Najopštiji pogled na život ukazuje nam na dva neprijatelja ljudske sreće, na bol i dosadu.
Tome se još može dodati da ukoliko nam uspe da se oslobodimo jednog od njih, toliko se približavamo drugom, i obrnuto, tako da naš život predstavlja jaču ili slabiju oscilaciju između njih. Uzrok ovome je što bol i dosada stoje u dvostrukom antagonizmu: spoljašnjem ili objektivnom, i unutrašnjem ili subjektivnom. Naime, sa spoljašnjeg aspekta, nevolja i nemaština rađaju bol; naprotiv, blagostanje i izobilje rađaju dosadu. Prema tome, prost narod se stalno bori protiv nemaštine, dakle bola; a bogati i ugledni zauzeti su neprestano, istina često očajničkom, borbom protiv dosade*.
Nomadski život, koji predstavlja najniži stepen civilizacije, nalazi se na najnižem stepen civilizacije, nalazi se na najvišem stepenu u turističkom životu koji je postao već opšti. Prvi je prouzrokovala nevolja, a drugi dosada.
.jpg "O životnoj mudrosti")
Što se tiče unutrašnjeg ili subjektivnog antagonizma između bola i dosade, on se zasniva na tome što se kod pojedinih ljudi osetljivost na jedno od njih nalazi u obrnutom odnosu prema osetljivosti na drugo, određujući time meru duhovne snage datog čoveka. Naime, ograničenost duha u svim slučajevima sjedinjuje se sa ograničenoćšu osećaja i pomanjkanjem nadražljivosti, što čini čoveka manje osetljivim na bol i tugu svake vrste i stepena. S druge strane, zahvaljujući toj istoj ograničenosti duha, rađa se - na bezbroj lica zapisana i izražena, u neprestano živoj pažnji prema svemu, čak i najbeznačajnijim događajima u spoljašnjem svetu - unutrašnja praznina, koja predstavlja stvarni izvor dosade i sve vreme žudi za nekim spoljašnjim povodom kako bi nečim pokrenula duh i osećanja,
Ona, stoga, ne ispoljava odvratnost prema izboru takvih povoda, kako to dokazuju bedne zabave za koje se grabe ljudi, kao i način njihovog ophođenja i konverzacije, što, takođe, dokazuju i mnogobrojne dangube i zazjavala. Uglavnom se ovom unutrašnjom prazninom objašnjava i žudnja za društvom, razonodama, zadovoljstvima i raskoši svake vrste, koja mnoge dovodi do rasipništva, a zatim i do krajnje bede. Od ove bede nema sigurnije odbrane nego što je unutrašnje bogatstvo, bogatstvo duha: jer što se čovek više približava uzvišenosti, ostaje mu manje prostora za dosadu. Neiscrpna bodrost misli, njihova neprekidna igra na raznovrsnim pojavama unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, moć i neodoljiva težnja za sve novijim kombinacijama, sve to potpuno oslobađa uzvišenog čoveka od vlasti dosade, ukoliko isključimo trenutke posustalosti.
S druge strane, snažnija inteligencija je neposredno uslovljena povećanim senzibilitetom i ima svoj koren u većoj snazi volje, dakle strasti: iz njihovih udruživanja sa ostalim svojstvima rađa se mnogo veći intenzitet svih afekata i povećana osetljivost na duševne, čak i fizičke bolove, kao i veliko nestrpljenje kad se naiđe na prepreke ili samo smetnje; sve to u ogromnoj meri pojačava živost, uslovljenu snagom fantazije, svih predstava, a među njima i onih neprijatnih.
Sve ovo rečeno odnosi si se i na sve međustepene, koji ispunjavaju veliki prostor koji ispunjavaju veliki prostor od najsavršenijeg tupoglavca do najvećeg genija.
Zahvaljujući tome, svako, kako u objektivnom tako i u subjektivnom pogledu stoji utoliko bliže jednom izvoru ljudskih stradanja, ukoliko je udaljeniji od drugog. Prema tome, rukovodeći se u ovom pogledu svojom prirodnom sklonošću, svako će nastojati da pomogućstvu usaglasi objektivno sa subektivnimm tj. da zaštiti sebe u glavnom od onog izvora stradanja na koji je osetljiviji.
Čovek sa bogatim unutrašnjim svetom, težiće pre svega odsustvu bola i sržbe, zatim miru i dokolici, tj. izabraće tihi, skromni život, po mogućstvu bez uznemirenja, i stoga će posle poznanstva sa ljudim izbegavati opštenje, a pri većoj pameti, potražiće i usamljenost. Jer što neko ima više u sebi samom, to ima manju potrebu za spoljašnjim, i time manje imaju značaj za njega ostali ljudi. Zbog toga, uzvišenost duha, vodi nedruželjubivosti. Konačno, kada bi kvalitet društva mogao da se zameni i kvantitetom onda bi vredelo živeti u veliko svetu: ali, na žalost, od sto glupaka na jednoj gomili ne može se dobiti ni jedan razuman čovek.
