Nepoznati rimski bog

Nepoznato rimsko božanstvo otkriveno je u Turskoj na reljefu iz I veka pne, na kojem je predstavljen bradati bog koji se uzdiže iz biljke. Drevni reljef je otkriven na potpornom zidu srednjevekovnog hrišćanskog manastira.

 

"Očigledno je bog u pitanju, ali trenutno ne možemo da kažemo koji. Postoje elementi koji podsećaju na drevne bliskoistočne bogove, tako da to može biti neki veoma stari bog koji je obožavam pre dolaska Rimljana", kazu arheolozi sa Univerziteta u Minsteru koji vrše iskopavanje.

Hram leži na vrhu planine nedaleko od današnjeg Gazijantepa. Područje je jedno od najstarijih konstantno naseljenih regiona na Zemlji i milenijumima je bilo raskršće nekoliko različitih kultura, od persijske, hititske, pa do aramejske. Tokom bronzanog doba grad je bio na putu između Mesopotamije i Sredozemlja.

U 2001. godini, kada su prvi put započeta iskopavanja na lokalitetu, skoro ništa nije bilo vidljivo na površini. Tokom godina rada konačno su otkrivene ruševine drevne strukture iz bronzanog doba, kao i hrama iz rimskog perioda posvećenog Jupiteru Dolikenusu (Iupiter Dolichenus), romanizovanoj verziji drevnog aramejskog boga neba i groma, koji je bio na čelu bliskoistočnog panteona. Tokom II i III veka kult Jupitera Dolikenusa postala je globalna religija ponajviše jer su mnogi rimski vojnici bili regrutovani iz područja gde je on bio obožavam, a ti vojnici su sa sobom “nosili” svog boga.

                                                           Iupiter Dolichenus

Nakon što je hram uništen, srednjevekovni hrišćani su sagradili manastir Mar Solomon na njegovim temeljima, a nakon krstaških ratova lokalitet je postao grobno mesto čuvenog islamskog sveca.
Reljef prikazuje bradatog čoveka koji se uzdiže iz biljke poput palme dok drži stabljiku druge. Dno reljefa sadrži prikaze polumeseca, ruže i zvezde. Vrh je polomljen, ali kada bi bio čitav, reljef bi imao visinu prosečnog čoveka.

Misteriozno božanstvo je možda rimska verzija lokalnog bliskoistočnog boga, a poljoprivredni elementi ukazuju na vezu sa plodnošću. Reljef prikazuje i neke elemente vezane za Mesopotamiju. Na primer, ruža u dnu može biti vezana za Ištar, dok polumesec može biti simbol za akadskog boga meseca, Sina.
Činjenica da se uzdiže iz biljke podseća na mitove o rođenju nekih bogova, poput misterioznog kulta boga Mitre, koji je rođen iz stene ili grčke boginje Afrodite koja je rođena iz morske pene. Iako je identitet ovog boga misterija, hibridizacija bogova nije bila neobična u to vreme. Na primer, egipatskim bogovima dodata je odeća rimskih legionara dok su bogovi Mesopotamije, koji su obično predstavljani kao kamenje ili meteoriti, dobili ljudska lica.

Jedina, za sada, mogućnost da se otkrije identitet ovog misterioznog božanstva je da se pronađe natpis negde na lokalitetu koji bi bio u vezi sa reljefom.

Pročitaj više...

Zabranjene knjige (fanatizmom protiv razuma)

Index librorum prohibitorum

Index Librorum Prohibitorum (Spisak zabranjenih knjiga) je bio spisak publikacija koje je Katolička crkva zabranila. Ukinut je tek 1966. godine.

Prvu verziju spiska je objavio papa Pavle IV 1559. godine. Proklamovani cilj spiska je bio da zaštiti veru i moral vernika, sprečavajući čitanje nemoralnih knjiga ili knjiga koje sadrže teološke greške, a na tom spisku našli su se i naučni radovi vodećih astronoma poput Johana Keplera. Razna izdanja su takođe sadržala i crkvena pravila koja su se ticala čitanja, prodavanja i cenzure knjiga. Rukopisi koji su prošli inspekciju službenih čitača su bili štampani sa natpisom Nihil Obstat (ništa ne zabranjuje) ili Imprimatur (neka bude štampano) na naslovnoj strani. Danas se neki od naučnih radova koji su bili na spisku zabranjenih knjiga redovno koriste u nastavi na katoličkim univerzitetima širom sveta. Đordanu Brunu, čiji su radovi bili na spisku, podignut je spomenik u Rimu na mestu gde je živ spaljen na lomači.

Međutim, postoje još uvek zabranjene knjige, a razlozi zabrane su razni. Nisu utemeljeni na zdravom razumu, već su vođeni određenim ideološkim pobudama ili religijskim dogmama. Pogledajte (samo mali deo) koje su knjige zabranjene u raznim delovima sveta i zašto: 

Oldos Haksli: "Vrli novi svet"
Ovaj roman je 1932. godine zabranjen u Irskoj zbog "promiskuitetnog sadržaja", a nekoliko američkih država je pokušalo da ga zabrani zbog "negativnih tema".

Den Braun: "Da Vinčijev kod"
Jedan od najprodavanijih krimi-romana na svetu zabranjen je u Libanu 2004. godine jer se smatralo da je "uvredljiv za hrišćanstvo".

Ana Frank: "Dnevnik Ane Frank"
Knjiga o preživljavanju Ane Frank zabranjena je u Libanu zbog pozitivnog prikazivanja Izraela, a osim toga zabranjena je i 2010. godine u jednoj srednjoj školi u Virdžiniji zbog "seksualne eksplicitnosti" i "homoseksualnih tema". 

Bil Martin Jr.: "Mrki medved, mrki medved, šta vidite"?
Ova je dečja knjiga zabranjena u Teksasu 2010. godine od strane državnog edukacijskog odbora. Autor je zamenjen za marksističkog teoretičara istog imena. 

Džon Štajnbek: "Plodovi gneva"
Najcenjeniji roman američkog pisca razbesneo je mase zbog opisa ruralne sirotinje. Bio je zabranjen u raznim delovima SAD-a, uključujući Kanzas i Kaliforniju. 

Džordž Orvel: "Životinjska farma"
Orvelov roman je zabranjen u SAD-u, nakon što je tamo izdat 1945. godine, zbog kritikovanja Sovjetskog Saveza, a 2002. godine zabranili su ga i Ujedinjeni Arapski Emirati zbog opisa svinja, a koji su se kosili s islamskim viđenjem ovih životinja. 

Luis Karol: "Alisa u zemlji čuda"
U raznim delovima Kine, ova knjiga je zabranjena 1931. godine, jer su se u njoj nalazile životinje koje govore. Vlasti su se bojale da će deca početi da se ponašaju prema životinjama kao prema ljudima. 

Martin Henford: "Gde je Valdo"?
Početkom '90-ih godina prošlog veka knjiga "Gde je Valdo?" je uklonjena iz knjižara u nekim američkim školama zbog delimično vidljive gole žene u pozadini na naslovnoj ilustraciji. 

Salman Rušdi: "Sotonski stihovi"
Knjiga ovog indijskog autora je izazvala haos širom sveta zbog odnosa prema islamu. Da su vas ulovili da je čitate u Venecueli, mogli ste da budete kažnjeni sa 15 meseci zatvora. I da se hvalite posle kako ste se lako izvukli. Naime, u islamskom svetu preti smrtna kazna za čitaoce te knjige.

Rečnici
Rečnici Meriam Vebster i Amerikan Heritedž su zabranjeni u nekim američkim školama jer određene reči u njima nisu "primerene za sve uzraste".

Pročitaj više...

Bušmani, narod najstariji

Bili su najbrojniji narod na svetu, danas su pred nestankom sa Zemlje

Pleme Koisan (Bušmani), danas žive na jugu Afrike i broje svega 100.000 ljudi. Nekada davno, prema istraživanju istoričara i genetičara, Bušmani su bili najbrojniji narod na planeti. Njihov način života se nije uopšte promenio od nastanka, te i dalje žive u plemenskim zajednicama koje se dele na lovce i sakupljače.

Naučnici su uporedili gene Bušmana sa genima 1.462 naroda širom sveta i došli do zapanjujućeg zaključka da "priliv novih gena" kod Bušmana ne postoji, što pokazuje da se oni nisu mešali ni sa kim.

- Koisani u južnoj Africi su sebe oduvek smatrali najstarijim narodom na svetu - kažu na univerzitetu Nanjang u Singapuru.

Analiza studije pokazala je da Bušmani nemaju apsolutno nikakvo genetsko nasleđe od Evropljana i Azijata, ali ni od ostalih Afrikanaca. Ispitivanjem genetskog materijala dođeno je do zaključka da Bušmani svoje gene nisu nasledili ni od jedne poznate zajednice naroda na svetu, dok svi ostali narodi imaju u sebi nasleđene gene Bušmana. To znači da su oni bili najbrojniji na svetu, nekada davno.

Pročitaj više...

Svastika u bazenu

Na jugu Brazila, u gradu Pomerode (savezna država Santa Katarina), pilot policijskog helikoptera je u preletu snimio simbol nacizma u jednom bazenu. Inače, helikopter je bio u određenoj spasilačkoj akciji. Nakon toga, fotografija je postavljena na zvaničnom sajtu tamošnje policije i tako ‘obišla” svet.

