Automatsko pisanje ili nesvesno, psihičko pisanje, odnosi se na čin pisanja bez udela svesti ili volje gde proces nije unapred osmišljen
Šta je automatsko pisanje? - neznatno opširnije OVDE
- Ne! - dreknu Lora suznih očiju- Posle će biti kasno, nikada me ne bi pustili više!
Lusio je napregnuto razmišljao, gladeći snažno bradu, razbacujući pritom okolo počupane dlake, i napokon, pogledavši Pavela progovori:
- Istina je to, ne bi je pustili.
Pavel na to najzad izgubi strpljenje i reče da takve budale nije sreo u svom životu i da će starešini, kada ga vidi, reći kakvi su oni i da se nada da će ih on nakon toga kazniti strašnije nego što mogu i da zamisle.
Svi se nasmejaše, čak i Mario, što Pavelu ne bi pravo, a onda Lusio reče:
- Kakve si mu to gluposti napričala?
Potom, obraćajući se Pavelu nastavi:
- Možda si, gospodine, dosta proputovao i svašta toga video, i možda si stručan u tom svom poslu, a nisi nam ni rekao čime se baviš, ali, čim su te angažovali oni iz sela, mora da si stvarno dobar u tome, ma šta to bilo, ali ovde- ovde ti to ne vredi ništa. Kažeš da smo budale? Ne znam, možda i jesmo... Izgleda da ću morati, baš zato, da odem do sela i priupitam šta nam je činiti...
- Tako je najbolje- složi se odmah Lora- I objasni im...reci im da ne mogu da se vratim...
S tim se i Pavel složi rekavši da je on spreman odmah da krene i već pođe ka vratima kada ga Lusio zaustavi:
- Kuda? Ne misliš valjda da ću i tebe da povedem?
- Zašto ne? Upravo si rekao da ideš do sela.
- Idem, ali sam. Na šta bi to ličilo da tebe povedem? Ostaćeš ovde i čekati, brzo ću se vratiti.
- To je besmisleno! – uzbudi se Pavel- Zašto ne bih pošao? Čekaju me, znaš to, i znaš da imam važan posao da obavim, a skoro će noć...
- Ne razumeš, očito. Ona mora da te dovede, a pošto to neće, moraću da odem do sela i to sam i zatražim nove instrukcije.
- Kakve instrukcije? Zar nije jednostavnije da pođem s tobom i tako konačno završimo s ovim?
Lusio odmahnu glavom. A onda, neočekivano, Mario se ponudi i kaza da će ga on odvesti, bilo kamo, samo ako mu obeća da ga niko više, ali baš niko, neće tući, jer on je sada, maltene, oženjen čovek i kao takav zaslužuje poštovanje.
Jedva da je to uspeo da izgovori kada ga pogodi još jedna boca i on odmah zaćuta, potraživši pogledom Lorinu zaštitu. Ona, međutim, podiže preteći ruku i reče mu da zaveže.
Pavel se sažali i reče da bi mu rado dao takvo obećanje, kada bi samo mogao, ali da je on pošten čovek i ne služi se prevarama, a prevara bi bila ako bi mu dao reč za takvo nešto i da je on ovde potpuni stranac i bez ikakvog uticaja, ali da čvrsto može da mu obeća nešto drugo- ako ga on, Mario, odvede do sela, odmah će potražiti starešinu i izneti mu kako se ovde nečovečno ponašaju prema... – tu malo zastade tražeći prikladnu reč- slabima i da će, siguran je, starešina stati u njegovu zaštitu.
Tu se opet svi nasmejaše, a onda Lusio reče da je Pavel jako zabavna ličnost, ali da je za danas bilo dosta šale i da on mora što pre da krene u selo, ako misli da se vrati do zore- a misli, jer- tu pogleda značajno Loru- večeras će imati puno posla, zato što je njegov sin prilično tupav i izrazito nesposoban i da će mu za prvo bračno veče svakako trebati pomoć.
Lora se zakikota i obrati se Mariu:
- Čuješ li, nesrećo?
I Mario se isto tako zakikota, pokazujući nerazumevanje o čemu se uopšte radi, a zatim, uozbiljivši se, reče Pavelu:
- Nikada nisam bio u selu. Ali, nisam toliko glup kao ti- ja znam da se do starešine ne može doći.
