Ubica vašeg mozga - Monosodijum glutamat

Monosodium glutamat, takođe poznat kao MSG, danas se dodaje u mnogo vrsta gotove hrane. MSG još se zove “poboljšivač ukusa”, a njegova namena je da gotovim proizvodima da bolji ukus. Iako zaista poboljšava ukus hrane, ova hemijska supstanca razara mozak, remeti rad hormona i povezana je s celim nizom bolesti.

Zbog toga se glutamat naziva ekscitoksinom – otrovom koji nadražuje i stimuliše nervnu stanicu sve dok ona ne umre. Sintetički glutamat, koji unosimo u organizam hranom, prelazi krvno-moždanu barijeru i počinje da razara neurone. Velika količina nervnih stanica će umreti pre nego što klinički simptomi oboljenja dođu do izražaja.
Zbog toga se glutamat naziva ekscitoksinom – otrovom koji nadražuje i stimulira živčanu stanicu sve dok ona ne umre. Sintetički glutamat, koji unosimo u organizam hranom, prelazi krvno-moždanu barijeru i počinje razarati neurone. Velika količina živčanih stanica će umreti pre nego što klinički simptomi oboljenja dođu do izražaja.

Šta je MSG

MSG je izumeo 1908. godine japanski naučnik Kikunae Ikeda.

Konzumirajući japansku supu napravljenu od algi, primetio je da ona ima poseban, ni s čime uporediv ukus. Ikeda je shvatio da je za taj ukus zaslužna alga kombu. Uspeo je da izoluje i patentira taj ukus kao monosodium glutamat. Od tada se MSG koristi u komercijalne svrhe. Danas je gotovo nemoguće pronaći gotov proizvod koji ne sadrži monosodium glutamat.

Industrijski MSG se danas dobija hidrolizom biljnih proteina pomoću hidrokloridne kiseline, direktmom hemijskom sintezom iz akrilonitrila, ili bakterijskom fermentacijom. Osim što se koristi kao prirodna aroma, alga kombu je zdrava i mnogi makrobiotičari je koriste u svojoj ishrani. Ali, hemijski sintetizovan glutamat koji se koristi u gotovim jelima, je nešto sasvim drugo.

Kako MSG uništava Vaše zdravlje

Dr. Russel L. Blaylock, profesor neurohirurgije na Medical University of Mississippi, nedavno je objavio knjigu o poremećajima koji nastaju usled konzumiranja monosodium glutamata i aspartama. Knjiga je napisana na osnovi gotovo 500 naučnih radova, a mišljenje Blaylocka dele i mnogi drugi naučnici kao što su poput Adrienne Samuels, Francis J. Waickmana i John R. Haina

U svojoj knjizi dr. Blaylock razotkriva istinu o ekscitotoksičnosti glutamata.

Ekscitotoksičnost je patološki proces u kojem se nervne stanice oštećuju i odumiru zbog preterane stimulacije neurotransmitterima poput glutamata, aspartama i l-cisteina. Glutamat u našem mozgu deluje kao neurotransmiter omogućujući prenos informacija od jedne nervne stanice do druge. Ukoliko se u mozgu nalazi prevelika količina tih materija, to dovodi do smrti nervnih stanica usled njihove preterane stimulacije

Zbog toga se glutamat naziva ekscitoksinom – otrovom koji nadražuje i stimuliše nervnu stanicu sve dok ona ne umre. Sintetički glutamat, koji unosimo u organizam hranom, prelazi krvno-moždanu barijeru i počinje da razara neurone. Velika količina nervnih stanica će umreti pre nego što klinički simptomi oboljenja dođu do izražaja.

Neke od mnogih bolesti koje su naučno dokazane, da su potpomognute dugoročnim izlaganjem ekscitotoksinama su:

• multipla skleroza
• alchajmerova bolest
• hiperaktivnost kod dece
• gubitak pamćenja
• hronični umor
• hormonalni problemi
• gubitak sluha
• epilepsija
• parkinsonova bolest
• hipoglikemija
• demencija
• oštećenja i tumori na mozgu
• poremećaji endokrinog sistema
• gojaznost
• alergijske reakcije
• nagle promene krvnog pritiska
• glavobolje i migrene

Koji proizvodi sadrže MSG

Na žalost, MSG se rutinski dodaje u fast food (brza hrana) proizvode, gotove supe i sosove, dodatke jelima, gotove smrznute proizvode i proizvode za mršavljenje. Čak i mnogi restorani kod pripreme jela koriste monosodium glutamat.

Monosodium glutamat može se sakrivati pod sledećim nazivima:

• pojačivač ukusa
• MSG
• monosodium glutamat
• glutaminska kiselina
• autolizirani kvasac
• autolizirani protein iz kvasca
• ekstrakt kvasca
• strukturirani protein
• prirodna aroma
• hidrolizirani protein

MSG je čest sastojak ne samo gotovih jela, nego i mnogih lekova.

Čak i proizvodi za ličnu higijenu kao što su šamponi, sapuni i kozmetika mogu sadržati monosodium glutamat pod nazivom “hidrolizirani”, “proteini” i “amino-kiseline”.

Prirodna alternativa MSG-u

Hrana pripremljena kod kuće od pažljivo odabranih sastojaka najzdravija je hrana za Vas.Ona ima pun ukus jer je napravljena od svežih sastojaka i s puno pažnje i ljubavi.

Ako ipak morate povremeno kupovati gotovu hranu, pažljivo čitajte etikete i izbegavajte štetne sastojke poput monosodium glutamata, aspartama, l-cysteina i drugih aditiva.

********
I pseća kaka bi bila ukusna, začinjena monosodijum glutamatom.

Pročitaj više...

