Psihijatrijski eksperiment iz 1935 godine

Ovaj poznati neverbalni test projekcije je dizajniran 1935. od strane slavnog mađarskog psihijatra Leopolda Szondija, koji je u to vrijeme bio poznat koliko i sami Freud i Jung (takoreći).

Cilj je bio istražiti najdublje potisnute impulse osobe na temelju averzije uzrokovane specifičnim fotografijama psihopata, sadista, osoba s raznim klasificiranim poremećajima mozga,…

Test se temelji na općem shvaćanju da su osobine koje nam smetaju u drugima upravo one koje su izazivale odbojnost prema sebi u ranoj fazi našeg života i to je razlog zašto smo ih potisnuli.

Ovdje su neki pojmovi iz psihologije koje treba znati prije početka testa:

Potiskivanje: Prema psihoanalitičkim konceptima, ovo je najvažniji psihološki obrambeni mehanizam koji imamo. Njegova najvažnija funkcija je da prenosi misli i želje koje nam stvaraju nelagodu u naše nesvjesno.

Poricanje: To je mentalni proces s kojim apsolutno odbijamo naše najdublje porive (tj stvari koje želimo), usvajajući suprotan uzorak željenog ponašanja.

Instrukcije za test

Pogledajte portrete ovih osam ljudi i odaberite onu osobu koju nikada ne bi željeli susresti noću u mraku, jer njegov ili njezin izgled izaziva gađenje i strah u vama. Zatim pročitajte tumačenje koje odgovara broju portreta koji ste odabrali.

VAŽNO: nemojte pogrešno shvatiti rezultate testa koji ne navodi na pomisao da imate neku vrstu mentalnog poremećaja, jer test je dizajniran kako bi se donijela pretpostavka o mogućim potisnutim impulsima u skladu s teorijom psihoanalize.
Tumačenje Szondi testa

1) Sadist

Potiskivanje

Vi ste vjerojatno potisnuli neka iskustva iz najranijih godina života povezana s autoritativnosti u svom ponašanju, potrebe za dominacijom i sklonosti lošim namjerama.

Ako ste izabrali portret ove osobe, vi ste možda potisnuli neka uvredljiva ili štetna ponašanja prema drugima u vaše nesvjesno.

Poricanje

Vi ste vjerojatno potpuno bezopasno i mirno stvorenje, uvijek spremni pomoći drugima.

Ako ste uredski radnik, vašem nadređenom može biti teško nositi se s vama.

Kada ne želite učiniti nešto, stvarate barijere (npr. kasnite na posao ili pokazujete da ste u lošem raspoloženju).

Kada branite sebe, odlučujete se za pasivni otpor i prkos, koji dugoročno iscrpljuje one koji vam stvaraju probleme.

2) Epileptičar

Potiskivanje

Kada govorimo o poremećajima osobnosti povezanim s bolestima mozga, oštećenja i disfunkcije kao što se događa u nekim slučajevima epilepsije, neke od dijagnostičkih značajki mogu biti impulzivnost, razdražljivost, ispadi bijesa i agresije.

Ako ovaj krupni gospodin s okruglom glavom izazvala gađenje i strah u vama, vjerojatno ste rano u svom djetinjstvu potisnuli neke od tih osjećaja i ponašanja u svoju podsvijest: impulzivnost, razdražljivost, ispade bijesa i agresije.

Poricanje 

Vjerojatno ste ljubazna i mirna osoba.

Bivajući krotki i prijateljski nastrojeni, pružate dojam odgovorne osobe sa samokontrolom.

Stabilni ste u svojim osjećajima i lako se povezujete s ljudima, idejama i stvarima.

3) Katatoničar

Potiskivanje

Neke značajke ovog mentalnog poremećaja su pretjerana stimulacija mašte, spoznaje u cjelini i negativizam.

Ako ovaj neobrijan, ali nasmiješen gospodin izaziva negativne osjećaje u vama, možda ste potisnuli neku hiperaktivnost uma, koji bi mogao učiniti da izgubite dodir sa stvarnošću, ako se ne prenese u vaše nesvjesno.

Poricanje

Vi imate tendenciju da usvojite stereotipna ponašanja i ne volite inovacije i promjene.

Možda ste stidljiv tip i sramežljiva osoba koja smatra da je posebno teško prilagoditi se novim situacijama.

Vaš najveći strah je izgubiti samokontrolu.

Malo ste tvrdi, često obrambenog ponašanja i možda zakočena osoba koja nikad ne odstupa od svog ‘kodeksa’ ponašanja.

4) Šizofreničar

Potiskivanje

Šizofreničarsku osobnost karakterizira intenzivna apatija, iskrivljene misli i nekompatibilne emocije.

Ako se ježite od ovog ravnodušnog pogleda i poker-lica, vjerojatno ste potisnuli osjećaj ravnodušnosti prema drugima i povlačenja od stvari i događaja u ranoj fazi svog djetinjstva.

Poricanje

Vi ste vjerojatno prilično društvena osoba.

Vi vjerujete u druženje i komunikaciju s drugima, uživate u društvu i često izlazite.

Društvenost je često varljiva i možda krije izoliranu osobu koja živi s osjećajem da je uvijek sama.

Vaši se odnosi mogu činiti bezlični i površni, kao da im nedostaje pravih osjećaja.

Duboko u sebi, vi možete osjećati da ne trebate druge i suživot s njima.

5) Histeričar

Potiskivanje

Neke osobine ličnosti histeričnih ljudi su površne i nestabilne emocije, narcisoidnost i egzibicionizam.

Ako ste izabrali ovu neobičnu damu s teškim kapcima kao osobu koja vas plaši najviše od svih, možda je to zato što ste potisnuli neutaživu želju da zaplijenite pažnju i žeđ za odobravanjem.

Poricanje

Odajete dojam skromne osobe intezivnog unutrašnjeg života.

Međutim, u stvarnosti, naizgled mirna i sramežljiva osoba, može posjedovati neodoljivu i pretjeranu želju za šarmiranjem drugih.

Vi studiozno brinete o svom izgledu i ponašanju. Na primjer, uvijek pokušavate biti elegantni i dobro odjeveni, nadopunjavajući svoju odjeću dodacima koji privlače pozornost drugih.

Ovakvi ljudi će vjerojatno izabrati rijetko ili ekstravagantno zanimanje i/ili hobi.

6) Depresivac

Potiskivanje

Nedostatak samopouzdanja, osjećaj manje vrijednosti i krivnja su glavni simptomi depresije.

Činjenica da je ova osoba simbol averzije za vas može značiti da ste duboko depresivna osoba koja ima ove simptome pod kontrolom.

Poricanje

Možda ste otvorena i bezbrižna osoba.

Uvijek pokazujete dinamičnost, samopouzdanje i optimizam.

Ponekad se, naravno, uzbudite i možete manifestirati distimiju (poremećaj raspoloženja) i melankoliju (“sindrom tužnog klauna”).

Također možete biti sumnjičavi i mrzovoljni.

Vrlo je vjerojatno da ste zamijenili svoje depresivne tendencije sa preuzimanjem uloge svačijeg psihologa, tražeći rješenja za probleme drugih ljudi.

7) Manijak

Potiskivanje

Neke dijagnostičke značajke manije su otvorenost, prekomjerna stimulacija, precjenjivanje sebe i rasipanje novca i emocija.

Ako vam ova vrsta lica izgleda odvratno, to vjerojatno znači da u vama postoji neka vrsta uzbuđenja koja će vas, ako se ne kontrolira, pretvoriti u fanatičnog mistika.

Poricanje

Vi ste vjerojatno osoba koja ne želi provocirati svojim ponašanjem i prezirete buku, ekstreme i pretjerivanja.

Vi ste primjer diskrecije, suzdržanosti i mjere.

Logični ste i štedljivi, uvijek potpuno kontroliranog ponašanja.

