- začu iza sebe.
Kontrolor se hitro osvrte, zapitavši:
- Kakve su to sad gluposti?
- Ni prijatelji, ni porodica... niko! Znam to pouzdano. Nisu još stigli. Dakle, dete nisi mogao ostaviti kod nekog prijatelja. Reci mi zato: gde je? A ja ću ti za uzvrat otkriti nešto... nešto što nisam mogao gore da ti kažem. Prisluškuju me, odnosno ne baš mene lično- više moje klijente, sigurnosti radi, ako ja propustim neki detalj koji bi mogao da bude od presudne važnosti. Evo ,čak ću ti otkriti jednu tajnu i pre nego što ti meni kažeš gde se dete nalazi: ona žena- nastavio je sada nešto tišim glasom- spremačica, veoma je opasna. Ono sve- to nije bila nikakva šala, bar ne ona za koju bih ja morao znati. Ona je to sve na svoju ruku... Znaš, ponekad i mene plaši. Mi ostali mislimo da ona u stvari i nije nikakva spremačica- ona je ubačena spolja- niko ne zna ni kada ni zašto.
Poslednje reči nameštenik izgovori šapatom, tako uverljivo da kontrolor odmah zapita:
- Kakav bi ona imala razlog da onako postupa prema meni? Ja nju uopšte i ne poznajem.
- Tu se već varaš, prijatelju! Već si naleteo na nju, tačnije rečeno na njenu sestru. Ona devojka koju si reciklirao, sećaš se? Na Trgu Istine. Održao si tada veoma glup govor.
- To je bila njena sestra?
- Nažalost. Toga dana imali smo prvostepenu uzbunu ovde, u Nadleštvu. Spremačica je bila strašno besna, sestru su joj reciklirali i po zakonu, kao najbliža rodbina, imala je pravo na njene delove. Do tada je bilo sve u redu, ali iznenada stiže obavest direktno iz Prestonice, u kojoj stajaše da spremačica to pravo gubi jer joj je sestra poreklom iz Severnih Provincija i da ne bi bilo dobro, iz ko zna kakvih razloga, da njeni ostaci pripadnu nekome ko joj je tako blizak rod. To, naravno, niko od nas nije shvatao. Tražili smo objašnjenje između sebe i najlogičnije nam se učinilo ono koje je izneo sam upravitelj- da si jednostavno ti kriv.
- Ja ne mislim tako- prekide ga Martin.
Beše to uistinu nepotrebna opaska i Nikolas mu to i reče.
- To, šta ti misliš ili ne o tome, to stvarno nikoga ne interesuje.Ali, ne treba da brineš, dodade, spremačica nema moć da ti naudi, samo može da ti zagorčava dolaske ovde. A to je, priznaćeš- beznačajno.
Sačekavši malo, da prouči kakav su efekat izazvale njegove reči, nameštenik odjednom ludački dreknu:
- A, sada- po dogovoru- idemo na groblje!
Nikakvog dogovora, naravno, o tome nije bilo i kontrolor ovoga puta nije naseo.
- Ako misliš da je tamo, moraćeš sam da odeš i uveriš se u to- suzdržano procedi.
Nameštenik ga razočarano pogleda:
- Dete nije tamo? Možda da odemo onda do tvog ureda i uverimo se da li si ti živ?
- Na koji bi način to izveli? - upita Martin.
Nikolas mu namignu tražeći nešto po džepovima, zatim mu trijumfalno zamaha nekakvim papirom ispred samog lica i uskliknu:
- Zaboravio si ovo!
Martin pogleda- beše to onaj list papira koji je nameštenik, bar tako mu se činilo, iscepao pred njim, a koji on, u stvari, nije ni pročitao.
- Ne vidim kako bi to moglo išta da dokaže.
- Pa pročitaj onda glupane, pa ti meni reci!
I kontrolor poče da čita, ali namah i prestade.
- Ovo nije ništa, samo obavest da sam suspendovan -reče.
- Neće biti da je baš tako. Pročitaj sve, pažljivo i glasno!
Glasno ipak ne htede da čita i preletevši brzo pogledom po papiru reče:
- Kažem, ovde nema ništa značajno i ne vidim razlog zašto bih i dalje trpeo to tvoje ponašanje koje, mora se priznati, ima velikih sličnosti sa ponašanjem nerazumnih bića. Ja ti ovde ne mogu ništa, čak ni da ti pomognem i zbog toga žalim, ali svakako će o ovome biti obaveštene više instance.
- Ne vidiš zbilja ništa čudno ili ne želiš da vidiš? - uporan beše nameštenik. - Na primer: to u zaglavlju, prijatelji i porodica te oplakuju, ja lično nalazim da je to u najmanju ruku neobično. Zašto bi te oplakivali, ako je u pitanju samo nekakva obavest, kao što ti tvrdiš? Meni to liči, prijatelju moj, na žal za pokojnikom.
Sve to, naravno, ne beše istina, na papiru nije pisalo ništa slično i Martin, na kraju, zaključi da ima posla sasvim sigurno sa običnim ludakom. Htede to i da mu kaže, ali samo umorno odmahnu rukom.
- Još nešto, gospodine- ne odustajaše Nikolas. - Često noću ležim ne mogavši da zaspim i onda... jednostavno shvatam- sve postoji zbog mene. Znaš li za takav osećaj? Nisam ni očekivao- reče, pogledavši odrečno odmahivanje glavom. - Smislio sam i jednu igru, pomalo je opasna, shvatićeš zašto. Naime, tako ležeći posmatram predmete oko sebe, bilo koje- slike na zidovima, ako hoćeš. I, šta se zbiva? Lagano zatvorim oči, zaboravim na slike i na samog sebe, zatim krišom osluškujem, uvek se čuje nekakvo škripanje, ponekad grebanje, zatim brzo otvorim oči i... Izuzetno je važno- nameštenik se oseti ponukanim da da bliže uputstvo- da kada otvoriš oči i svest da ti bude prisutna u istom deliću sekunde. Bez toga nema magije. To je jako teško, verovaćeš mi na reč.
- Reći ćeš mi šta se tada dešava? - upita kontrolor ne znajući ni sam zašto.
- Onda posmatram kako se slike, stvari, sve, uključujući i moj sopstveni život, lagano vraćaju na svoja mesta. Posramljeno puze lagano, kao ogromni ljigavi crvi, tako da imam vremena da posmatram svet bez njih. Tada shvatim da sam živ. I nešto važnije: shvatim da su to moje tvorevine, da sam ih ja napravio i da one bez mene ne postoje. Razumeo si?
- Ne baš- odgovori kontrolor polazeći. - Zanima me samo zašto si mi ispričao sve to?
- Iz prijateljskog osećanja, Martine, da ne bi isuviše brzo izašao vani. Mogao bi tako u žurbi da naletiš na nešto, nečiju dušu ili slično, a onda, priznaćeš, stvari bi postale mnogo komplikovanije.
Nastaviće se...