Vlasnik bazena je neimenovani učitelj, koji je u razgovoru rekao da je taj simbol već 13 godina u njegovom dvorištu, odnosno bazenu. Kakva mu kazna preti? Nikakva. Doduše, u Brazilu važi zakon zabrane prikazivanja i popularizovanja nacističkih simbola i predviđena je kazna zatvora za tako nešto od dve do pet godina, ali u ovom slučaju je simbol na privatnom posedu i nije javno izložen i vidljiv, tako da ne podleže nikakvim sankcijama.

Pomerode (naziv potiče od Pomeranija, Pommern) je inače „nemački“ grad u Brazilu sa nekih 30.000 stanovnika koji je osnovan od istih krajem 19. veka i gde je portugalski manjinski jezik. Na nekih 25 km severno se nalazi još jedan „nemački“ grad – Blumenau.

Nakon Drugog svetskog rata veliki broj nacističkih ratnih zločinaca potražio je spas u Brazilu. Medju njima je najpoznatiji masovni ubica Jozef Mengele, koji je 1979. godine u blizini Sao Paula doživeo srčani udar dok je plivao.

Pročitaj više...

Kad brodovi plove kopnom

Prevoženje brodova kopnom potiče iz davnih vremena. Pošto reke duž tokova nisu uvek bile plovne, trebalo je naći načina da se obiđu plićaci i brzaci i savladaju predeli gde je reka bila plitka za brodove. To se rešavalo tako što su po zemlji postavljani balvani preko kojih su prevlačeni brodovi na koso položenim oblicama i pomoću složenog sistema čekrka. Primera je kroz istoriju “bezbroj”:

Vikinzi su gradili su veoma dobre i lagane brodove. Živeli su na močvarnom i neplodnom tlu, pa su razvili pomorsku veštinu. U 8. veku pojavili su se u Evropi kao trgovci, osvajači i najamnici. Prodirali su na zapad i istok i skoro četiri veka širili strah i trepet. Sačuvano je nekoliko vikinških brodova, a po ukrasnim figurama na pramcu, pravljenim u obliku zmajeva i morskih zmija, nazivani su drakari ili snekari. Prvi su imali po 34, a drugi do 30 vesala. Najbolje sačuvani vikinški brod čuva se u muzeju Osla, dugačak je 23,75 i širok 5,05 metara. Takav brod mogao je da ponese četrdesetak ljudi, od čega je polovina bila posada. Šireći se prema istoku, Vikinzi su iz Baltika prodirali uz Njemen, a onda prema izvorištima Volge, Dnjepra i Dvine. Kretali su se uglavnom rečnim tokovima. Kada im se put više nije podudarao s rečnim tokom, svoje lagane brodove prenosili su preko istočnoevropskih ravnica, koristeći pri tom lokalno stanovništvo. Zabeleženo je da su tokom stotinu godina (950–1050) preko utvrđenog puta za prebacivanje brodova, na mestu današnjeg Kilskog kanala, prebacivali brodove u oba pravca – iz Baltičkog u Severno more i obratno.

Oleg Varjag (879–912), kijevski knez i potomak normanskih osvajača, ujedinio je istočna slovenska plemena i jačajući vlast, 907. godine krenuo na Vizantiju. Na pohod je krenulo 80.000 vojnika. Samo nekoliko odreda išlo je kopnom na konjima, a najveći deo vojske ukrcan je na oko 2.000 manjih brodova koji su se Dnjeprom spustili u Crno more i pojavili se pred Carigradom. Branioci su bili uvereni da je njihov utvrđeni grad neosvojiv, a ulaz u zaliv Zlatni rog zaprečili su debelim lancima. Ipak, Oleg Varjag je preko uzvišice Pera, iznad današnjeg predgrađa Galata, na severnom delu ulaza u Zlatni rog, prebacio brodove kopnom u zaliv Zlatni rog. To je smislio slušajući sage o svojim precima koji su brodove prevlačili kopnom. Carigrad nije zauzet, ali su Vizantinci morali da sklope mir s vrlo nepovoljnim trgovačkim ugovorom.

Na istu ideju je došao i na isti način uradio je to i sultan Mehmed II Osvajač 550 godina kasnije. Prodirući na Balkan, Turci su nekoliko puta bezuspešno pokušavali da osvoje Carigrad. Mehmed Drugi opsadu ovog utvrđenog grada započeo je 7. oktobra 1453. godine. Turska vojska je i brojčano i tehnički bila jača, ali napadi na gradske zidine nisu uspevali. U redovima turske vojske borio se i srpski odred pod komandom Đurđa Brankovića. Pokušaji Turaka da prekinu debeli lanac koji je zatvarao ulaz u zaliv Zlatni rog nisu uspeli. U jednom takvom pokušaju došlo je do bitke između turske i vizantijske flote u kojoj su Turci pretrpeli poraz. Pošto je uvideo da ne može morem da prođe u Zlatni rog, Mehmed Drugi odlučio je da svoju flotu prebaci kopnom, istim onim putem kojim je to učinio kijevski knez Oleg Varjag. Turske pripreme za prebacivanje brodova kopnom završene su za dva dana. Napravljene su saonice za brodove, po odabranoj trasi dugačkoj nekoliko kilometara postavljeni su balvani i u noći 22. aprila 1453. godine počelo je prebacivanje brodova iz Bosfora u Zlatni rog. Nekoliko hiljada vojnika i mornara tokom noći prevuklo je 70 brodova preko balvana obilno namazanih lojem.

Španski plemić Vasko Nunjes de Balboa (1475–1517) prvi je Evropljanin koji je, po priči, ugledao Tihi okean. Privučen mogućnošću brzog bogaćenja, kao i mnogi Španci u to vreme, otisnuo se u Novi svet. Čuvši od sina indijanskog poglavice da se preko Prevlake nalazi veliko more puno zlata, Balboa je 1. septembra 1513. godine krenuo preko Panamske prevlake. Iako je taj put bio dugačak samo 60 kilometara, zemljište je bilo močvarno i neprohodno. Međutim, Balboa nije odustajao i 29. septembra ugledao je Tihi okean. Blago nije našao, pa se vratio saznavši od tamošnjih domorodaca da se južnije nalazi zemlja bogata zlatom. To saznanje nije mu dalo mira, a znao je da bez brodova neće moći da istraži obalu okeana i dospe do zlata. Zbog toga je sagradio četiri jedrilice i prebacio ih preko Prevlake na obalu Tihog okeana. Detaljnijih opisa o tome nema, ali se zna da su brodove teglili Indijanci i da su mnogi umrli na tom putu. Balboa nije imao sreće, jer baš kad se spremao da i sam krene s brodovima preko Prevlake, uhapšen je pod optužbom protivnika da kuje zaveru protiv španskog kralja. Osuđen je na smrt i pogubljen.

Godine 1438. venecijanski Senat razmatrao je način kako da se namirnice i municija dopreme gradu Breši pod opsadom porodice Viskonti, vladara Milana i odlučio da to može da se izvede tako što će se do jezera Garda poslati 82 lađe, deo venecijanske flote. A da bi one tamo stigle, nije moglo drugačije nego rekom Adiđe od njenog ušća do mesta Morija, zatim kopnom do jezera Garda kod mesta Torbole i najzad do mesta Salo zaobilazeći trupe Viskontijevih. Arhitekta s Krita Nikolo Sarbolo dobio je naređenje da nađe način da se to izvede. I smislio je da na kopnu lađe postavi na sanke koje će vući nekoliko desetina parova volova. Tako su, inače, iz kamenoloma u Apuanskim Alpima mermerni blokovi spuštani u dolinu. Senat se složio i lađe su prebačene za petnaest dana. Svaku, dugačku od 20 do 30 metara, uzbrdo dužinom od 13 kilometara, preko prevlake do jezera, vuklo je 120 volova upregnutih u složen i kao čelik jak sistem konopaca kojima su lađe bile obavijene. A da bi se smanjilo trenje sanki o tlo, prosipale su se ogromne količine ključalog ulja. Lađe su vučene brzinom od sto metara na sat, ali su dovučene gde treba.

Krajem maja 1603. godine uskoci su krenuli na tursku teritoriju oko Vranskog jezera, s čije obe strane su bila jaka utvrđenja. Uskoci su im doskočili. Pomoću podmetnutih oblica uspeli su da prevuku brodiće preko kilometar duge prevlake i iznenade Turke.