8) Disocijativni poremećaj identiteta

Potiskivanje

Ova vrsta osobnosti se izražava željom osobe da živi i bude prihvaćena kao član suprotnog spola.

Ako vam ovaj mladić izgleda opasno i izopačeno, možda ste rano u svom djetinjstvu potisnuli pitanje o svom spolnom identitetu.

Poricanje

Ako je obrambeni mehanizam poricanja obavio svoj posao, vi možete imati tendenciju da nedvosmisleno potvrdite svoj biološki spol.

U tom slučaju, vaše ponašanje, maniri i izgled naglašavaju da ste “pravi” muškarac ili prava žena.
Ako ste muškarac, vrlo ste “macho”, a ako ste žena, uvijek pokušavate izgledati seksi i koketirati da bi privukli muškarce.

Pročitaj više...

Dion Fortune, Psihička samoodbrana

Dion Fortune, pravim imenom Violet Mary Firth Evans je velška okultistkinja, rođena od oca solisitora (pravni savetnik u Velikoj Britaniji koji nema pravo zastupanja pred višim sudovima) i majke crkvene „isceliteljke“. 

Pseudonim Dion Fortune uzela je prema porodičnom sloganu "Deo, non fortuna" (S Bogom, ne sudbinom). Sa dvadeset godina doživela nervni slom, koji je prema njenom kazivanju “psihičkim napadom” uzrokovala njena poslodavka. Nakon toga počela se zanimati za psihoanalizu i okultizam. Vremenom je prišla Teozofskom društvu i Hermetičkom redu Zlatne zore, te je počela pisati publikacije i knjige kojima je pridonela razvoju zapadne hermetičke tradicije. Oko 1921. godine istupila je iz Zlatne zore i zajedno s istomišljenicima osnovala sopstvenu "Zajednicu unutrašnjeg svetla".

Kako to izgleda kad poslodavka “napadne magijom” i slične maštarije možete pročitati u njenoj knjizi Psihička samoodbrana koja se nalazi OVDE

Pročitaj više...

Psihologija i alhemija

Carl Gustav Jung, švajcarski psiholog i psihijatar, dugogodišnji Freudov saradnik, osnivač je analitičke psihologije u kojoj se razlikuju dva sloja nesvesnoga: lično nesvesno i kolektivno nesvesno.

 Jungova psihologija dala je značajne rezultate u interpretaciji mitoloških i religijskih simbola. Njegova dela imaju jak uticaj u mnogim područjima kulturnog stvaralaštva. Jungov je uticaj vidljiv u delima Mircea Eliadea, Josepha Campbella, Ericha Neumanna, Hermanna Hessea… Njegova su dela brojna i tematski raznovrsna.

 Jungov model psihe uključuje nekoliko glavnih delova:

- ego ili svesno biće- identično Freudovoj definiciji ega
- lično nesvesno ili dinamičko skladište poriva, frustracija, strepnji i želja pojedinca
- kolektivno nesvesno, rezervoar nesvesnih sadržaja nastao tokom ljudske evolucije

Poslednji deo je najkontroverzniji i odvaja Jungovu psihologiju od ostalih varijanti psihoanalize i približava je filozofskim učenjima. Jung je kolektivno nesvesno u početku zamišljao kao skladište nesvesnih psihičkih sadržaja koji bi bili odlika pojedinih nacija, rasa ili kultura, u skladu s neoromantičnim razmišljanjima s početka 20. veka. Po tom bi kolektivno nesvesno kod psihoanalize Francuza uzrokovalo pojavu drugačijih svesnih psiholoških obrazaca nego kod Nemaca. Ipak, Jung je napustio tu definiciju i prihvatio onu kojoj bi primereniji naziv bio univerzalno nesvesno. Po Jungu, kolektivno nesvesno sadrži arhetipove ili univerzalne praoblike od kojih su glavni: Sopstvo, Animus, Anima i Sena. Ti su arhetipovi nalik na ideje ili forme u Platonovoj filozofiji.

Da skratimo priču, ispod imate knjigu Psihologija i alhemija, gde vas Jung vodi kroz religijsko- psihološku problematiku alhemije.

Klikom do KNJIGE

Pročitaj više...

Psihologija masa

Gustav Le Bon (†1931), francuski socijalni psiholog, sociolog, antropolog, inovator i fizičar amater, smatra se za osnivača "psihologije masa". Imao je ogroman uticaj na Frojda i Maksa Vebera, ali politički i na nacionalsocijaliste (nastali 1920, kulminirali 1933, javno politički nestali 1945. godine). Misli njegovih dela su satkana uglavnom iz ličnih iskustava i do danas su tema diskusija socijalnih psihologa.

Bavio se antropologijom, arheologijom i etnologijom, ali i istraživanjima o materiji i energiji. Do 1903. (od 1894.) slede njegove studije o narodima, grupama i masama. Njegovo najpoznatije delo, nastalo na početku tog perioda je Psihologija masa (1895) koje ga je načinilo najvećim sociologom svog vremena. Kasnije pisao o ljudskim rasama, odnosno hijerarhiji rasa na kulturnoj baštini, ali biološkim osnovama se nije bavio.


Psihologija masa (KLIKOM DO KNJIGE)

Pročitaj više...

Ouija, veštičja tabla

Ouija ploča, poznata između ostalog i kao veštičja tabla, služi spiritistima kao pomoćno sredstvo za “prizivanje duhova”, odnosno “duša preminulih”. 

Sama reč Ouija nastala je od francuskog “oui” i nemačkog “ja”, što na oba jezika znači “da” i samim tim bi bilo nepravilno nazivati je Vidža, ali pošto je tu igračku patentirao Amerikanac, sve je jasnije. Poreklo Ouija table nije poznato (nešto slično je zabeleženo u hronikama kineske Song dinastije, 1100. godine posle Hrista, pod nazivom Fuji), ali je poznato da ju je 1891. godine patentirao biznismem Elijah Bond, da bi godinu dana kasnije prodao patent Williamu Fuldu, koji je uneo izvesne izmene i dobio drugi patent. Stekao je bogatstvo na tome i osnovao firmu Baltimore Talking Board Company. Godine 1966. prodaje prava na Ouija ploču firmi Parker Brothers Na Ouija ploči se nalaze slova, brojevi, kao i reči da i ne. Na nekim pločama stoje i reči kao što su hvala, čekam, idem, kraj i slično. Kao dodatak služi pokazivač koji markira oznake i time se dobijaju rečenice koje “prizivači duhova” smatraju kao poruke iz “onostranog”.

Učesnici nemaju svestan uticaj na pomeranje pokazivača. Pomeranje pokazivača ne uspeva ako to radi samo jedna osoba, jer autosugestija nije dovoljna, potrebna je i sugestija drugih. Uobičajeno objašnjenje ovog fenomena je da se u samom očekivanju pokreta aktiviraju u mozgu motorički centri koji dovode do nesvesnih i spolja neprimetnih pomeranja mišića. Dakle, kada učesnici dodirnu Ouija tablu, na scenu stupaju komplikovani procesi u njihovim mozgovima koji dovode do toga da se pokazivač prividno pomera sam. To je najbolje objašnjeno Kohnstammovim i Carpenterovim efektom.


Ukratko: Carpenterov efekat se jednostavno svodi na to da zamišljanje određenog pokreta vodi ka tendenciji izvođenja istog. Carpenterov efekat je aspekt takozvanog ideomotoričkog principa. Kohnstammov efekat (Kohnstamm, nemački neurolog i psihijatar) opisuje nevoljno opuštanje muskulature nakon prethodne intenzivne napetosti. Koncentracija na nešto dovodi u nesvesnu koordinaciju zamišljeno sa nevoljnim pomeranjem mišića, čime se objašnjava ne samo fenomen Ouija table, već i rašljarstva.

 Ouija ploča je u suštini bezopasna igra. Jedina opasnost se krije u psihološkom efektu koji kod manje stabilnih i lakovernih osoba može dovesti do mentalnih problema zbog vere da su stvarno dospeli do “onostranog”, odnosno da su zbilja “komunicirali sa duhovima”.

