Apolo 11 je bila prva misija sa zadatkom da spusti ljude na Mesečevu površinu, sa tročlanom posadom koju su činili Nil Armstrong, Edvin Oldrin i Majkl Kolins.
Apolo 11 je lansiran 16. jula 1969. da bi 21. jula 1969. godine , u 2:56 po univerzalnom vremenu, Nil Armstrong postao prvi čovek koji je zakoračio na Mesec, kojem se ubrzo pridružio i Edvin Oldrin. Za to vreme je Majkl Kolins bio u orbiti oko Meseca.
Postoje brojne teorije zavere da se sletanje na Mesec nije dogodilo. Jedan od razloga za sumnju je što se američka zastava njiše, a to ne bi trebalo da se desi na Mesecu, gde ne postoji atmosfera. Međutim, pobornici teorije da je spuštanja na Mesec bilo kažu da se zastava njiše samo dok je dodiruju astronauti, a vakuum omogućava duže njihanje nego što je to moguće na Zemlji. Uverenje da je čovek kročio na Mesec toliko je ukorenjeno da tvrdnja da to nije istina deluje smešno. Ipak, treba imati na umu da je čovečanstvo možda žrtva jedne od najvećih podvala SAD-a. Kada su Rusi otišli u orbitu, Amerikanci su bili zatečeni. Da i oni odu u orbitu nakon toga bili bi samo drugi koji su to uradili. Postojala je jedna opcija sa kojom su mogli da preteknu Ruse - odlaskom na Mesec.
Vojnom avionu je potrebno od crteža do trenutka kada će se naći u naoružanju jedne armije najmanje 15 godina. Koliko je potrebno svemirskom brodu? Ako se zamisao o svemirskom brodu koji će čoveka odvesti na Mesec začela bar 20 godina pre realizacije, treba se zapitati kakvom su to tehnologijom Amerikanci zamislili da se pripomognu neposredno nakon Drugog svetskog rata?
Teorije zavera sada ipak ostavljamo drugima, a mi ćemo pogledati neke podatke o Vostoku 1 (letelica bez kompjutera) i o kompjuterskom sistemu na Apolou 11.
Vostok 1
Vostok je obavio ukupno 6 letova sa ljudskom posadom. Njegove modifikacije se i danas koriste za iznošenje u orbitu vojne opreme za osmatranje i prepoznavanje, opreme za mapiranje i slicno. Sastoji se iz dva odseka, kapsule za spuštanje i servisnog modula sa instrumentima. Ukupna masa kosmičkog broda je 4,73 t, najduži let je trajao 5 dana, dužina broda 4,4 m (bez antena), maksimalni prečnik 2,43 m. Ova dva odseka su bili mehanički povezani metalnim trakama sa pirotehničkim bravama. Brod je opremljen sledećim sistemima:
- Sistem automatskog i ručnog upravljanja.
- Sistem automatske orijentacije na sunce i ručne orijentacije na zemlju.- Sistem za održavanje života za jednog kosmonauta (predviđen za rad od maksimalno 10 dana pri uslovima koji su po svojim parametrima slični zemaljskim).
- Sistem komandno-logičkog upravljanja.
- Sistem električnog napajanja, termoregulacije i prizemljenja.
Takođe ima autonomnu i radiotelemetrijsku opremu za kontrolu i registraciju svih parametara leta, pre svega stanja kosmonauta (svi neophodni medicinski i dr. parametri), stanje konstrukcije broda, stanje gore navedenih sistema. Ova oprema sadrži u sebi i UKV i KV aparaturu za dvostranu radiotelefonsku komunikaciju kosmonauta sa zemaljskim stanicama, komandnu radioliniju, programsko-vremensku opremu (rano je bilo za prvi kompjuter), TV sistemom sa dve kamere za kontrolu stanja kosmonauta u kosmičkom brodu i radio sistemom kontrole parametara orbite, pelengacije i kočiono-motornog sistema.
