Zavaravanje protivnika je sastavni deo ratovanja. Kada ste sposobni, pretvarajte se da ste nesposobni. Kada ste jaki, pretvarajte se da ste slabi.
Jedna stara priča govori o tome kako je neki drevni kineski car upitao jednom svog dvorskog lekara, koji je poticao iz lekarske porodice, koji od članova njegove porodice je najumešniji u lečenju. Lekar, koji je u Kini uživao toliki ugled da mu je ime postalo sinonim za medicinu, odgovorio je: „Moj najstariji brat sposoban je da uoči uzroke bolesti i otkloni ih pre nego što se sama bolest pojavi, i zbog toga nije poznat van naše kuće.
Moj srednji brat leči bolest još dok je u samom nastanku, i zbog toga nije poznat van okvira našeg susedstva.
Što se mene tiče, ja puštam krv, prepisujem napitke i radim masažu, pa se moje ime s vremena na vreme pročuje i na dvoru”.
Od svih priča stare Kine, nijedna lepše ne izražava suštinu Umeća ratovanja, najznačajnijeg klasičnog dela o naučnoj strategiji ratovanja. Možda su umeće lečenja i umeće borbe u svakodnevnom životu potpuno zasebne stvari, ali, gledano dublje, među njima postoji i nekoliko podudarnosti: ni u jednoj od ovih dveju disciplina ne gubi se iz vida da su one, kako to priča kaže, utoliko bolje ukoliko su manje potrebne; obe discipline se koriste strategijom da bi se borile protiv disharmonije; i jedna i druga smatraju da poznavanje nekog problema jeste i ključ za njegovo rešavanje.
KLIKOM DO KNJIGE
Kao i priča o drevnim lekarima, Sun Cuova filosofija govori da su najdelotvorniji ono znanje i strategija koji čine rat nepotrebnim. Kao i priča o lekarima, Sun Cu objašnjava da postoji nekoliko različitih nivoa umeća ratovanja: najbolje vojskovođe kvare neprijatelju planove dok su ovi još u svom začetku; osrednje vojskovođe sprečavaju neprijatelja da sklopi saveze; najgore vojskovođe napadaju neprijateljske gradove.
Ova idealna strategija kojom se može pobediti bez borbe, postići najveći uspeh uz minimum delanja, nosi u sebi prepoznatljiv pečat taoizma, drevne filosofske tradicije koja je doprinela razvoju medicine i borilačkih veština u Kini. Drevni taoistički učitelji su dokazali da agresivni i nasilni ljudi nisu nemilosrdni kao što izgledaju, već da su u stvari osećajna stvorenja; zatim su nemilosrdno sasekli ljudsku osećajnost kako bi otkrili pravu prirodu slobodnog čoveka.
Istinska nemilosrdnost, potpuna objektivnost bez prisustva emocija, prodire u srž svake konkretne situacije. Ovakvom nemilosrdnošću odlikuje se Lao-Ce kada u svom Tao Te Chingu kaže da svemir nije čovečan i da mudraci na ljude gledaju kao na pse od slame koji se u ritualima prinose na žrtvu. Čuang-Ce, još jedan veliki taoistički učitelj, takođe daje puno upečatljivih primera nemilosrdnog pristupa čoveka prema samome sebi kao jednu vrstu vežbe koju bi trebalo praktikovati u cilju razrešavanja unutarnjih i spoljnih konflikata.
Prvobitni filosofi nisu koristili ovu „nečovečnost” kao opravdanje za lažnu nemilosrdnost zavojevačkih agresija, već kao osnov za meditiranje o krajnjoj besmislenosti pohlepe i želje za posedovanjem koje su u korenu svake agresije.
U Indiji, budistički učenici su često odlazili do mesta na kojima su spaljivani mrtvaci i posmatrali tela onih čije porodice nisu bile dovoljno imućne da svoje pokojne rođake spale na lomači. Ovo su radili da bi iz sebe strahom isterali pohlepu i želju za svetovnim dobrima. Nakon toga posvetili bi se razmišljanju o savršenom čoveku i savršenom društvu.
Slično tome, Učitelj Sun usmerava pažnju svojih čitalaca na pošasti rata, počevši od prve faze u kojoj se javlja nepoverenje i zahlađuju odnosi, pa sve do one ekstremne faze kada se krene u borbu i osvajanja, kao na jedan oblik masovnog uništavanja ljudi i prirodnih bogatstava. Na ovaj način on čitaoce čini svesnijim važnosti ličnih i društvenih vrlina koje zagovaraju humanisti pacifisti.
Paradoks se često smatra osnovnom metodom taoističke psihologije, koja se koristi radi pomeranja nevidljivih granica svesti. Možda se paradoks knjige Umeće ratovanja krije upravo u tome što ona govori protiv rata. I dok knjiga Umeće ratovanja vodi rat protiv rata, ona to čini na sebi svojstven način; ona se uvlači u neprijateljske redove, otkriva tajne neprijatelja i izaziva korenite promene u njihovim srcima.