Depresivni? Nije problem…

Fizička aktivnost može da bude od velike koristi u lečenju simptoma depresije, ali i u prevenciji ovog poremećaja. Iako lagana šetnja ili umereno vežbanje ne zvuči kao lek, istraživači tvrde da dugoročna fizička aktivnost u dobroj meri može da zameni antidepresive. Prema nekim procenama, od depresivnih poremećaja pati svaka deseta odrasla osoba.

Loše raspoloženje, problemi sa spavanjem i izražena nesanica, konstantna tuga, premalo ili previše sna, preveliki umor, izuzetno nisko samopouzdanje, malodušnost, bezvoljnost, pa čak i suicidalne misli, samo su neki od simptoma depresije. Na depresiju niko nije imun, javlja se i kod adolescenata, a u starijem dobu se čak smatra normalnim pratiocem starenja. Nekoliko studija sprovedenih u poslednjoj deceniji dalo je istovetne zaključke - simptomi depresije mogu da se ublaže fizičkom aktivnošću najmanje tri puta nedeljno u trajanju od minimum jednog sata. Naime, tokom treninga dolazi do otpuštanja endorfina, hormona koji predstavlja "prirodnu drogu" i koji izaziva dobro raspoloženje.

Kada ste fizički aktivni, vaše telo otpušta endorfine, koji reaguju sa receptorima u mozgu koji utiču na doživljaj bola. Endorfini su istovremeno okidač za pozitivna osećanja i smirenost poput morfina. Deluju u mozgu i kičmenoj moždini i drugim delovima tela. Neuronski receptori koje endorfini izazivaju su isti oni na koje deluju i lekovi protiv bolova. Ali, za razliku od morfijuma ili antidepresiva, lučenje endorfina ne izaziva zavisnost. Ipak, naučnici priznaju da ne poznaju do kraja mehanizme kojima fizička aktivnost pomaže u suzbijanju depresivnih tegoba, a neki tvrde da striktna povezanost zapravo nije dokazana. Tim istraživača,sa Instituta za dečje zdravlje UCLA Univerziteta u Britaniji zaključio je da istraživanja prethodnih godina pokazuju između ostalog da veza između vežbanja i lečenja depresije ima niz ograničenja, kao i da su neke od studija na ovu temu dale kontradiktorne rezultate.

Pre svega, uočeno je da u opštoj populaciji odraslih osoba, upravo su oni sa depresivnim simptomima najmanje voljni da vežbaju u poređenju sa zdravim pojedincima. Zato se postavlja pitanje, ako ne možete depresivnu osobu da navedete da ode kod lekara i potraži pomoć na koji način ćete tu osobu ubediti da vežba? S druge strane, neka istraživanja idu dotle da sugerišu da je fizička aktivnost najefikasnija za suzbijanje simptoma depresije. Jedno takvo istraživanje su sprovela četiri univerziteta u Americi na pacijentima koji pate od teške depresije. Ispitivanje je obuhvatilo četiri meseca lečenja i šest meseci praćenja pacijenata. Bolesnici su podeljeni u tri grupe, od kojih je jedna dobijala klasične lekove za depresiju, druga je bila podvrgnuta redovnim fizičkim vežbama, a treća grupa pacijenata je lečena kombinacijom lekova i vežbanja. Rezultati su pokazali da je fizička aktivnost najefikasnija terapija - ne samo da je najveći procenat pacijenata iz te grupe izlečen, već je i procenat ponovo obolelih bio najmanji.

Ono na čemu lekari insistiraju u poslednje vreme je korišćenje redovne fizičke aktivnosti kao prevencije depresije. Procene iz raznih istraživanja govore da bi, ukoliko vežba tri puta nedeljno, rizik za odraslu osobu da oboli od depresije mogao da bude čak i do 20 odsto manji, bez obzira na druge faktore. Istraživači su analizirali 11.135 ispitanika rođenih 1958. godine. Pratili su ih u uzrastu od 23, 33, 42 i 50 godina. Oni su sami izveštavali o nivou fizičkih aktivnosti, dok su simptome depresije ispitivali preko upitnika koji meri psihološku uznemirenost. Uporedni podaci su pokazali da je podizanje nivoa fizičke aktivnosti od nula do tri puta nedeljno smanjilo rizik i do 20 odsto. Svaki dodatni termin vežbanja dodatno je umanjivao rizik za šest odsto.

Komentarišući ove nalaze, jedan od autora studije kaže - kada bi svako bio fizički aktivan barem tri puta nedeljno, ne samo da bi smanjio rizik i incidencu depresije, već i drugih bolesti poput gojaznosti, srčanih oboljenja, dijabetesa, nesanice…

Pročitaj više...

Načini “podmlađivanja”

Trend savremenog sveta je da svi budu što lepši, mlađi, da imaju što blistaviji ten i savršeno telo. Metode i tehnike se ne biraju, neki od njih ulaze u hladne komore i kade sa pijavicama, a drugi idu na masaže lica urinom…

LEDENA KUPKA

Krioterapiju su primenjivali Hipokrat, Avicena, Galen i drugi lekari i vidari iz drevnih vremena. Hladnoća je prirodan metod za čeličenje organizma, od boravka na hladnom vazduhu, kupke i polivanje hladnom vodom, hodanja po snegu, stavljanje leda na određena mesta ili umotavanja tela u hladne obloge do potapanje tela u kadu napunjenu vodom sa ledom. Ta metoda navodno uništava otrove iz tela i stimuliše stvaranje kolagena, a doprinosi i smanjenju telesne težine i sprečava pojavu celulita. Odlična je za smanjenje kesica ispod očiju i zatezanje opuštenih kapaka, kožu stomaka, grudi, kao i unutrašnju stranu butina. Tretman traje između 10 i 20 minuta.


