Ako muziku gledate kroz boje ili za vas brojevi imaju ukus, ako možete da dodirnete zvuk... onda ovaj svet zbilja doživljavate drugačije i vi ste sinesteta.
Naučno objašnjenje jeste da je sinestezija fenomen da stimulisanje jednog čula izaziva spontanu reakciju i drugog čula. Kod „normalnih” ljudi, centri za čulne nadražaje nisu međusobno povezani. Kod sinesteta, granice kao da su nedovoljno izdvojene, pa signal može da pređe „iz jednog čula u drugo”. To znači da ovakvi ljudi mogu da vide boju kroz zvuke ili da čuju zvuk ili čitavu melodiju kroz spektar boja, da osećaju ukus u ustima kada pročitaju nešto, ili da osete miris kada čuju neku melodiju. Reč sinestezija dolazi nam iz grčkog, syn (zajedno) i aistheisis (percepirati, osetiti).
Sinestezija je i naziv stilske figure kojom se spajaju inače nespojiva čula. Šarl Bodler, iako nije potvrđeno da je sam bio sinesteta, često se u svojim stihovima koristio sinestezijom: „Neki su mirisi ko put dečja sveži / zeleni ko polje, blagi ko oboje”.
Upravo putem sinestezije nastali su sklopovi poput: vrišteće / vedre boje, mekan / dubok glas, oštar pogled, teški zvuci, ukusno oblačenje, tiha bol...
Sinestezija ne može da se nauči. Takav način razmišljanja nema veze sa svesnim asocijacijama koje pravimo. Mnogi ljudi određenu boju povezuju s nekim pojmom ili predmetom – na primer da je ljubav crvena, more plavo, a limun žut. Ali kod sinesteta to unutrašnje osećanje razvijenije je i nije uslovljeno nikakvim prethodno naučenim stereotipima – oni mogu da ispred sebe vide mrlju ili neki oblik određenoj boji, kao da je stvarno tamo. More tako može da bude žuto, utorak može da ima miris jorgovana, a zima da nosi zvuk violine.
Za sinestete boje mogu da imaju i pojedine osobe (na primer, u vidu oreola oko njihovih figura), dani u nedelji, slova ili brojevi (iako su na papiru ispisani crnim mastilom). Za neke pojedinačni brojevi imaju „dubinu”, ili izazivaju viziju neke šare i oblika. Pri posmatranju nekog broja, neki ljudi osećaju određeni ukus u ustima.
Mogućih kombinacija je, čini se, koliko i sinesteta. To iskustvo za svakog je različito i jedinstveno. Ono što im je svima zajedničko jeste nadražaj koji istovremeno uključuje bar dva čula: jedno odgovarajuće, i drugo zbunjeno koje se javlja bez njemu odgovarajućeg nadražaja impulsa.
Neke vrste sinestezije ipak su češće od drugih. Najčešća je kombinacija grafem-boja, kada se pojedinačna slova i brojevi vezuju za određenu boju. Ne vezuju sve sinestete za isti broj ili slovo istu boju, ali će jedan sinesteta, kako istraživanja pokazuju, u 97 odsto slučajeva za isti grafem (dakle slovo ili broj) vezati istu boju. Za razliku od njih, kod „običnih” ljudi to je svega 13 odsto. Ipak, dolazi do nekih češćih poklapanja prilikom „dodeljivanja“ boje grafemama - na primer slovo A često je crvene boje, dok je broj 0 najčešće beo.
Drugi česti oblik sinestezije je audition colorée, tj. sposobnost gledanja boja pri slušanju muzike ili glasa. Jedan sinesteta to opisuje kao pojavu da dok sluša, na primer, klasičnu muziku, boje kao da teku iz muzičkog uređaja – kako se menja melodija, tako se i boje menjaju.
Sinestezija može da radi kao projekcija (kada se boja vidi u vidu mrlje, pruge, ili nekog drugog oblika) ili na osnovu asocijacije (mentalno vezuju pojam za boju). Mnogo je više onih koji imaju asocijacije nego onih koji imaju projekcije (procene kažu da je odnos 10:1).
Ova pojava obično se ne smatra poremećajem u klasičnom smislu, već više kao posebnom sposobnošću nekih ljudi, darom, mogućnošću da svet i stvari oko sebe dožive kroz sasvim novu dimenziju. Sinestete su često vrlo pametne i stvaralačke osobe. Ipak, ovo su često i autistične osobe (dakle, socijalne veštine im nisu na zavidno visokom nivou) koje pate od znatno težih poremećaja od sinestezije.