Pročitaj više...

Ko je bio Vilhelm Rajh?

(Wilhelm Reich) Austrijski (nemački) psihoanalitičar i naučnik koji je uveo radikalne metode u psihijatrijskom lečenju, po Frojdovim metodama. Jevrejin po poreklu, iz porodice koja nije bila bliska jevrejskoj tradiciji.

Beži iz Nemačke od nacista 1939. godine u SAD (iz zla u gore). Smatra se, između ostalog, „ocem“ orgonske energije, „sveprisutne sile koja je temelj života“. Radio kao psihijatar u Berlinu i bio član Komunističke partije Nemačke. Tih godina objavio je knjige „Seksualna revolucija“ i „Masovna psihologija fašizma“. U ovoj drugoj je tvrdio da je fašizam posledica seksualne represije, a i da je komunizam svojevrsni „crveni fašizam“. Zbog toga je izbačen iz komunističke partije, a ovu knjigu su kasnije zabranili nacisti. Kada je stigao u SAD skrenuo je pažnju na sebe nizom članaka o orgonu i političkim stavovima. Američka agencija za hranu i lekove je počela da istražuje njegovo delovanje. Sud je 1954. naredio spaljivanje svih knjiga i dokumenata koji su pominjali orgonsku energiju. Zbog ignorisanja naredbe suda da prekine prodaju akumulatora orgona osuđen je na dve godine zatvora 1956. Umro je u zatvoru novembra 1957. godine, u legitimnim naslednicima nacizma, Sjedinjenim Američkim Državama.

Pročitaj više...

O životnoj mudrosti

Najopštiji pogled na život ukazuje nam na dva neprijatelja ljudske sreće, na bol i dosadu.
 Tome se još može dodati da ukoliko nam uspe da se oslobodimo jednog od njih, toliko se približavamo drugom, i obrnuto, tako da naš život predstavlja jaču ili slabiju oscilaciju između njih. Uzrok ovome je što bol i dosada stoje u dvostrukom antagonizmu: spoljašnjem ili objektivnom, i unutrašnjem ili subjektivnom. Naime, sa spoljašnjeg aspekta, nevolja i nemaština rađaju bol; naprotiv, blagostanje i izobilje rađaju dosadu. Prema tome, prost narod se stalno bori protiv nemaštine, dakle bola; a bogati i ugledni zauzeti su neprestano, istina često očajničkom, borbom protiv dosade*.
Nomadski život, koji predstavlja najniži stepen civilizacije, nalazi se na najnižem stepen civilizacije, nalazi se na najvišem stepenu  u turističkom životu koji je postao već opšti. Prvi je prouzrokovala nevolja, a drugi dosada.

  Što se tiče unutrašnjeg ili subjektivnog antagonizma između bola i dosade, on se zasniva na tome što se kod pojedinih ljudi osetljivost na jedno od njih nalazi u obrnutom odnosu prema osetljivosti na drugo, određujući time meru duhovne snage datog čoveka. Naime, ograničenost duha u svim slučajevima sjedinjuje se sa ograničenoćšu osećaja i pomanjkanjem nadražljivosti, što čini čoveka manje osetljivim na bol i tugu svake vrste i stepena. S druge strane, zahvaljujući toj istoj ograničenosti duha, rađa se - na bezbroj lica zapisana i izražena, u neprestano živoj pažnji prema svemu, čak i najbeznačajnijim događajima u spoljašnjem svetu - unutrašnja praznina, koja predstavlja stvarni izvor dosade i sve vreme žudi za nekim spoljašnjim povodom kako bi nečim pokrenula duh i osećanja,
 Ona, stoga, ne ispoljava odvratnost prema izboru takvih povoda, kako to dokazuju bedne zabave za koje se grabe ljudi, kao i način njihovog ophođenja i konverzacije, što, takođe, dokazuju i mnogobrojne dangube i zazjavala. Uglavnom se ovom unutrašnjom prazninom objašnjava i žudnja za društvom, razonodama, zadovoljstvima i raskoši svake vrste, koja mnoge dovodi do rasipništva, a zatim i do krajnje bede. Od ove bede nema sigurnije odbrane nego što je unutrašnje bogatstvo, bogatstvo duha:  jer što se čovek više približava uzvišenosti, ostaje mu manje prostora za dosadu. Neiscrpna bodrost misli, njihova neprekidna igra na raznovrsnim pojavama unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, moć i neodoljiva težnja za sve novijim kombinacijama, sve to potpuno oslobađa uzvišenog čoveka od vlasti dosade, ukoliko isključimo trenutke posustalosti.
S druge strane, snažnija inteligencija je neposredno uslovljena povećanim senzibilitetom i ima svoj koren u većoj snazi volje, dakle strasti: iz njihovih udruživanja sa ostalim svojstvima rađa se mnogo veći intenzitet svih afekata i povećana osetljivost na duševne, čak i fizičke bolove, kao i veliko nestrpljenje kad se naiđe na prepreke ili samo smetnje; sve to u ogromnoj meri pojačava živost, uslovljenu snagom fantazije, svih predstava, a među njima i onih neprijatnih.
 Sve ovo rečeno odnosi si se i na sve međustepene, koji ispunjavaju veliki prostor koji ispunjavaju veliki prostor od najsavršenijeg tupoglavca do najvećeg genija.
Zahvaljujući tome, svako, kako u objektivnom tako i u subjektivnom pogledu stoji utoliko bliže jednom izvoru ljudskih stradanja, ukoliko je udaljeniji od drugog. Prema tome, rukovodeći se u ovom pogledu svojom prirodnom sklonošću, svako će nastojati da pomogućstvu usaglasi objektivno sa subektivnimm tj. da zaštiti sebe u glavnom od onog izvora stradanja na koji je osetljiviji.
Čovek sa bogatim unutrašnjim svetom, težiće pre svega odsustvu bola i sržbe, zatim miru i dokolici, tj. izabraće tihi, skromni život, po mogućstvu bez uznemirenja, i stoga će posle poznanstva sa ljudim izbegavati opštenje, a pri većoj pameti, potražiće i usamljenost. Jer što neko ima više u sebi samom, to ima manju potrebu za spoljašnjim, i time manje imaju značaj za njega ostali ljudi. Zbog toga, uzvišenost duha, vodi nedruželjubivosti. Konačno, kada bi kvalitet društva mogao da se zameni i kvantitetom onda bi vredelo živeti u veliko svetu: ali, na žalost, od sto glupaka na jednoj gomili ne može se dobiti ni jedan razuman čovek.
 - Predstavnik druge krajnosti , ukoliko nema neku nevolju, potražiće zabavu i društvo po svaku cenu i lako će se zadovoljiti svim, ne izbegavaući ništa tako brižljivo kao samog sebe, otkriva se šta on ima u sebi samom: tada će glupak, obučen u purpurnu odeću početi da uzdiše pod bremenom svog žalosnog individualiteta, kojeg ne može da se oslobodi; dok daroviti čovek i najpustiju okolinu naseljava i doživljava mislima. Zato je u velikoj meri istinito ono što kaže Seneka: Svaka glupost pati od gađenja na sebe,  kao i izreka Isusa Strahova: Život glupaka je svirepiji od smrti. Prema tome, uglavnom ispada da je čovek onoliko društven koliko je duhovno siromašan i uopšte prost, Jer nam se na svetu ne pruža ništa više sem izbora između usamljenosti i prostote. Najdruštveniji od svih ljudi kažu da su crnci, koji se upravo i u intelektualnom pogledu najvećom zaostalošću: prema izveštajima iz Severne Amerike u francuskim novinama (1837), sabijaju crnce , kako slobodne tako i robove, u velikom broju na veoma tesnom prostoru, jer ne mogu neprestano da gledaju njihova crna lica prćasta nosa.