OVČJA POSTELjICA

Ovčja posteljica puna je matičnih ćelija koje navodno podstiču kolagen i zatežu kožu. Razne slavne osobe kunu se da čišćenje lica ovčjom posteljicom uistinu deluje. Ona funkcioniše po principu stimulacije vlastitog kolagena u koži tako što proteini iz posteljice stimulišu ćelije koje pomažu u izgradnji kolagena i elastina. Za jedan tretman, čiji efekat traje pet meseci, potrebno je izdvojiti 650 evra. Tretman traje oko pola sata, a razlika se vidi posle tri dana. Ovčje posteljice se nabavljaju uglavnom iz Australije. Da ih obožavaju, ne kriju zvezde poput Dženifer Lopez, Eve Longorije i Madone. Medicina je otišla i korak dalje, pa se na tržištu već neko vreme nalaze i kapsule iz Australije, koje su napravljene od posteljica ovaca koje se u ovoj zemlji uzgajaju.

PČELINjI OTROV 

Tretman pčelinjim otrovom koristi se kao prirodni botoks za peglanje bora, podmlađuje kožu lica, stavlja se u maske za lice, tonike, dnevne i noćne kreme. Prve pisane tragove o primeni pčelinjeg otrova ostavio je Hipokrat. Međutim, smatra se da su pčelinji otrov kao lek koristili još stari Egipćani pre 5.000 godina. Da bi očuvala kraljevski sjaj lica, vojvotkinja Kejt Midlton navodno koristi tretmane lica od pčelinjeg otrova, koji održavaju kožu elastičnim i mladolikim. Vađenje 30 mililitara otrova košta otrpilike 55.200 dolara, dok za kutijicu kreme od 50 mililitara treba izdvojiti 190 evra. U teglicu se stavlja samo jedan odsto čistog pčelinjeg otrova.

VAMPIRSKI FILTER

Ubrizgavanjem plazme iz vlastite krvi nazad u lice vrlo je efikasan eliksir. Tako je Anđelina Džoli, koja je nosila lančić sa malom epruvetom u kojoj je bila krv bivšeg supruga Bilija Boba Tortona, verna i tretmanu zatezanja kože po imenu drakula. U terapiji se koriste male količine krvi osobe koja je podvrgnuta tretmanu da bi se stvorio gel bogat trombocitima, koji se zatim injekcijom unosi pod kožu. Celi tretman, koji traje oko 20 minuta, stimuliše proizvodnju ćelija kolagena i eliminiše bore i ostale neravnine na koži. I rijaliti zvezda Kim Kradašijan isprobala je vampirski filter. Efekat ovog tretmana, navodno traje 18 meseci. Ubrizgavanjem plazme iz vlastite krvi nazad u lice vrlo je efikasan eliksir

SPERMA

Istraživanja su pokazala da je spermin, jedna od komponenti sperme, bogata antioksidantima i da može sprečiti starenje kože. Spisateljica i tantra guru Stela Ralfini tvrdi da je tajna njene lepote u spermi. Ova Britanka tvrdi da je ovo jedan od najjefitnijih tretmana lepote. "Ostavite je poput maske, nekih 15-ak minuta, a zatim isperite", otkrila je tajnu Stela, kojoj je ovu tajnu eliksira mladosti otrkila jedna žena iz Indije. I slavna glumica Heder Loklir u jednom intervjuu priznala je da na lice umesto kreme nanosi spermu. Jedna norveška kompanija već je napravila sintetičku verziju spermina.


PTIČJI IZMET

Japanci su izmislili tretman lica mešavinom u kojoj je glavni sastojak ptičji izmet, a već vekovima slavuj Japankama ulepšava lica svojim izmetom. Od davnina japanske lepotice održavaju svoj porcelanski ten i blistavo svilenu kosu upravo kremama proizvedenim od slavujevog izmeta, koji se, pretvoren u prah, meša u smesu koji se koristi kao maska za lice. Ovaj tretman je hit među holivudskim zvezdama, pa su Viktorija i Dejvid Bekam predvodnici novog trenda koji dolazi sa Dalekog istoka. Radi se o preparatu "gejša facialis" koji garantuje blistav ten. U Engleskoj je potrebno izdvojiti 180 funti za ovaj tretman.



KAKTUS

Hakali masaža kaktusom je pravi hit u Mesiku, koji se nudi u spa centrima. Radi se o trljanju kože kaktusovim listovima bez bodlji. Pomalo ekstremno, ali i privlačno zvuči ideja da se posle napornog dana relaksiramo uz pomoć masaže bodljikave biljke. Hakali je vrsta masaže koja kao osnovne sastojke koristi cvet i list kaktusa mariniranog u alkoholnom piću dobijenom od agave. Upotrebljavaju se listovi s kojih je uklonjena svaka bodlja, a celi ili mleveni list uz ostale sastojke utrljavaju se masažom. Smesa koja se utrljava kožu čini vlažnijom i čistom od toksina.

URIN

Britanka Silvija Čandler, koja im 63 godine, tvrdi da je upravo zahvaljujući svom urinu zadržala vitku liniju, mladoliki izgled a kod doktora nije bila više od deset godina. Ona zagovara terapiju urinom u sve moguće svrhe, od održavanja mladosti do lečenja rana. Osim što ga pije, ona njime pere kosu i povremeno čisti lice. I ruska tradicionalna medicina poznaje blagodeti urina, pa se za tretmane lica, ruku i vrata preporučuje svež ili ukuvani urin, a za podmlađivanje kupka ili masaža dečjim urinom.