„Boja kao da se događa, kao da je živo biće. Osećam prisustvo boje kao da je tu, prisutna, da me okružuje” – ovako jedan sinesteta objašnjava svoju posebnu sposobnost. To osećanje u mozgu uključuje iste neurone kao ta određena boja. Možda ovo ima neke veze sa sanjanjem. Razmislite, kako možemo da sanjamo u boji, a ne vidimo boju? To znači da je moguće da su boje mnogo više od odbijanja svetlosti od neke površine u određenoj meri. To sve izaziva osećanja, stvari čini stvarnim.
Postoji nekoliko testova kojim se ispituje da li je neka osoba sinesteta ili nije. Jedinim od testova na primer među grupom ispisanih petica „krije se” nekoliko dvojki. Sinestete, koje pripisuju različite boje dvojci i petici, vrlo lako će prepoznati trougao u kojem su postavljene dvojke, dok će za „običnog” čoveka ova pravilnost biti jako teško uočljiva.
Da sve ovo nije samo izmišljotina manjeg broja ljudi koji govore o svakojakim čudnim ličnim doživljajima, govore nam i naučni dokazi. Snimanje mozga funkcionalnom magnetnom rezonancom (fMRI) pokazalo je da se kod izlaganja nadražaju (recimo zvučnom) kod sinesteta, pored uobičajenih, uključuju i dodatni centri u mozgu (npr. prijemnici za vid – ti jest mozak se ponaša kao da gleda neku sliku). To znači da oni vide sve što i „obični” ljudi, ali kao da imaju dodatak: vezuju još jedno čulo i dobijaju jedinstven sklop doživljaja.
Ova sposobnost pojedinaca naučnicima pomaže da bolje shvate način rada mozga kod svih ljudi, značaj sinapsi i uopšte način protoka informacija kroz nervni sistem. Poslednjih godina sinestezija igra bitnu ulogu u neuropsihološkoj raspravi naučnika oko načina na koji naš mozak uređuje čulne signale. Da li su naša čula zaista jasno izdvojena onako kako su nas učili, na čulo ukusa, mirisa, dodira, sluha i vida? Ili je u pitanju jedan centar koji objedinjuje sva čula?
Slična rasprava vodi se i među umetnicima: da li muzika i slika zaokupljaju različita čula? Ili je sve deo jednog velikog organa koji objedinjuje sve umetnosti u koncept poznat pod nazivom Gesamtkunstwerk (celovito umetničko delo)? Da li to znači da bi sva umetnička dela trebalo da teže da obuhvataju više ili sva čula, to jest da prevaziđu nivo kojim se umetnost doživljava samo jednim čulom?
Procene se veoma razlikuju – neki kažu da je jedan od sto ljudi sinesteta, dok drugi tvrde da je ova pojava toliko retka da se javlja tek kod svakog dvehiljaditog čoveka. Isto tako, smatra se da je više žena sinesteta, i to neki podaci kažu čak 6:1, dok drugi daju prednost ženskom polu od 2:1. Zanimljivo je i da su levoruki češće sinestete od desnorukih.
Zbog čega je tako teško ustanoviti tačan broj sinesteta i način ispoljavanja njihovih sposobnosti? Najpre zato što velikom broju ljudi ova „dodatna sposobnost” uopšte ne smeta pri svakodnevnom životu i radu, pa se nikada nisu „požalili” nekome da imaju teškoće. Tako mnogi i ne znaju da su sinestete, jer nikada i ne razmišljaju o tome da li se njihov način viđenja razlikuje od ostalih. Dodatno, neke sinestete nerado govore o svojim iskustvima, iz straha da ne budu okarakterisani kao lažovi ili u najmanju ruku, čudaci. I tako čovečanstvo ostaje uskraćeno za mnoga iskustva koja bi možda mnogo više ovakvih ljudi podelilo sa ostatkom sveta.
Među poznatim sinestetama mnogo je umetnika: Vasilij Kandinski, Johan Sebastijan Bah, Volfgang Amadeus Mocart, Rihard Vagner, Vladimir Nabokov, Johan Volfgang Gete, Hajnrih Hajne, Gi de Mopasan...