    Saglasno tome da se mozak javlja kao parazit ili penzioner čitavog organizma, dokolica, koju je izvojevao čovek, dozvoljavamu da se koristi svojom svećšu i svojim individualitetom, što čini plod i dobit čitavog njegovog života, koji je, usotalom, samo rad i trud. A šta dokolica većini ljudi donosi?
Nju, kada nema čulnih uživanja ili ludorija, ispunjavaju dosada i tupost.. Da ona nema nikakve vrednosti , na to ukazuje način na koji je takvi ljudi ispunjavaju, ona je upravo - duga je dokolica u neznalice., prema ariostovim rečima. Obični ljudi misle samo o tome kako provesti vreme, ako uopšte ima talenat da iskoristi to vreme. - Ako su ograničene glave toliko mnogo izložene dosadi, onda se to objašnjava time što njihov intelekt služi isključivo kao medijum motiva za njihovu volju. Međutim, ukoliko se najpre ne mogu shvatiti nikakakvi motivi, onda će volja mirovati,a intelekt praznovati.; a oni nisu u istoj meri sposobni za samostalno delovanje: rezultat toga je strašna stagnacija u čitavom organizmu - dosada. I sato da bi se ona predupredila, volji se podmeću beznačajni, prolazni i proizvoljno uzeti motivi, koji treba da je pobude i da putem toga pokrenu, takođe, i intelekt koji je trebalo da ih shvati: Oni se stoga odnose prema stvarnim i prirodnim motivima kao papirni novac prema srebru; jer, njihova vrednost je proizvoljno određena. Upravo se takvim motivima služe igre, igre kartama i dr., koje su izmišljene radi navedenog cilja. Ukoliko ih nema, ograničeni čovek će se potruditi da pomogne sebi klepetanjem i lupanjem u doboš, svim što mu padne pod ruku. I cigara je za njega dobrodošao surogat misli.
- Zato je u svim zemljama kartaška igra postala glavno zanimanje čitavog društva: ona predstavlja merilo vrednosti tog društva i objavljen bankrot svim mislima. Naime, pošto ljudi nemaju misli koje bi mogli da izmene, oni izmenjuju karte i trude se da jedni drugima uzmu forinte. O, žalosnog li roda! Da ne bih bio nepravedan, neću prećutati misao koja bi se radi opravdanja igre kartama svakako mogla izreći, a to je da igra služi kao priprema za svetski i poslovni život, pod pretpostavkom da se njome može naučiti kako mudro iskoristiti nepromenjivo date prilike (karte) koje su nekom zapale - za takvu svrhu važna je, takođe, i navika da se održi prisebnost duha i da se pokaže veseo izraz i pri lošoj igri. Ali upravo zbog toga, s druge strane, igra kartama ima demorališući uticaj. Naime, suština igre je u tome da se na svaki način, svim lukavstvima i obmanama dobije novac od onog drugog. A navika, da se tako postupa u igri , ukorenjuje se i prodire u praktičan život i čovek postepeno postupa tako u pogledu pitanja o mome i tvome, smatrajući dozvoljenom svaku prednost koja mu se, upravo, nalazi u ruci, samo da nije zabranjena zakonom...

Pročitaj više...

Anatomija ljudske destruktivnosti – Erih From

Kod čoveka moramo razlikovati dve potpuno različite vrste agresije. Prva, koju deli sa svim životinjama, filogenetski je programiran impuls za napad (ili beg) kada su vitalni životni interesi ugroženi. Ova defanzivna »benigna« agresija nužna je za opstanak jedinke i vrste, biološki je prilagodljiva i nestaje kad i njen uzrok. Druga vrsta, »maligna« agresija, tj. destruktivnost i okrutnost, specifična je za čoveka i gotovo je ne nalazimo kod sisavaca; nije filogenetski programirana i nije biološki prilagodljiva; nema svrhe, zadovoljstvo nalazi u pohotnosti. Sve prijašnje diskusije o tom problemu uglavnom su bezvredne jer ne prave razliku između tih vrsta agresije, od kojih svaka ima različite izvore i različita svojstva… 

…Ipak, čovek se razlikuje od životinja po tome što je ubica; on je jedini primat koji ubija i muči članove svoje vrste bez razloga, bilo bioloških bilo ekonomskih i pri tome oseća zadovoljstvo.

 (KLIKOM DO KNJIGA)

           Anatomija ljudske destruktivnosti 1 (hrvatski)

                     Anatomija ljudske destruktivnosti 2 (hrvatski)

Pročitaj više...

Mi trošimo drevnu sunčevu svetlost

Sve počinje sa sunčevom svetlošću.

Sunčeva svetlost prenosi energiju na Zemlju, a ta energija se pretvara iz jednog oblika u drugi. Nešto sunčeve svetlosti je uskladišteno ispod zemlje, što nam obezbeđuje ogromni “ušteđeni izvor” energije koji možemo koristiti. Naša civilizacija je razvila veliku žeđ za tom energijom, pošto smo izgradili milijarde i milijarde velikih i malih mašina koje su sve zavisne od nafte i električne energije.

Ali. naša ušteđevina postaje sve manja, što će najverovatnije dovesti do nadolaska veoma teških vremena.

U ovom prvom delu iznećemo sadašnju situaciju kako bismo razumeli osnove problema sa kojima se suočavamo.

Krenimo od početka, sa izvorom goriva koji daje život ovoj planeti tokom nekoliko hiljada godina - sunčevom svetlošću.

Mi smo izgrađeni od sunčeve svetlosti

"Sunce, izvor osećajnosti i života, prosipa svoju vatrenu ljubav na ushićenu zemlju."

Artur Rimbaud (Arthur Rimbaud, 1854-1891)

U pravom smislu reči, svi smo mi izgrađeni od sunčeve svetlosti.

Sunčeva svetlost zrači toplotu, vidljivu svetlost, a ultravioletna svetlost je izvor skoro svog života na Zemlji. Sve što vidimo živo oko nas je tu zato što su biljke u stanju da uhvate sunčevu svetlost i da je skladište. Sve životinje žive od ovih biljaka, bilo direktno (kao što su biljojedi) ili indirektno (kao što su mesojedi koji jedu biljojede). To je tako za sisare, insekte, ptice, vodozemce, gmizavce i bakterije... za sve što je živo. Svaki živi oblik na površini ove planete je tu jer su biljke u stanju da prihvataju sunčevu svetlost i da je skladište, a drugi organizmi su u stanju da jedu te biljke i uzimaju tu sunčevu svetlost u izgradnji svojih tela. (Izuzetak tome su bakterije i živi organizmi na okeanskom dnu, kilometrima ispod površine vode, koji žive od toplote podvodnih vulkanskih izvora.)

Na taj način izobilje ili nedostatak izobilja u našoj ljudskoj ishrani je bilo, u zadnjih nekoliko stotina godina, uveliko određeno od toga koliko sunčeve svetlosti pogodi zemlju. I za sve druge ne-ljudske oblike života na ovoj planeti, to je takođe slučaj - možemo videti da većina područja oko ekvatora koja se kupaju u sunčevoj svetlosti je ispunjena biljnim i životinjskim svetom, dok polarni regioni koji su relativno siromašni sa sunčevom svetlošću, imaju mnogo manje živih organizama i mnogo manju raznolikost među njima.

Način na koji biljke skladište sunčevu svetlost zaista je neverovatan. Naša atmosfera sadrži u sebi milijarde tona ugljenika, uglavnom u formi gasa ugljen-dioksida, ili CO₂. Biljke “udišu” taj CO₂ i koriste energiju sunčeve svetlosti da pokrenu hemijsku reakciju zvanu fotosinteza u svojim listovima, koja oslobađa dva atoma kiseonika od atoma ugljenika, proizvodeći slobodan ugljenik C i kiseonik (O₂). Taj ugljenik se onda koristi od strane biljke u proizvodnji ugljenih hidrata kao što je celuloza i skoro sva ostala biljna materija - korenje, stablo, listovi, plodovi i semenje - a kiseonik se “izdiše” kao otpadni gas od strane biljaka.

