"Imali smo svoju poslednju šansu. Ako ne smislimo neki bolji i mnogo pravedniji društveni sistem, Armagedon će biti pred vratima."
Daglas Mek Artur (Douglas MacArthur, 1880-1964)
2. septembar 1945.
U zadnjih 24 sata uništeno je više od 100.000 hektara tropskih kišnih šuma. Punih 13 miliona tona otrovnih hemikalija je ispušteno u našu životnu sredinu. Više od 45.000 ljudi je umrlo od gladi, od kojih je 38.000 njih deca. I više od 130 vrsta biljaka i životinja je izumrlo delovanjem čoveka. I sve se to desilo samo u zadnjih 24 sata.
Na osnovu “Početne analize globalnih ekosistema” (Pylot Analysis of Global Ecosystems) koje su sprovele Ujedinjene Nacije, polovina svetskih obradivih površina je nestala u prošlom veku, polovina svetskih šuma je nestala, 80% pašnjaka i 40% kopnene površine Zemlje trpi zbog degeneracije tla, i 70% glavnih morskih izvora ribe je potrošeno. Oni dodaju: “Svetski slatkovodni sistemi su tako degradirali da njihova sposobnost da podrže ljudski, biljni i životinjski život je uveliko u opasnosti.”1
Mi koji živimo u savremenom svetu često koračamo kroz naše živote razmišljajući o dnevnim problemima koji utiču na naš svakodnevni život. Povremeno čujemo malo pobliže, malo dublje i možemo videti, često puta a da ne ulažemo mnogo napora, neprijatne informacije o uništenju sveta u skoroj budućnosti, koje izgledaju nekad razumne, a nekad neverovatne.
Svakoga dana u medijima možemo videti, čuti ili čitati priče o novim smrtonosnim bakterijama i virusima, o sve gorim klimatskim uslovima i sve strašnijim olujama, o naveliko rasprostranjenim kancerogenim supstancama, alarmantnim pretnjama vezano za naše zalihe hrane, i one koji kažu da ekonomski kolaps i globalna propast - ili možda poslednja bitka Armagedona - su samo na nekoliko dana ili nekoliko godina daleko od nas.
Takođe, postoje oni koji će nam reći da je sve u redu, da sve besprekorno funkcioniše i da nema problema - celokupna ljudska populacija može se smestiti na područje veličine američke države Florida i da će tehnologija jednoga dana rešiti sve naše probleme.
U centru ovog sukoba argumenata šta je tačno, a šta pogrešno po pitanju sudbine našeg sveta, nalaze se pitanja oko toga šta treba, ili ne treba uraditi po tom pitanju.
Ovaj problem, sa većinom svojih argumenata i stavova, zasnovan je na četiri osnovne realnosti:
1. Uprkos uticaju moderne tehnologije, svetske dileme i opasnosti nisu slučajnosti uzrokovane nedavnim promenama. One su očekivane posledice načina života na koji ljudi žive od uspostavljanja prvih gradova-država od strane Sumera, pre oko 4000 godina. Štaviše, njihov eho se stalno ponavlja kako takvi gradovi nestaju, od kako su ljudi odlučili da napuste život u bratstvima i plemenima, i da žive u velikim gradovima.
2. Mi (kao i drugi živi organizmi) smo izgrađeni od hrane koju jedemo, a hrana sadrži sunčevu svetlost kao njen jedinstveni izvor energije. Bez sunca ne bi bilo ni živih organizama - obilje sunca i vode znači izobilje životnih formi. Mi smo izgrađeni od sunčeve svetlosti. Kako se odnosimo prema tom najvažanijem izvoru jeste odraz toga kako mi vidimo sebe u odnosu na ostatak ovoga sveta.
