Sve počinje sa sunčevom svetlošću.
Sunčeva svetlost prenosi energiju na Zemlju, a ta energija se pretvara iz jednog oblika u drugi. Nešto sunčeve svetlosti je uskladišteno ispod zemlje, što nam obezbeđuje ogromni “ušteđeni izvor” energije koji možemo koristiti. Naša civilizacija je razvila veliku žeđ za tom energijom, pošto smo izgradili milijarde i milijarde velikih i malih mašina koje su sve zavisne od nafte i električne energije.
Ali. naša ušteđevina postaje sve manja, što će najverovatnije dovesti do nadolaska veoma teških vremena.
U ovom prvom delu iznećemo sadašnju situaciju kako bismo razumeli osnove problema sa kojima se suočavamo.
Krenimo od početka, sa izvorom goriva koji daje život ovoj planeti tokom nekoliko hiljada godina - sunčevom svetlošću.
Mi smo izgrađeni od sunčeve svetlosti
"Sunce, izvor osećajnosti i života, prosipa svoju vatrenu ljubav na ushićenu zemlju."
Artur Rimbaud (Arthur Rimbaud, 1854-1891)
U pravom smislu reči, svi smo mi izgrađeni od sunčeve svetlosti.
Sunčeva svetlost zrači toplotu, vidljivu svetlost, a ultravioletna svetlost je izvor skoro svog života na Zemlji. Sve što vidimo živo oko nas je tu zato što su biljke u stanju da uhvate sunčevu svetlost i da je skladište. Sve životinje žive od ovih biljaka, bilo direktno (kao što su biljojedi) ili indirektno (kao što su mesojedi koji jedu biljojede). To je tako za sisare, insekte, ptice, vodozemce, gmizavce i bakterije... za sve što je živo. Svaki živi oblik na površini ove planete je tu jer su biljke u stanju da prihvataju sunčevu svetlost i da je skladište, a drugi organizmi su u stanju da jedu te biljke i uzimaju tu sunčevu svetlost u izgradnji svojih tela. (Izuzetak tome su bakterije i živi organizmi na okeanskom dnu, kilometrima ispod površine vode, koji žive od toplote podvodnih vulkanskih izvora.)
Na taj način izobilje ili nedostatak izobilja u našoj ljudskoj ishrani je bilo, u zadnjih nekoliko stotina godina, uveliko određeno od toga koliko sunčeve svetlosti pogodi zemlju. I za sve druge ne-ljudske oblike života na ovoj planeti, to je takođe slučaj - možemo videti da većina područja oko ekvatora koja se kupaju u sunčevoj svetlosti je ispunjena biljnim i životinjskim svetom, dok polarni regioni koji su relativno siromašni sa sunčevom svetlošću, imaju mnogo manje živih organizama i mnogo manju raznolikost među njima.
Način na koji biljke skladište sunčevu svetlost zaista je neverovatan. Naša atmosfera sadrži u sebi milijarde tona ugljenika, uglavnom u formi gasa ugljen-dioksida, ili CO2. Biljke “udišu” taj CO2 i koriste energiju sunčeve svetlosti da pokrenu hemijsku reakciju zvanu fotosinteza u svojim listovima, koja oslobađa dva atoma kiseonika od atoma ugljenika, proizvodeći slobodan ugljenik C i kiseonik (O2). Taj ugljenik se onda koristi od strane biljke u proizvodnji ugljenih hidrata kao što je celuloza i skoro sva ostala biljna materija - korenje, stablo, listovi, plodovi i semenje - a kiseonik se “izdiše” kao otpadni gas od strane biljaka.
Mnogi ljudi koje sam sreo veruju da su biljke izgrađene od zemljišta - da drvo ispred naše kuće, na primer, je uglavnom izgrađeno od zemljišta na kome raste. To je potpuna greška. To drvo je uglavnom izgrađeno od gasova iz našeg vazduha (ugljen-dioksida) i vode (vodonika i kiseonika). Drveće predstavlja očvrsli vazduh i sunčevu svetlost.
Evo kako to funkcioniše: listovi biljaka hvataju sunčevu svetlost i koriste tu energiju da bi izvukle ugljenik, kao ugljen-dioksid, iz vazduha, kombinuju ga sa kiseonikom i vodonikom iz vode da bi formirali šećere i druge složene ugljene hidrate (ugljeni hidrati su takođe izgrađeni od ugljenika, vodonika i kiseonika), kao što je celuloza koja čini veći deo korenja, listova i stabla.