Ovo iskustvo im je dobro došlo dve godine kasnije kada su kod ostrva Iž napravili podvig. Uskočki odred od deset brodova i 400 ukrcanih boraca isplovio je 18. decembra 1604. godine iz Senja, razbio mletačku posadu u tvrđavi u Ljubačkim vratima, doplovio do Grebaštice, ispod Šibenika i kod Skradina prodro na tursku teritoriju. Mlečani su blagovremeno saznali za ovu akciju i uputili jake pomorske snage na njih. Njihovi brodovi zatvorili su Veli ždrelac, između Ugljana i Rivnja. Bio je to najverovatniji pravac nailaska uskočkih brodova s plenom. U noći 22/23. decembra uočeni su mletački brodovi. Uskočke lađe okrenule su u suprotan smer i negde bočno od ostrva Iža pribegle varci – uz samu obalu Ugljana ostavili su jedan leut pun mesa. Predviđanje da će se Mlečani zadržati oko ovog brodića obistinila su se i uskoci su se sklonili u uvalu na ostrvu Ižu. Rasporedili su se po okolnom kamenjaru i Mlečani su morali da se povuku van dometa njihovih pušaka, ali su brodovima potpuno blokirali uskoke. Nasuprot 400 uskoka stajale su četiri galije, osam drugih naoružanih brodova i oko 4.000 ljudi. Međutim, već iduće noći počela je oluja koja je u potpunosti obustavila borbena dejstva. Uskoci su zapalili velike vatre, pevali, svirali, sprovodeći dobro zamišljenu varku. U toku noći uspeli su da prebace sedam brodova preko kopna na drugu stranu ostrva. Vukli su ih dva kilometra, preko vesala i oblica od maslina, kao i po naslagama mesa koje su zaplenili. Zatim su se 25. decembra, po jakoj buri, ukrcali na brodove. Da bi zavarali Mlečane, uputili su se prema Malom ždrelcu, između Ugljana i Pašmana, koji nije bio plovan. I tu su brodove prevlačili po kopnu. Kao na nekoj smotri, prošli su pored zadarskih zidina znajući da su mletačke snage još kod Iža. Po prestanku bure, Mlečani su, uz udaranje bubnjeva, krenuli na uskočke položaje, a tamo su ih čekale figure s lažnim puškama i uskočkim kapama sa ždralovim perjem. Za osvetu zbog izgubljenog plena, uskoci su postavili zasedu kod Osora i zarobili jednu mletačku fregatu, na kojoj je bilo 40.000 zlatnih dukata i tako „naplatili zaplenjeno meso”. Od tada mletačka flota nije se olako upuštala u borbu s uskocima. Bili su zadovoljni da se sukobe s manjim snagama, kako bi se bar na taj način pravdali zbog neuspeha u borbi s uskocima.

Krajem 1941. godine nemačko napredovanje na jugu Sovjetskog Saveza nastavljeno je, a prilike na Crnom moru su se pogoršale. I pored velikih gubitaka koje je nemačko vazduhoplovstvo nanelo njihovoj Crnomorskoj floti, sovjetske snage ipak su imale prednost na ovom frontu. Prolaz kroz Bosfor i Dardanele bio je blokiran, jer neutralna Turska nije dozvoljavala prelazak ratnim brodovima. Još 1940. godine Nemci su svoje tankere iz Elbe prebacivali u Dunav, kako bi pojačali flotu koja je iz Rumunije dovozila naftu. Tankeri su od Drezdena, na Elbi, do Ingolštata, na Dunavu, prebačeni autoputem (dužina oko 450 kilometara). Ovo dragoceno iskustvo uticalo je na odluku da se i ratni brodovi Dunavom prebace u Crno more. Za ovaj zadatak osnovana je „Grupa za teški transport”, koja je za prevoz kopnom koristila traktore, posebne prikolice, plovne dizalice i rečne tegljače. Hamburg je bio polazna luka za brodove iz Severnog mora, a iz Baltičkog mora Kil. Od Kila do ušća Labe brodovi su plovili Kilskim kanalom dugačkim 99 kilometara, zatim Labom do Drezdena oko 500 kilometara, pa kopnom prebacivani do Ingolštata, Dunavom do Regenzburga i dalje do Suline u delti Dunava. Prvo je prebačena jedna flotila torpednih čamaca iz Kila. Čamci su tegljeni do Drezdena, onda ukrcani na transportna kolica i autoputem prebačeni do Dunava, da bi se potom teglili po neplovnom delu reke. Ponovo su opremani u Lincu i do Suline su stigli krajem maja 1942. godine.

 

Tokom 1942. godine donesena je odluka da se u Crno more prebaci i šest podmornica dužine 43 metra i deplasmana 254 i 240 tona. Za transport su pripremljene u Kilu, skinuti su svi delovi van trupa, kao i unutrašnji uređaji. Da bi se omogućio prolazak ispod podvožnjaka podmornice su polagane na bok, a da bi ovako nagnute mogle da se prevoze rekama, izgrađeni su posebni betonski pontoni. Moralo je da se vodi računa da gaz, zbog tegljenja na Labi i gornjem Dunavu, ne sme da bude veći od 1,2 metra. Nakon pristizanja u Linc podmornice su ponovo postavljane u normalan položaj i tegljene između dva rečna broda do Galaca. Ove podmornice izvele su nekoliko važnih borbenih akcija u Crnom moru. Između ostalog, potopile su britanski nosač aviona „Eaple”.

Transporti nemačkih brodova kretali su se autoputevima i Dunavom sve do leta 1944. godine. U ovom prebacivanju brodova najzanimljivije je bilo to što je za sve ovo vreme sačuvana tajnost i transporti nisu otkriveni ni napadnuti iz vazduha.

Pročitaj više...

Velike pomorske bitke – ratni brod Bizmark

"Bizmark" je bio jedan od poslednjih klasičnih bojnih brodova naoružanih topovima i torpedima i ostao je upamćen po hrabrom, istrajnom otporu nemerljivo jačem protivniku. Iako je era velikih pomorskih bitaka odavno završena, legenda o "Bizmarku" i njegovim mornarima i dalje živi.

Po svojim epskim razmerama, jedino Titanik ima priču uporedivu sa Bizmarkovom, bez obzira što je jedan bio putnički, a drugi ratni brod. Početkom Drugog svetskog rata "Bizmark" je zbog svoje veličine i snage predstavljao pravu noćnu moru za Britance. Izgledalo je da je "Bizmark" nezaustavljiv i da mu se niko ne sme suprotstaviti. Ponos britanske kraljevske mornarice, The Hood, tek nešto manji od "Bizmarka", otpremljen je na dno jednim jedinim projektilom sa Bizmarka.

Danas "Bizmark" leži na dnu Atlantika, oko hiljadu kilometara zapadno od Bresta u Francuskoj, na dubini od oko pet kilometara. Da li je "Bizmark" potonuo usled oštećenja koja su mu naneli britanski brodovi ili zato što su ga Nemci, suočeni s neminovnim porazom i zarobljavanjem, namerno potopili. Sumnju su podgrejale brojne ekspedicije koje su posetile olupinu utvrdivši da je obim "Bizmarkovih" oštećenja manji nego što se ranije verovalo i da se olupina nalazi u relativno dobrom stanju ("Bizmarkovo" mesto potonuća prvi je identifikovao Robert Balard, 1989. godine). Smatra se da je i pored serije pogodaka "Bizmark" i dalje mogao da plovi, ali da je namerno razoren iznutra kako ne bi bio izložen ponižavajućem odvlačenju u britanske luke. Specijalne kamere u titanijumskom oklopu otkrile su da "Bizmark" leži na morskom dnu u uspravnom položaju, kao da plovi kroz večnost, sa topovskim cevima koje su zadržale svoj položaj iz poslednje bitke, sa mnoštvom detalja očuvanim u ledenoj vodi.

Izgradnja "Bizmarka" počela je 1936. u Hamburgu a porinut je 1939. godine. « Bizmark » je u operativnu upotrebu nemačke mornarice ušao 1940. godine kada je svečano podignuta ratna zastava. Sa svojih 50.900 tona i 226 metara (dvaput teži i jedva nešto kraći od Titanika), sa 12 parogeneratora, tri turbine i 138.000 konjskih snaga, "Bizmark" je ušao u legendu pre nego što je i zaplovio: bio je to najveći, najbolje naoružan, najčvršće oklopljen i najopasniji ratni brod svog vremena.

Povedeni početnim ratnim uspesima na otvorenom moru (preko 20 potopljenih i zarobljenih brodova), nemački admirali su u proleće 1941. godine pokrenuli operaciju Rheinübung (Vežba na Rajni) sa namerom da potpuno prekinu rute britanskih konvoja u severnom Atlantiku. Za izvođenje ovog zadatka formirana je posebna borbena grupa od četiri velika broda: "Bizmark", Tirpitz, Scharnhorst i Gneisenau. U to vreme britanski konvoji počeli su da dobijaju mnogo jaču pratnju ratnih brodova tako da je njihovo presretanje bivalo sve teže i opasnije. Namera Nemaca bila je da "Bizmark", kao najveći ratni brod tog vremena, eliminiše i razjuri savezničke razarače i krstarce, dok u isto vreme ostali nemački brodovi rutinski potapaju nezaštićene teretnjake. Međutim, plan je na samom početku zapao u teškoće pošto grupu nije bilo moguće kompletirati, što zbog neiskusne ili nekompletne posade, što zbog hitnih popravki brodova nakon britanskih napada iz vazduha. Na kraju je pomorska komanda angažovala svega dva raspoloživa broda: "Bizmark" i "Prinz Eugen" sa kapetanima Ernstom Lindemanom i Helmutom Brinkmanom i admiralom Ginterom Litjensom na čelu.

