-->
Nostalgija Zanimljivosti


Pavel je gledao niz prašnjav drum, očekujući nailazak autobusa koji, kako su mu rekli, prolazi ovuda svakim danom, negde oko podneva i zbog toga je zabrinuto razmišljao koliko li sati može da bude. Po njegovom proračunu, nije moglo biti više od devet ujutru i da, samim tim, autobus svakako još uvek nije prošao.
Pogledao je ispred sebe, na put, i zaključio da nikakvih tragova bilo kakvog vozila nema. Ali, debeli sloj prašine odavao je pak da tim putem nikakvo vozilo danima, možda čak i nedeljama nije prošlo i on oseti zabrinutost. Možda su ga prevarili- razmišljao je- možda ovaj put i ne vodi nikamo i niko ne prolazi njime i onda je potpuno izgubljen u ovoj nedođiji.
Prešao je, u nervozi, na drugu stranu druma i pogledao iza sebe. Nikakvi tragovi nisu ostali za njim i on u neverici zagleda svoju obuću. Bila je prašnjava.
-Čudan neki drum i prašina na njemu! – reče glasno.
Zatim se odmače podalje, tražeći hlad, jer vrelina postajaše svakim časom sve veća. Hlada ipak nije bilo, ne računajući nešto malo senke koju je pružala zakržljala stabljika nekog drveta, kojemu nije mogao da odredi vrstu i nemajući kud, sede ispod njega.
Negde podalje čuo se poj ptica i to ga uspava. Sklopio je oči i opušteno, bez malopređašnje zabrinutosti, razmišljao što mu je činiti ako se pokaže da ovuda ipak ne prolazi, kako je izgledalo, autobus. Nije ipak mnogo razmišljao o tome, misli mu okretoše na drugu stranu i on pomisli čak da bi bilo dobro kada bi ostao ovde neko vreme. Pomisao na to izazva mu neobjašnjivi osećaj blaženstva. Zadremao je i kroz polusan, učinilo mu se da čuje razgovor ljudi, i to negde sasvim blizu; na trenutak mu se činilo da čak neko nešto njega pita i htede da odgovori, ali nije znao šta ga to i ko pita, a onda sasvim utonu u san.