ZLATO

Kineskinje su nekad koristile čišćenje lica zlatnim valjcima, a u starom Rimu obloge od zlata korišćene su za lečenje različitih kožnih problema. Danas je tu metodu zamenilo nanošenje 24-karatnog zlata na lice, u kombinaciji s posebnim serumom koji vlaži kožu te je odmah izglađuje. Osim toga daje bolji tonus mišićima lica, odlaže stvaranje bora, čestice zlata eliminišu otrove, dok stimulacija akupresurnih tačaka smanjuje napetost u predelu glave, vrata i ramena. Pojedine kozmetičke kuće imaju luksuzne antiejdž preparate koje u sebi sadrže zrnca 24-karatnog zlata.


ZMIJSKI OTROV

Tajna blistavog tena Gvinet Paltrou je u zmijskom otrovu. Tretman funkcioniše tako što otrov lagano stimuliše kožu i šalje signale živcima da proizvedu hemijska jedinjenja koji opuštaju i stežu facijalne mišiće. Stručnjaci tvrde da zahvaljujući ovom tretmanu bore nestaju, a potpuni lifting serum sadrži aktivne sastojke u visokoj koncentraciji. U prodaji se mogu nabaviti i kreme s otrovom koje deluju odmah, a navodno se bore smanjuju za 50 odsto.

Pročitaj više...

Životinje koje se opijaju i drogiraju

Nisu ljudi jedini koji vole opijate. Ostale životinje su im velika konkurencija...

 

 

Slonovi su agresivne pijanice


Kroz istoriju slonove su poštovali kao božanstva, zbog njihove mudrosti i izuzetnog pamćenja. Kao i ljudi, slonovi su vrlo složene, društvene životinje. To znači da njihovo ponašanje vrlo nalikuje ljudskom - oni neguju svoju mladunčad, tuguju za uginulim pripadnicima krda i apsolutno vole biti pijani. Alkoholizam kod slonova je sve veći problem u Indiji i Africi. Budući da su to izuzetno pametne životinje, nije im trebalo puno da shvate – gdje su ljudi, tu je i alkohol, a sve to zbog povećane interakcije s ljudima. Nekada se vjerovalo da se opijaju s prezrelim plodovima drveta Marula, no novije studije to opovrgavaju. Prava istina je da su stekli alkoholne navike u interakciji s ljudima.


Konji vole „ludu travu“

Ove biljke su često jedina hrana na pašnjacima u mršavim zimskim mjesecima. Konji je jedu zbog hranljive vrednosti, no takođe je rado uzimaju zbog njenih psihoaktivnih učinaka.

„Luda trava“ je skovana reč koja obuhvata više biljnih vrsta čiji je glavni sastojak toksin Swainsonine, a na konje ( i svu stoku koja se hrani na pašnjacima određenih područja SAD-a i Australije) deluje tako da ih ubija polako tokom nekoliko godina. Ove biljke su često jedina hrana na pašnjacima u mršavim zimskim mesecima.

Mufloni stružu lišaj sa stena

Jedinstvena vrsta žuto zelenog lišaja može se naći samo u divljinama nacionalnog parka Rocky Mountain. Ovaj lišaj je iznimno redak, da bi narasli na jednom kamenu može proći i celo desetleće.

Iako je vrlo opasno doći do lišaja i mada ne sadrži nikakve hranljive vrednosti, ovce će preći velike udaljenosti i rizikovati život da bi ga se domogle. Nakon konzumacije deluju kao da su bolesne ili malo lude.

Sobovi vole gljive

Kao i većina divljih biljojeda, sobovi imaju vrlo čvrstu konstituciju koja im omogućuje da jedu svakojake biljke i gljive bez oboljevanja. Mnogi sojevi halucinogenih gljiva su otrovne za čoveka, ali nisu otrovne za sobove. Šamani domoroci su to primetili kada su promatrali jelene kako traže otrovne gljive. Gljiva Muhara je otrovna za ljude, no ne i za sobove. Kad je mlada i nema one karakteristične bele pege, neiskusni berači je vrlo lako mogu zameniti s jestivom gljivom Blagvom.

Sibirski starosedeoci imaju običaj ispijanja sobovskog urina, kojeg su prethodno hranili gljivom muharom. Na taj način gljiva nije otrovna za ljude, a omogućava im halucinogene doživljaje.

Ali, razmena urina ovdje ne prestaje. Naime, i sobovi vole popiti ljudski urin, osobito od onoga koji je konzumirao gljive. U stvari, sobovi će tražiti ljudski urin za piće, pa u nekim plemenima ljudi nose kožnate torbe s vlastitim urinom, koje koriste za privlačenje sobova natrag u stado.

Pijane pčele

Kako se ispostavilo, pčele su takođe jedne od prirodnih životinjskih alkoholičara. Kako im je nervni sastav sličan ljudskom, često ih se opija kako bi se testirali učinci trovanja alkoholom. Pčele se mogu otrovati alkoholom usled izloženosti etanolu iz fermentiranog nektara, prezrelog voća, prirodnih hemikalija iz okoliša, ali i ljudski proizvedenog alkohola.


Jaguari i njihova halucinogena mačja trava

Koren sadrži vrlo snažan psihoaktivan satojak MAOI koji pojačava osetila životinje, ali i uzrokuju halucinacije.

I jaguari, kao i njihovi manji rođaci, vole biti malo „oduzeti“. Njihov izbor opojnog sredstva je međutim, znatno više opojan. Divlje mačke će tražiti ovaj koren i grist će ga dok ne počnu halucinirati.