Knjiga Umeće ratovanja, čije tekstove je pre više od dve hiljade godina napisao i sakupio zagonetni kineski ratnik i filosof Sun Cu, i dan-danas predstavlja verovatno najznačajniju i najuticajniju studiju o strategiji ratovanja. Savremeni azijski političari i šefovi država proučavaju je isto toliko pažljivo kao što su to činili vojskovođe i vojni stratezi tokom prethodnih dve hiljade i više godina.
Jedna stara priča govori o tome kako je neki drevni kineski car upitao jednom svog dvorskog lekara, koji je poticao iz lekarske porodice, koji od članova njegove porodice je najumešniji u lečenju. Lekar, koji je u Kini uživao toliki ugled da mu je ime postalo sinonim za medicinu, odgovorio je: „Moj najstariji brat sposoban je da uoči uzroke bolesti i otkloni ih pre nego što se sama bolest pojavi, i zbog toga nije poznat van naše kuće.
Moj srednji brat leči bolest još dok je u samom nastanku, i zbog toga nije poznat van okvira našeg susedstva.
Što se mene tiče, ja puštam krv, prepisujem napitke i radim masažu, pa se moje ime s vremena na vreme pročuje i na dvoru”.
Od svih priča stare Kine, nijedna lepše ne izražava suštinu Umeća ratovanja, najznačajnijeg klasičnog dela o naučnoj strategiji ratovanja. Možda su umeće lečenja i umeće borbe u svakodnevnom životu potpuno zasebne stvari, ali, gledano dublje, među njima postoji i nekoliko podudarnosti: ni u jednoj od ovih dveju disciplina ne gubi se iz vida da su one, kako to priča kaže, utoliko bolje ukoliko su manje potrebne; obe discipline se koriste strategijom da bi se borile protiv disharmonije; i jedna i druga smatraju da poznavanje nekog problema jeste i ključ za njegovo rešavanje.
KLIKOM DO KNJIGE
Kao i priča o drevnim lekarima, Sun Cuova filosofija govori da su najdelotvorniji ono znanje i strategija koji čine rat nepotrebnim. Kao i priča o lekarima, Sun Cu objašnjava da postoji nekoliko različitih nivoa umeća ratovanja: najbolje vojskovođe kvare neprijatelju planove dok su ovi još u svom začetku; osrednje vojskovođe sprečavaju neprijatelja da sklopi saveze; najgore vojskovođe napadaju neprijateljske gradove.
Ova idealna strategija kojom se može pobediti bez borbe, postići najveći uspeh uz minimum delanja, nosi u sebi prepoznatljiv pečat taoizma, drevne filosofske tradicije koja je doprinela razvoju medicine i borilačkih veština u Kini. Drevni taoistički učitelji su dokazali da agresivni i nasilni ljudi nisu nemilosrdni kao što izgledaju, već da su u stvari osećajna stvorenja; zatim su nemilosrdno sasekli ljudsku osećajnost kako bi otkrili pravu prirodu slobodnog čoveka.
Istinska nemilosrdnost, potpuna objektivnost bez prisustva emocija, prodire u srž svake konkretne situacije. Ovakvom nemilosrdnošću odlikuje se Lao-Ce kada u svom Tao Te Chingu kaže da svemir nije čovečan i da mudraci na ljude gledaju kao na pse od slame koji se u ritualima prinose na žrtvu. Čuang-Ce, još jedan veliki taoistički učitelj, takođe daje puno upečatljivih primera nemilosrdnog pristupa čoveka prema samome sebi kao jednu vrstu vežbe koju bi trebalo praktikovati u cilju razrešavanja unutarnjih i spoljnih konflikata.
Prvobitni filosofi nisu koristili ovu „nečovečnost” kao opravdanje za lažnu nemilosrdnost zavojevačkih agresija, već kao osnov za meditiranje o krajnjoj besmislenosti pohlepe i želje za posedovanjem koje su u korenu svake agresije.
U Indiji, budistički učenici su često odlazili do mesta na kojima su spaljivani mrtvaci i posmatrali tela onih čije porodice nisu bile dovoljno imućne da svoje pokojne rođake spale na lomači. Ovo su radili da bi iz sebe strahom isterali pohlepu i želju za svetovnim dobrima. Nakon toga posvetili bi se razmišljanju o savršenom čoveku i savršenom društvu.
Slično tome, Učitelj Sun usmerava pažnju svojih čitalaca na pošasti rata, počevši od prve faze u kojoj se javlja nepoverenje i zahlađuju odnosi, pa sve do one ekstremne faze kada se krene u borbu i osvajanja, kao na jedan oblik masovnog uništavanja ljudi i prirodnih bogatstava. Na ovaj način on čitaoce čini svesnijim važnosti ličnih i društvenih vrlina koje zagovaraju humanisti pacifisti.
Paradoks se često smatra osnovnom metodom taoističke psihologije, koja se koristi radi pomeranja nevidljivih granica svesti. Možda se paradoks knjige Umeće ratovanja krije upravo u tome što ona govori protiv rata. I dok knjiga Umeće ratovanja vodi rat protiv rata, ona to čini na sebi svojstven način; ona se uvlači u neprijateljske redove, otkriva tajne neprijatelja i izaziva korenite promene u njihovim srcima.