Probudila ga je nekakva buka; u prvom momentu nije mogao da se seti gde se uopšte nalazi, onda ugleda začuđena dečja lica oko sebe i iznenađen, ustade.
Deca odmah, kao da su samo čekala da se on probudi, počeše veselo da se smeju, a potom se razbežaše vrišteći. Bilo je to neobično ponašanje, čak i za decu i Pavel u nedoumici razmišljaše šta li je to moglo odjednom da ih uplaši. Zaključi, na kraju, da on nije mogao biti uzrok straha toj deci i da možda deca nisu ni vrištala uplašeno, već pre razdragano i da je, uostalom, glupo i razmišljati o postupcima tih nepredvidivih, malih i kako je uvek smatrao- beskorisnih bića.
Autobus još nije stizao i on već poče da brine. Pešice da nastavi dalje nije mogao; da se vrati nazad bilo je neizvodljivo, praktično- nije ni znao odakle je došao.
Pomisao na onu decu opet mu se vrati. Bilo je nejasno odakle su uopšte i stigla, a možda još neobičniji bio je njihov odlazak- kao da su u trenu nestala, propala u zemlju; i njihova vika prestala je gotovo istog trenutka kada su se izgubila iz vida, kao da su po dogovoru svi odjednom zamukli. Žalio je za propuštenom prilikom da ih zapita o autobusu, da li uopšte ovim drumom prolazi, ili bar da ih je upitao odakle su, ima li u okolini nekakvo selo, kuća bar.
Bio je bespomoćan, osećao je teskobu, ali znao je da mora brzo da odluči šta mu je činiti. Naslonio se na zakržljalo stablo, sada je video da je to kruška, i razmišljao. Najpametnijim mu se činilo da krene u pravcu kojim su otišla ona deca, s druge strane- pomisao da će tako morati da se odvoji od druma nije mu se sviđala.
I kada je već počeo da očajava ugledao je u daljini, daleko niz put, oblak prašine.
-Stiže autobus! – uzviknu veselo i poče da trčkara okolo. Hteo je, od nestrpljenja, da mu pođe u susret, ali odustade- nije znao da li bi ga primili van stanice.
-Vozi li ovaj do Gornjeg Grada?
Taj iznenadni glas iza njegovih leđa ga toliko zaprepasti da je skoro pao hitro se osvrćući.
Žena, neodređenih godina, povezana maramom, gledala ga je upitno. Pored nje gomila dece se gurkala i on ih prepoznade;odmah do njih jedan starac je kašljao i izazivao bes devojke što je u naručju držala, po svemu sudeći, bebu. Jedan mladić, zabrinutog lica, zapitkivao je nekoga da li će mu primiti prtljag. Beše tu gomila ljudi i Pavel stade kao ukopan, ne shvatajući odakle su se svi stvorili, kada, do maločas, tu nikoga nije bilo. Stanični peron, do ovog trenutka za njega nevidljiv, nekoliko parkiranih vozila i popločani drum, bez prašine, čist, ne računajući nekoliko prljavih kesa na njemu, i namesto zakržljale kruške, stub sa svetiljkom, izazivali su u njemu toliku nevericu da je stajao otvorenih usta i teško sopćući nekoliko puta ponovio:
- Probudi se!
Žena poče da grdi svoju decu, koja su bez trunke obzira oponašala Pavelovo zbilja idiotsko ponašanje i ponovo zapita:
- Vozi li ovaj do Gornjeg Grada?
I ovoga puta je ostala bez odgovora, jer autobus stiže, uz užasnu buku i svi počeše da se tiskaju oko njega, kao da je to poslednje prevozno sredstvo iz pakla. Pavel, još uvek nedovoljno osvešćen, htede da zapita nekoga kakav je to autobus i kakvo je ovo čudno mesto, i nešto je i rekao, ali niko nije obraćao pažnju na njega, tako da je ostao po strani i sa zebnjom posmatrao ostale putnike kako se ukrcavaju, uz međusobne psovke i poneke udarce. Jedna devojčica mu ipak priđe i nešto reče, a onda nestade u opštoj gunguli, ne obraćajući pažnju na Pavelovo dozivanje i nakon nekoliko trenutaka sve se smiri.
Ostao je sam. Stub sa svetiljkom ponovo je ustupio mesto zakržljaloj krušci, drum je opet bio prašnjav i ničega nije bilo okolo što bi pokazivalo kakav je haos do malopre vladao tu.
Počeo je da duva vetar, nebo zatamniše oblaci i prve kapi kiše zadobaše po prašini. Pavel je stajao izgubljeno kraj druma i razmišljao šta se to maločas dogodilo. Izgledalo je kao san, ali znao je da to san nije mogao biti; iako je sve to kratko trajalo, dolazak autobusa, svi oni ljudi- bilo je tako upečatljivo da tu zabuna nije postojala. Bilo je stvarno, baš kao i ovi trenuci. Pomisao na to šta bi se dogodilo da je ušao u autobus izazva u njemu jezu. Ipak, da nije bio onoliko zbunjen svakako bi to uradio. Ovako, ostao je ovde sa malom nadom da će danas još neki autobus naići.
Iznenada, neko poče da ga doziva. Prvo je pomislio da mu se samo tako čini, ali onda ugleda kroz gustu izmaglicu od kiše kako neko prema njemu trči mlatarajući rukama; izgledalo je da je to neka žena i zbilja, kada je sasvim blizu prišla on je prepoznade: bila je to Lora, njegova domaćica od sinoć, vlasnica Konačišta, male i neugledne krčme u kojoj je prenoćio.
- Nisi otišao, dobro je- zadihano reče ona brišući lice, vlažno od kiše.