3. Naši problemi ne proizilaze od naše tehnologije, naše ishrane, nasilja u medijima ili neke druge stvari koju radimo. Oni proizilaze od naše kulture - našeg pogleda na svet. Razlog zašto je većina rešenja ponuđenih za svetske krize nepraktična, jeste zato što ona proizilaze od istog pogleda na svet koji je uzrokovao problem. Kao što ćemo videti u ovoj knjizi, prerada otpada neće spasiti svet, kontrola rađanja takođe neće spasiti svet, niti očuvanje onoga malo što je ostalo od tropskih kišnih šuma neće spasiti svet. Čak i kada bi se sve predložene dobre stvari potpuno primenile, naš osnovni problem bi i dalje postojao, i neizbežno bi se ponavljao. Čak i hladna fuzija i eliminacija potrebe za naftom, sa besplatnom električnom energijom za svakog čoveka, ne bi “spasila svet”. Ništa osim promene našeg pogleda na svet i njegovog razumevanja ne može proizvesti pravu, značajnu i trajnu promenu. a ta promena bi nas u perspektivi prirodno vodila ka očuvanju naših šuma, obnavljanju naše zajednice i smanjenju naše rasipničke potrošnje.
4. Moguća rešenja nisu ni nova ni radikalna u istoriji ljudskog roda. U stvari, ona predstavljaju pogled koji odražava i gaji čovečanstvo tokom nekoliko hiljada godina. Domorodačka plemena Južne Amerike, Severne Amerike, Afrike, Australije i Azije nisu prenaselila niti uništila njihovu životnu sredinu, iako su u većini slučajeva oni imali pristup mnogo većim prirodnim bogatstvima nego što su koristili. Niti fosilni ni istorijski zapis ne pokazuju da su oni vodili surov i beznadežan život, kako se to često opisuje u medijima i postoji u umu prosečnog čoveka. Oni su živeli održivim načinom života, uviđajući svetost sveta i prisustvo Tvorca i božanstva u svim stvarima, uživajući mnogo više slobodnog vremena nego što će zaposleni ljudi u industrijskom svetu ikada uživati. Njihova svest i način života očuvali su njihovu kulturu i narod živim desetinama puta duže nego što postoji SAD, i nastavlja da održava milione njih širom sveta. Oni mogu da nas nauče važnim lekcijama - iako, kako istorija pokazuje, mi “civilizovani” ljudi ih doslovno istrebljujemo i tako rizikujemo da izgubimo njihovo znanje kako prisvajamo njihovo zemljište, njihove jezike i njihove živote.
Kada dovoljno ljudi promeni svoj pogled na stvari, rešenja će postati očigledna, često na načine koje nismo mogli ni da zamislimo. Mi smo uništili veliki deo sveta zbog naše kulture, ali mi možemo da sačuvamo veliki deo sveta promenom te kulture. Ako analiziramo istoriju, videćemo da u kulturnim temeljima naših predaka možemo naći drevne ključeve znanja za očuvanje ljudskog roda i naše planete, a da ne treba da idemo da živimo u pećinama ili šatorima. U svesnom i dobrovoljnom smanjenju potrošnje leži jedan sigurniji put za ljude i ovu planetu.
Podaci koji će ovde biti izneti govore o tome gde je naš svet krenuo. U razumevanju kako stvari izgledaju i kako su dospele dotle, možemo da otkrijemo mehanizme, svuda oko nas, koji su pozitivni i koji mogu učiniti transformaciju na bolje. U tom kontekstu, čak i “loše vesti” su zaista dobre vesti. Stvaranje krivice i depresije kod ljudi nisu ciljevi iznošenja ovih podataka, već nada o stvaranju pozitivne i trajne promene.
Na početku ćemo izneti prikaz stanja današnjeg sveta: porast populacije, trošenje naših prirodnih izvora i kako smo u procesu “uništenja našeg gnezda”. Izuzetno važno na ovom stupnju jeste jedno novo razumevanje faktora, kako je ukazano od strane nekoliko ljudi - na jedan izvor energije koji mi koristimo za ishranu i gorivo, i dokaz da smo mi zaista u procesu iscrpljivanja tog izvora. Objasnićemo kako smo dotle stigli i naučiti zašto mnogo ljudi danas misli da stvari izgledaju dobro, iako to nije tako.
Mnogi ljudi koji su pročitali ovde iznete podatke rekli su da je njihovo celokupno razumevanje života bilo promenjeno; oni su imali novo, uznemireno, ali neizbežno razumevanje zašto se stvari nalaze tu gde jesu i šta to znači za budućnost ako nešto uskoro ne učinimo. Nalazimo se u tački gde se neki putnici vraćaju nazad ili gube svoj put. Ali, postoji nada za budućnost, čak i u svetu problema koje vidimo.