                                                                           Princ Eugen

Ova dva broda isplovila su iz Gotenhafena (danas u Poljskoj) 18. maja 1941. godine. Tek sutradan će admiral Litjens obavestiti posadu o prirodi njihove misije u severnom Atlantiku. Brojni ribarski brodovi primetili su kretanje "Bizmarka" dok se on 20. maja nalazio u Kategatu, delu mora između Danske i Švedske. Nije prošlo mnogo vremena, a Britanci su, preko svog vojnog atašea u Stokholmu, već imali informaciju da se dva velika nemačka broda, praćena grupom razarača kreću ka Atlantiku. Britanci su tačnu lokaciju "Bizmarka" imali već 21. maja kada ga je jedan Spitfajer britanske obalske komande spazio u vodama zapadno od Bergena (Norveška). Ispostaviće se da je ovo rano otkrivanje nemačke flote praktično odredilo dalju sudbinu "Bizmarka". Da se nemačka komanda opredelila za isplovljavanje kroz Kilski kanal umesto kroz Skagerak i Kategat, "Bizmark" bi se dočepao otvorenog mora praktično neopažen.

Britanci nisu gubili vreme i na brzinu su sakupili flotu koju je predvodio viceadmiral Lanselot Holand sa zadatkom da prati kretanje nemačkih brodova. U floti su se našli krstarica Hood sa degažmanom od 48.400 tona, ponos britanske mornarice i pre "Bizmarka" više od 20 godina najveći vojni brod na svetu, "Prince of Wales" od 44.400 tona i šest manjih brodova. Nakon više čarki, do žestokog sukoba došlo je u vodama između Islanda i Grenlanda 24. maja izjutra. U međusobnom manevrisanju i razmeni vatre Nemci su bili precizniji: jedan projektil ispaljen sa "Bizmarka" sa rastojanja od oko 16 kilometara pogodio je Hood pravo u skladište municije i izazvao strahovitu eksploziju od koje se brod bukvalno raspolutio i potonuo za samo tri minuta. Od 1.418 članova posade preživela su samo trojica. "Prince of Wales" je takođe teško stradao, pogođen je četiri puta sa "Bizmarka" i još tri puta sa "Prinz Eugena", od pogotka u komandni most izgubio je skoro ceo komandni kadar i dosta mornara, ali je uspeo da pobegne sakrivši se iza dimne zavese.

                                                                       Potonuće Hud-a
Na nemačkoj strani, "Prinz Eugen" je prošao takoreći bez ogrebotine, ali je "Bizmark" zato pogođen tri puta u levi bok. Dva projektila su eksplodirala u koritu broda, nakon čega je u brod ušlo oko 2.000 tona vode blokirajući preko 1.000 tona goriva, dok je treće zrno samo proletelo kroz trup ostavljajući u njemu rupu prečnika jedan i po metar. Brod se nagnuo napred i na levu stranu usled čega su vrhovi propelera bili stalno izvan vode. I pored toga, "Bizmark" je sačuvao manevarske sposobnosti, dovoljno veliku brzinu i vatreni potencijal. Admiral Litjens tada pravi verovatno ključnu grešku: umesto da se upusti u poteru i dokusuri "Prince of Walesa", a zatim se vrati na opravku u Trondhajm ili Bergen, Litjens odlučuje da okrene "Bizmarka" ka mnogo udaljenijem Brestu u okupiranoj Francuskoj, verovatno smatrajući da će otuda moći mnogo brže da se vrati u borbu na Atlantiku čim neophodne opravke budu završene.

S obzirom na to da je "Prinz Eugen" ostao netaknut, Litjens je odlučio da ga odvoji od "Bizmarka" i pošalje u lov na neprijateljske konvoje po samostalnoj proceni. Istovremeno, britanski brodovi "Suffolk" i "Norfolk" nastavili su da drže "Bizmarka" u sendviču, prateći njegovo kretanje sa bezbedne razdaljine. Na samom "Bizmarku" situacija sa gorivom bivala je sve teža, brod je morao da uspori kako bi štedeo gorivo i uopšte sačuvao šanse da se dočepa francuske obale. Ovo je omogućilo Britancima da se konsoliduju i okupe raštrkane brodove za kontraudar na "Bizmarka". Poteri se priključio i nosač Victorious sa devet torpednih aviona Swordfish. I pored toga što su ovi avioni bili prilično zastareli, jedan od bačenih torpeda pogodio je "Bizmarka" u desni bok i naneo mu prve ljudske žrtve. "Bizmark" je morao dodatno da uspori radi nužnih popravki, što je omogućilo britanskim snagama da smanje rastojanje i češće uznemiravaju Nemce povremenim artiljerijskim plotunima. Međutim, ni Britanci nisu mogli da plove maksimalnom brzinom, s obzirom na to da su u strahu od nemačkih podmornica neprekidno plovili u cik-cak liniji. "Bizmark" je zgodno iskoristio ovu okolnost i pod okriljem noći uspeo da izmakne goniteljima 25. maja pred zoru.

Borbeni moral nemačkih mornara bio je toga jutra na najvišem nivou. U euforičnoj atmosferi posada je kapetanu Litjensu poželela srećan rođendan preko brodskog razglasa. Čestitka je došla i od Litjensovog pretpostavljenog, admirala Redera, ali i od Hitlera lično. Ponet emocijama, Litjens je sakupio posadu i održao egzaltiran govor: "Vojnici ‘Bizmarka’! Vi ste već stekli veliku slavu. Potapanje bojnog broda Hood ima za nas ne samo ratni već i moralni značaj jer je Hood bio ponos Britanije. Neprijatelj će sada pokušati da okupi svoje snage i nametne nam odsudnu bitku. Pucaćemo sve dok se topovske cevi ne usijaju, sve dok i poslednje zrno ne ispalimo. Nemačka nacija je uz nas. Naš bojni poklič od sada je pobeda ili smrt!"

Vizuelni kontakt sa "Bizmarkom" Britanci su uspostavili tek sutradan uveče, sa lake krstarice Sheffield. Čim je položaj protivnika identifikovan, u strahu da im se neprijatelj ponovo izgubi u mraku, Britanci su rešili da upotrebe sve snage za odlučujući napad, koristeći i nosač torpednih aviona Arc Royal. Završni udarac počeo je 26. maja u 20:47 i "Bizmark" je ubrzo dva puta pogođen torpedima bačenim upravo sa aviona Arc Royala. Prvi pogodak naneo je zanemarljivu štetu, ali je drugi pogodio krmu i potpuno onesposobio kormilo. Šteta je bila toliko ozbiljna da je Litjens u 21:40 poslao telegram svojoj komandi: "Brod više ne može da manevriše. Borićemo se do poslednjeg daha ».

Tokom čitave noći britanski brodovi su u talasima napadali "Bizmarka". Mnogo plotuna ispaljeno je nasumice sa obe strane jer su atmosferski uslovi bili loši a more nemirno. Teško oštećen, "Bizmark" više nije mogao da izmakne svojim goniteljima čiji se broj stalno uvećavao, ali je i dalje pružao otpor odbijajući da istakne belu zastavu. Litjens je bio svestan da je pitanje sata kada će se najteži britanski brodovi uključiti u bitku i time prelomiti njen ishod. Sutradan 27. maja u 8:30 pristigao je i bojni brod "King George", brod od 44.400 tona, a pratili su ga "Rodney" (41.000 tona), "Norfolk" (13.400 tona), "Dorsetshire" (13.400 tona) i mnogo pratećih brodova. Bilo je jasno da je "Bizmark" u potpuno beznadežnoj situaciji, usamljen protiv dva bojna broda i dve teške krstarice.

U narednih sat vremena svi topovi "Bizmarka" bili su onesposobljeni artiljerijskim pogocima i brod je počeo da liči na glinenog goluba u koga se besomučno puca iz svih kalibara i sa svih strana. Izgleda da je u tim trenucima kapetan Lindeman izdao naređenje da se brod onesposobi i napusti, iako za to ne postoje nikakvi materijalni dokazi. Poslednji udarci već potpuno demoliranom "Bizmarku" zadati su sa malog rastojanja od par kilometara sa kojeg je bilo praktično nemoguće promašiti, bilo topovima bilo torpedima. Brod se nagnuo toliko da je voda preplavila palube, strukturna oštećenja bila su vidljiva iz velike daljine, mesta pogodaka ličila su na prave kasapnice, a mnogi mornari potražili su spas skakanjem u more. Za manje od sat vremena ka "Bizmarku" je ispaljeno oko 3.000 artiljerijskih projektila, od kojih je bar nekoliko stotina pogodilo cilj, naročito u poslednjoj fazi kada je brod ostao nepokretan i bez odbrane. Po količini pogodaka koje je "Bizmark" izdržao pre nego što je 27. maja u 10:39 otišao zauvek na dno, on nema takmaca u celokupnoj pomorskoj istoriji. Tek nešto manji britanski Hood potonuo je za tri minuta, dok se "Bizmark" opirao satima i na kraju potonuo sa borbenom zastavom koja je još prkosno lepršala na glavnoj katarki.

Udes "Bizmarka" preživelo je oko 800 mornara, dok su ostali odvučeni na morsko dno zajedno sa brodskim trupom. Britanci nisu želeli da rizikuju napad nemačkih podmornica dužim boravkom na mestu okršaja i na brzinu su pokupili samo manji broj ljudi iz vode. Od ukupno 2.200 mornara i oficira samo njih 115 ostalo je u životu. Prosečna starost posade iznosila je svega 20 godina.