Kada zapalimo drvo, oslobađa se “sunčeva energija” u formi svetlosti i toplote (od vatre). Većina ugljenika u drvetu se tada preokreće u odnosu na proces fotosinteze. Mala gomila pepela koja ostaje predstavlja sve minerale koje je veliko drvo uzelo iz zemljišta. Sve ostalo je bio gas iz vazduha: ugljenik, vodonik i kiseonik.
Životinje i ljudi ne mogu da izgrađuju svoja tkiva direktno od sunčeve svetlosti, vode i vazduha, kao što to mogu biljke. Tako je ljudska populacija na našoj planeti uvek bila limitirana količinom lako dostupne biljne hrane. Studije pokazuju da sisari postaju manje plodni i stopa uginuća se povećava kada nema dovoljno hrane da bi se podržavala lokalna populacija.
Na sličan način, ljudska odeća i mesta za stanovanje u drevna vremena bila su izgrađena od biljaka i životinjske kože koji su samo nastali od postojeće sunčeve svetlosti, one svetlosti koja je pala na zemlju tokom nekoliko godina njihovog života. Mi takođe koristimo kožu životinja i drveće da bismo pravili odeću i mesta za stanovanje.
Iskorišćenje više sunčeve svetlosti - uz pomoć životinja
Još u drevna vremena ljudi su izračunali kako da promene obrasce prirode da bi dobili više sunčeve svetlosti, odnosno hrane. Količina hrane za ljude je bila određena brojem životinja koje su koristili za hranu, a koje lokalna šuma može da ishrani, ili količinom jestivog bilja koje su mogli da pronađu ili koje je raslo na plodnom zemljištu. Ali, u područjima gde je zemljište previše siromašno za obrađivanje ili rast šume, gde raste samo žbunje i trava, ljudi su uvideli da preživarske životinje, kao što su koze, ovce i krave mogu jesti to bilje koje mi ne možemo, i mogu tako pretvoriti dnevnu sunčevu svetlost uhvaćenu od strane žbunja i divljih biljaka na tom “beskorisnom” zemljištu u životinjsko meso, koje mi možemo jesti. Tako da ako možemo da povećamo broj preživarstkih životinja kroz uzgajivanje i pripitomljavanje, tada možemo pojesti više od sunčeve svetlosti kako ove životinje budu jele travu i drugo bilje. To je obezbeđivalo našim precima više korisne energije, kako kroz radne životinje, tako i kroz životinje kao izvor hrane. Tako su nastali pripitomljavanje i stočarstvo.
Iskorišćenje više sunčeve svetlosti - iz zemlje
U jednom trenutku ljudske istorije, čovek je takođe otkrio da može zameniti šume, koje ne može jesti, sa biljkama koje može jesti. Umesto da se poseduje komad zemljišta za proizvodnju dovoljno hrane za samo deset ljudi, to isto zemljište sada može da se upotrebi za ishranu hiljadu ljudi. Pošto je čovek počeo da koristi te dve metode (stočarstvo i poljoprivredu) da bi još efikasnije pretvorio sunčevu energiju u ljudsku hranu, naše zalihe hrane su porasle. Prateći osnovne zakone prirode, pošto je bilo više hrane, moglo je biti više ljudi, i ljudska populacija je počela brže da raste.
Ljudi su takođe otkrili kako da izvlače rude minerala iz zemlje, da tope čiste metale od njih i da prave alate od tih metala. Ti alati, kao što su plugovi i kose, učinili su da ljudi postanu mnogo produktivniji u proizvodnji hrane, tako da je ljudska populacija pre 2000 godina dostigla brojku od 250 miliona - broj koji je malo manji od sadašnje populacije SAD-a. Ali, tada je čovek još uvek uzimao godišnje samo jednogodišnju količinu sunčeve energije, i mada je čovek učinio da nestanu neke vrste organizama zbog svojih prohteva za hranom, njegov uticaj na planetu je ostao minimalno štetan. Čovek tada još nije “potkopao svoju bezbednost” da bi zadovoljio svoje prohteve.
Korišćenje drevnog sunčevog svetla
Pre oko 900 godina, ljudi u Evropi i Aziji su otkrili ugalj ispod površine zemlje i počeli da ga sagorevaju. Taj ugalj je nekada predstavljao vegetaciju na našoj planeti i njihovim sagorevanjem čovek je bio u stanju da koristi sunčevu energiju koja je bila uskladištena u dalekoj prošlosti. Pre toga, naši preci su morali da održavaju određene površine zemlje pod šumama jer su imali potrebu za drvećem koje im je bilo izvor toplote u preživljavanju hladnih zima u severnim regionima. Šume su skladištile postojeću sunčevu energiju, a ljudi su mogli da oslobode tu uskladištenu energiju na ognjištima ili pećima da bi zagrejali svoje mesto prebivališta tokom dugih zimskih dana.
