Prevarante svi mrze, bar oni koji su prevareni, dok ih mnogi shvataju kao zabavne “heroje” i “mangupe” s kojima bi se rado menjali. Pogledajte neke od najboljih prevara koje su ostale zabeležene u istoriji:
U oktobru 1906. nezaposlen nemački obućar Vilhem Foit napravio je istorijsku prevaru.
Obukao je vojničku kapetansku uniformu koju je kupio u prodavnici polovne robe, izašao na ulicu i preprečio put grupi vojnika. Zaustavio ih je i odmarširao sa njima do gradske skupštine Kepenika (predgrađa Berlina). Tamo je uhapsio gradonačelnika i blagajnika i optužio ih za prevaru.
Takođe, ukrao je i 4.000 maraka pre nego što je nestao. Devet dana kasnije Foit je uhapšen i osuđen na četvorogodišnju kaznu zatvora. Pušten je posle samo dve godine, kada ga je nemački kajzer Vilhelm pomilovao.
U februaru 1910. godine Princ od Abinisije i njegova žena ukrcali su se na drednot britanske mornarice, najmoderniji borbeni brod tog vremena. Uprkos tome što je posada broda bila iznenađena posetom, kapetan broda uspeo je da održi osoblje na visini zadatka i princ je bio počastvovan ukazanim poštovanjem Mornarice.
U narednih sat vremena Princa i njegovu pratnju proveli su po brodu, kojim su svi bili prijatno iznenađeni. Princ je ispraćen sa broda uz zvuke britanske himne.
Sledećeg dana kapetan broda saznao je da princ uopšte nije posetio brod. Čitava svita bila je u stvari banda prevaranata iz više srednje klase, koji su bili obučeni u autentičnu garderobu. Oni su poslali lažno obaveštenje o svom dolasku malo pre nego što pristigli, u koje su svi na brodu poverovali.
Izgradnici su bili budući članovi Blumsberi grupe umetnika i pisaca, među kojima se našla i Virdžinija Vulf.
Austrijski naučnik Pol Kamerer bio je zagovornik teorije zvane lamarkijanizam koja propagira da osoba koja ima nasledni fizički defekt, kao što je hramanje može imati dramatične posledice na evoluciju.
Da bi dokazao svoju teoriju Kamerer je sproveo eksperiment.
Većina krastača ima crne, perutave grudvice na nogama koje im pomažu da se lakše zadrže na mokrim površinama. Kamerer je naveo da ih jedna vrsta krastače nema, jer živi samo na kopnu i zbog toga joj ne trebaju delovi koji će je sprečavati da se kliza. On je verovao da bi joj se te izrasline pojavile ako bi se parila sa ostalim žabama koje žive u vodi.
Nakon nekoliko godina pokušaja da razvije novu vrstu koja bi bila “unapređena” u odnosu na svoje srodnice, on je objavio da mu je to napokon pošlo za rukom i da su se krastačama pojavile izrasline koje one inače nemaju.
Međutim, kustos Američkog prirodnjačkog muzeja doktor G.K. Nobl istražio je Kamererov eksperiment i otkrio da je nova generacija krastača ipak nema crne fleke i da je Kamerer samo ubrizgao mastilo u kožu žabe.
Proglašen prevarantom, naveo je da je nevin i da su mu laboratorijski tehničari smestili.
Kamerer je zbog ovog nemilog incidenta oduzeo sebi život.
Američki autor Pol Džordan Smit odlučio je da se zabavi nakon što su slike njegove žene naišle na oštru kritiku. Jednog dana 1924. godine uzeo je četkicu i platno u ruke i nacrtao čoveka koji drži bananu. To veče legao je da spava kao Smit, a probudio se kao ruski umetnik Pavel Jerdanovič.
Tokom 1925. Smit je pod lažnim imenom izlagao sliku na izložbi samostalnih umetnika. Kritici se dopala slika i čak su ga upoređivali sa Gogenom. Jerdanovič je uskoro postao vrlo poznat i cenjen umetnik, a tvrdio je da je osnivač Desumbracionističke umetničke škole.
Nakon četiri slike i čitavog niza hvalospeva i podrške Smit se zasitio. El Ej Tajmsu je priznao svoju prevaru 1927. godine. Proglašen je prevarantom i plagijatorom.
