Ne... nije to... rekla je da ne čekate i da se sami vratite u selo... tako je rekla.
Kako to misliš da se sam vratim? I gde je ona? Vodi me do nje!
Muškarac ga prestrašeno pogleda: - To ne smem!
Pavel ga sada malo bolje osmotri. Očigledno se radilo o osobi koja je umno zaostala i računajući da je, zbog toga, bolje ne podizati glas i na taj način ga prestrašiti, Pavel blagim glasom zapita: - Zašto ne smeš? Ništa loše nećeš učiniti, ona mora da me vrati u selo, sam neću pronaći put. Samo me odvedi do nje, možeš čak reći da sam je sam pronašao.
Ne. Ona bi znala.
- Prokleta budalo! – dreknu najzad Pavel- Reci mi odmah gde je ili...
Nije uspeo da završi, jer muškarac poče da beži, vičući nešto nerazgovetno i Pavel, iznenađen, potrča za njim. Nije morao daleko da trči- odmah iza žbunja, onog istog iza kojeg je Lora nestala, ugledao je baraku na kojoj je pisalo „Bakalnica“ i muškarca kako utrčava u nju, zalupivši jako vratima za sobom.
- Znači, ipak... – pomisli Pavel, prilazeći nesigurnim korakom.
Unutra nije bilo nikoga i to je na prvi pogled bilo najčudnije. Naime, bila je to samo jedna prostorija, sa jednim vratima na koja je Pavel upravo ušao, i tu je, po zdravoj logici, morala biti pored njega najmanje još jedna osoba i to onaj maloumnik kojeg je tako nesmotreno preplašio i koji je neposredno pre njega ušao unutra.
Osetio je strah i neodoljivu želju da odmah izađe odatle, a onda se pljesnu po čelu, glasno se nasmejavši: - Kako sam glup! - reče gledajući širom otvoren prozor.
Bakalnica je bila krcata robom i Pavel, prebirajući, uze neke sitnice, potom potraži mesto gde će da sedne. Unutra je bilo sparno i on pomisli da bi možda bilo bolje da izađe napolje, međutim, nije platio uzetu robu i zbog toga je ostao- nije želeo da ga optuže za krađu.
Sedeo je tako neko vreme, razmišljajući hoće li se napokon neko pojaviti, kada začu neke glasove spolja. Prišao je vratima i pre nego što je uspeo da ih dotakne ona se sa treskom otvoriše i unutra uđe Lora u pratnji onog maloumnika, kakvim ga je Pavel smatrao.
- Zar ti nije rečeno da me ne čekaš?
Nije odgovorio. Bio je isuviše zanet posmatranjem njenog pratioca. Ovaj, opet, primetivši da ga Pavel uporno posmatra, obori pogled, a zatim se okrete ka Lori:
- Pretio mi je... morao sam da ga dovedem...
Lora ga pogleda sa neskrivenom nežnošću, što je Pavelu bilo, nije znao zašto, odvratno i sada on skrete pogled, praveći se da ga njih dvoje uopšte ne zanimaju.
- Zašto misliš da je idiot? - upita iznenada Lora.
- Nisam to rekao- odgovori Pavel, zatečen tim pitanjem.
- Nisi, ali vidim da tako misliš. Oči ti govore.
Pavel pomisli da izgled njenog pratioca govori više o tome, ali oćuta.
- To mi je verenik i zbog njega ne mogu, odnosno neću, da te pratim nazad u selo.
Pavela ove reči iznenadiše, ali ne previše- odnekud je slutio da su njih dvoje nekakav par; uostalom, to se njega nije ticalo i on to i reče, podsećajući Loru da je njena obaveza da ga vrati u selo i da na taj način samo može izbeći kaznu, a sama mu je o tome govorila- kazna može biti veoma svirepa.
Lora se nasmeja i odgovori da to više ne važi, sada, kada je pronašla svog verenika i da se u selo ne vraća, a ovde se ne plaši nikakvih kazni; zaštićena je i materijalno obezbeđena. Da bi to malo bolje pojasnila reče još da ima zaštitu budućeg supruga, a njegov otac drži ovu bakalnicu tako da će imati od čega da žive.
Pavel se namršti i podseti je da ona ima još jednu obavezu u selu- Konačište, njena krčma, ostaće bez vlasnice i , naravno, propasti ako se ona ne vrati.
Lora mu odbrusi da je obična budala ako misli da joj Konačište i smrdljivi povremeni gosti u njemu više znače od ljubavi njenog života. Tu se ona naže ka vereniku i poljubivši ga u obraz upita:
- Zbilja, nisi mi još rekao kako se zoveš...
Pavel se ovoga puta zaprepasti i jedva promuca:
- Kako? Ne znaš ni kako se zove, lažljiva propalice, a tvrdiš da ti je verenik!
- To se tebe ne tiče- odvrati mu Lora ne pogledavši ga- Mi smo se tek upoznali, ako već moraš da znaš, ali jako se volimo.
Nastadoše trenuci ćutnje. Lora je gledala zaljubljeno svog verenika, dok je ovaj sa strahom posmatrao Pavela.
- Dakle, reći ćeš mi kako se zoveš, ljubavi?
- Mario.
U tom trenutku neka senka pređe preko prozora i svi troje odskočiše. Lora priđe vratima popravljajući suknju, dok je Mario pobegao u ćošak i šćućurio se, dajući Pavelu nedvosmislene znake da ćuti.
U prostoriju uđe, lupnuvši nekoliko puta jako nogama, kao da otresa sneg sa obuće, visok, suv čovek, zarastao u dugu kosu i bradu i pogledavši letimice Loru, upilji u Pavela:
- Tu si, dakle! Šta tražiš ovde, zar ne znaš da te očekuju u selu? Posao čeka i mislili su da ćeš ga obaviti do mraka.
Pavel smireno odgovori da nije krivica do njega što ovde dangubi, umesto da završava poslove u selu, iako- dodade- ni sa kime nije ugovarao nikakve poslove i ne zna o čemu se radi, ali da je on častan čovek i ako je nešto započeo da radi on će to sasvim sigurno i završiti, ali da je ova žena ovde- tu pokaza na Loru- uvrtela sebi u glavu da je zaljubljena i ni po koju cenu neće da se vrati u selo, a njena je obaveza da to učini, jer Starešina je po njega poslao upravo nju, ali da on neće praviti pitanje i ako ga neko drugi odvede do sela, na primer- reče- može to da učini i njen verenik.
- Kakav sad verenik?
- Lusio, ja ću da ti objasnim- umeša se Lora, koja je očigledno poznavala dugajliju- Mario i ja... verili smo se...
- Mario? Gde je taj idiot? - uzbuđenim glasom uzviknu Lusio.
Pavel na to pitanje nehotice pođe pogledom ka uglu u kojem je šćućureni Mario podigao ruke kao da se brani, s pravom, jer jedna staklena flaša polete ka njemu i pogodivši ga rasprsnu se prosipajući crvenu tečnost oko sebe.
Lusio začuđeno pogleda u svoje šake:
- Nikada ga, do sada, nisam pogodio.
Mario je ječao držeći se za glavu i nije bilo jasno da li su mu ruke crvene od krvi ili od tekućine iz boce. Lora mu priđe zapomažući:
- Vidiš li šta si učinio?
Pavel je imao utisak da ona njemu nešto predbacuje i već htede da se pravda, ali Lusio, koji je još uvek zagledao svoje šake, kao da im se divi na preciznosti, promuklo reče:
- To tako ne može. Moraš da se vratiš u selo i odvedeš ga. Posle, pa eto, posle ćete imati moj blagoslov.
Nastavak sledi...