Prema međunarodnim zakonima, olupina "Bizmarka" u internacionalnim vodama i dalje se nalazi u vlasništvu Nemačke i ima status vojničkog groblja koje se ne sme skrnaviti.

Pročitaj više...

Tko je bio stvarni markiz de Sade – 1814.

Na današnji dan umro je zloglasni Markiz de Sade, po kojem je nastala riječ sadizam. On je bio potomak stare francuske plemićke obitelji, koja je podrijetlo vukla još iz srednjeg vijeka. Takve su obitelji Francuzi nazivali “Noblesse d’épée” (plemstvo od mača) i bile su najcjenjenije od svih. Njihovi su članovi mogli po volji uzimati titule markiza ili grofa, bez obzira jesu li imali kraljevu dozvolu za to. Obitelj de Sade posjedovala je više dvoraca u Francuskoj, primjerice Château de Lacoste u prelijepom krajoliku Provanse i Château de Condé u sjevernoj francuskoj pokrajini Champagne.
Zanimljivo je da je markiz de Sade proveo otprilike 32 godine svog života po raznim umobolnicama i zatvorima. Bio je čak 10 godina u poznatoj Bastilji, iz koje je premješten neposredno prije nego je napadnuta u Francuskoj revoluciji. Za vrijeme revolucije jedno su ga vrijeme pustili na slobodu, pa čak i izabrali za zastupnika u Konventu (svojevrsnom francuskom parlamentu).
Markiz de Sade umro je na današnji dan u poznatoj umobolnici u Charentonu u neposrednoj blizini Pariza. Direktor te institucije bio je svećenik de Coulmier, vrlo blag i razuman čovjek, kojeg se smatra reformatorom odnosa prema psihičkim bolesnicima. Naime, prije njega običaj je bio vrlo rigorozno postupati s bolesnicima i podvrgavati ih kojekakvim šok-terapijama, poput uranjanja u hladnu vodu. Otac de Coulmier primjenjivao je humaniji pristup, a njegovi su pacijenti čak organizirali kazališne predstave. U filmu “Otrovno pero markiza de Sadea” iz 2000. godine oca de Coulmiera glumi Joaquin Phoenix.

Pročitaj više...

Priča o nastanku šaha

Pretpostavlja se da je šah postojao još pre 5.000 godina. Naziv vodi poreklo iz persijskog jezika, u kome reč šah znači kralj, a izraz šah – mat, kralj je bespomoćan . Ali, nije sigurno da su baš Persijanci izmislili ovu igru, jer u različitim epohama pronalazak „kraljice svih igara” je pripisivan raznim narodima: Grcima, Rimljanima, Vaviloncima, Jevrejima, Egipćanima, Persijancima, Hindusima, Arabljanima... Danas se smatra da je ova igra ipak nastala u Indiji i da su je izmislili budisti, odakle je preneta u Persiju, Arabiju, a potom i u Evropu.

U zemlji Krišne i Višnua šah se igrao drugačije nego danas, ali je suština bila ista: postojale su različite figure sa različitim moćima, a pobeda je zavisila od sudbine jedne – kralja. Kralj se kretao isto kao i danas, baš kao i kraljica (zvala sa savetnik); lovac (slon kod njih) se kretao levo, desno, gore i dole, ali uvek samo dva polja i mogao je da preskače figuru koja mu stoji na putu; konj (konj i kod njih; na Zapadu kažu vitez) se kretao isto kao danas, baš kao i top (kod njih dvokolica). Pešaci su se kretali po jedno polje i to dijagonalno.

Iz Indije šah je stigao u Persiju i postao nezaobilazni deo obrazovanja tamošnjeg plemstva. Tokom vladavine Sasanida oko 600. godine ime mu je bilo “čatrang“, ali se nakon što su Arapi pokorili Iransku visoravan počeo nazivati “šatranj”. U ovo vreme pravila su počela da se menjaju; igrači su počeli da govore “šah” kada napadaju protivničkog kralja i “šah mat” kada je kralj napadnut tako da ne može da se pomeri i izbegne napad. Persijanci su osmišljavanje pravila šaha pridavali Ardaširu I, osnivaču carstva, a postoji i sačuvana knjiga o šahu na persijskom jeziku :“Matikan-i-čatrang”. U 11. veku čuveni iranski pesnik Ferdosi u svojoj “Knjizi kraljeva” (Šahnama) zapisao je da jednom prilikom u Persiju stigao indijski radža koji je voleo da oživljava drevne bitke na šahovskoj tabli:

“Jednoga dana poslanik kralja Hindusa došao je na persijski dvor šaha Hozroja I i nakon razmene ljubaznosti, predstavio bogate poklone svog vladara a među njima i izvrsnu tablu sa vrhunski graviranim figurama od abonosa i slonovače. Tada je postavio izazov: ‘O veliki kralju, sakupi svoje mudrace i dopusti im da reše misteriju ove igre. Ako uspeju, moj gospodar kralj Hindusa platiće ti danak, ali ako ne budu uspeli onda će to biti dokaz da su Persijanci slabije pameti i mi ćemo zahtevati isplatu danka’. Dvoranima je prikazana tabla i nakon jednog dana i jedne noći dubokih misli, jedan od njih, Božorgmer, rešio je misteriju i bio bogato nagrađen”.

“Šahnama” pruža i priču o poreklu šaha kroz storiju o Talandu i Gavu, polubraći koja su se borila za indijski tron. Oni su se sukobili u bici a Taland je umro na slonu ne zadobivši rane. Verujući da je Gav ubio Talanda, njihova je majka postala neutešna; Gav ju je ubeđivao da njegov polubrat nije stradao ni od njegove ni od ruku njegovih ljudi, ali majka nije shvatala kako je to moguće. Zato su mudraci sa dvora izmislili igru šaha, figure i njihovo kretanje, da bi majci prikazali kako je tekla bitka i kako je Taland umro od umora okružen neprijateljima. Ovaj ep takođe koristi i izraz “šah mat” kako bi opisao sudbinu Talandovu.

Dakle, arabljanski osvajači su pokorili Persiju, preuzeli šah i prošili ga po celom svom svetu, tako da je u 10. veku odigrana i prva zvanično zabeležena partija, između jednog bagdadskog istoričara i njegovog učenika.

U hrišćanski svet je iz islamskog šah stigao putem tri različite rute: u Rusiju je stigao u 9. veku direktno sa Bliskog istoka i prozvan je “šahmati”; u Zapadnu Evropu je oko 1000. godine došao preko Mavara koji su vekovima vladali velikim delovima Iberijskog poluostrva, te je opisan u 13. veku u čuvenoj hronici “Libro de los juegos” (“Knjiga igara), zajedno sa tavlom odnosno bekgemonom i kockama; treća ruta je bila Vizantija, u to vreme civilizacijski i kulturni pojam za ostatak hrišćanskog sveta, u koju je verovatno došao direktno iz Persije i gde se zvao “zatrikion“.

Ipak, presudnu ulogu u razvijanju šaha odigrala je Zapadna Evropa. Do kraja 15. veka šah je uspeo da preživi čitav niz crkvenih zabrana i da poprimi oblik kakav danas poznajemo. Uprkos zabranama šah je imao društvenu vrednost i smatran je za prestižnu razonodu plemstva i elite, a to je jasno po skupocenim i umetničkim šahovskim tablama srednjeg veka. Između 12. i 15. veka bio je najpopularniji, a tada je i mnogo dela o njemu napisano. Tokom 13. veka šah se igrao i u novac i to u tolikoj meri da je i francuski kralj Luj IX zabranio kockanje 1254. godine, ali se to pokazalo kao nemoguće sprovesti u delo, pa se sa zabranjenim šahovskim turnirima nastavilo nesmetano, čak i na dvorovima.

Tokom ovog razdoblja su se ponovo pojavile i rezbarene figure, koje su zamrle sa islamskim osvajanjem Persije, pošto islam zabranjuje prikazivanje ljudi i životinja (otud arabeska kao umetnička forma). Zanimljivo je dodati i to da, premda se danas figure dele na bele i crne, često su u Evropi u to vreme bile crvene i crne.

Partije su bile duge i spore: mnoge su trajale i po nekoliko dana, ali su oko 1300. godine neka pravila počela da se menjaju zbog čega se i igra donekle ubrzala. Najpoznatiji primer je mogućnost da pešak pređe dva koraka u prvom potezu umesto jednog. Uvedena je i mogućnost da kralj preskoči jedno mesto kako bi ga što pre smestili bezbedno u ćošak, što je kasnije dovelo do rokade. Sve do poslednje četvrtine 15. veka kraljica i lovac su bili prilično slabi; tada je verovatno u Portugaliji uvedena njihova današnja sposobnost kretanja. Ovo je znatno ubrzalo partiju, povećalo važnost njenog otvaranja i dovelo do onoga što je šah danas, u smislu pravila koja u njemu važe. Tada su na Zapadu počela i da se pišu dela o tome kako treba igrati šah, a najstarija knjiga se zove “Ponavljanje o ljubavi i umetnosti igranja šaha”, koju je napisao španski klerik Luis Ramirez de Lusena, a izdao u Salamanki 1497. godine.