Mnogi ljudi koje sam sreo veruju da su biljke izgrađene od zemljišta - da drvo ispred naše kuće, na primer, je uglavnom izgrađeno od zemljišta na kome raste. To je potpuna greška. To drvo je uglavnom izgrađeno od gasova iz našeg vazduha (ugljen-dioksida) i vode (vodonika i kiseonika). Drveće predstavlja očvrsli vazduh i sunčevu svetlost.

Evo kako to funkcioniše: listovi biljaka hvataju sunčevu svetlost i koriste tu energiju da bi izvukle ugljenik, kao ugljen-dioksid, iz vazduha, kombinuju ga sa kiseonikom i vodonikom iz vode da bi formirali šećere i druge složene ugljene hidrate (ugljeni hidrati su takođe izgrađeni od ugljenika, vodonika i kiseonika), kao što je celuloza koja čini veći deo korenja, listova i stabla.

Kada zapalimo drvo, oslobađa se “sunčeva energija” u formi svetlosti i toplote (od vatre). Većina ugljenika u drvetu se tada preokreće u odnosu na proces fotosinteze. Mala gomila pepela koja ostaje predstavlja sve minerale koje je veliko drvo uzelo iz zemljišta. Sve ostalo je bio gas iz vazduha: ugljenik, vodonik i kiseonik.

Životinje i ljudi ne mogu da izgrađuju svoja tkiva direktno od sunčeve svetlosti, vode i vazduha, kao što to mogu biljke. Tako je ljudska populacija na našoj planeti uvek bila limitirana količinom lako dostupne biljne hrane. Studije pokazuju da sisari postaju manje plodni i stopa uginuća se povećava kada nema dovoljno hrane da bi se podržavala lokalna populacija.

Na sličan način, ljudska odeća i mesta za stanovanje u drevna vremena bila su izgrađena od biljaka i životinjske kože koji su samo nastali od postojeće sunčeve svetlosti, one svetlosti koja je pala na zemlju tokom nekoliko godina njihovog života. Mi takođe koristimo kožu životinja i drveće da bismo pravili odeću i mesta za stanovanje.

 

Iskorišćenje više sunčeve svetlosti - uz pomoć životinja

Još u drevna vremena ljudi su izračunali kako da promene obrasce prirode da bi dobili više sunčeve svetlosti, odnosno hrane. Količina hrane za ljude je bila određena brojem životinja koje su koristili za hranu, a koje lokalna šuma može da ishrani, ili količinom jestivog bilja koje su mogli da pronađu ili koje je raslo na plodnom zemljištu. Ali, u područjima gde je zemljište previše siromašno za obrađivanje ili rast šume, gde raste samo žbunje i trava, ljudi su uvideli da preživarske životinje, kao što su koze, ovce i krave mogu jesti to bilje koje mi ne možemo, i mogu tako pretvoriti dnevnu sunčevu svetlost uhvaćenu od strane žbunja i divljih biljaka na tom “beskorisnom” zemljištu u životinjsko meso, koje mi možemo jesti. Tako da ako možemo da povećamo broj preživarstkih životinja kroz uzgajivanje i pripitomljavanje, tada možemo pojesti više od sunčeve svetlosti kako ove životinje budu jele travu i drugo bilje. To je obezbeđivalo našim precima više korisne energije, kako kroz radne životinje, tako i kroz životinje kao izvor hrane. Tako su nastali pripitomljavanje i stočarstvo.

Iskorišćenje više sunčeve svetlosti - iz zemlje

U jednom trenutku ljudske istorije, čovek je takođe otkrio da može zameniti šume, koje ne može jesti, sa biljkama koje može jesti. Umesto da se poseduje komad zemljišta za proizvodnju dovoljno hrane za samo deset ljudi, to isto zemljište sada može da se upotrebi za ishranu hiljadu ljudi. Pošto je čovek počeo da koristi te dve metode (stočarstvo i poljoprivredu) da bi još efikasnije pretvorio sunčevu energiju u ljudsku hranu, naše zalihe hrane su porasle. Prateći osnovne zakone prirode, pošto je bilo više hrane, moglo je biti više ljudi, i ljudska populacija je počela brže da raste.

Ljudi su takođe otkrili kako da izvlače rude minerala iz zemlje, da tope čiste metale od njih i da prave alate od tih metala. Ti alati, kao što su plugovi i kose, učinili su da ljudi postanu mnogo produktivniji u proizvodnji hrane, tako da je ljudska populacija pre 2000 godina dostigla brojku od 250 miliona - broj koji je malo manji od sadašnje populacije SAD-a. Ali, tada je čovek još uvek uzimao godišnje samo jednogodišnju količinu sunčeve energije, i mada je čovek učinio da nestanu neke vrste organizama zbog svojih prohteva za hranom, njegov uticaj na planetu je ostao minimalno štetan. Čovek tada još nije “potkopao svoju bezbednost” da bi zadovoljio svoje prohteve.

Korišćenje drevnog sunčevog svetla

Pre oko 900 godina, ljudi u Evropi i Aziji su otkrili ugalj ispod površine zemlje i počeli da ga sagorevaju. Taj ugalj je nekada predstavljao vegetaciju na našoj planeti i njihovim sagorevanjem čovek je bio u stanju da koristi sunčevu energiju koja je bila uskladištena u dalekoj prošlosti. Pre toga, naši preci su morali da održavaju određene površine zemlje pod šumama jer su imali potrebu za drvećem koje im je bilo izvor toplote u preživljavanju hladnih zima u severnim regionima. Šume su skladištile postojeću sunčevu energiju, a ljudi su mogli da oslobode tu uskladištenu energiju na ognjištima ili pećima da bi zagrejali svoje mesto prebivališta tokom dugih zimskih dana.

Međutim, eksploatacija uglja je smanjila ljudsko poverenje u tada raspoloživu sunčevu energiju u obliku drveta, dopuštajući im da seku više šuma i pretvaraju šumski teren u poljoprivredni, pošto više nisu bili apsolutno zavisni od drveća po pitanju toplote. Pošto su sada imali na raspolaganju više obradivog područja, ljudi su bili u stanju da proizvedu više hrane za više ljudi i svetska populacija je sa 500 miliona ljudi oko 1000. godine, došla do jedne milijarde 1800. godine.

To predstavlja kritičan momenat u ljudskoj istoriji, pošto su tada naši preci počeli da žive na način da ne misle o očuvanju sunčeve energije koja se skladišti na našoj planeti.

Pošto su naši preci mogli da troše sunčevu svetlost koja je bila uskladištena u biljkama u davnoj prošlosti, oni su počeli po prvi put da troše veće količine izvora - u hrani, toploti i drugim materijalima - nego što daje dnevna količina sunčeve svetlosti koja pada na našu planetu. Ljudska populacija na našoj planeti je porasla iznad nivoa koji bi Zemlja mogla da podrži u slučaju da se koristi samo lokalna količina sunčeve svetlosti kao izvor energije i hrane.

To znači da ako bi izvor uglja naših predaka bio iscrpljen, oni bi se susreli sa teškim izborom gubljenja obradivih površina (reskirajući da se desi oskudica u hrani) da bi mogli da pretvore oranice u šume zbog izvora toplote, ili da imaju dovoljno hrane, ali da umru od hladnoće tokom zime. (Ili, naravno, oni bi mogli da napuste hladnije predele i premeste svoje populacije bliže ekvatoru. Ali, istorijski pokreti naroda su bili dalje od ekvatora, što je bio trend ohrabren postojanjem goriva.)

Mi vidimo taj isti trend i danas - postojanje goriva usmerava ljude da zavise od njega i oni će doći u veoma tešku situaciju ako ono nestane. Da su naši preci potrošili sav ugalj, došlo bi do smanjenja njihove populacije.