Ime ayahuasca znači „vino duše”. Šamani autohtonih plemena zapadne Amazonije koriste ovu biljku u verskim obredima i obredima ozdravljenja. Osim svojih halucinogenih svojstava, koristi se zbog svojih lekovitih svojstava kao purgativ, učinkovito čisti organizam od parazita i pomaže probavnom traktu. Neki veruju da su ljudi naučili kako koristiti koren promatranjem jaguara.

Kapucinski majmun i halucinogena stonoga

Kapucinski majmuni iz Južne Amerike i lemuri na Madagaskaru su naučili kako da se „drogiraju“ s insektima u prolazu. Postoji nekoliko vrsta stonoga koje će štrcati otrovne spojeve kada se uznemire. Oni kotrljaju i grizu stonogu kako bi oslobodili njene zarobljene odbrambene toksine, te se s tim otrovom prekrivaju radi obrane od parazitskih insekata, a usput malo i uživaju u narkotičkom delovanju.

Valabiji na opijumu

Tasmanijiski Valabiji su viđeni kako skaču u krug i padaju uokolo, očigledno opijeni nakon što su se nahranili u lokalnim poljima maka. Tasmanija je najveći svetski legalni proizvođač opijuma za farmaceutsku industriju i kad je hrana oskudna, valabiji preživljavaju jedući ove opojne biljke.

Vervet majmuni su pravi alkoholičari

Vervet majuni su postali toliko zavisni o alkoholu da kradu alkoholna pića koja piju gosti na plažama ostrva St.Kits.

Vervet majmuni imaju dugu istoriju s alkoholom. Jednom su proždrali fermentisanu šećernu trsku koju je uzgajana za industriju ruma i od tada su poznati po bezobraznom ispražnjavanju koktela od turista na plažama. Kao i kod nekih drugih životinja, njihov alkoholizam je stečen.

Studije o njihovom ponašanju govore kako su njihove alkoholne navike slične ljudskima. Većina pije u umerenim količinama, oko 12 posto pije jako, pet posto pije previše, a mala skupina odbacuje alkohol. Maloletni majmuni takođe imaju tendenciju da piju više od odraslih.

Pročitaj više...

Amanita muscaria

Muhara, crvena lepotica, velika zavodnica. Lakomislenim i neopreznim korišćenjem ove gljive moguće je trajno oštetiti nervni sistem, a takođe i izazvati komu koja se, ako duže potraje, obavezno završava smrtnim ishodom.

Danas nauka -istorija i arheologija u saradnji sa biologijom i biohemijom, ima mnoge odgovore na drevne ljudske predstave o Raju i uživanju. U knjizi Roberta Grevsa "Hebrejski mitovi" može se naći kratak kritički osvrt na kolektivne predstave koje se tokom magijskih i religijskih obreda u primitivnim zajednicama podstiču radi održanja same zajednice. Pojam Raja kao mesta u kome se odvija neki drugi, onostrani život, pun lepote i izobilja, javlja se u svim drevnim civilizacijama. Podjednako među Jevrejima, Hrišćanima, Starim Grcima i Američkim Indijancima, ali i svim ostalim narodima koji žive na našoj planeti. Cilj tih kolektivnih predstava je bio stvaranje zajedničkog verovanja u bolji i lepši život, što je zajednici u surovim uslovima preživljavanja predstavljalo neophodnu motivaciju za zajedničko društveno delovanje.

Tako nas Robert Grevs izveštava i o indijanskom Raju u kome je glavni Bog Tlalok, Bog vina, koji predstavlja pandan grčkom Bogu Dionisu. Oba ova božanstva imaju osnovni cilj da podstiču stvaranje prijatnih kolektivnih predstava među najširim slojevima narodnih masa. To je bilo moguće izvesti samo uz odredene "ritualne napitke". U takvim napicima nalazile su se razne halucinogene materije, dobijene iz biljaka i gljiva koje su slobodno rasle u prirodi. Nama je danas poznato dejstvo ovih narkotika. Najpoznatije halucinogene gljive pripadaju porodici Strophariaceae, a među njima su rodovi Paneolus i Psilocybe najpoznatiji sa svojim psihodeličkim delovanjem.

Obratimo sada pažnju na najkontroverzniju, sa estetskog stanovišta obožavanu, najlepšu, ali ne i najotrovniju pečurku - muharu. Muhara (Amanita muscaria) svojom prelepom crvenom bojom i belim pegama već generacijama predstavlja simbol pečurke uopšte. Njene stilizacije se mogu naći među ukrasima za novogodišnje jelke, među dečjim igračkama, u slikovnicama, u bajkovitim filmovima o patuljcima i vilenjacima. Svojom lepotom, nesumnjivo nas privlači i zavodi. Njena halucinogena svojstva su poznata od davnina. Najviše je u te svrhe korišćena u Finskoj, Sibiru, Mongoliji i naravno ponovo među američkim Indijancima. Ali je nesumnjivo bila dobro poznata i Bogu Dionisu i njegovim sledbenicima u Staroj Grčkoj.

Ova zanimljiva gljiva u sebi sadrži nekoliko otrovnih materija, koje imaju različita dejstva u našem organizmu. To su muskarin, muscimol i ibotenska kiselina. Muskarin je hemijsko jedinjenje koje se čak i sintetički proizvodi i koristi odavno u medicini kao anestetik. Dakle, ova gljiva namami laike da je probaju radi halucinogenih svojstava, a onda se dogodi da do halucinacija uopšte i ne dođe, da preterana količina muskarina uspori rad srca, izazove pospanost, a u prekomernim količinama komu koja može dovesti do smrti. Nije onda čudno da se povremeno dešava da pacijenti podlegnu anesteziji i da se više iz nje ne probude. Smatra se da aktivnost muskarina proizilazi iz njegove strukturne sličnosti sa acetilholinom, koji prenosi impulse s nervnih završetaka na receptore ostalih živaca, mišića i ćelije žlezda.