Narednih vekova su centri igranja šaha postale kafane u velikim evropskim gradovima. Mnogi šahovski klubovi su osnovani u 19. veku, a pojavili su se i specijalizovani žurnali. Nastali su i mečevi putem korespodencije, kao što je bio čuveni meč između Londonskog šahovskog kluba i Edinburškog šahovskog kluba 1824. godine. Šahovski problemi su postali nezaobilazni deo novina.

Ovo je bio vek i kada su počeli da se organizuju moderni šahovski turniri, a njihova organizacija se razvijala brzo. Prvi moderni turnir je organizovan u Londonu 1851. godine, a na njemu je pobedio Nemac Adolf Andersen.

Pročitaj više...

Poglavica Sijetl američkom predsedniku

Sijetl (Chief Seattle, 1786 - 1866) bio je vođa Sukvamiša i Duvamiša, indijanskih plemena koja su živela na prostoru današnje američke države Vašington. Po njemu je dobio ime grad Sijetl. Poznat je po svom govoru američkom predsedniku Frenklinu Pirsu (Franklin Pierc), kao odgovor na ponudu da belci kupe indijansku zemlju. Pismo indijanskog poglavice Seattlea se ubraja medu najlepše i najdublje misli koje su ikada izrečene o čovekovoj prirodi, pa je ušlo u duše i srca svih ljubitelja prirode. Indijanskom poglavici Seattle posvećen je Svetski dan zaštite životne sredine, 5. juna.

 

Poruka je nastala 1854 godine kada je američki predsednik ponudio indijanskim plemenima na istoku Amerike da otkupi zemlju na kojoj su živeli. Veći deo indijanske zemlje je već bio uzurpiran od strane belih doseljenika i ovog puta američki predsednik je za oko 8,100 km2 zemlje ponudio 150.000 dolara.

Poglavica Sijetl je tada odgovorio:

“Kada Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju – on previše traži od nas. Kako može da se kupi nebo i toplina zemlje? Ta ideja nam je sasvim strana. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Pa, kako ih vi onda možete kupiti? Svaki je delić ove zemlje svet mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaki pramen izmaglice u tami šume, su sveti u mislima i u životu moga naroda. Sokovi u drveću prožeti su sećanjima na crvenog čoveka. Kada mrtvi beli ljudi odu u šetnju među zvezde zaboravljaju zemlju koja im je dala život. Naši mrtvi nikad ne zaboravljaju svoju predivnu zemlju, jer ona je majka crvenog čoveka.
Deo smo zemlje i ona je deo nas! Mirisne trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao – braća su nam.
Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo mustangovo telo i čovek – sve pripada istoj porodici. Kada veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da od nas želi da kupi našu zemlju – previše od nas traži. Veliki poglavica poručuje da će nam naći mesto na kojem ćemo lepo živeti. On će nam biti otac – mi njemu deca.

Razmotrićemo tu ponudu da kupite našu zemlju. Ali, to neće biti lako. Ova zemlja nam je sveta. Ova blistava voda što teče rekama i brzacima nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate znati da je ova voda sveta, morate reći svojoj deci da je sveta. Da svaki odraz u bistrom jezeru kazuje događaje i uspomene iz života moga naroda. Žubor vode – glas je oca moga oca. Reke su naša braća – utoljuju nam žeđ. Reke nose naše kanue. Hrane nam decu. Prodamo li vam ovu zemlju, morate se setiti i učiti svoju decu da su reke naša, a i vaša braća. Zato rekama morate pružiti dobrotu kakvu biste pružili svome bratu.

Znamo da nas beli čovek ne razume. Njemu je jedan deo zemlje isti kao i bilo koji drugi. On je stranac što dođe noću i oduzme zemlji sve što mu treba: zemlja mu nije brat već – neprijatelj. Kada je pokori on kreće dalje. Ostavlja za sobom grobove svojih otaca i ne mari zbog toga. Oduzima zemlju svojoj deci i nije ga briga. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu decu rodi – ostaju zaboravljeni. Prema Majci – Zemlji i prema Bratu – Nebu odnosi se kao prema stvarima što mogu da se kupe, opljačkaju, prodaju poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova će pohlepa uništiti zemlju i za sobom ostaviti pustoš.

Ne znam! Naš se način života razlikuje od vašeg. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči. To je možda zato što je crveni čovek divlji i ne razume stvari. U gradovima belog čoveka nema mirnog čoveka, nema mirnog kutka. Nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje lista u proleće ili drhtaj krila mušice. Možda zato što sam divlji – jednostavno ne shvatam. Buka mi vređa uši. Šta vredi život ako čovek ne može čuti krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem mnogo…

Indijanac voli zvuk vetra kada se poigrava površinom močvara. I miris povetarca osvežen popodnevnom kišom ili borovinom.
Najveće blago crvenog čoveka je vazduh. Sve živo deli isti dah – životinja, drvo i čovek. Svima je taj dah potreban. Beli čovek kao da ne opaža taj dah koji udiše. Poput nekog ko je dugo na samrti, ne oseća smrad. Prodamo li vam zemlju morate da se setite da vam je vazduh dragocen, da vazduh deli svoj dah sa svim životom koji održava. Vetar što je mome dedi dao prvi dah – prihvatiće i njegov poslednji izdah. Ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju. Kao mesto na kojem će i beli čovek moći da udahne vetar zaslađen mirisom poljskog cveća. Razmotrićemo vašu ponudu da kupite zemlju.

Odlučimo li da pristanemo, zahtevaćemo da ispunite ovaj uslov: beli čovek moraće da se ponaša prema životinjama ovog kraja kao prema svojoj braći! Divlji sam i ne razumem drugačiji život. Video sam po prerijama hiljade bizona koje je beli čovek ubio, pucajući iz jurećeg “vatrenog konja”. Divlji sam i ne razumem kako „gvozdeni konj iz kojeg suklja dim“ može biti važniji od živog bizona. Šta je čovek bez životinje?! Kad bi životinje nestale, čovek bi umro od velike usamljenosti duha. Šta god zadesi životinje, ubrzo snađe i čoveka. Sve je u svetu povezano.

Moraćete učiti svoju decu da im je pod nogama pepeo naših dedova. Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja bogata životom naših predaka. Moraćete da učite vašu decu, isto kao što i mi učimo našu – da nam je zemlja majka. Šta snađe zemlju – snađe i njenu decu. Pljuje li čovek na zemlju – pljuje na sebe samoga. Zemlja ne pripada čoveku – čovek pripada zemlji. To dobro znamo. Sve je u međusobnoj vezi, kao što je porodica krvlju sjedinjena. Sve je povezano.

Nije čovek tvorac razboja života, već je samo vlakno u njemu. Što učini sa razbojem – čini sa sobom. Čak ni beli čovek čiji Bog istupi i govori s njime kao prijatelj sa prijateljem, neće izbeći zajedničku sudbinu. Možda smo ipak braća. Videćemo!

Jedno znam sigurno, a to je da će beli čovek jednom morati da shvati: naš Bog je isti Bog. Možete misliti da njega možete posedovati, kao što se spremate da uzmete celu našu zemlju. Ali, nećete! On je Bog ljudi i njegova je milost jednaka i za crvenog i za belog čoveka. Ova je zemlja njemu sve. Oskrnavite li je, isto je kao kad prezrete njegovog stvoritelja. Belog će čoveka nestati, možda i pre ostalih plemena. Prljate sami svoj ležaj i jedne noći udavićete se u sopstvenom izmetu. U svom nastojanju gorećete u ognju Boga koji vas je doveo ovamo i s’ nekom neobjašnjivom namerom dao vam vlast nad ovom zemljom i crvenim čovekom. Takva sudbina se nama čini bednom.

Ne razumem zašto se ubija bizon? Zašto se krote divlji konji? Zašto je u dubini šume toliko ljudskog smrada? Zašto je pogled na zelene bregove pocepan žicama što govore? Gde su jeleni?
Nema ih više. Gde je orao? Odleteo. Pravom životu je došao kraj. Počinje borba za opstanak”.

Pročitaj više...

Proročanstva o padu Carigrada

Nakon pada Carigrada mnogi su ovaj događaj pokušali da tumače kao ispunjenje davno zapisanog proročanstva koje je samim tim bilo neizbežno, ali i kao božju kaznu za koju su sami njegovi stanovnici bili krivi. U prilog ovim pričama išlo je i nekoliko događaja koji su se odigrali tokom trajanja opsade.

Prvi vaseljenski patrijarh pod Osmanlijama, Genadije Sholarije, zabeležio je 1459. godine nekoliko starih proročanstava i čudnih koincidencija. Jedno od tih proročanstava je vezano za podudaranje imena osnivača i poslednjeg vladara samog Carigrada. Grad je osnovao Konstantin Veliki (306--337), a proročanstvo je govorilo da će grad pasti kada njime bude vladao Konstantin čija se majka bude zvala Jelena.

