Nakon pada Carigrada mnogi su ovaj događaj pokušali da tumače kao ispunjenje davno zapisanog proročanstva koje je samim tim bilo neizbežno, ali i kao božju kaznu za koju su sami njegovi stanovnici bili krivi. U prilog ovim pričama išlo je i nekoliko događaja koji su se odigrali tokom trajanja opsade.
Prvi vaseljenski patrijarh pod Osmanlijama, Genadije Sholarije, zabeležio je 1459. godine nekoliko starih proročanstava i čudnih koincidencija. Jedno od tih proročanstava je vezano za podudaranje imena osnivača i poslednjeg vladara samog Carigrada. Grad je osnovao Konstantin Veliki (306--337), a proročanstvo je govorilo da će grad pasti kada njime bude vladao Konstantin čija se majka bude zvala Jelena.
Poslednji vizantijski car je bio Konstantin XI, a njegova majka je bila princeza Jelena Dragaš, a između njih dvojice majka nijednog drugog cara Konstantina se nije zvala Jelena. Doduše, prilikom prvog osvajanja Carigrada koji su izvršili krstaši 1204. godine, car koji je tada vladao (I izgubio grad) takođe se zvao Konstantin (Laskaris), međutim, treba imati u vidu da je on bio proglašen za cara u poslednjim trenucima završne bitke i nije bio zvanično ovenčan na ceremoniji, tako da ne odgovara u potpunosti opisu cara iz proročanstva. Sa druge strane i sam Konstantin Dragaš bio je samo u Mistri proglašen za cara i nikada nije zvanično ovenčan.
Genadije je takođe primetio i da su se prvi i poslednji patrijarh u (slobodnom) Carigradu zvali isto -- prvi je bio Mitrofan I, a poslednji Mitrofan II, kao i da između njih nije bilo patrijarha sa tim imenom. Treba imati u vidu da je poslednji zvanični vaseljenski patrijarh pre pada bio Grigorije III, ali njega Genadije kao unionistu nije priznavao i za njega on nikada nije bio pravoslavni patrijarh, a sam Grigorije je u vreme pada Carigrada već nekoliko godina živeo u Vatikanu.
Pored toga, Genadije je ukazao na simboliku datuma u istoriji Carigrada - svi bitni događaji vezani za grad desili su se u maju. Carigrad je osnovan 11, izgrađen 3, a pao 29. maja. Genadije je takođe u svojim spisima skrenuo pažnju i na činjenicu da je prema vizantijskom računanju vremena smak sveta trebalo da se dogodi 1492. godine, što je po njegovom tumačenju vrlo blisko samoj 1453. godini, pa je i sam pad Carigrada predstavljao neku vrstu uvoda u sam smak sveta. Interesantno je da se upravo te godine, 1492, kada je Genadije predvideo smak sveta, desio drugi potupno suprotan događaj koji je proširio horizonte znanja o do tada poznatom svetu koji je sve više jačao - Kristifor Kolumbo je otkrio američki kontinent.
Poslednje proročanstvo na koje je Genadije ukazao bilo je ono da će se kraj Carstva približiti kada njime budu vladali car i patrijarh čija imena počinju na Jo. Za vladavine Jovana VIII (1425--1448) i patrijarha Josifa u Firenci sklopljen je savez sa Vatikanom.
Deo grčkih pisaca je pokušao da pad Carigrada predstavi kao božiju kaznu zbog grehova, kako Konstantinovih i njegovih carskih prethodnika, tako i stanovništva koje im se nije odlučnije suprotstavilo u njihovoj izdaji pravoslavlja i prihvatanju firentinske unije sa rimokatoličkom crkvom odnosno zbog izdaje prave i istinske vere i nebeskog života zarad jeftinih materijalnih koristi koje je u obliku vojne pomoći trebala da donese Firentinska unija. Konstantinu se pored toga pripisuju kao gresi i nepotrebno rušenje Klarence kao i obnova zaštitnog bedema na korintskom zemljouzu koji je štitio jedini kopneni prilaz Peloponezu, Heksamileona, uz
težak kuluk lokalnog stanovništva, koji ne samo da nije služio svrsi, nego je samo isprovocirao Osmanlije da napadnu, sravne ga sa zemljom i porobe celi severni Peloponez 1446. godine.
Pred početak opsade sa pojavom otomanske vojske grad i njegovu okolinu su potresla dva manja zemljotresa i nekoliko provala oblakašto je tumačeno kao rđav znak. Tokom same opsade 24. maja desilo se pomračenje Meseca koje je tokom tri sata obavilo grad u potpuni mrak, što su neki opsađeni, poput kneza Igora, protumačili kao loš znak. Mnoge je to podsetilo na neko drevno proročanstvo da će Carigrad pasti kada Mesec nestane. Da bi podigao moral stanovništva, Konstantin je naredio da kroz grad prođe procesija sa čudotvornom ikonom Bogorodice, zaštitnice grada, i čijoj su pojavi i Vizantinci i Osmanlije pripisivali uspešnu odbranu Carigrada 1422. godine. Međutim tokom procesije ikona je iznenada ispala iz rama u kom je nošena i gotovo istovremeno su na nebu odjeknuli gromovi, a na Carigrad se sručilo strahovito nevreme praćeno pljuskom i gradom. Sva ova dešavanja dodatno su smanjila ionako poljuljani moral opsađenih.
Poslednji omen odigrao se narednog jutra kada se grad probudio u gustoj magli koja se nije podigla celog dana. Predveče magla se napokon podigla, ali je grad obasjala misteriozna crvenkasta svetlost koja se lagano pela po kupoli crkve Božanske mudrosti ka velikom pozlaćenom krstu na njenom vrhu, što je bilo protumačeno da će se hrišćanstvo(krst) udaviti u krvi(crvena svetlost), a ova čudna optička pojava je uočena i u osmanlijskom logoru.
Istog dana su stražari na bedemima uočili velika svetla u daljini, daleko iza otomanskog logora, što su neki protumačili kao vatre hrišćanske vojske koju Hunjadi vodi u pomoć opsađenom gradu. Nikakva vojska se nije pojavila, niti je stizala, a poreklo čudne svetlosti nikada nije razjašnjeno.
Svega nekoliko dana posle svih ovih dešavanja došlo je do završnog napada na Carigrad i njegovog konačnog pada.