Umesto toga, naši preci su otkrili još jedan “izvor” koji su mogli da dosegnu, još jednu rezervu energije nekadašnje sunčeve svetlosti - biljni materijal koji je nekada bio zatrpan pod zemljom i koji se pod temperaturom i pritiskom pretvorio u ono što nazivamo “nafta”.

Nafta je prvi put naširoko korišćena 1850. godine u Rumuniji. Međutim, prava ekspanzija je počela 1859. godine, kada je nafta otkrivena u Tajtusvilu (Titusville), Pensilvanija, SAD. U to vreme, svetska populacija je brojala nešto malo iznad jedne milijarde ljudi i ljudski rod se snabdevao korišćenjem sunčeve svetlosti koja je padala na obradivo zemljište i zemljište koje je proizvodilo hranu za životinje, i korišćenjem velike količine drevne sučneve svetlosti koju su dobijali sagorevanjem uglja uzetog iz zemlje u Evropi, Aziji i Severnoj Americi.

Međutim, ovo otkriće velikih naslaga nafte otvorilo je vrata jednom zaista ogromnom skladištu drevne sunčeve svetlosti. Korišćenjem te drevne sunčeve svetlosti kao izvora toplote i energije, i zamenom životinja za vuču sa traktorima, naši preci su dramatično povećali svoju sposobnost da proizvode hranu. (Životinje za vuču, kao što su konji i volovi, pokreću se na “postojeću sunčevu svetlost” - na travu koju jedu svaki dan, a koja raste korišćenjem postojeće sunčeve svetlosti. Tako su one postale slab izvor rada koji mogu da učine - koliko god da jedu i to pretvaraju u energiju tokom jednog dana - u poređenju sa traktorima na naftu koji mogu tokom jednog dana da sagore toliko sunčeve svetlosti koliko pojede stotine konja.)

Više načina za sagorevanje drevne sunčeve svetlosti

Ispostavilo se da ljudi mogu koristiti naftu za mnoge druge stvari, a ne samo kao gorivo, pa kako smo ušli u 20. vek, počeli smo da trošimo veće količine naše uskladištene sunčeve svetlosti.

Nafta se može pretvoriti u sintetičke tkanine (najlon, veštačku svilu, poliester), smolu za izgradnju skloništa i plastiku (za pravljenje skoro svega, uključujući tastaturu na kojoj se ukucava ovaj tekst)). Pošto pravimo odeću od nafte, potrebno nam je manje pašnjaka za ishranu ovaca i oranica za rast pamuka, što nam omogućava da pretvorimo više neobrađenog zemljišta u zemljišta za proizvodnju hrane.

Veliki skok u našem snabdevanju hranom, koji je počeo odmah nakon građanskog rata u SAD, uzrokovao je da ljudska populacija na Zemlji sa nešto malo iznad jedne milijarde u vreme otkrića nafte, dođe na dve milijarde tokom 1930. godine.

Od tada, mi smo počeli intenzivnije da koristimo poljoprivredne mašine, a korišćenje nafte kao sredstva da povećamo poljoprivrednu proizvodnju - od pokretanja traktora do pretvaranja nafte u đubrivo, i do pravljenja pesticida - uzrokovalo je da je naša proizvodnja hrane eksplodirala. I dok nam je bilo potrebno nekoliko hiljada godina da stvorimo jednu milijardu ljudi, i 130 godina da proizvedemo našu drugu milijardu, za treću milijardu je bilo potrebno samo 30 godina.

Godine 1960, ljudska populacija na našoj planeti je dostigla 2 milijarde.

Ali, tu se nije stalo. Mi postajemo sve efikasniji u izvlačenju te uskladištene sunčeve svetlosti iz nafte, prerađujemo je, i pravimo mnogo efikasnije mašine koje to troše, tako da naša proizvodnja hrane ponovo raste. Kao i naša populacija.

Bilo je potrebno samo 14 godina, od 1960. do 1974, da ljudska populacija poraste na 4 milijarde.

Dodali smo još jednu milijardu za samo 13 sledećih godina. Dostigli smo 5 milijardi 1987. godine, a za sledeću milijardu bilo je potrebno samo 12 godina, pošto je ljudska populacija dostigla 6 milijardi 1999. godine. 

Kada nas je bilo 5 milijardi 1987. godine, postali smo najbrojnija vrsta na Zemlji, u smislu ukupne biomase. Oko 1990. godine, postali smo najbrojnija vrsta sisara na našoj planeti, nadjačavši po broju čak i pacove. Danas postoji više ljudskih tela na našoj planeti nego bilo koje druge pojedinačne vrste. Mi danas trošimo više od 40% ukupne svetske “neto primarne proizvodnje” (NPP), što predstavlja meru ukupnog zbira hrane i energije dostupne svim živim vrstama na Zemlji. MI trošimo više od 50% dostupne slatke vode na našoj planeti. To znači da se sve ostale vrste biljaka i životinja na našoj planeti sada moraju boriti jedni protiv drugih za ono malo što smo im ostavili.

Kao što je to dobro dokumentovano u knjizi “Treći svetski rat” (World War III) Majkl Tobiasa (Michael Tobias), mi momentalno dodajemo jedan Los Andjeles ljudi ovom svetu svake tri sedmice. Za samo nekoliko procenata ukupne ljudske istorije mi smo doživeli da je rast ljudske populacije skočio više od 90%. Sa sadašnjom stopom rasta dostićićemo 10 milijardi ljudi u 2030. godini, 20 milijardi u 2070. godini, i 80 milijardi u 2150. godini. Ali, niko ne očekuje da će se ova stopa nastaviti - jednostavno nemoguće je proizvesti dovoljno hrane za tako veliki broj ljudi. Bez obzira da li će prekid u rastu broja ljudi biti glad, bolesti, prirodne katastrofe ili “dobra nauka”, to je izvor rasprava koje su u toku. Ali, činjenica koja se ne može osporiti jeste da se sadašnja stopa rasta ljudi ne može nastaviti.

Mi smo stvorili ovaj prenaseljen svet i preopteretili njegove izvore koristeći drevnu sunčevu svetlost pretvarajući je u modernu hranu, i trošimo tu hranu da bismo stvorili još više ljudi. Bez ove drevne sunčeve svetlosti naša planeta bi mogla da podrži između 250 miliona do jedne milijarde ljudi - broj koji je ona podržavala pre otkrića nafte i uglja. Međutim, bez nafte i uglja, ostalih 5 milijardi će umreti od gladi.

Koliko dugo će naše zalihe trajati? Koliko nam je još ostalo fosilnih goriva?

I tako smo započeli 21. vek stojeći na nesigurnoj ivici preživljavanja. Mi smo uveliko zavisni od nastavka dostupnosti uskladištenoj sunčevoj svetlosti u formi fosilizovanih biljaka, odnosno fosilnog goriva koje zovemo nafta. I kao što se i dešava, nafta nestaje.

Od otkrića nafte u Tajtusvilu, Pensilvanija, ljudi su izvukli 742 milijarde barela nafte iz zemlje. Momentalno, svetske rezerve nafte se procenjuju na oko 1.000 milijardi barela. Za one koji se nadaju da će živeti narednih nekoliko decenija, ili imaju veliku nadu za budućnost svojih unuka i praunuka, ovi podaci zvuče strašno. Što se tiče same naftne industrije, možemo očekivati šta će ona reći - da će nafte biti i u vreme naše dece.

Direktori naftnih kompanija ne misle da tu postoji problem. U jednom optimističkom govoru prezentovanom Ekonomskom klubu Kolumbo (Economic Club of Columbus), u Ohaju 1996. godine, jedan od direktora Ešland hemijske kompanije (Ashland Chemical Company) istakao je da alternative za naftu kao izvora energije “jednostavno nisu ekonomski isplative”, ali da će svetske rezerve nafte trajati “skoro” 45 godina, pod pretpostavkom da se potrošnja ne povećava preko današnjeg nivoa. Navodeći to kao veoma dobre vesti, on je zaključio svoj govor rečima da su učeni ljudi imali prognozu po pitanju kraja naših rezervi nafte skoro od kada je prva bušotina bila iskopana 1859. godine od strane Kolonela Drejka (Colonel Drake). Ali, oni su uvek bili u krivu u prošlosti. U pozitivnom tonu po naftnu industriju, on je dodao: “Proći će nekoliko decenija pre nego što nam vuk zakuca na vrata.”