- Predstavnik druge krajnosti , ukoliko nema neku nevolju, potražiće zabavu i društvo po svaku cenu i lako će se zadovoljiti svim, ne izbegavaući ništa tako brižljivo kao samog sebe, otkriva se šta on ima u sebi samom: tada će glupak, obučen u purpurnu odeću početi da uzdiše pod bremenom svog žalosnog individualiteta, kojeg ne može da se oslobodi; dok daroviti čovek i najpustiju okolinu naseljava i doživljava mislima. Zato je u velikoj meri istinito ono što kaže Seneka: Svaka glupost pati od gađenja na sebe, kao i izreka Isusa Strahova: Život glupaka je svirepiji od smrti. Prema tome, uglavnom ispada da je čovek onoliko društven koliko je duhovno siromašan i uopšte prost, Jer nam se na svetu ne pruža ništa više sem izbora između usamljenosti i prostote. Najdruštveniji od svih ljudi kažu da su crnci, koji se upravo i u intelektualnom pogledu najvećom zaostalošću: prema izveštajima iz Severne Amerike u francuskim novinama (1837), sabijaju crnce , kako slobodne tako i robove, u velikom broju na veoma tesnom prostoru, jer ne mogu neprestano da gledaju njihova crna lica prćasta nosa.
Saglasno tome da se mozak javlja kao parazit ili penzioner čitavog organizma, dokolica, koju je izvojevao čovek, dozvoljavamu da se koristi svojom svećšu i svojim individualitetom, što čini plod i dobit čitavog njegovog života, koji je, usotalom, samo rad i trud. A šta dokolica većini ljudi donosi?
Nju, kada nema čulnih uživanja ili ludorija, ispunjavaju dosada i tupost.. Da ona nema nikakve vrednosti , na to ukazuje način na koji je takvi ljudi ispunjavaju, ona je upravo - duga je dokolica u neznalice., prema ariostovim rečima. Obični ljudi misle samo o tome kako provesti vreme, ako uopšte ima talenat da iskoristi to vreme. - Ako su ograničene glave toliko mnogo izložene dosadi, onda se to objašnjava time što njihov intelekt služi isključivo kao medijum motiva za njihovu volju. Međutim, ukoliko se najpre ne mogu shvatiti nikakakvi motivi, onda će volja mirovati,a intelekt praznovati.; a oni nisu u istoj meri sposobni za samostalno delovanje: rezultat toga je strašna stagnacija u čitavom organizmu - dosada. I sato da bi se ona predupredila, volji se podmeću beznačajni, prolazni i proizvoljno uzeti motivi, koji treba da je pobude i da putem toga pokrenu, takođe, i intelekt koji je trebalo da ih shvati: Oni se stoga odnose prema stvarnim i prirodnim motivima kao papirni novac prema srebru; jer, njihova vrednost je proizvoljno određena. Upravo se takvim motivima služe igre, igre kartama i dr., koje su izmišljene radi navedenog cilja. Ukoliko ih nema, ograničeni čovek će se potruditi da pomogne sebi klepetanjem i lupanjem u doboš, svim što mu padne pod ruku. I cigara je za njega dobrodošao surogat misli.
- Zato je u svim zemljama kartaška igra postala glavno zanimanje čitavog društva: ona predstavlja merilo vrednosti tog društva i objavljen bankrot svim mislima. Naime, pošto ljudi nemaju misli koje bi mogli da izmene, oni izmenjuju karte i trude se da jedni drugima uzmu forinte. O, žalosnog li roda! Da ne bih bio nepravedan, neću prećutati misao koja bi se radi opravdanja igre kartama svakako mogla izreći, a to je da igra služi kao priprema za svetski i poslovni život, pod pretpostavkom da se njome može naučiti kako mudro iskoristiti nepromenjivo date prilike (karte) koje su nekom zapale - za takvu svrhu važna je, takođe, i navika da se održi prisebnost duha i da se pokaže veseo izraz i pri lošoj igri. Ali upravo zbog toga, s druge strane, igra kartama ima demorališući uticaj. Naime, suština igre je u tome da se na svaki način, svim lukavstvima i obmanama dobije novac od onog drugog. A navika, da se tako postupa u igri , ukorenjuje se i prodire u praktičan život i čovek postepeno postupa tako u pogledu pitanja o mome i tvome, smatrajući dozvoljenom svaku prednost koja mu se, upravo, nalazi u ruci, samo da nije zabranjena zakonom...
