U tračkom selu, u porodici siromašnog seljaka, rodio se dečak kome su dali ime Vasilije. U istoriji je poznat kao Vasilije Makedonac, jer je u vreme njegovog rođenja taj deo Trakije pripadao vojno-administrativnoj jedinici koja se zvala Makedonija. Kako smatraju pojedini naučnici, Vasilije je došao na svet 830. ili 835. godine.
Očeva smrt teško je pogodila porodicu i Vasilije, koji je morao da brine o majci i sestrama, shvatio je da od zemljoradnje može da se živi teško i oskudno. Zato je odlučio da okuša sreću i krenuo u Carigrad. Jednog kasnog nedeljnog popodneva ušao je kroz Zlatnu kapiju u „caricu gradova”. Izvori kažu da je bio siromašno odeven i da je imao samo zavežljaj i štap koji su ujedno bili i njegova celokupna imovina. Najpre je u čudu gledao prostrane ulice i velika zdanja grada na Bosforu, a s nailaskom noći morao je da potraži nekakav smeštaj. Budući da u vizantijskoj prestonici nikoga nije poznavao, a već je bio premoren dugim putovanjem i plimom neobičnih utisaka koji su ga zapljusnuli po prispeću u Konstantinopolis, on je legao pod trem znamenitog manastira Svetog Diomeda i zaspao čvrstim snom.
Iguman toga manastira usnio je u toku noći čudan san: javio mu se neki nepoznati glas i poručio mu da izađe i otvori vrata caru. Onako bunovan, prenut iz sna, on je pogledao ispred vrata, ali kako nikog nije primetio, vratio se u krevet. Tek što ga je san savladao, ponovo mu se javio isti glas i rekao da izađe i pozdravi cara. Već prilično smeteni duhovnik još jednom je izašao pred vrata i primetio samo neznanca u ritama, pa se vratio u postelju. Čim je utonuo u san, nepoznati glas strogo mu je zapovedio: „Izađi i uvedi onoga što spava na stepeništu. On je car!” Sad već sasvim preplašen, iguman manastira Svetog Diomeda je izašao, probudio Vasilija, pozvao ga da uđe i posadio za sto da večera. Ujutru mu je dao da se okupa i spremio mu novo odelo.
Iguman je imao brata, po zanimanju lekara, koji je stasitog i naočitog mladića, kako ga je video, smesta preporučio jednom svom uglednom pacijentu, rođaku cara Mihaila Trećeg (842-867), koji se zvao Teofil, ali su ga zbog malog rasta prozvali Teofilica (mali Teofil). Slabašne građe, ovaj plemić je voleo da bude okružen slugama gorostasne visine i ogromne snage. Oblačio ih je u sjajnu odeću i uživao da se s njima šepuri gradskim ulicama. Kad je video Vasilija, odmah ga je uzeo u svoju službu.
Posle izvesnog vremena, Vasilija su upoznali najugledniji ljudi Vizantijskog carstva. Upriličen je svečani ručak na carskom dvoru na koji je pozvan veliki broj zvanica kao i bugarski poslanici na proputovanju kroz prestonicu na Bosforu. Pri kraju ručka, kako je bilo uobičajeno, priređeno je takmičenje rvača koji je trebalo da zabave prisutne. Razmetljivi Bugari tvrdili su da oni imaju takvog atletu koji će pobediti sve vizantijske protivnike. I, zaista, snažni Bugarin savladao je sve romejske rvače.
Vizantinci, potišteni što je jedan varvarin nadmašio njihove borce, teško su podneli poraz. Ali, Teofilica, koji se takođe nalazio na svečanom ručku, samouvereno je izjavio da će njegov sluga pobediti Bugarina. Odmah su iznova pripremili borilište, dvoranu posuli peskom da bi načinili podesnu podlogu za borce i pobedonosni Bugarin uhvatio se u koštac sa Vasilijem.
Bugarski rvač napregao se iz petnih žila ne bi li podigao uvis vizantijskog konjušara. Međutim, desilo se suprotno: snažniji Vasilije podigao je Bugarina, okrenuo ga oko sebe i spretnim zahvatom, koji je tada bio čuven u borilačkim veštinama, bacio ga na zemlju. Uzbuđeni Vizantinci, kojima je gorostasni konjušar spasao čast, gromko su pozdravljali svog pobednika dok je na drugoj strani povređeni i onesvešćeni bugarski rvač jedva dolazio sebi. Ovim podvigom Vasilije je na sebe skrenuo pažnju: visoki dvorski krugovi dobro su upamtili mladog konjušara.
Ubrzo posle ovog događaja car Mihailo Treći dobio je od jednog provincijskog namesnika na poklon veoma lepog konja. Kada je prišao da mu pogleda zube, konj se toliko uplašio i propeo da ni car ni njegovi konjušari nikako nisu mogli da ga ukrote. Ponovo se umešao Teofilica i rekao vasilevsu: „Gospodaru, kod kuće imam jednog mladog čoveka koji ume s konjima. Zove se Vasilije.”
Ne oklevajući, doveli su konjušara koji je, kako beleži jedan vizantijski pisac, bio „drugi Aleksandar na drugom Bukefalu”. On je uzjahao nepokornog pastuva i samo nekoliko trenutaka bilo mu je dovoljno da dovede u red do tada neukrotivu životinju.
Oduševljeni Mihailo Treći, neku godinu mlađi od Vasilija, primorao je svog rođaka Teofilicu da mu ustupi konjušara. Onda je, još pod snažnim utiskom onog što se dogodilo, svog novog slugu odveo kako bi ga pokazao majci - carici Teodori. Dok joj je sin ushićeno pričao o svom novom konjušaru, ona je ćutke i podozrivo gledala stasitog došljaka. Bilo je očigledno da ne deli sinovljevu radost. Kada je Vasilije otišao, Teodora je zabrinuto rekla sinu: „Bolje da ga nikada nisi upoznao! On će uništiti naš rod!”