Međutim, eksploatacija uglja je smanjila ljudsko poverenje u tada raspoloživu sunčevu energiju u obliku drveta, dopuštajući im da seku više šuma i pretvaraju šumski teren u poljoprivredni, pošto više nisu bili apsolutno zavisni od drveća po pitanju toplote. Pošto su sada imali na raspolaganju više obradivog područja, ljudi su bili u stanju da proizvedu više hrane za više ljudi i svetska populacija je sa 500 miliona ljudi oko 1000. godine, došla do jedne milijarde 1800. godine.
To predstavlja kritičan momenat u ljudskoj istoriji, pošto su tada naši preci počeli da žive na način da ne misle o očuvanju sunčeve energije koja se skladišti na našoj planeti.
Pošto su naši preci mogli da troše sunčevu svetlost koja je bila uskladištena u biljkama u davnoj prošlosti, oni su počeli po prvi put da troše veće količine izvora - u hrani, toploti i drugim materijalima - nego što daje dnevna količina sunčeve svetlosti koja pada na našu planetu. Ljudska populacija na našoj planeti je porasla iznad nivoa koji bi Zemlja mogla da podrži u slučaju da se koristi samo lokalna količina sunčeve svetlosti kao izvor energije i hrane.
To znači da ako bi izvor uglja naših predaka bio iscrpljen, oni bi se susreli sa teškim izborom gubljenja obradivih površina (reskirajući da se desi oskudica u hrani) da bi mogli da pretvore oranice u šume zbog izvora toplote, ili da imaju dovoljno hrane, ali da umru od hladnoće tokom zime. (Ili, naravno, oni bi mogli da napuste hladnije predele i premeste svoje populacije bliže ekvatoru. Ali, istorijski pokreti naroda su bili dalje od ekvatora, što je bio trend ohrabren postojanjem goriva.)
Mi vidimo taj isti trend i danas - postojanje goriva usmerava ljude da zavise od njega i oni će doći u veoma tešku situaciju ako ono nestane. Da su naši preci potrošili sav ugalj, došlo bi do smanjenja njihove populacije.
Umesto toga, naši preci su otkrili još jedan “izvor” koji su mogli da dosegnu, još jednu rezervu energije nekadašnje sunčeve svetlosti - biljni materijal koji je nekada bio zatrpan pod zemljom i koji se pod temperaturom i pritiskom pretvorio u ono što nazivamo “nafta”.
Nafta je prvi put naširoko korišćena 1850. godine u Rumuniji. Međutim, prava ekspanzija je počela 1859. godine, kada je nafta otkrivena u Tajtusvilu (Titusville), Pensilvanija, SAD. U to vreme, svetska populacija je brojala nešto malo iznad jedne milijarde ljudi i ljudski rod se snabdevao korišćenjem sunčeve svetlosti koja je padala na obradivo zemljište i zemljište koje je proizvodilo hranu za životinje, i korišćenjem velike količine drevne sučneve svetlosti koju su dobijali sagorevanjem uglja uzetog iz zemlje u Evropi, Aziji i Severnoj Americi.
Međutim, ovo otkriće velikih naslaga nafte otvorilo je vrata jednom zaista ogromnom skladištu drevne sunčeve svetlosti. Korišćenjem te drevne sunčeve svetlosti kao izvora toplote i energije, i zamenom životinja za vuču sa traktorima, naši preci su dramatično povećali svoju sposobnost da proizvode hranu. (Životinje za vuču, kao što su konji i volovi, pokreću se na “postojeću sunčevu svetlost” - na travu koju jedu svaki dan, a koja raste korišćenjem postojeće sunčeve svetlosti. Tako su one postale slab izvor rada koji mogu da učine - koliko god da jedu i to pretvaraju u energiju tokom jednog dana - u poređenju sa traktorima na naftu koji mogu tokom jednog dana da sagore toliko sunčeve svetlosti koliko pojede stotine konja.)
Više načina za sagorevanje drevne sunčeve svetlosti
Ispostavilo se da ljudi mogu koristiti naftu za mnoge druge stvari, a ne samo kao gorivo, pa kako smo ušli u 20. vek, počeli smo da trošimo veće količine naše uskladištene sunčeve svetlosti.