Tome se još može dodati da ukoliko nam uspe da se oslobodimo jednog od njih, toliko se približavamo drugom, i obrnuto, tako da naš život predstavlja jaču ili slabiju oscilaciju između njih. Uzrok ovome je što bol i dosada stoje u dvostrukom antagonizmu: spoljašnjem ili objektivnom, i unutrašnjem ili subjektivnom. Naime, sa spoljašnjeg aspekta, nevolja i nemaština rađaju bol; naprotiv, blagostanje i izobilje rađaju dosadu. Prema tome, prost narod se stalno bori protiv nemaštine, dakle bola; a bogati i ugledni zauzeti su neprestano, istina često očajničkom, borbom protiv dosade*.
Nomadski život, koji predstavlja najniži stepen civilizacije, nalazi se na najnižem stepen civilizacije, nalazi se na najvišem stepenu u turističkom životu koji je postao već opšti. Prvi je prouzrokovala nevolja, a drugi dosada.
Što se tiče unutrašnjeg ili subjektivnog antagonizma između bola i dosade, on se zasniva na tome što se kod pojedinih ljudi osetljivost na jedno od njih nalazi u obrnutom odnosu prema osetljivosti na drugo, određujući time meru duhovne snage datog čoveka. Naime, ograničenost duha u svim slučajevima sjedinjuje se sa ograničenoćšu osećaja i pomanjkanjem nadražljivosti, što čini čoveka manje osetljivim na bol i tugu svake vrste i stepena. S druge strane, zahvaljujući toj istoj ograničenosti duha, rađa se - na bezbroj lica zapisana i izražena, u neprestano živoj pažnji prema svemu, čak i najbeznačajnijim događajima u spoljašnjem svetu - unutrašnja praznina, koja predstavlja stvarni izvor dosade i sve vreme žudi za nekim spoljašnjim povodom kako bi nečim pokrenula duh i osećanja,
Ona, stoga, ne ispoljava odvratnost prema izboru takvih povoda, kako to dokazuju bedne zabave za koje se grabe ljudi, kao i način njihovog ophođenja i konverzacije, što, takođe, dokazuju i mnogobrojne dangube i zazjavala. Uglavnom se ovom unutrašnjom prazninom objašnjava i žudnja za društvom, razonodama, zadovoljstvima i raskoši svake vrste, koja mnoge dovodi do rasipništva, a zatim i do krajnje bede. Od ove bede nema sigurnije odbrane nego što je unutrašnje bogatstvo, bogatstvo duha: jer što se čovek više približava uzvišenosti, ostaje mu manje prostora za dosadu. Neiscrpna bodrost misli, njihova neprekidna igra na raznovrsnim pojavama unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, moć i neodoljiva težnja za sve novijim kombinacijama, sve to potpuno oslobađa uzvišenog čoveka od vlasti dosade, ukoliko isključimo trenutke posustalosti.
S druge strane, snažnija inteligencija je neposredno uslovljena povećanim senzibilitetom i ima svoj koren u većoj snazi volje, dakle strasti: iz njihovih udruživanja sa ostalim svojstvima rađa se mnogo veći intenzitet svih afekata i povećana osetljivost na duševne, čak i fizičke bolove, kao i veliko nestrpljenje kad se naiđe na prepreke ili samo smetnje; sve to u ogromnoj meri pojačava živost, uslovljenu snagom fantazije, svih predstava, a među njima i onih neprijatnih.
Sve ovo rečeno odnosi si se i na sve međustepene, koji ispunjavaju veliki prostor koji ispunjavaju veliki prostor od najsavršenijeg tupoglavca do najvećeg genija.
Zahvaljujući tome, svako, kako u objektivnom tako i u subjektivnom pogledu stoji utoliko bliže jednom izvoru ljudskih stradanja, ukoliko je udaljeniji od drugog. Prema tome, rukovodeći se u ovom pogledu svojom prirodnom sklonošću, svako će nastojati da pomogućstvu usaglasi objektivno sa subektivnimm tj. da zaštiti sebe u glavnom od onog izvora stradanja na koji je osetljiviji.
Čovek sa bogatim unutrašnjim svetom, težiće pre svega odsustvu bola i sržbe, zatim miru i dokolici, tj. izabraće tihi, skromni život, po mogućstvu bez uznemirenja, i stoga će posle poznanstva sa ljudim izbegavati opštenje, a pri većoj pameti, potražiće i usamljenost. Jer što neko ima više u sebi samom, to ima manju potrebu za spoljašnjim, i time manje imaju značaj za njega ostali ljudi. Zbog toga, uzvišenost duha, vodi nedruželjubivosti. Konačno, kada bi kvalitet društva mogao da se zameni i kvantitetom onda bi vredelo živeti u veliko svetu: ali, na žalost, od sto glupaka na jednoj gomili ne može se dobiti ni jedan razuman čovek.