Drugi eksperti u naftnoj industriji su manje optimistični u vezi takozvanih “dobrih vesti” iz 1996. godine o rezervama od “skoro” 45 godina. Švajcarska nacionalna petrolejska firma “Petroconsultants” iz Ženeve istakla je da je vrhunac naftne proizvodnje u Severnoj Americi bio 1974. godine.¹

Ako se vratimo u 1997. godinu, jedan izveštaj je glasio: “Očekuje se da će svetska produkcija dostići vrhunac 2002. godine, kada budemo potrošili više od pola svetskih rezervi nafte. Negde oko tog datuma, kažu stručnjaci, desiće se svetska destabilizujuća eksplozija cena u proizvodima zasnovanim na nafti.”

Oni su pogrešili za jednu godinu - prvi veliki svetski naftni rat bio je 2003. godine.

Studija firme “Petroconsultants” ističe da čak i kada bi se smanjila potrošnja nafte preko svetskih redukcija zbog povećanja cene (što bi izazvalo svetsku krizu), smanjeno snabdevanje bi uzrokovalo proizvodnju nafte u godini 2050. na nivou onom iz 1960-ih, kada je na našoj planeti bilo tri milijarde ljudi. Ali, većina demografa očekuje da će 2050. godine svetska populacija premašiti 10 milijardi. Zamislite: 10 milijardi živih ljudi, a goriva za samo 3 milijarde. To bi ostavilo 7 milijardi ljudi - više od celokupne današne ljudske populacije - da živi na rubu gladi.

A da ponovimo, drugi eksperti ukazuju da je procena naftne industrije od 45 godina izuzetno preuveličana, ukazujući da je situacija mnogo gora nego što se opisuje.

Naučnik M. King Hubert (M. King Hubbert) prvi je istakao 1956. godine, kada je razvio dobro poznati “Hubertov vrhunac”, definišući momenat kada će naftna potrošnja dostići vrhunac, a onda početi polagano da pada. Godine 1956, on je projektovao Hubertov vrhunac za SAD za godinu 1970. (pogrešio je za 4 godine: naftna kriza je bila 1974. godine), a godine 1975. predvideo je svetski Hubertov vrhunac za 1999. ili 2000. godinu. Iako je Hubert umro 1989. godine, njegov rad je nastavio J. Kolin Kembel (J. Colin Campbell), autor knjige “Zlatni vek nafte: 1950-2050. Potrošnja jednog izvora” (The Golden Century of Oil: 1950-2050: The Depletion of a Resource), koja je nastala kao deo studije o svetskim naftnim zalihama i potrošnji koju je naručila vlada Norveške 1989. godine.² U toj knjizi i u drugim izvorima, Kembel i drugi naučnici ističu da zemlje koje proizvode naftu često preuveličavaju njihove procenjene rezerve nafte da bi se kvalifikovale za veće proizvodne stope od strane organizacije OPEK (OPEC), tako da pozajmljuju pare od Svetske banke koristeći svoje navodne naftne zalihe kao zalog. On i drugi eksperti procenjuju da smo mi već potrošili polovinu ukupnih svetskih rezervi nafte i da je ostalo mnogo manje od 700 milijardi barela nafte u zemlji. (Izuzetan sajt koji pokazuje i rezerve i potrošnju nafte jeste sajt firme “British Petroleum” - www.bp.com. Lako možemo da podelimo njihove brojke o rezervama sa brojkama o potrošnji.)

Važno je zapaziti da izgleda neverovatno da ćemo uskoro pronaći lako dostupne nove basene nafte. Većina sveta je proučena putem X-zraka, korišćenjem satelita, seizmičkim podacima i kompjuterima, u procesu kojim je locirano 41.000 naftnih polja. Iskopano je 641.000 izvora koji se eksploatišu, i skoro sva polja koja pokazuju bilo kakva obećanja su već poznata i uključena u procenjeni jedan bilion barela koje naftna industrija koristi kao svetske rezerve nafte.

I konačno, “optimistički” brojevi naftne industrije kažu da imamo nafte za još 45 godina pri sadašnjoj stopi potrošnje. Ali, na osnovu podataka koje je iznela firma “Petroconsultants” (između ostalih), današnja svetska potrošnja se povećava za oko 2,8% godišnje. Ako bismo to projektovali na budućnost, naša brojka od 45 godina za snabdevanje naftom pada u raspon od samo 30 godina.

Ali, to ne znači da ćemo mi uživati narednih 45 godina, a onda će nafta odjednom nestati. Kada izvučemo polovinu nafte iz zemlje, biće mnogo teže (a time i mnogo skuplje) izvlačiti preostalu polovinu nafte. Poslednju trećinu do četvrtinu nafte biće izuzetno skupo izvlačiti - tako mnogo skupo da će izvori nafte u te dane biti zatvoreni jer će biti skuplje izvlačiti naftu u SAD nego je kupovati, ili biće mnogo profitabilnije prevesti naftu brodom sa Bliskog istoka, čak i kad se plate troškovi prevoza do SAD.

U isto vreme, mi ćemo dodati sledeću milijardu stanovnika ovoj planeti u narednih desetak godina, dok se Kina, Indija, Meksiko i ostatak Trećeg sveta industrijalizuje - dodajući fabrike i automobile, gradeći autoputeve i gradeći elektrane na naftu - sa stopom rasta koja je veća od one kod SAD i Evrope u 20. veku. Tako da se iskorištavanje naše planete povećava mnogo brže nego “sadašnje stope potrošnje”, pa naše rezerve neće trajati onoliko koliko optimisti predviđaju. Na osnovu iscrpnih naučnih studija koje je vodila i objavila britanska kompanija “Power-Gen” i koje je širom sveta objavio “Asošijeted Pres” (Associated Press) u septembru 1997. godine, “globalna potražnja za energijom će se UDVOSTRUČITI do 2020. godine” (naglasak je dodat), uglavnom zbog rapidnog rasta industrijskih nacija Azije, kao što je Kina.

Očigledno da predstoji sukob između rasta naše populacije, koja povećava potrošnju zaliha drevne sunčeve svetlosti koje se smanjuju, i naše sposobnosti da prehranimo tu populaciju. Pa čak i da velike nove zalihe nafte budu otkrivene (postoje glasine u naftnoj industriji koje sve više ukazuju da će se to desiti) ili da alternativni izvori energije, kao što su hladna fuzija ili ćelije sa vodonikom, postanu odmah i široko dostupni, njihovo rapidno umnožavanje bi moglo u stvari da ubrza uništenje naše planete i smrt milijarde ljudi, na način koji će uskoro biti očigledan u našem izlaganju.

Kako je sve to krenulo tim putem? I šta nam istorija kaže o tome šta da radimo? Mi ćemo diskutovati o tim pitanjima i odgovorima u detalje u narednim poglavljima. Ali najpre, vratimo se za trenutak korak nazad i analizirajmo jedno važno pitanje: ako imamo tako veliki problem, zašto to nije tako očigledno?

Pročitaj više...

Budućnost planete u svetlu nauke

"Imali smo svoju poslednju šansu. Ako ne smislimo neki bolji i mnogo pravedniji društveni sistem, Armagedon će biti pred vratima."

Daglas Mek Artur (Douglas MacArthur, 1880-1964)

2. septembar 1945.

U zadnjih 24 sata uništeno je više od 100.000 hektara tropskih kišnih šuma. Punih 13 miliona tona otrovnih hemikalija je ispušteno u našu životnu sredinu. Više od 45.000 ljudi je umrlo od gladi, od kojih je 38.000 njih deca. I više od 130 vrsta biljaka i životinja je izumrlo delovanjem čoveka. I sve se to desilo samo u zadnjih 24 sata.