Nafta se može pretvoriti u sintetičke tkanine (najlon, veštačku svilu, poliester), smolu za izgradnju skloništa i plastiku (za pravljenje skoro svega, uključujući tastaturu na kojoj se ukucava ovaj tekst)). Pošto pravimo odeću od nafte, potrebno nam je manje pašnjaka za ishranu ovaca i oranica za rast pamuka, što nam omogućava da pretvorimo više neobrađenog zemljišta u zemljišta za proizvodnju hrane.
Veliki skok u našem snabdevanju hranom, koji je počeo odmah nakon građanskog rata u SAD, uzrokovao je da ljudska populacija na Zemlji sa nešto malo iznad jedne milijarde u vreme otkrića nafte, dođe na dve milijarde tokom 1930. godine.
Od tada, mi smo počeli intenzivnije da koristimo poljoprivredne mašine, a korišćenje nafte kao sredstva da povećamo poljoprivrednu proizvodnju - od pokretanja traktora do pretvaranja nafte u đubrivo, i do pravljenja pesticida - uzrokovalo je da je naša proizvodnja hrane eksplodirala. I dok nam je bilo potrebno nekoliko hiljada godina da stvorimo jednu milijardu ljudi, i 130 godina da proizvedemo našu drugu milijardu, za treću milijardu je bilo potrebno samo 30 godina.
Godine 1960, ljudska populacija na našoj planeti je dostigla 2 milijarde.
Ali, tu se nije stalo. Mi postajemo sve efikasniji u izvlačenju te uskladištene sunčeve svetlosti iz nafte, prerađujemo je, i pravimo mnogo efikasnije mašine koje to troše, tako da naša proizvodnja hrane ponovo raste. Kao i naša populacija.
Bilo je potrebno samo 14 godina, od 1960. do 1974, da ljudska populacija poraste na 4 milijarde.
Dodali smo još jednu milijardu za samo 13 sledećih godina. Dostigli smo 5 milijardi 1987. godine, a za sledeću milijardu bilo je potrebno samo 12 godina, pošto je ljudska populacija dostigla 6 milijardi 1999. godine.
Kada nas je bilo 5 milijardi 1987. godine, postali smo najbrojnija vrsta na Zemlji, u smislu ukupne biomase. Oko 1990. godine, postali smo najbrojnija vrsta sisara na našoj planeti, nadjačavši po broju čak i pacove. Danas postoji više ljudskih tela na našoj planeti nego bilo koje druge pojedinačne vrste. Mi danas trošimo više od 40% ukupne svetske “neto primarne proizvodnje” (NPP), što predstavlja meru ukupnog zbira hrane i energije dostupne svim živim vrstama na Zemlji. MI trošimo više od 50% dostupne slatke vode na našoj planeti. To znači da se sve ostale vrste biljaka i životinja na našoj planeti sada moraju boriti jedni protiv drugih za ono malo što smo im ostavili.
Kao što je to dobro dokumentovano u knjizi “Treći svetski rat” (World War III) Majkl Tobiasa (Michael Tobias), mi momentalno dodajemo jedan Los Andjeles ljudi ovom svetu svake tri sedmice. Za samo nekoliko procenata ukupne ljudske istorije mi smo doživeli da je rast ljudske populacije skočio više od 90%. Sa sadašnjom stopom rasta dostićićemo 10 milijardi ljudi u 2030. godini, 20 milijardi u 2070. godini, i 80 milijardi u 2150. godini. Ali, niko ne očekuje da će se ova stopa nastaviti - jednostavno nemoguće je proizvesti dovoljno hrane za tako veliki broj ljudi. Bez obzira da li će prekid u rastu broja ljudi biti glad, bolesti, prirodne katastrofe ili “dobra nauka”, to je izvor rasprava koje su u toku. Ali, činjenica koja se ne može osporiti jeste da se sadašnja stopa rasta ljudi ne može nastaviti.
Mi smo stvorili ovaj prenaseljen svet i preopteretili njegove izvore koristeći drevnu sunčevu svetlost pretvarajući je u modernu hranu, i trošimo tu hranu da bismo stvorili još više ljudi. Bez ove drevne sunčeve svetlosti naša planeta bi mogla da podrži između 250 miliona do jedne milijarde ljudi - broj koji je ona podržavala pre otkrića nafte i uglja. Međutim, bez nafte i uglja, ostalih 5 milijardi će umreti od gladi.