Poslednji vizantijski car je bio Konstantin XI, a njegova majka je bila princeza Jelena Dragaš, a između njih dvojice majka nijednog drugog cara Konstantina se nije zvala Jelena. Doduše, prilikom prvog osvajanja Carigrada koji su izvršili krstaši 1204. godine, car koji je tada vladao (I izgubio grad) takođe se zvao Konstantin (Laskaris), međutim, treba imati u vidu da je on bio proglašen za cara u poslednjim trenucima završne bitke i nije bio zvanično ovenčan na ceremoniji, tako da ne odgovara u potpunosti opisu cara iz proročanstva. Sa druge strane i sam Konstantin Dragaš bio je samo u Mistri proglašen za cara i nikada nije zvanično ovenčan.

Genadije je takođe primetio i da su se prvi i poslednji patrijarh u (slobodnom) Carigradu zvali isto -- prvi je bio Mitrofan I, a poslednji Mitrofan II, kao i da između njih nije bilo patrijarha sa tim imenom. Treba imati u vidu da je poslednji zvanični vaseljenski patrijarh pre pada bio Grigorije III, ali njega Genadije kao unionistu nije priznavao i za njega on nikada nije bio pravoslavni patrijarh, a sam Grigorije je u vreme pada Carigrada već nekoliko godina živeo u Vatikanu.

Pored toga, Genadije je ukazao na simboliku datuma u istoriji Carigrada - svi bitni događaji vezani za grad desili su se u maju. Carigrad je osnovan 11, izgrađen 3, a pao 29. maja. Genadije je takođe u svojim spisima skrenuo pažnju i na činjenicu da je prema vizantijskom računanju vremena smak sveta trebalo da se dogodi 1492. godine, što je po njegovom tumačenju vrlo blisko samoj 1453. godini, pa je i sam pad Carigrada predstavljao neku vrstu uvoda u sam smak sveta. Interesantno je da se upravo te godine, 1492, kada je Genadije predvideo smak sveta, desio drugi potupno suprotan događaj koji je proširio horizonte znanja o do tada poznatom svetu koji je sve više jačao - Kristifor Kolumbo je otkrio američki kontinent.

Poslednje proročanstvo na koje je Genadije ukazao bilo je ono da će se kraj Carstva približiti kada njime budu vladali car i patrijarh čija imena počinju na Jo. Za vladavine Jovana VIII (1425--1448) i patrijarha Josifa u Firenci sklopljen je savez sa Vatikanom.

Deo grčkih pisaca je pokušao da pad Carigrada predstavi kao božiju kaznu zbog grehova, kako Konstantinovih i njegovih carskih prethodnika, tako i stanovništva koje im se nije odlučnije suprotstavilo u njihovoj izdaji pravoslavlja i prihvatanju firentinske unije sa rimokatoličkom crkvom odnosno zbog izdaje prave i istinske vere i nebeskog života zarad jeftinih materijalnih koristi koje je u obliku vojne pomoći trebala da donese Firentinska unija. Konstantinu se pored toga pripisuju kao gresi i nepotrebno rušenje Klarence kao i obnova zaštitnog bedema na korintskom zemljouzu koji je štitio jedini kopneni prilaz Peloponezu, Heksamileona, uz
težak kuluk lokalnog stanovništva, koji ne samo da nije služio svrsi, nego je samo isprovocirao Osmanlije da napadnu, sravne ga sa zemljom i porobe celi severni Peloponez 1446. godine.

Pred početak opsade sa pojavom otomanske vojske grad i njegovu okolinu su potresla dva manja zemljotresa i nekoliko provala oblakašto je tumačeno kao rđav znak. Tokom same opsade 24. maja desilo se pomračenje Meseca koje je tokom tri sata obavilo grad u potpuni mrak, što su neki opsađeni, poput kneza Igora, protumačili kao loš znak. Mnoge je to podsetilo na neko drevno proročanstvo da će Carigrad pasti kada Mesec nestane. Da bi podigao moral stanovništva, Konstantin je naredio da kroz grad prođe procesija sa čudotvornom ikonom Bogorodice, zaštitnice grada, i čijoj su pojavi i Vizantinci i Osmanlije pripisivali uspešnu odbranu Carigrada 1422. godine. Međutim tokom procesije ikona je iznenada ispala iz rama u kom je nošena i gotovo istovremeno su na nebu odjeknuli gromovi, a na Carigrad se sručilo strahovito nevreme praćeno pljuskom i gradom. Sva ova dešavanja dodatno su smanjila ionako poljuljani moral opsađenih.

Poslednji omen odigrao se narednog jutra kada se grad probudio u gustoj magli koja se nije podigla celog dana. Predveče magla se napokon podigla, ali je grad obasjala misteriozna crvenkasta svetlost koja se lagano pela po kupoli crkve Božanske mudrosti ka velikom pozlaćenom krstu na njenom vrhu, što je bilo protumačeno da će se hrišćanstvo(krst) udaviti u krvi(crvena svetlost), a ova čudna optička pojava je uočena i u osmanlijskom logoru.
Istog dana su stražari na bedemima uočili velika svetla u daljini, daleko iza otomanskog logora, što su neki protumačili kao vatre hrišćanske vojske koju Hunjadi vodi u pomoć opsađenom gradu. Nikakva vojska se nije pojavila, niti je stizala, a poreklo čudne svetlosti nikada nije razjašnjeno.

Svega nekoliko dana posle svih ovih dešavanja došlo je do završnog napada na Carigrad i njegovog konačnog pada.

Pročitaj više...

Jezik ljudi kamenog doba

Jezik ljudi kamenog doba, koji se učio gotovo instinktivno i veoma lako, „rođen“ je na prostoru današnje Azije i širio se dalje Evropom, Afrikom... neprekidno evoluirajući.

Ne zna se ko je prvi izgovorio reč na tom jeziku, za koji još ne postoji ni odgovarajuće ime. Arheolozi ga nazivaju protoindoevropskim, odnosno IE.
Novinar i pisac Kristofer Stivens objavio je nedavno knjigu “Written In Stone” koja opisuje koliko snažan uticaj imaju ljudski koreni.

Ovo su najinteresantnija opažanja iz te knjige:

Dah života
Jedan od osnovnih zvukova jezika kamenog doba je “an”. To znači disati i imitacija je samog zvuka koji se proizvodi udisanjem vazduha.

Zanimljivo je da je engleski jezik sačuvao mnogo elemenata tog drevnog jezika. Tako reč “man” (čovek) u sebi sadrži dva koncepta stara koliko i vreme - “m”, zvuk koji opisuje “Ja”, govornika, kao i zvuk “an”. “Man” je tako “ja koji dišem i živim”.

Svetlost
Neolitski poljoprivrednici imali su mnogo reči za svetlost: bila je to reč “bal”, bleštavilo sunca i “lu”, svetlost punog meseca. Takođe, “diu” je bila dnevna svetlost.
Drevni ljudi obožavali su sunce, pa je “diu” u začetku mnogih važnih reči na mnogim jezicima, između ostalih i na latinskom.

Srce
Praistorijski čovek razumeo je da srce udara ritam života. “Kr”, zvuk koji proizvodi zategnuta žica, poslužio je kao inspiracija za “kard”, naziv za srce.
Ostatak unutrašnjih organa je “karn”.

Smrt
Praistorijski ljudi su ozbiljno doživljavali smrt. Neke drevne pogrebne ceremonije mogu da se rekonstruišu zahvaljujući starim rečima i njihovom modernom značenju. “Mor” je IE koren reči “žaljenje”, ali i “kukanje”, pa se nalazi čak i u osnovi latinske reči “mors”, što znači smrt.

Mama i tata
“Mama”, uvek i svuda, znači “majka”, od zvuka “ma” koji podseća na dečji plač. Mnoge reči u modernim jezicima vezane za rođenje nose upravo ovaj zvuk.
IE reči su se širile celim svetom. Tako se zvuk “pa” koji označava oca, može naći u jezicima od mandarinskog i arapskog do vijetnamskog i velškog.
Ljudi neolita u “pa” su videli zaštitnika i hranitelja. Tako je taj zvuk u korenu reči “patrijarh”. Taj zvuk je i u “patriotizmu” i “palati”.

Prošlo je 250 godina od kako su naučnici prvi put pretpostavili postojanje jezika kamenog doba, kao osnove modernih jezika. Na njihovom čelu bio je Avgust Šlaher, Nemac iz 19. veka koji je smatrao da su jezici živi organizmi koji se rađaju, razvijaju i umiru.

Pročitaj više...

Budućnost Koloseuma

Rimski amfiteatar, koji je podignut 80. godine, nekada davno je imao drveni pod prekriven peskom koji je zaklanjao brojne prolaze i tunele kojima su gladijatori ulazili i izlazili iz arene, a koji je sklonjen tokom iskopavanja krajem 19. veka. Nedavni predlog arheologa Danielea Manakorde da se pod ponovo postavi, nije naišao na oduševljenje svih.

Namera je da se arena koristi za kulturna dešavanja i koncerte, pa čak i za oživljavanje gladijatorskih spektakala. Prostor ispod arene, prvobitno ispunjen kompleksnim liftovima i dizalicama, pomoću kojih su podizani i spuštani rekviziti, scenografija i kavezi sa životinjama, mogao bi da bude pretvoren u muzej.

