Pustinjaci su ljudi koji se iz verskih razloga duhovno i materijalno odvajaju od sveta, da bi živeli na osamljenim mestima. Prvi pustinjaci pojavili su se u hrišćanstvu početkom 4. veka, kad su prestali progoni hrišćana, pa su mnogi od njih tražili način kako pokazati svoju vernost Bogu, koju su do tada pokazivali mučeništvom. Pustinjaštvo se razvilo najpre u egipatskoj i sinajskoj pustinji. Iz Egipta se proširilo na područje Judejske pustinje, gde je uspostavljeno nekoliko središta pustinjačkoga života, a potom i celim Bliskim istokom odakle dolazi i na Zapad. Pustinjaci su se nazivali eremiti, anahoreti i monasi. Monah je opšti naziv za sve osobe koje se posvećuju Bogu te žive u nekom strožem obliku zajedničkoga života, dok su anahoreti pojedinci koji se povlače u potpunu osamu.
Danas je pustinjaštvo opet u porastu, kako u monaškim zajednicama tako i u individualnom obliku. Ponovno se ljudi odlučuju na samotnički život, uz rubove šuma, u malim kolibama, starim kućama, udaljenim crkvama i slično. Postoji i pustinjaštvo u gradovima gde pustinjaci žive samotničkim životom u svojim stanovima, a na zajedničku molitvu se okupljaju u gradskim crkvama.
Prvi čovek za kojeg se pouzdano zna da se povukao od drugih ljudi i posvetio Bogu bio je Pavle Tebejski, rođen oko 235. godine. On je kao mladić živeo u Tebi u Egiptu, a da bi se sakrio pred progonima cara Decija pobegao je u pustinju, da bi mu se pred kraj života (Pavlovog) pridružio najpoznatiji pustinjak u istoriji hrišćanstva – Antonije Pustinjak, koji se smatra ocem monaštva. Često ga se prikazuje sa zvoncem u ruci koje označava sposobnost isterivanja zlih duhova. Zaštitnik je uzgoja svinja i ostale stoke. Svinja, koja predočuje demone požude i proždrljivosti, često prati Antonija Pustinjaka i znak je njegove pobede nad grehom.
Antonije je rođen oko 251. godine u selu Komi blizu Herakleje. Mladost je proveo u Aleksandriji. Imao je bogate roditelje i odrastao je u blagostanju i izobilju Nije pohađao školu, tako da nikad nije naučio čitati ni pisati. Kada je imao osamnaest godina umrli su mu i otac i majka, ostavivši mu u nasledstvo sve svoje bogatstvo. Po smrti roditelja, on je, kao stariji, bio dužan da preuzme upravljanje domaćinstvom i izdržavanje maloletne sestre. Međutim, poželeo je da napusti sve. U toj odluci su ga učvrstile reči iz Novog zaveta: „Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima i imaćeš blago na nebu“. U dvadesetoj godini Antonije je razdao sve što je imao i otišao u egipatsku pustinju. Pridružio se Pavlu Tebejskom pod čijim je nadzorom učio moliti i raditi, dva temeljna elementa na kojima se gradio asketski, kasnije monaški, život. Po smrti Pavla, Antonije provodi godine živeći u grobnici van sela. Njegov dan se sastojao od drvodeljstva, molitve i razmišljanja. Do njega je ponekad dolazio prijatelj iz sela, koji mu je donosio hleb i so u zamenu za rukotvorine. On sam bi ponekad odlazio do seoske crkve na bogosluženje, uglavnom na liturgiju.
Antonije je govorio o svojoj borbi sa demonima, odnosno sa mislima koje su ga iskušavale. U početku su ga najviše mučile misli o beskorisnom napuštanju bogatstva i sveta, a posebno o sestri bez podrške, zbrinutosti i utehe. Često nije spavao po čitavu noć. Mučila su ga i iskušavanja telesnom pohotom i noću i danju. Borba je bila tako žestoka i dugotrajna da nije mogla da se sakrije od drugih. Dolazile su mu nečiste misli koje je odbijao molitvom, a raspaljene udove je hladio postom, bdenjem i zamaranjem.
Tako je proveo vreme do svojih pedesetih godina kada izlazi iz potpunog pustinjaštva i počinje da daje duhovne pouke svojim učenicima, od kojih su najpoznatiji Pavle Preprosti i Makarije Egipatski. Među onima koji su ga posećivali bili su i Josif, Elenije iz Sirije, Pavle Tivejski i mnogi drugi. Antonije je duhovno poučavao monahe o tome koliko je ništavan ovaj svet u poređenju sa slavom budućeg veka: „Gledajući na svet, nemojmo misliti da smo se odrekli nečega velikog, budući da je i cela zemlja neznatna u odnosu na nebo“. Govorio im je o smislu života na zemlji sasvim jednostavnim rečima: „Živi kao da nisi od ovoga sveta i imaćeš mir“. Preminuo je 356. godine. I pravoslavna i katolička crkva ga slave kao sveca.
Danas je pustinjaštvo opet u porastu, kako u monaškim zajednicama tako i u individualnom obliku. Ponovno se ljudi odlučuju na samotnički život, uz rubove šuma, u malim kolibama, starim kućama, udaljenim crkvama i slično. Postoji i pustinjaštvo u gradovima gde pustinjaci žive samotničkim životom u svojim stanovima, a na zajedničku molitvu se okupljaju u gradskim crkvama.
Prvi čovek za kojeg se pouzdano zna da se povukao od drugih ljudi i posvetio Bogu bio je Pavle Tebejski, rođen oko 235. godine. On je kao mladić živeo u Tebi u Egiptu, a da bi se sakrio pred progonima cara Decija pobegao je u pustinju, da bi mu se pred kraj života (Pavlovog) pridružio najpoznatiji pustinjak u istoriji hrišćanstva – Antonije Pustinjak, koji se smatra ocem monaštva. Često ga se prikazuje sa zvoncem u ruci koje označava sposobnost isterivanja zlih duhova. Zaštitnik je uzgoja svinja i ostale stoke. Svinja, koja predočuje demone požude i proždrljivosti, često prati Antonija Pustinjaka i znak je njegove pobede nad grehom.
Antonije je govorio o svojoj borbi sa demonima, odnosno sa mislima koje su ga iskušavale. U početku su ga najviše mučile misli o beskorisnom napuštanju bogatstva i sveta, a posebno o sestri bez podrške, zbrinutosti i utehe. Često nije spavao po čitavu noć. Mučila su ga i iskušavanja telesnom pohotom i noću i danju. Borba je bila tako žestoka i dugotrajna da nije mogla da se sakrije od drugih. Dolazile su mu nečiste misli koje je odbijao molitvom, a raspaljene udove je hladio postom, bdenjem i zamaranjem.
Tako je proveo vreme do svojih pedesetih godina kada izlazi iz potpunog pustinjaštva i počinje da daje duhovne pouke svojim učenicima, od kojih su najpoznatiji Pavle Preprosti i Makarije Egipatski. Među onima koji su ga posećivali bili su i Josif, Elenije iz Sirije, Pavle Tivejski i mnogi drugi. Antonije je duhovno poučavao monahe o tome koliko je ništavan ovaj svet u poređenju sa slavom budućeg veka: „Gledajući na svet, nemojmo misliti da smo se odrekli nečega velikog, budući da je i cela zemlja neznatna u odnosu na nebo“. Govorio im je o smislu života na zemlji sasvim jednostavnim rečima: „Živi kao da nisi od ovoga sveta i imaćeš mir“. Preminuo je 356. godine. I pravoslavna i katolička crkva ga slave kao sveca.