Onda se opet skupi u ćošku, jer Lusio podiže ruku, a Lora ga čvrknu po glavi i reče da ne priča više takve budalaštine.
Pavel je imao utisak da Mario, koji je sada grizao donju usnu i gledao u pod, možda nešto zna, nešto važno, a da Lora i Lusio, koji se neprimetno izgubio, ne žele da se on izrekne i kaže to što ima.
Lusio je, dakle, izašao i Pavel pomisli da bi bilo dobro kada bi i Lora, bar na tren, izašla, tako da bi on imao priliku da pritisne Maria i sazna na šta je tačno mislio kada je rekao da se do starešine ne može doći.
Ali, i Lora je imala nešto na umu i nagnuvši se kroz prozor, koliko da se uveri da je Lusio zbilja otišao, pozva Maria:
- Onaj frižider, napolju, treba ga otopiti... Umećeš to?
Mario poskoči, srećan što je dobio neko zaduženje i reče da je on to radio bar hiljadu puta do sada i da će odmah to ponovo da učini, ali ako dobije prvo poljubac.
Lora se nasmeja i poljubivši ga ovlaš, gotovo ga izgura napolje.
Pavel to vide kao povoljnu okolnost i reče da će i on da izađe, koliko da uzme leda iz frižidera, jer strašno je sparno, a da bi bio siguran da Lora neće poći za njim reče još da je gladan i da bi bilo dobro da ga sačeka nešto za jelo kada se vrati.
Ali, Lora ga zadrža uhvativši ga za ruku:
- Nema napolju nikakvog frižidera, samo sam htela da ga se otarasim. Shvataš, želela sam da ostanemo sami.
- Ne razumem, zašto?
Lora mu se primače, sada sasvim blizu i reče:
- Zar nije očigledno?
Pavel se odmače i promrmlja da ovo sparno vreme utiče na nju i da zato ne zna šta radi i govori i da bi najbolje bilo da pozove svoga verenika ili će on to učiniti.
- Plašiš se žena? – razočarano ga pogleda Lora.
- Žena ne. Plašim se tebe.
- Zašto? Sve sam učinila da te zadržim ovde, to je znak moje ljubavi. Sve sam izmislila, u selu te niko ne traži.
- Gluposti! I Lusio je rekao...
- Lusio govori ono što mu ja kažem- prekide ga Lora- Samo zato da bi me dobio jednoga dana. A ja se, vidiš, tebi prepuštam iako sam te tek juče upoznala.
- Čemu onda sve ono sa Mariom?
- Htela sam da te napravim ljubomornim. A i da bih mogla da ostanem ovde, Lusio mi to inače drugačije ne bi dozvolio.
Rekavši to, bacila se na njega, gotovo razjareno i oborivši ga pritom na pod, prošapta mu na samo uvo:
- Odluči se brzo i možda ću te jednog dana odvesti na brdo sa kojeg se vidi selo...
Pavel slobodnom rukom odgurnu konzerve što su se rasule oko njih i upita:
- Jednog dana? Neću ovde ostati dugo, već sutra planiram, ako me ti ne povedeš ovog trenutka do sela, da se vratim...
- To je nemoguće! – usprotivi se, pomalo ljutito, Lora- Ne možeš otići bez dozvole... Uostalom, sam si kriv. Da danas nisi onako glupavo poželeo da ostaneš ovde, već bi bio u autobusu, možda i tamo kuda si se zaputio...
Uvidevši da je se neće tako lako otresti, Pavel pogleda prema vratima i jako glasno, više no što je trebalo, jer Lora je ležala na njemu, upita:
- A Mario? Ipak ti je verenik, izjasnila si se tako i Lusio će to sigurno preneti svima u selu...
- Šta s njim?
- Svakoga časa može ući i zateći nas ovako...Ko zna šta bi pomislio...
- Ne brini, zna on da ne sme da uđe bez odobrenja kada je već jednom izašao.
- Dobro- pomiri se naizgled sa situacijom Pavel- Ali, ne možemo ovako, nezgodno je...
Lora, nečim kao obradovana, najednom skoči:
- Mora da si jako umoran. A ja te tu spopadam. Spremiću ti ležaj, gore u sobici, a ti ne mrdaj. Posle ćemo da razgovaramo.
- Kakvoj sobici?