"To je izvodljivo. Ne bi trebalo da bude većih problema, mada će biti potrebno obaviti iscrpna istraživanja, jer treba rešiti kompleksna pitanje", izjavio je Adriano la Ređina, bivši nadzornik rimskih arheoloških iskopina.

Salvatore Setis, profesor klasične arheologije i bivši direktor italijanskog Saveta za kulturno nasleđe, smatra da Italija ne bi smela da se upušta u takav projekat. "Živimo u dramatičnom trenutku za naše kulturno nasleđe. U takvoj situaciji ne verujem da je vraćanje poda Koloseumu od prioritetnog značaja", istakao je on.

Koloseum je najveći amfiteatar koji je sagrađen u doba Rimskog carstva. Visok je 48,5 metara i jedna je od glavnih turističkih atrakcija Rima.

Pročitaj više...

Ko su templari?

Vitezovi templari bili su jedan od prvih i najpoznatijih evropskih hrišćanskih vojnih redova čija je misija, barem prividno, bila braniti i širiti svoja religijska uverenja. Templarski red započeo je 1118. godine, oko dva desetleća nakon što su evropski krstaši osvojili Jerusalim i masakrirali njegove muslimanske stanovnike. Francuski vitez Hugues de Payens i osam njegovih kolega ponudili su svoje usluge hrišćanskom kralju Baldwinu II. i dali zavjt da će braniti grad od svih neprijatelja. Baldwin im je za sedište na korištenje dao džamiju Al Aqsa na planini Temple Mount, gde je kralj Solomon originalno sagradio Jerusalimski hram. Zbog toga su vitezovi sebe nazivali Pauperes commilitones Christi Templique Solomonici - latinski za "Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama", naziv koji se s vremenom skratio u Red Hrama ili templari.

Tokom naredna dva veka, templari su izrasli u jednu od najmoćnijih organizacija u srednjovekovnom svetu. Njihovi ratnici, koji su preko svojih oklopa nosili prepoznatljive bele plaštove ukrašene crvenim krstom, dobili su reputaciju zbog svoje borbe, snage, discipline i ustrajnosti. Red vitezova zaklinjao se na potpunu i neupitnu poslušnost svojim vođama. Borili su se žestoko, u skladu s redom i pravilima Reda. Vojniku koji bi bio osuđen za kukavištvo oduzimali bi plašt i bio je prisiljen jesti na podu godinu dana kao pas. (Red je imao i politiku da ne plaća otkupnine za članove zarobljene u bici.) Prema izdanju Katoličke enciklopedije iz 1911. godine, oko 20.000 vojnika templara dalo je svoj život u borbi protiv muslimanskih snaga za vreme postojanja Reda.


S vremenom, templari su postali deo političke i ekonomske moći. Razne pape nagrađivali su templare izdavanjem naloga kojim su bili izuzeti od svih poreza, čak i uobičajene desetine za potporu Crkvi. Red je postupno delom Evrope stekao brojne članove ne-ratnike, koji su iskoristili svoja rastuća bogatstva za kupnju zemljišta, zgrada i stvaranje finansijskog carstva koje je funkcionisalo kao jedan od prvih evropskih bankarskih sustava. Oni su čak i postupno preuzeli kontrolu nad vladom u Jerusalimu.

Nakon što su muslimani ponovno povratili kontrolu nad Jerusalimom, sredinom 13. veka, bogatstvo templara počelo je nestajati. Njihov neuspeh da zadrže Svetu zemlju i glasine o njihovim tajnim obredima naštetile su nekad besprekornom ugledu koji su uživali. U ranom 14. veku francuski kralj Filip IV., koji je posudio bogatstvo od templara, odlučio je izbeći vraćanje svoga duga tako da uništi red. Filip je uspešno prisilio papu Klementa V., Francuza kojeg Katolička enciklopedija opisuje kao "osobu slaba karaktera i koju je jednostavno zavarati", da progoni templare uz lažne optužbe za jerezu i svetogrđe, kao što je pljuvanje po krstu. Godine 1307. francuski kralj izdao je tajni nalog za sve članove Reda u svojoj zemlji, da svi budu uhvaćeni na isti dan. Mnoge su mučili i ubijali. Klement službeno raspušta templare 1312. godine. Sledeće godine meštar templara, James de Molay, u dramatičnom javnom događaju ispred Notre Dama u Parizu gde je trebao biti obešen, odbijao je dati priznanje. Filip je zatim naredio da ga odvedu na Isle de la Cite, gdje su ga spalili na lomači. Ostavština templara preživela je i u vekovima koji slede, poglavlja su se tiho reformisala u raznim evropskim zemljama i u SAD-u. Organizacija je prerasla iz vojne sile u bratstvo i filantropski red. Danas su vitezovi templari na UN-ovu službenom popisu nevladinih organizacija.


                                                                    Čudni rituali u SPC

Pročitaj više...

“Svastika” – od znaka “blagostanja” do simbola nacizma

Zapadni svet "svastiku" smatra sinonimom za nacizam i Hitlera. Ali, ukoliko prelistamo istoriju nekoliko hiljada godina unazad, videćemo da je ovaj simbol značio dobru sreću u skoro svim kulturama naroda širom planete. "Svastika" potiče iz Indije; prvi tragovi pojavljuju se na sanskritu i znače "blagostanje".

Zapadnjaci koji su među prvima krenuli na putešestvije ovim egzotičnim krajevima sveta bili su inspirisani pozitivnim i istorijskim značenjem ovog simbola, te su počeli da ga koriste u svojim državama, čime je "svastika" po prvi put upoznala zapadni svet, a i on nju. Stiven Heler, pisac knjige "Svastika: Simbol izvan iskupljenja", objašnjava entuzijastično usvajanje "svastike" od strane Zapada, u smislu arhitekture, reklame i dizajna.
"Koka Kola ju je koristila, Karlsberg takođe i to na flašama piva. Američki devojački klub je čak svoj časopis nazvao "Swastika." čak su, kao nagradu, svim mladim čitateljkama slale bedževe sa ovim simbolom", kaže Heler.

Benignost ovog simbola polako prestaje početkom tridesetih godina prošlog veka, podudarajući se sa naglim uspehom nacističkih ideja u Nemačkoj.
Nacisti su počeli da koriste ovaj znak zahvaljujući studentima, koji su, prevodeći stare indijske spise, primetili veliku sličnost između svog i indijskog jezika. Zaključili su da Nemci imaju pretke, među kojima se, prema njihovom uverenju, isticala rasa belih bogova-ratnika: arijevaca.
Ovu ideju prigrlile su antisemitske grupacije koje su prisvojile "svastiku" kao arijevski simbol, potpirujući time ideju o antičkom poreklu i nadmoći germanske rase.

Ironija u svemu je ta što je "svastika" evropskiji simbol nego što iko može zamisliti. Ona praistorijsko poreklo vuče iz Indije, to je jasno, ali korišćena je i kod starih Grka, Kelta, anglosaksonskih naroda, a najstarija primena pronađena je na našem prostoru, Balkanu. "Svastike" su se pojavile u vinčanskoj kulturi pre čak sedam hiljada godina.
Kada su nacisti okupirali Ukrajinu i u njihovom Nacionalnom muzeju u Kijevu pronašli praistorijske artefakte u obliku kukastog krsta, njihovo ubeđenje o poreklu arijevske rase više niko nije mogao da opovrgne. Odmah su ih odneli u Nemačku, kao poklon Adolfu Hitleru. Posle rata, Ukrajina je uspela da povrati ovo istorijsko blago u vitrine muuzeja. Ipak, i Ukrajince kukasti krst podseća na teror, naročito zbog onoga što se dogodilo u Kijevu 1941. godine, kada se dogodilo jedno od najvećih masovnih ubistava u jednom danu. Nemci su tada pogubili čak 34.000 Jevreja, kojima je poslednja slika pred očima bila upravo zastava sa kukastim krstom.

Ipak, u Skandinaviji imaju malo drugačije mišljenje. Piter Medsen, vlasnik salona za tetoviranje u Kopenhagenu, kaže da veliki broj njegovih mušterija bira upravo ovaj simbol i to ne iz nacističkih pobuda, već zbog njegovog multikulturalnog značenja, a naročito zbog korišćenja u nordijskoj mitologiji.

"Svastika" je simbol ljubavi koji je Hitler zloupotrebio. Ne pokušavamo da opravdamo zločine počinjene pod zastavom kukastog krsta. To bi bilo licemerno i nemoguće. Niti želimo da se holokaust zaboravi. Samo hoćemo da ljudi znaju da "svastika" dolazi u mnogim oblicima i značenjima, od kojih svaki, sem Hitlerovog, nosi poruku mira i ljubavi. Takođe pokazujemo desničarima i fašistima da ovo nije njihov simbol i da treba da ga se okanu. Želimo da ga povratimo i istrgnemo iz fašističkog zagrljaja", kaže Madsen.

U knjizi Stivena Helera prikazane su mnoge fotografije, od američkih aviona, američkih proizvoda sa ovim simbolom, do antičkih fotografija iz Indije, odakle je "svastika" i krenula u svoje višemilenijumsko putešestvije, od simbola sreće, ljubavi i dobrostanja do onog koji označava nacizam i genocid.

Pročitaj više...