Ibotenska kiselina se nalazi u mnogim toksičnim vrstama iz roda Amanita. Muscimol je sekundarni produkt koji nastaje dekarboksilacijom ili pomoću fotosintetskih reakcija. Istarživanja su pokazala da ovi otrovi deluju na motoričke centre našeg organizma, tj na fiziološke i psihološke pojave. Muscimol je 5 - 10 puta aktivniji od ibotenske kiseline. Dalja istraživanja su pokazala da je količina muskarina najveća u crvenoj kožici šešira, a muscimola i ibotenske kiseline u belom mesu šešira i listića, ali svi delovi gljive sadrže sve navedene toksične materije.

Dakle, izloženost sunčevim zracima, kako se vidi, pojačava dejstvo ovih otrova. Nije zato čudo da su se mnogi Rusi i Finci, koji svoje muhare nalaze na severnijem delu naše planete, gde je uticaj sunčevih zraka slabiji, smrtno otrovali konzumirajući muhare sa našeg južnjačkog područja. Danas u Istri postoji i spomenik ruskim vojnicima koji su za vreme drugog svetskog rata uparvo umrli od posledica trovanja muharom.
Kod nas na žalost, nisu vršena zvanična ispitivanja količine ovih otrova u gljivama, kao što nemamo ni podatke o tome koliko se ljudi na našim prostorima otruje gljivama uopšte. Te su analize veoma skupe i kod nas se ne rade.

Ipak, ako odete u visoke planinske oblasti naše zemlje, tokom jeseni kada muhara ima najviše, bićete svedoci kako je goveda rado jedu. U veterinarskom rečniku se može naći podatak o tome da ova lepa gljiva za njih nije škodljiva. U njihovom sistemu organa za varenje postoje enzimi koji direktno utiču na razgradnju ovih toksina. Za čovekov digestivni trakt i nervni sistem, muhara je otrovna gljiva. Divite se zato i dalje njenoj lepoti, ali poizdalje…

Pročitaj više...

ČUJETE LI BOJE?

Ako muziku gledate kroz boje ili za vas brojevi imaju ukus, ako možete da dodirnete zvuk... onda ovaj svet zbilja doživljavate drugačije i vi ste sinesteta.

Naučno objašnjenje jeste da je sinestezija fenomen da stimulisanje jednog čula izaziva spontanu reakciju i drugog čula. Kod „normalnih” ljudi, centri za čulne nadražaje nisu međusobno povezani. Kod sinesteta, granice kao da su nedovoljno izdvojene, pa signal može da pređe „iz jednog čula u drugo”. To znači da ovakvi ljudi mogu da vide boju kroz zvuke ili da čuju zvuk ili čitavu melodiju kroz spektar boja, da osećaju ukus u ustima kada pročitaju nešto, ili da osete miris kada čuju neku melodiju. Reč sinestezija dolazi nam iz grčkog, syn (zajedno) i aistheisis (percepirati, osetiti).

Sinestezija je i naziv stilske figure kojom se spajaju inače nespojiva čula. Šarl Bodler, iako nije potvrđeno da je sam bio sinesteta, često se u svojim stihovima koristio sinestezijom: „Neki su mirisi ko put dečja sveži / zeleni ko polje, blagi ko oboje”.
Upravo putem sinestezije nastali su sklopovi poput: vrišteće / vedre boje, mekan / dubok glas, oštar pogled, teški zvuci, ukusno oblačenje, tiha bol...

Sinestezija ne može da se nauči. Takav način razmišljanja nema veze sa svesnim asocijacijama koje pravimo. Mnogi ljudi određenu boju povezuju s nekim pojmom ili predmetom – na primer da je ljubav crvena, more plavo, a limun žut. Ali kod sinesteta to unutrašnje osećanje razvijenije je i nije uslovljeno nikakvim prethodno naučenim stereotipima – oni mogu da ispred sebe vide mrlju ili neki oblik određenoj boji, kao da je stvarno tamo. More tako može da bude žuto, utorak može da ima miris jorgovana, a zima da nosi zvuk violine.
Za sinestete boje mogu da imaju i pojedine osobe (na primer, u vidu oreola oko njihovih figura), dani u nedelji, slova ili brojevi (iako su na papiru ispisani crnim mastilom). Za neke pojedinačni brojevi imaju „dubinu”, ili izazivaju viziju neke šare i oblika. Pri posmatranju nekog broja, neki ljudi osećaju određeni ukus u ustima.



Mogućih kombinacija je, čini se, koliko i sinesteta. To iskustvo za svakog je različito i jedinstveno. Ono što im je svima zajedničko jeste nadražaj koji istovremeno uključuje bar dva čula: jedno odgovarajuće, i drugo zbunjeno koje se javlja bez njemu odgovarajućeg nadražaja impulsa.
Neke vrste sinestezije ipak su češće od drugih. Najčešća je kombinacija grafem-boja, kada se pojedinačna slova i brojevi vezuju za određenu boju. Ne vezuju sve sinestete za isti broj ili slovo istu boju, ali će jedan sinesteta, kako istraživanja pokazuju, u 97 odsto slučajeva za isti grafem (dakle slovo ili broj) vezati istu boju. Za razliku od njih, kod „običnih” ljudi to je svega 13 odsto. Ipak, dolazi do nekih češćih poklapanja prilikom „dodeljivanja“ boje grafemama - na primer slovo A često je crvene boje, dok je broj 0 najčešće beo.
Drugi česti oblik sinestezije je audition colorée, tj. sposobnost gledanja boja pri slušanju muzike ili glasa. Jedan sinesteta to opisuje kao pojavu da dok sluša, na primer, klasičnu muziku, boje kao da teku iz muzičkog uređaja – kako se menja melodija, tako se i boje menjaju.
Sinestezija može da radi kao projekcija (kada se boja vidi u vidu mrlje, pruge, ili nekog drugog oblika) ili na osnovu asocijacije (mentalno vezuju pojam za boju). Mnogo je više onih koji imaju asocijacije nego onih koji imaju projekcije (procene kažu da je odnos 10:1).