- Ne pravi se blesav- odgovori Lora- Neprestano si pogledao na stepenište i znao si da ono vodi do sobe. To mi i govori, više nego tvoje reči, koliko i ti mene želiš.
Rekavši to potrča iza pulta i Pavel zaista ugleda nekakve stepenice i pomisli da ih nije ranije zapazio verovatno jer je bilo mračno, a kasnije nije ni zagledao unutrašnjost, nemajući vremena, a ni ne nalazeći ništa zanimljivo u toj tamnoj prostoriji prepunoj robe. Pade mu na pamet, ipak, da je ulazeći spolja imao utisak da je to nekakva prizemna baraka, ali zaključi da je i to bila varka, jer trčao je za onim ludakom Mariom i svakako nije obraćao previše pažnje na to kakva je zgrada u koju ulazi.
Neko kucnu na prozor i Pavel se pridiže, gledajući razbacane konzerve oko sebe, pitajući se kako će to da objasni Lusiu, ako je to on. Ipak je to bio Mario, koji ga upita može li sada da uđe. Pavel reče da može, ali se onda predomisli i reče da će on izaći napolje, tek onako, da proveri da li je frižider dobro očišćen.
- Imaš li dozvolu da izađeš? – upita podozrivo Mario.
- Naravno- odgovori Pavel, osluškujući da li se čuju kakvi koraci i uverivši se da je sve tiho, naglo otvori vrata i gotovo obori frižider koji je Mario dovukao do samog praga.
- Kog đavola... Odakle si dovukao ovo? – upita ljutito, trljajući povređeno koleno.
Mario je oborio pogled, pravdajući se da mu je naređeno, i to od strane njegove voljene supruge, da dovede frižider u red, a kako nikakvog frižidera nije bilo tu gde mu je ona rekla, on je onda, na svoju ruku, otišao do suseda, koji nisu tako daleko kao kad bi, na primer, morao da ode kod nekoga u selo, i pozajmio od njih isti i da se nada da nije ni u čemu pogrešio.
Pavel, ljutit još uvek zbog bolova u kolenu, s teškom mukom se suzdrža i reče mu da je dobro postupio. Onda, trljajući bolno mesto, zapita da li ponekad, jer ovo je jedina bakalnica u okolini, dolazi neko iz sela, starešina ili bilo ko, da pazari nešto ovde.
Mario ga pogleda začuđeno i odgovori da ovo nije jedina bakalnica, u selu ih ima još dve, i da oni žive od prolaznika kojih ima, hvala bogu, dovoljno, a da on, već je to rekao, nikada nije bio u selu i da nikoga i ne poznaje, a da neko od njih svraća, to već sumnja, jer otac bi mu sigurno skrenuo pažnju na takve.
Uz sav svoj trud Pavel nije praktično dobio nikakav odgovor i već se zapitao nije li ovaj idiot naučen od nekoga da odgovara na taj, reklo bi se, lukav način, jer, osećalo se, Mario je odgovarao inteligentno i pomalo pokvareno, a to je bila sušta suprotnost njegovom izgledu, naročito ako se uzme u obzir neodoljivi dojam da je odgovarao kao neko ko je pripremljen da odgovori na pitanje koje je unapred znao i zato, da bi razrešio tu nedoumicu, hteo je da mu postavi izravno pitanje o starešini, ali nije znao kako i dok se on skanjerao ćuteći, iznenadan glas prekide tišinu:
- Ko ti je dozvolio da izađeš, idiote?
Po svemu sudeći, pitanje je bilo upućeno Mariu, ali hladne Lorine oči behu uperene u Pavela, i ovaj, ne pomišljajući još uvek na najgore, reče da Mario nije ničemu kriv, jer, zaboravila je sigurno, ona ga je i pustila napolje, a on je samo izašao na tren, ali da je sve pod kontrolom i da nema razloga za brigu.
Umesto da, kako je očekivao, smiri njen bes, Pavel je tim svojim rečima samo doprineo da se Lora rasrdi još više:
- Tebe pitam. Nisi smeo da izađeš, isuviše je opasno, glupane!
To je bilo zbilja neočekivano i Pavel, u jarosti, odgovori:
- Glupa kujo, odakle ti hrabrost da mi se obraćaš na taj način?
-
Nastavka ima...