- Predstavnik druge krajnosti , ukoliko nema neku nevolju, potražiće zabavu i društvo po svaku cenu i lako će se zadovoljiti svim, ne izbegavaući ništa tako brižljivo kao samog sebe, otkriva se šta on ima u sebi samom: tada će glupak, obučen u purpurnu odeću početi da uzdiše pod bremenom svog žalosnog individualiteta, kojeg ne može da se oslobodi; dok daroviti čovek i najpustiju okolinu naseljava i doživljava mislima. Zato je u velikoj meri istinito ono što kaže Seneka: Svaka glupost pati od gađenja na sebe, kao i izreka Isusa Strahova: Život glupaka je svirepiji od smrti. Prema tome, uglavnom ispada da je čovek onoliko društven koliko je duhovno siromašan i uopšte prost, Jer nam se na svetu ne pruža ništa više sem izbora između usamljenosti i prostote. Najdruštveniji od svih ljudi kažu da su crnci, koji se upravo i u intelektualnom pogledu najvećom zaostalošću: prema izveštajima iz Severne Amerike u francuskim novinama (1837), sabijaju crnce , kako slobodne tako i robove, u velikom broju na veoma tesnom prostoru, jer ne mogu neprestano da gledaju njihova crna lica prćasta nosa.
Saglasno tome da se mozak javlja kao parazit ili penzioner čitavog organizma, dokolica, koju je izvojevao čovek, dozvoljavamu da se koristi svojom svećšu i svojim individualitetom, što čini plod i dobit čitavog njegovog života, koji je, usotalom, samo rad i trud. A šta dokolica većini ljudi donosi?
Nju, kada nema čulnih uživanja ili ludorija, ispunjavaju dosada i tupost.. Da ona nema nikakve vrednosti , na to ukazuje način na koji je takvi ljudi ispunjavaju, ona je upravo - duga je dokolica u neznalice., prema ariostovim rečima. Obični ljudi misle samo o tome kako provesti vreme, ako uopšte ima talenat da iskoristi to vreme. - Ako su ograničene glave toliko mnogo izložene dosadi, onda se to objašnjava time što njihov intelekt služi isključivo kao medijum motiva za njihovu volju. Međutim, ukoliko se najpre ne mogu shvatiti nikakakvi motivi, onda će volja mirovati,a intelekt praznovati.; a oni nisu u istoj meri sposobni za samostalno delovanje: rezultat toga je strašna stagnacija u čitavom organizmu - dosada. I sato da bi se ona predupredila, volji se podmeću beznačajni, prolazni i proizvoljno uzeti motivi, koji treba da je pobude i da putem toga pokrenu, takođe, i intelekt koji je trebalo da ih shvati: Oni se stoga odnose prema stvarnim i prirodnim motivima kao papirni novac prema srebru; jer, njihova vrednost je proizvoljno određena. Upravo se takvim motivima služe igre, igre kartama i dr., koje su izmišljene radi navedenog cilja. Ukoliko ih nema, ograničeni čovek će se potruditi da pomogne sebi klepetanjem i lupanjem u doboš, svim što mu padne pod ruku. I cigara je za njega dobrodošao surogat misli.
- Zato je u svim zemljama kartaška igra postala glavno zanimanje čitavog društva: ona predstavlja merilo vrednosti tog društva i objavljen bankrot svim mislima. Naime, pošto ljudi nemaju misli koje bi mogli da izmene, oni izmenjuju karte i trude se da jedni drugima uzmu forinte. O, žalosnog li roda! Da ne bih bio nepravedan, neću prećutati misao koja bi se radi opravdanja igre kartama svakako mogla izreći, a to je da igra služi kao priprema za svetski i poslovni život, pod pretpostavkom da se njome može naučiti kako mudro iskoristiti nepromenjivo date prilike (karte) koje su nekom zapale - za takvu svrhu važna je, takođe, i navika da se održi prisebnost duha i da se pokaže veseo izraz i pri lošoj igri. Ali upravo zbog toga, s druge strane, igra kartama ima demorališući uticaj. Naime, suština igre je u tome da se na svaki način, svim lukavstvima i obmanama dobije novac od onog drugog. A navika, da se tako postupa u igri , ukorenjuje se i prodire u praktičan život i čovek postepeno postupa tako u pogledu pitanja o mome i tvome, smatrajući dozvoljenom svaku prednost koja mu se, upravo, nalazi u ruci, samo da nije zabranjena zakonom...