Ova pojava obično se ne smatra poremećajem u klasičnom smislu, već više kao posebnom sposobnošću nekih ljudi, darom, mogućnošću da svet i stvari oko sebe dožive kroz sasvim novu dimenziju. Sinestete su često vrlo pametne i stvaralačke osobe. Ipak, ovo su često i autistične osobe (dakle, socijalne veštine im nisu na zavidno visokom nivou) koje pate od znatno težih poremećaja od sinestezije.



„Boja kao da se događa, kao da je živo biće. Osećam prisustvo boje kao da je tu, prisutna, da me okružuje” – ovako jedan sinesteta objašnjava svoju posebnu sposobnost. To osećanje u mozgu uključuje iste neurone kao ta određena boja. Možda ovo ima neke veze sa sanjanjem. Razmislite, kako možemo da sanjamo u boji, a ne vidimo boju? To znači da je moguće da su boje mnogo više od odbijanja svetlosti od neke površine u određenoj meri. To sve izaziva osećanja, stvari čini stvarnim.



Postoji nekoliko testova kojim se ispituje da li je neka osoba sinesteta ili nije. Jedinim od testova na primer među grupom ispisanih petica „krije se” nekoliko dvojki. Sinestete, koje pripisuju različite boje dvojci i petici, vrlo lako će prepoznati trougao u kojem su postavljene dvojke, dok će za „običnog” čoveka ova pravilnost biti jako teško uočljiva.


Da sve ovo nije samo izmišljotina manjeg broja ljudi koji govore o svakojakim čudnim ličnim doživljajima, govore nam i naučni dokazi. Snimanje mozga funkcionalnom magnetnom rezonancom (fMRI) pokazalo je da se kod izlaganja nadražaju (recimo zvučnom) kod sinesteta, pored uobičajenih, uključuju i dodatni centri u mozgu (npr. prijemnici za vid – ti jest mozak se ponaša kao da gleda neku sliku). To znači da oni vide sve što i „obični” ljudi, ali kao da imaju dodatak: vezuju još jedno čulo i dobijaju jedinstven sklop doživljaja.



Ova sposobnost pojedinaca naučnicima pomaže da bolje shvate način rada mozga kod svih ljudi, značaj sinapsi i uopšte način protoka informacija kroz nervni sistem. Poslednjih godina sinestezija igra bitnu ulogu u neuropsihološkoj raspravi naučnika oko načina na koji naš mozak uređuje čulne signale. Da li su naša čula zaista jasno izdvojena onako kako su nas učili, na čulo ukusa, mirisa, dodira, sluha i vida? Ili je u pitanju jedan centar koji objedinjuje sva čula?
Slična rasprava vodi se i među umetnicima: da li muzika i slika zaokupljaju različita čula? Ili je sve deo jednog velikog organa koji objedinjuje sve umetnosti u koncept poznat pod nazivom Gesamtkunstwerk (celovito umetničko delo)? Da li to znači da bi sva umetnička dela trebalo da teže da obuhvataju više ili sva čula, to jest da prevaziđu nivo kojim se umetnost doživljava samo jednim čulom?

Procene se veoma razlikuju – neki kažu da je jedan od sto ljudi sinesteta, dok drugi tvrde da je ova pojava toliko retka da se javlja tek kod svakog dvehiljaditog čoveka. Isto tako, smatra se da je više žena sinesteta, i to neki podaci kažu čak 6:1, dok drugi daju prednost ženskom polu od 2:1. Zanimljivo je i da su levoruki češće sinestete od desnorukih.
Zbog čega je tako teško ustanoviti tačan broj sinesteta i način ispoljavanja njihovih sposobnosti? Najpre zato što velikom broju ljudi ova „dodatna sposobnost” uopšte ne smeta pri svakodnevnom životu i radu, pa se nikada nisu „požalili” nekome da imaju teškoće. Tako mnogi i ne znaju da su sinestete, jer nikada i ne razmišljaju o tome da li se njihov način viđenja razlikuje od ostalih. Dodatno, neke sinestete nerado govore o svojim iskustvima, iz straha da ne budu okarakterisani kao lažovi ili u najmanju ruku, čudaci. I tako čovečanstvo ostaje uskraćeno za mnoga iskustva koja bi možda mnogo više ovakvih ljudi podelilo sa ostatkom sveta.
Među poznatim sinestetama mnogo je umetnika: Vasilij Kandinski, Johan Sebastijan Bah, Volfgang Amadeus Mocart, Rihard Vagner, Vladimir Nabokov, Johan Volfgang Gete, Hajnrih Hajne, Gi de Mopasan...

Pročitaj više...

NUTRICIONISTI OTKRIVAJU laži o hrani u koje svi veruju

NUTRICIONISTI OTKRIVAJU laži o hrani u koje svi veruju

Svet zdrave ishrane je pun laži, raznih pogrešnih ubeđenja, loše nauke i pohlepnih kompanija koje samo pokušavaju da gurnu ruke dublje u vaš džep. Ovo su najčešće laži kad je u pitanju zdrava ishrana:

- Zasićene masti su loše za srce

Čitavog života su vam govorili da ishrana bogata mastima nije dobra za vaše srce i holesterol. Da puteri, kremovi, sirevi, šnicle i vaša omiljena mesa polako vode ka neizbežnom srčanom udaru. Istina je da je to izmišljotina. Studija koja uključuje 350.000 ljudi, od kojih 11.000 ima srčana oboljenja i pokriva 14 godina je došla do zaključka da NE POSTOJI veza između zasićenih masti i srčanih oboljenja.