Koliko dugo će naše zalihe trajati? Koliko nam je još ostalo fosilnih goriva?
I tako smo započeli 21. vek stojeći na nesigurnoj ivici preživljavanja. Mi smo uveliko zavisni od nastavka dostupnosti uskladištenoj sunčevoj svetlosti u formi fosilizovanih biljaka, odnosno fosilnog goriva koje zovemo nafta. I kao što se i dešava, nafta nestaje.
Od otkrića nafte u Tajtusvilu, Pensilvanija, ljudi su izvukli 742 milijarde barela nafte iz zemlje. Momentalno, svetske rezerve nafte se procenjuju na oko 1.000 milijardi barela. Za one koji se nadaju da će živeti narednih nekoliko decenija, ili imaju veliku nadu za budućnost svojih unuka i praunuka, ovi podaci zvuče strašno. Što se tiče same naftne industrije, možemo očekivati šta će ona reći - da će nafte biti i u vreme naše dece.
Direktori naftnih kompanija ne misle da tu postoji problem. U jednom optimističkom govoru prezentovanom Ekonomskom klubu Kolumbo (Economic Club of Columbus), u Ohaju 1996. godine, jedan od direktora Ešland hemijske kompanije (Ashland Chemical Company) istakao je da alternative za naftu kao izvora energije “jednostavno nisu ekonomski isplative”, ali da će svetske rezerve nafte trajati “skoro” 45 godina, pod pretpostavkom da se potrošnja ne povećava preko današnjeg nivoa. Navodeći to kao veoma dobre vesti, on je zaključio svoj govor rečima da su učeni ljudi imali prognozu po pitanju kraja naših rezervi nafte skoro od kada je prva bušotina bila iskopana 1859. godine od strane Kolonela Drejka (Colonel Drake). Ali, oni su uvek bili u krivu u prošlosti. U pozitivnom tonu po naftnu industriju, on je dodao: “Proći će nekoliko decenija pre nego što nam vuk zakuca na vrata.”
Drugi eksperti u naftnoj industriji su manje optimistični u vezi takozvanih “dobrih vesti” iz 1996. godine o rezervama od “skoro” 45 godina. Švajcarska nacionalna petrolejska firma “Petroconsultants” iz Ženeve istakla je da je vrhunac naftne proizvodnje u Severnoj Americi bio 1974. godine.1
Ako se vratimo u 1997. godinu, jedan izveštaj je glasio: “Očekuje se da će svetska produkcija dostići vrhunac 2002. godine, kada budemo potrošili više od pola svetskih rezervi nafte. Negde oko tog datuma, kažu stručnjaci, desiće se svetska destabilizujuća eksplozija cena u proizvodima zasnovanim na nafti.”
Oni su pogrešili za jednu godinu - prvi veliki svetski naftni rat bio je 2003. godine.
Studija firme “Petroconsultants” ističe da čak i kada bi se smanjila potrošnja nafte preko svetskih redukcija zbog povećanja cene (što bi izazvalo svetsku krizu), smanjeno snabdevanje bi uzrokovalo proizvodnju nafte u godini 2050. na nivou onom iz 1960-ih, kada je na našoj planeti bilo tri milijarde ljudi. Ali, većina demografa očekuje da će 2050. godine svetska populacija premašiti 10 milijardi. Zamislite: 10 milijardi živih ljudi, a goriva za samo 3 milijarde. To bi ostavilo 7 milijardi ljudi - više od celokupne današne ljudske populacije - da živi na rubu gladi.
A da ponovimo, drugi eksperti ukazuju da je procena naftne industrije od 45 godina izuzetno preuveličana, ukazujući da je situacija mnogo gora nego što se opisuje.