Naravno da nisam, neko me gadno prevario, ovuda autobusi ne prolaze.
Lora ga začuđeno pogleda:
- Prolaze, kako ne prolaze? Maločas je jedan otišao. Mislila sam da neću stići, da ćeš ući u njega i jednostavno otići. Zašto, u stvari, nisi otišao njim?
Pavel ne odgovori. Sklopio je oči, zabacivši pritom glavu. Hladne kapi kiše su ga osvežile i on se zapita zašto stvarno nije otišao onim autobusom. Malopređašnji događaj mu se nije više činio čudnim: spavao je, onda su ga neka deca probudila; u međuvremenu iskupili su se putnici, ničeg neobičnog u tome- ipak je ovo autobusko stajalište; onda je, onako bunovan, jednostavno propustio da uđe u autobus i sada ga evo ovde, pokislog i umornog, bez prevoza, ali i volje da krene bilo kuda.
Zašto si uopšte došla? – upita najednom.
Morala sam. Nisi završio posao, tako su rekli. Poslali su me zato da te vratim.
Kakav posao?
Ne znam. Moraš da se vratiš.
Da li je daleko do... tamo gde treba da se vratim? – zamuca Pavel.
Kakav si ti blesan! – nasmeja se Lora, ne odgovorivši mu na pitanje.
Zaćutali su oboje. Kiša je prestajala, sunce se polako pomaljalo iza proređenih oblaka i Pavel oseti nekakav polet, radost čak; činilo mu se da je preporođen i glasno, za sebe, reče da je ovako možda i bolje, to što je propustio autobus, i da izgleda kao da je sudbina umešala svoje prste i iz nekog razloga ga zadržala ovde.
Lora je to shvatila kao njegov pristanak da se vrati i zahvali mu se zbog toga, rekavši da ne bi ni smela da se pojavi u selu bez njega i da je sada njegov dužnik jer, on to ne može ni da zamisli, strašno bi je kaznili i ko zna- možda i prognali, da se pojavila sama, ali da je srećom sada sve u redu i da, ako je on spreman, mogu da krenu.
Pavel se složi, zapitavši još:
Ko bi te kaznio? Oni što su te poslali da me vratiš?
Ne. Starešina sela.
Zašto? Ja njega čak i ne poznajem, a verujem ni on mene.
- Za tebe znam da ga ne poznaješ. Ali on... on zna sve... – tu Lora poče da zapinje i da bi promenila temu koja joj je očigledno postala neprijatna dodade: - Sačekaćeš ako svratim do bakalnice? Moram nešto da kupim, a kada sam već tu...
Pavel pogleda oko sebe. Okolo je bila pustoš, nikakve bakalnice nije bilo ni na vidiku i on to i reče, predbacujući joj da pokušava da ga zbog nečega zamajava, ali da on to neće dozvoliti jer, ako je već prihvatio da se vrati i obavi nedovršeni posao, a on, inače, ne misli da je nešto započeo i ostavio nezavršeno, onda hoće i ima sva prava na to, da sazna ko ju je uopšte poslao i kakva joj je tačno uputstva dao.
Lora ga pogleda sva u čudu i odgovori da ona ne pokušava da ga zamajava i da njih dvoje upravo stoje ispred bakalnice, ali da je on ovde stranac i da mu ona zbog toga ne zamera- to što još uvek ne može da vidi bakalnicu, kao što nešto ranije nije video ni onolike ljude i zgrade oko autobuskog stajališta- a što se tiče njegovih poslodavaca, tu ona zaista ne može da mu pomogne, jer ih uopšte i ne poznaje i da će, uostalom, saznati sve sam što ga interesuje čim se vrate u selo.
Pavelu se to činilo kao razumno objašnjenje i zamolivši je da mu oprosti na grubim rečima i, pre svega, na nepoverenju koje je iskazivao prema njoj od samog početka, zatraži od nje da mu kupi u radnji paklicu cigareta i nešto čime bi se okrepio, jer, od jutros već je vani i oseća malaksalost od gladi i strahovitu žeđ.
Lora mu odgovori da će, svakako, kupiti sve što mu treba, ali da može, ako hoće, i on da uđe s njom. Pavel to odbi, rekavši da će radije sačekati ovde i Lora onda, klimnuvši glavom, ode do nekog žbunja i nestade iza njega.
Pavel se nasmeši, pitajući se kako će da mu objasni kada se bude vratila praznih ruku, jer o nekakvoj, za njega, nevidljivoj bakalnici nije bilo ni govora. Bilo mu je čudno zašto su poslali tu, očito, ludu ženu da ga vrati nazad; nije mu izgledalo da su seljani toliko neozbiljni, a onda se zapita zašto je uopšte i prihvatio da se vrati, kada nikakav posao nije ni obavljao u tom selu, u kojem je inače bio samo u prolazu i u kojem je, doduše, prenoćio, ali nikoga u njemu nije upoznao, sem vlasnicu Konačišta, tu čudnu ženu, koja je sada ko zna šta radila iza žbunja, Loru.
Neko se nakašlja iza njegovih leđa i on se okrete. Sredovečan muškarac, pomalo oronulog izgleda, stajao je na nekoliko koraka od njega i gledao ga pravo u oči.
- Ona neće doći- reče.
Bilo je očigledno da govori o Lori i Pavel odmah zapita, ne krijući podsmeh:
Zašto? Bakalnica ne radi?

Nastavak sledi...

Download Knjiga

Šta je Nostalgija Zanimljivosti?

Možda prvo reći šta znači nostalgija? Kovanica nastala od (staro)grčkih reči nóstos álgos, što bi značilo kuća i bol. Nije teško zaključiti...

Čitanije

.