Bilo je potrebno desetak godina da se ostvare caričine proročke reči. U međuvremenu se Vasilije postojano uspinjao na vizantijskoj hijerarhijskoj lestvici, a na ruku mu je išao i povoljan sticaj okolnosti. Tada je najmoćniji u Vizantiji bio carev ujak Varda, čovek raskošnih državničkih sposobnosti. On je 865. godine uklonio parakimomena Damjana, čijeg se uticaja pribojavao, i na njegovo mesto doveden je Vasilije. Parakimomen (grčki: „onaj koji spava pored”) bio je načelnik carske ložnice, svojevrsni „čuvar” vasilevsove spavaće sobe, i zahvaljujući činjenici da je boravio tik uz cara imao je mogućnost da bude na izvorištu dragocenih podataka. Ova dužnost je uglavnom bila rezervisana za evnuhe, ali je u Vasilijevom slučaju napravljen izuzetak. Ubrzo se Varda pokajao što je uzdigao Vasilija i to je izrazio rečima: „Ja sam oterao lisicu, ali sam na njeno mesto doveo lava koji će nas sve progutati!”
Usledio je obračun carevog ujaka i doskorašnjeg carevog konjušara. Prilikom pohoda na Krit, ostrvo koje su Vizantincima preoteli Arabljani, Vasilije i njegovi ljudi ubili su Vardu u aprilu 866. godine.
Još opčinjeni Mihailo Treći već sledećeg meseca po povratku u Carigrad dao je krunu cara savladara svom ljubimcu. Tako je došljak iz Trakije i zvanično postao drugi čovek Carstva i predstojao mu je još samo jedan korak da stigne na sam vrh. Zazirući od vasilevsove ćudljive i katkad neuravnotežene prirode, Vasilije nije ništa hteo da prepusti slučaju. Smislio je zaveru: posle dvorske gozbe njegovi ljudi su, u noći između 23. i 24. septembra 867. godine, ubili pijanog cara u njegovoj spavaćoj sobi. Amorijsku dinastiju smenila je nova - makedonska dinastija - pokazaće se najslavnija vizantijska dinastija koja je gotovo dva stoleća vladala carstvom Romeja (867-1056).
Vrtoglavi uspon slavoljubivog i bezobzirnog došljaka, okićen legendama koje nisu lišene istorijske podloge, ubedljivo je svedočanstvo o tome da je put do vizantijskog prestola bio otvoren za svakoga i da je i najveći nikogović mogao da se popne na samo čelo romejske vrhuške. To je bilo svojstveno ranoj (4-7. vek) i srednjoj Vizantiji (7-11. vek), ali je u poznom Carstvu (11-15. vek) car mogao da postane samo član neke od najuglednijih plemićkih porodica.
Vasilije Prvi Makedonac (867-886) pokazao je tokom dvadesetogodišnje vladavine da je bio dostojan da ponese krunu vizantijskog cara. Razboritom i spretnom politikom, kako unutrašnjom tako i spoljašnjom, umnogome je unapredio Carstvo. Da bi se donekle ublažio Vasilijev mračni i nasilni dolazak na carigradski tron, njegovi potomci - sin Lav Šesti Mudri (886-912) i unuk Konstantin Sedmi Porfirogenit (912-959) - a s njima i gotovo celokupna zvanična istoriografija makedonske dinastije, posegli su za izmišljenim genealogijama. Oni su u Vasiliju, s jedne strane, videli dalekog potomka Arsakida, poznate parćanske vladarske kuće koju je u 3. veku pre naše ere osnovao Arsak Prvi, i za koju su kasnije rodbinski bili povezani persijski Sasanidi, kao i mlada jermenska država. Sa majčine strane Vasilije je navodno bio povezan sa Konstantinom Velikim, a po nekima se sa „obe strane gordio sjajem Aleksandra Velikog.”
Zanimljivo je napomenuti da kasniji vizantijski pisci na različite načine prihvataju ove neverovatne pretpostavke. Na primer, Jovan Skilica u 11. veku poklanja im, bez trunke intelektualne sumnje, bezuslovno poverenje. Za razliku od Skilice, Jovan Zonara - prva polovina 12. veka - odbacuje čitavu priču o drevnoj plemenitosti Vasilijevog roda i beleži da je osnivač makedonske dinastije poticao „iz Makedonije, od beznačajnih i nepoznatih otaca, iako je neko od onih koji su o njemu pisali izmišljao da vodi poreklo od Arsakida”.
Kako je zapisao vizantijski pisac Nikita David Paflagonac, genealogiju osnivača makedonske dinastije sastavio je upravo carigradski prvosveštenik koji je uz pomoć jednog duhovnika ispisao čitav splet laži „aleksandrijskim pismenima na najstarijoj hartiji, podražavajući doista drevni rukopis... presvukao ga prastarim koricama koje je digao sa neke prastare knjige” i to svoje delo krišom smestio među ostale knjige dvorske biblioteke. Ostavljajući po strani istinitost ove zanimljive priče Nikite Davida Paflagonca, nameće se važan zaključak da su i sami Vizantinci bili i te kako svesni da genealogije mogu biti falsifikovane i da su mnoge od njih zaista krivotvorene. Izmišljanje legendi nije bilo svojstveno samo Vizantiji, nego i čitavom nizu ostalih država srednjovekovnog sveta, a, nije preterano reći, lažne genealogije proturaju se i u naše vreme. i nije mali broj onih koji u tako iskovane genealogije slepo veruju.
