Muhara, crvena lepotica, velika zavodnica. Lakomislenim i neopreznim korišćenjem ove gljive moguće je trajno oštetiti nervni sistem, a takođe i izazvati komu koja se, ako duže potraje, obavezno završava smrtnim ishodom.
Danas nauka -istorija i arheologija u saradnji sa biologijom i biohemijom, ima mnoge odgovore na drevne ljudske predstave o Raju i uživanju. U knjizi Roberta Grevsa "Hebrejski mitovi" može se naći kratak kritički osvrt na kolektivne predstave koje se tokom magijskih i religijskih obreda u primitivnim zajednicama podstiču radi održanja same zajednice. Pojam Raja kao mesta u kome se odvija neki drugi, onostrani život, pun lepote i izobilja, javlja se u svim drevnim civilizacijama. Podjednako među Jevrejima, Hrišćanima, Starim Grcima i Američkim Indijancima, ali i svim ostalim narodima koji žive na našoj planeti. Cilj tih kolektivnih predstava je bio stvaranje zajedničkog verovanja u bolji i lepši život, što je zajednici u surovim uslovima preživljavanja predstavljalo neophodnu motivaciju za zajedničko društveno delovanje.
Tako nas Robert Grevs izveštava i o indijanskom Raju u kome je glavni Bog Tlalok, Bog vina, koji predstavlja pandan grčkom Bogu Dionisu. Oba ova božanstva imaju osnovni cilj da podstiču stvaranje prijatnih kolektivnih predstava među najširim slojevima narodnih masa. To je bilo moguće izvesti samo uz odredene "ritualne napitke". U takvim napicima nalazile su se razne halucinogene materije, dobijene iz biljaka i gljiva koje su slobodno rasle u prirodi. Nama je danas poznato dejstvo ovih narkotika. Najpoznatije halucinogene gljive pripadaju porodici Strophariaceae, a među njima su rodovi Paneolus i Psilocybe najpoznatiji sa svojim psihodeličkim delovanjem.
Obratimo sada pažnju na najkontroverzniju, sa estetskog stanovišta obožavanu, najlepšu, ali ne i najotrovniju pečurku - muharu. Muhara (Amanita muscaria) svojom prelepom crvenom bojom i belim pegama već generacijama predstavlja simbol pečurke uopšte. Njene stilizacije se mogu naći među ukrasima za novogodišnje jelke, među dečjim igračkama, u slikovnicama, u bajkovitim filmovima o patuljcima i vilenjacima. Svojom lepotom, nesumnjivo nas privlači i zavodi. Njena halucinogena svojstva su poznata od davnina. Najviše je u te svrhe korišćena u Finskoj, Sibiru, Mongoliji i naravno ponovo među američkim Indijancima. Ali je nesumnjivo bila dobro poznata i Bogu Dionisu i njegovim sledbenicima u Staroj Grčkoj.
Ova zanimljiva gljiva u sebi sadrži nekoliko otrovnih materija, koje imaju različita dejstva u našem organizmu. To su muskarin, muscimol i ibotenska kiselina. Muskarin je hemijsko jedinjenje koje se čak i sintetički proizvodi i koristi odavno u medicini kao anestetik. Dakle, ova gljiva namami laike da je probaju radi halucinogenih svojstava, a onda se dogodi da do halucinacija uopšte i ne dođe, da preterana količina muskarina uspori rad srca, izazove pospanost, a u prekomernim količinama komu koja može dovesti do smrti. Nije onda čudno da se povremeno dešava da pacijenti podlegnu anesteziji i da se više iz nje ne probude. Smatra se da aktivnost muskarina proizilazi iz njegove strukturne sličnosti sa acetilholinom, koji prenosi impulse s nervnih završetaka na receptore ostalih živaca, mišića i ćelije žlezda.
Ibotenska kiselina se nalazi u mnogim toksičnim vrstama iz roda Amanita. Muscimol je sekundarni produkt koji nastaje dekarboksilacijom ili pomoću fotosintetskih reakcija. Istarživanja su pokazala da ovi otrovi deluju na motoričke centre našeg organizma, tj na fiziološke i psihološke pojave. Muscimol je 5 - 10 puta aktivniji od ibotenske kiseline. Dalja istraživanja su pokazala da je količina muskarina najveća u crvenoj kožici šešira, a muscimola i ibotenske kiseline u belom mesu šešira i listića, ali svi delovi gljive sadrže sve navedene toksične materije.
Dakle, izloženost sunčevim zracima, kako se vidi, pojačava dejstvo ovih otrova. Nije zato čudo da su se mnogi Rusi i Finci, koji svoje muhare nalaze na severnijem delu naše planete, gde je uticaj sunčevih zraka slabiji, smrtno otrovali konzumirajući muhare sa našeg južnjačkog područja. Danas u Istri postoji i spomenik ruskim vojnicima koji su za vreme drugog svetskog rata uparvo umrli od posledica trovanja muharom.
Kod nas na žalost, nisu vršena zvanična ispitivanja količine ovih otrova u gljivama, kao što nemamo ni podatke o tome koliko se ljudi na našim prostorima otruje gljivama uopšte. Te su analize veoma skupe i kod nas se ne rade.