Naučnik M. King Hubert (M. King Hubbert) prvi je istakao 1956. godine, kada je razvio dobro poznati “Hubertov vrhunac”, definišući momenat kada će naftna potrošnja dostići vrhunac, a onda početi polagano da pada. Godine 1956, on je projektovao Hubertov vrhunac za SAD za godinu 1970. (pogrešio je za 4 godine: naftna kriza je bila 1974. godine), a godine 1975. predvideo je svetski Hubertov vrhunac za 1999. ili 2000. godinu. Iako je Hubert umro 1989. godine, njegov rad je nastavio J. Kolin Kembel (J. Colin Campbell), autor knjige “Zlatni vek nafte: 1950-2050. Potrošnja jednog izvora” (The Golden Century of Oil: 1950-2050: The Depletion of a Resource), koja je nastala kao deo studije o svetskim naftnim zalihama i potrošnji koju je naručila vlada Norveške 1989. godine.2 U toj knjizi i u drugim izvorima, Kembel i drugi naučnici ističu da zemlje koje proizvode naftu često preuveličavaju njihove procenjene rezerve nafte da bi se kvalifikovale za veće proizvodne stope od strane organizacije OPEK (OPEC), tako da pozajmljuju pare od Svetske banke koristeći svoje navodne naftne zalihe kao zalog. On i drugi eksperti procenjuju da smo mi već potrošili polovinu ukupnih svetskih rezervi nafte i da je ostalo mnogo manje od 700 milijardi barela nafte u zemlji. (Izuzetan sajt koji pokazuje i rezerve i potrošnju nafte jeste sajt firme “British Petroleum” - www.bp.com. Lako možemo da podelimo njihove brojke o rezervama sa brojkama o potrošnji.)
Važno je zapaziti da izgleda neverovatno da ćemo uskoro pronaći lako dostupne nove basene nafte. Većina sveta je proučena putem X-zraka, korišćenjem satelita, seizmičkim podacima i kompjuterima, u procesu kojim je locirano 41.000 naftnih polja. Iskopano je 641.000 izvora koji se eksploatišu, i skoro sva polja koja pokazuju bilo kakva obećanja su već poznata i uključena u procenjeni jedan bilion barela koje naftna industrija koristi kao svetske rezerve nafte.
I konačno, “optimistički” brojevi naftne industrije kažu da imamo nafte za još 45 godina pri sadašnjoj stopi potrošnje. Ali, na osnovu podataka koje je iznela firma “Petroconsultants” (između ostalih), današnja svetska potrošnja se povećava za oko 2,8% godišnje. Ako bismo to projektovali na budućnost, naša brojka od 45 godina za snabdevanje naftom pada u raspon od samo 30 godina.
Ali, to ne znači da ćemo mi uživati narednih 45 godina, a onda će nafta odjednom nestati. Kada izvučemo polovinu nafte iz zemlje, biće mnogo teže (a time i mnogo skuplje) izvlačiti preostalu polovinu nafte. Poslednju trećinu do četvrtinu nafte biće izuzetno skupo izvlačiti - tako mnogo skupo da će izvori nafte u te dane biti zatvoreni jer će biti skuplje izvlačiti naftu u SAD nego je kupovati, ili biće mnogo profitabilnije prevesti naftu brodom sa Bliskog istoka, čak i kad se plate troškovi prevoza do SAD.
U isto vreme, mi ćemo dodati sledeću milijardu stanovnika ovoj planeti u narednih desetak godina, dok se Kina, Indija, Meksiko i ostatak Trećeg sveta industrijalizuje - dodajući fabrike i automobile, gradeći autoputeve i gradeći elektrane na naftu - sa stopom rasta koja je veća od one kod SAD i Evrope u 20. veku. Tako da se iskorištavanje naše planete povećava mnogo brže nego “sadašnje stope potrošnje”, pa naše rezerve neće trajati onoliko koliko optimisti predviđaju. Na osnovu iscrpnih naučnih studija koje je vodila i objavila britanska kompanija “Power-Gen” i koje je širom sveta objavio “Asošijeted Pres” (Associated Press) u septembru 1997. godine, “globalna potražnja za energijom će se UDVOSTRUČITI do 2020. godine” (naglasak je dodat), uglavnom zbog rapidnog rasta industrijskih nacija Azije, kao što je Kina.
Očigledno da predstoji sukob između rasta naše populacije, koja povećava potrošnju zaliha drevne sunčeve svetlosti koje se smanjuju, i naše sposobnosti da prehranimo tu populaciju. Pa čak i da velike nove zalihe nafte budu otkrivene (postoje glasine u naftnoj industriji koje sve više ukazuju da će se to desiti) ili da alternativni izvori energije, kao što su hladna fuzija ili ćelije sa vodonikom, postanu odmah i široko dostupni, njihovo rapidno umnožavanje bi moglo u stvari da ubrza uništenje naše planete i smrt milijarde ljudi, na način koji će uskoro biti očigledan u našem izlaganju.
Kako je sve to krenulo tim putem? I šta nam istorija kaže o tome šta da radimo? Mi ćemo diskutovati o tim pitanjima i odgovorima u detalje u narednim poglavljima. Ali najpre, vratimo se za trenutak korak nazad i analizirajmo jedno važno pitanje: ako imamo tako veliki problem, zašto to nije tako očigledno?