Pozorište Hamerstajn Viktorija na Brodveju reklamiralo je ženu pod imenom Suzdržana Sju koja se navodno pojavljivala na sceni u pauzama predstava. Reklamni izazov pozivao je okupljene da nasmeju Sju i povedu je kući za 1.000 dolara.
Ljudi su dolazili sa svih strana Amerike da bi pokušali da nasmeju Sju, ali niko nije uspeo u ovoj nameri. Sledeće sezone reklama je sklonjena. Tad i samo tad oglašivači su priznali prevaru. Suzdržana Sju patila je od facijalne paralize i čitava nameštaljka bila je napravljena u cilju da bi ljudi smišljali što zanimljivije šale, koje bi posle bile iskorišćene za predstave.
Seljak Emili Fradin (17) obrađivao je malo parče zemlje u centralnoj Francuskoj i jednog vrelog popodneva rekao svom dedi da je našao podzemnu komoru sa misterioznim artefaktima. Uskoro je lokalni arheolog Antonin Morle došao da pogleda pronađeno. Unutar komore bilo je raznih stvari, od staklenih cigli do ljudskih kostiju, tu se takođe nalazila keramička tabla ispisana na nepoznatom jeziku.
Vest o pronalasku proširila se po celoj Francuskoj. Internacionalni arheološki institut posetio je lokalitet i utvrdio da su artefakti lažni. Međutim za nekoliko meseci grupa drugih arheologa utvrdila je da su artefakti pravi ostaci iz neolitskog perioda. Negiranje i potvrđivanje produžilo se sve do 1980 godine, a tokom ovog vremena Fradin je uspešno tužio zvaničnike muzeja Luvr za klevetu, a njega su optužili za prevaru.
Ako bi se utvrdilo da su nalazi autentični mogli bi da vode do prekrajanja istorije, jer bi postojao dokaz zapadnog alfabeta, što bi dalo povoda za mišljenje da je centralna Francuska bila polazna tačka ljudske civilizacije.
Artefakti su pripadali različitim epohama i nije bilo lako utvrditi da li je u pitanju prevara ili ne.
Istina je da eksperti i dalje imaju podeljena mišljena. Fradin je umro 2010. godine u 103. godini . Uvek je tvrdio da su tabla i artefakti pravi i legitimno pronađeni i niko nikad nije uspeo da ga ubedi u suprotno.
Frensis Dus bio je uvaženi antikvar, sa ogromnom kolekcijom knjiga, crteža i artefakata. Kratko vreme radio je u Muzeju Britanije, ali je imao tešku narav i nije se dobro slagao sa kolegama, a za administrativne dužnosti govorio je da ga ograničavaju.
Dus je umro 1834. godine ostavljajući zavidnu kolekciju za sobom. U svom testamentu zahtevao je da kutiju sa nezavršenim rukopisima i nekoliko retkih tekstova doniraju muzeju, pod jednim uslovom da ostanu zapečaćeni 66 godina posle njegove smrti.
Poverenici muzeja čekali su sve te godine i kutiju su otvorili tek 1900. godine očekujući dragocene raritete. Nikome nije bilo bitno zašto je Dus insistirao na tolikom čekanju.
Osim nekoliko skica i pocepanih knjiga nije bilo ničeg od kulturne važnosti. Kutija je prebačena u Bodlein biblioteku na Univerzitetu Oksford 1930. godine.
I skoro sto godina nakon njegove smrti Dus se i dalje poigravao sa javnošću.
Džoan Lovel imala je detinjstvo kakvo se samo poželeti može, pošto je od prve do sedamnaeste godine živela u inostranstvu i krstarila morima sa svojim ocem. Njen život bio je prepun avantura: jednom je harpunom uhvatila kita, često je igrala poker u skidanje sa posadom broda, a preplivavala je i do obala Australije noseći tri mačeta na svojim leđima.
Sve avanture zabeležene su u njenoj autobiografiji “Kolevka dubina” za koje je dobila 50.000 dolara.
Knjiga je naišla na pozitivne komentare, ali je bilo i onih koji nisu verovali u ovu neverovatnu priču.
Ispostavilo se da je u stvari odrasla na Berkliju u Kaliforniji i nekoliko puta bila na moru, ali samo na kratkim odmorima.
Lovel je uvek tvrdila da je knjiga 80 odsto originalna, a da je dozvolila sebi umetničku slobodu, jer bi u suprotnom knjiga bila dosadna.