- Morate jesti barem 5 obroka na dan kako biste izgubili kilažu

Ludilo ličnih trenera i dijetetičara koje glasi "jedi pre nego što ogladniš, i stani pre nego što se zasitiš" je metod koji se koristi već decenijama. Pa, izgleda da su u krivu. Svi oni. Sudeći prema studijama, češći obroci ne pomažu figuri ljudi koji provode veći deo dana sedeći. Jednostavno je - ako niste profesionalni sportista, ili ne vežbate više od 6-8 sati nedeljno - nećete izgubiti višak kilograma ovom metodom. Bitnije je šta stavljate u usta, nego kad.

- Ugljeni hidrati vas čine debelim

Ovaj osećaj ste svi imali. Onaj glasić krivice kad pojedete parče hleba više... Ali, da li zaista treba da se osećate krivo zbog efekta koji ugljeni hidrati imaju na vašu liniju? Pa sad, ako planirate da se davite u topingu od karamele, pojedete sopstvenu težinu u palačinkama, ili živite na čokoladicama - da, verovatno ćete se od toga ugojiti. Ali, ako se svesno trudite da jedete zdravu hranu, minimalno procesuiranu - nema potrebe da brinete. Dokle god balansirate svoju ishranu, ne morate da se brinete za koji ugljeni hidrat. Čak, mogli bi da vam daju energiju koja vam je neophodna za ostatak dana.

- Voćni sokovi su zdravi

Jeste li ikada kupili jedan od onih sokova koji navodno imaju u sebi 30 različitih voćki, pola kupusa i malo polje spanaća? Znate šta? Većina ovih sokova zapravo sadrži sve što se reklamira, samo, to ih ne čini zdravim. Razmišljajte o tome na ovaj način - da neko stavi svo to voće pred vas, da li biste mogli da ga pojedete? 5 pomorandži, 2 banane, jabuka, mango, breskva i jedna šargarepa? Verovatno ne. Ali, kad je u pitanju piće, vaš organizam se ne buni, jer samo pijete. Uostalom, problem nije u samom voću, problem leži u fruktozi. Istraživanja čak ukazuju na to da ukoliko unosite visoke nivoe fruktoze svakodnevno, ne samo što ćete se ugojiti, već možete i osetiti mnoge druge neželjene posledice. Ako želite da se hranite zdravo, držite se vode, crne kafe i čajeva.

- Nemasna hrana je STVARNO zdrava

Ne. Čak suprotno. Britanski nutricionista Ben Komber poručuje - Kad čujete reči "nemasna hrana" treba da pomislite "Oluja hemijskog s*anja!" Jer, kad se uklone sve masti iz hrane, proizvod se puni hemikalijama, od kojih je većina štetna, a najveći "zlikovac" je aspartam.

- Brojanje kalorija je jako važno

Svaki put kad ste brojali kalorije - radili ste to pogrešno. Upravo tako. Svi oni sati, kada ste čkiljili u nalepnice proizvoda i računali koliko čega smete da pojedete, su bačeni. Zašto? Jer nisu sve kalorije jednake. 500 kalorija šnicle je mnogo bolje za vas od 500 kalorija čokolade. Jedno je zdrav i hranljiv obrok, pun esencijalnih minerala, a drugo je čokolada.

- Ulja od povrća i žitarica su zdrava

Bezbedno je reći da je sve rafinisano, ili obrađeno nezdravo - i da, mislimo na sva ona rafinisana ulja i margarine sa kojima ste spremali obroke.
Bolje da koristite punomasnu opciju. Svinjska mast ili pravi margarin će uvek biti bolji za vaše zdravlje od nezasićenih masti koje se nalaze u "zdravim" opcijama.

Pročitaj više...

Crveni luk protiv opadanja kose

Obični crveni luk može biti pravo rešenje ako vam je kosa retka, slaba i sklona opadanju. Tretman za kosu sa lukom protiv opadanja kose ne samo da je u potpunosti prirodan, već i sasvim siguran.


Luk je bogat sumporom i zato je sok iz luka dobar za podsticanje rasta kose i poboljšanje cirkulacije na vlasištu. Takođe, umanjuje eventualne upale na koži, jer ima antibakterijska svojstva. Sok od luka čini vašu kosu jačom, otvara folikule kose, pa i sprečava infekcije na vlasištu.
Postoji nekoliko opcija za korišćenje. Najjednostavnija je da izmiksate luk u seckalici za hranu i iscedite sok iz dobijene smese, nanesete ga na vlasište i ostavite da deluje bar 30 minuta. Operite kosu posle sa blagim šamponom. Ako ovo budete ponavljali bar 3 puta sedmično, rezultate ćete videti za dva meseca. Budite strpljivi i uporni.
Dejstvo luka možete poboljšati ako ga pomešate sa medom. U četvrtinu šolje od 250 ml dodajte 1 kašiku meda. Sa tom smesom svaki dan masirajte vlasište. Posle operite blagim šamponom.
A ako vam miris luka počinje smetati probajte mu pridružiti rum. Za ovaj tretman potrebno je da luk iseckate i potopite preko noći u čaši ruma. (Ne stavljajte u frižider). Sledeći dan procedite mešavinu, odstranite luk, pa sa tom tečnošću masirajte vlasište. Sa ovim možete i ispirati kosu.

Pročitaj više...