Na osnovu “Početne analize globalnih ekosistema” (Pylot Analysis of Global Ecosystems) koje su sprovele Ujedinjene Nacije, polovina svetskih obradivih površina je nestala u prošlom veku, polovina svetskih šuma je nestala, 80% pašnjaka i 40% kopnene površine Zemlje trpi zbog degeneracije tla, i 70% glavnih morskih izvora ribe je potrošeno. Oni dodaju: “Svetski slatkovodni sistemi su tako degradirali da njihova sposobnost da podrže ljudski, biljni i životinjski život je uveliko u opasnosti.”¹

Mi koji živimo u savremenom svetu često koračamo kroz naše živote razmišljajući o dnevnim problemima koji utiču na naš svakodnevni život. Povremeno čujemo malo pobliže, malo dublje i možemo videti, često puta a da ne ulažemo mnogo napora, neprijatne informacije o uništenju sveta u skoroj budućnosti, koje izgledaju nekad razumne, a nekad neverovatne.

Svakoga dana u medijima možemo videti, čuti ili čitati priče o novim smrtonosnim bakterijama i virusima, o sve gorim klimatskim uslovima i sve strašnijim olujama, o naveliko rasprostranjenim kancerogenim supstancama, alarmantnim pretnjama vezano za naše zalihe hrane, i one koji kažu da ekonomski kolaps i globalna propast - ili možda poslednja bitka Armagedona - su samo na nekoliko dana ili nekoliko godina daleko od nas.

Takođe, postoje oni koji će nam reći da je sve u redu, da sve besprekorno funkcioniše i da nema problema - celokupna ljudska populacija može se smestiti na područje veličine američke države Florida i da će tehnologija jednoga dana rešiti sve naše probleme.

U centru ovog sukoba argumenata šta je tačno, a šta pogrešno po pitanju sudbine našeg sveta, nalaze se pitanja oko toga šta treba, ili ne treba uraditi po tom pitanju.

Ovaj problem, sa većinom svojih argumenata i stavova, zasnovan je na četiri osnovne realnosti:

1. Uprkos uticaju moderne tehnologije, svetske dileme i opasnosti nisu slučajnosti uzrokovane nedavnim promenama. One su očekivane posledice načina života na koji ljudi žive od uspostavljanja prvih gradova-država od strane Sumera, pre oko 4000 godina. Štaviše, njihov eho se stalno ponavlja kako takvi gradovi nestaju, od kako su ljudi odlučili da napuste život u bratstvima i plemenima, i da žive u velikim gradovima.

2. Mi (kao i drugi živi organizmi) smo izgrađeni od hrane koju jedemo, a hrana sadrži sunčevu svetlost kao njen jedinstveni izvor energije. Bez sunca ne bi bilo ni živih organizama - obilje sunca i vode znači izobilje životnih formi. Mi smo izgrađeni od sunčeve svetlosti. Kako se odnosimo prema tom najvažanijem izvoru jeste odraz toga kako mi vidimo sebe u odnosu na ostatak ovoga sveta.

3. Naši problemi ne proizilaze od naše tehnologije, naše ishrane, nasilja u medijima ili neke druge stvari koju radimo. Oni proizilaze od naše kulture - našeg pogleda na svet. Razlog zašto je većina rešenja ponuđenih za svetske krize nepraktična, jeste zato što ona proizilaze od istog pogleda na svet koji je uzrokovao problem. Kao što ćemo videti u ovoj knjizi, prerada otpada neće spasiti svet, kontrola rađanja takođe neće spasiti svet, niti očuvanje onoga malo što je ostalo od tropskih kišnih šuma neće spasiti svet. Čak i kada bi se sve predložene dobre stvari potpuno primenile, naš osnovni problem bi i dalje postojao, i neizbežno bi se ponavljao. Čak i hladna fuzija i eliminacija potrebe za naftom, sa besplatnom električnom energijom za svakog čoveka, ne bi “spasila svet”. Ništa osim promene našeg pogleda na svet i njegovog razumevanja ne može proizvesti pravu, značajnu i trajnu promenu. a ta promena bi nas u perspektivi prirodno vodila ka očuvanju naših šuma, obnavljanju naše zajednice i smanjenju naše rasipničke potrošnje.

4. Moguća rešenja nisu ni nova ni radikalna u istoriji ljudskog roda. U stvari, ona predstavljaju pogled koji odražava i gaji čovečanstvo tokom nekoliko hiljada godina. Domorodačka plemena Južne Amerike, Severne Amerike, Afrike, Australije i Azije nisu prenaselila niti uništila njihovu životnu sredinu, iako su u većini slučajeva oni imali pristup mnogo većim prirodnim bogatstvima nego što su koristili. Niti fosilni ni istorijski zapis ne pokazuju da su oni vodili surov i beznadežan život, kako se to često opisuje u medijima i postoji u umu prosečnog čoveka. Oni su živeli održivim načinom života, uviđajući svetost sveta i prisustvo Tvorca i božanstva u svim stvarima, uživajući mnogo više slobodnog vremena nego što će zaposleni ljudi u industrijskom svetu ikada uživati. Njihova svest i način života očuvali su njihovu kulturu i narod živim desetinama puta duže nego što postoji SAD, i nastavlja da održava milione njih širom sveta. Oni mogu da nas nauče važnim lekcijama - iako, kako istorija pokazuje, mi “civilizovani” ljudi ih doslovno istrebljujemo i tako rizikujemo da izgubimo njihovo znanje kako prisvajamo njihovo zemljište, njihove jezike i njihove živote.

Kada dovoljno ljudi promeni svoj pogled na stvari, rešenja će postati očigledna, često na načine koje nismo mogli ni da zamislimo. Mi smo uništili veliki deo sveta zbog naše kulture, ali mi možemo da sačuvamo veliki deo sveta promenom te kulture. Ako analiziramo istoriju, videćemo da u kulturnim temeljima naših predaka možemo naći drevne ključeve znanja za očuvanje ljudskog roda i naše planete, a da ne treba da idemo da živimo u pećinama ili šatorima. U svesnom i dobrovoljnom smanjenju potrošnje leži jedan sigurniji put za ljude i ovu planetu.

Podaci koji će ovde biti izneti govore o tome gde je naš svet krenuo. U razumevanju kako stvari izgledaju i kako su dospele dotle, možemo da otkrijemo mehanizme, svuda oko nas, koji su pozitivni i koji mogu učiniti transformaciju na bolje. U tom kontekstu, čak i “loše vesti” su zaista dobre vesti. Stvaranje krivice i depresije kod ljudi nisu ciljevi iznošenja ovih podataka, već nada o stvaranju pozitivne i trajne promene.

Na početku ćemo izneti prikaz stanja današnjeg sveta: porast populacije, trošenje naših prirodnih izvora i kako smo u procesu “uništenja našeg gnezda”. Izuzetno važno na ovom stupnju jeste jedno novo razumevanje faktora, kako je ukazano od strane nekoliko ljudi - na jedan izvor energije koji mi koristimo za ishranu i gorivo, i dokaz da smo mi zaista u procesu iscrpljivanja tog izvora. Objasnićemo kako smo dotle stigli i naučiti zašto mnogo ljudi danas misli da stvari izgledaju dobro, iako to nije tako.

Mnogi ljudi koji su pročitali ovde iznete podatke rekli su da je njihovo celokupno razumevanje života bilo promenjeno; oni su imali novo, uznemireno, ali neizbežno razumevanje zašto se stvari nalaze tu gde jesu i šta to znači za budućnost ako nešto uskoro ne učinimo. Nalazimo se u tački gde se neki putnici vraćaju nazad ili gube svoj put. Ali, postoji nada za budućnost, čak i u svetu problema koje vidimo.

Pročitaj više...