Kapsula za spuštanje - Masa 2,64 t; prečnik 2,3m; zapremina 5,2m3; slobodna zapremina za razmeštaj kosmonauta 1,6 m3. Hermetično telo sfernog oblika (prečnik 2,2 m) od aluminijumskog liva pokriveno toplotnom zaštitom različite debljine (0,03 m do 0,18 m). Forma i položaj kapsule za spuštanje i raspored njene mase su obezbeđivali aerodinamičku postojanost predviđenu za spuštanje po balističkoj trajektoriji. U gornjem delu kapsule su se nalazila tri luka prečnika 1 m. Prvi koji se nalazio sa strane nogu kosmonauta je tehnološki i kroz njega su se vršile operacije na zemlji (pripreme i pripreme pred sam let), drugi koji se nalazi naspram tehnološkog je predviđen za ulazak kosmonauta u letelicu i katapultiranje sedišta sa kosmonautom pri ulasku u atmosferu (ova operacija se odvijala na visini oko 7.000 m). Iz trećeg koji se nalazi između ova dva je ispaljivan padobran na kome se kapsula prizemljavala. Drugi i treći luk su bili zatvoreni poklopcima sa pirotehničkim bravama (mala punjenja sa električnom komandom). Kapsula ima tri iluminatora, od kojih su dva razmeštena na poklopcima lukova 2 i 3. Unutar kapsule se nalazi kontejner sa padobranom zapremine 330 dm3 (površina kupole glavnog padobrana je 574 m2, brzina prizemljenja na glavnom padobranu je 10 m/s), katapultirajuće sedište kosmonauta sa dva raketna motora na čvrsto gorivo sa glavnim i pomoćnim padobranom, rezervnim punjenjima i napajanja (uključujući i opremu za pelengaciju), instrumente i opremu osnovnih i pomoćnih sistema broda (sistem za održavanje života, termoregulacije, elektronapajanja, navigacije i upravljanja, telemetrije, pulta kosmonauta, optičkog orjentatora, ručke upravljanja, radio veze itd). Unutar su telo kapsule i oprema bili obloženi termoizolacijom i dekorativnom opšivkom. Sa spoljne strane kapsule za spuštanje nalazile su se antene komandne radiolinije (montirane na metalnim trakama koje vezuju kapsulu sa servisnim modulom). Za obezbeđenje kosmonauta on je tokom svih faza leta bio u skafanderu. Na delu spusta na visini oko 7.000 m vršilo se katapultiranje kosmonauta. Posle udaljavanja sedista sa kosmonautom od kapsule na bezbednu udaljenost, kosmonaut se odvajao od sedišta i spuštao se padobranom (brzina prizemljenja 5 m/s). Otvaranje glavnog padobrana kapsule se vršilo na visini 4.000 m. Konstrukcija i sistemi su bili predviđeni i na mogućnost prizemljenja sa kosmonautom unutar kapsule (bez katapultiranja).
Apolo 11
Svaki let na Mesec je imao dva Apollo Guidance Computer (AGC-a), po jedan u komandnom i lunarnom modulu. AGC je gonio primarno navođenje, navigacioni i kontrolni sistem svake letilice, nazvan akronimom PGNCS (pings).
Kompjuter Apolo-a je bio prvi koji je koristio integralna kola (IC). RAM kompjutera je bio memorija sa magnetnim jezgrom (4K), a ROM je bio implementiran kao feritna memorija (32K). Obe su imale takt od 12 milisekundi. Memorijska reč je bila dužine 16 bita; 15 bita i 1 neparni paritet bit. CPU-ov interni 16-bitni format reči bio je 14 bita podataka, 1 bit prekoračenja i 1 bit znaka (prva komplementna reprezentacija).
AGC je kontrolisan taktom kristalnog oscilatora od 2.048MHz. Takt je deljen sa dva da bi se dobio četvorofazni takt od 1.024MHz koji je AGC koristio za izvršavanje internih operacija. Takt od 1.024 MHz je takođe deljen sa dva da bi se dobilo signal od 512kHz tzv master frekvencija; ovaj signal je upotrebljen za sinhronizaciju spoljašnjih sistema Apolo letilice. AGC je imao četiri 16-bitna registra za opštu računarsku upotrebu. Oni su zvani "centralni registri". AGC je imao i dodatne registre koji su korišteni interno u okviru operacije.
AGC softver je napisan u AGC assembly jeziku. To je jednostavan operativni sistem u realnom vremenu koji se sastoji od EXEC-a, paketsko poslovno-planirani sistem koji je mogao da radi do 8 poslova istovremeno koristeći m ultitasking bez prethodnog pražnjenja (svaki posao je trebalo da periodično preda povratnu kontrolu EXEC-u). Postojao je takođe i interupt-pogonjena komponenta zvana WAITLIST koja je mogla da planira višestruke vremenski pogonjene zadatke. Zadaci bi bili kratki koraci izvršenja koji se replaniraju samostalno za ponovno izvršavanje na WAITLIST ili da izbaci u prvi plan dužu operaciju pokretanjem posla sa EXEC.
Jedinica korisničkog interfejsa se nazivala DSKY (displej/tastatura); niz brojeva i kalkulator-stil tastatura. Komande su unošene numerički, kao dvo-cifarni "prog", "verb" i "noun" brojevi. Brojevi su bili zeleni visoko-naponski elektroluminescentni displeji, složeni u niz od sedam segmenata po broju, za prikaz brojeva. Segmenti su pogonjeni elektromehaničkim relejima, što je ograničavalo obnavljanje displeja (Blok II je koristio SCR-ove - siliconski kontrolisane diode). Tri 5-cifarnih brojeva takođe je moglo biti prikazano oktalno ili decimalno. Ulazi su bili tasteri. Ovaj kalkulator-stil interfejsa je bio prvi svoje vrste, prototip za sve slične digitalne kontrol-panelne intefejse.
Komandni modul (CM) je imao dva DSKY; jedan na osnovnoj instrument tabli a drugi u nižem odeljku opreme blizu sekstanta korištenog za inercionu platformu navigacije. Oba DSKY-a su pogonjena istim AGC-om. Lunarni modul (LM) je imao jedan DSKY za svoj AGC.
PGNC sistem je otkazivao tokom prvog živog lunarnog spuštanja, kad je AGC pokazao 1201 alarm ("Executive overflow - no vacant areas") i 1202 alarm ("Executive overflow - no core sets"). U oba slučaja ove greške su prouzrokovane lažnim podacima sa radara sastanka, koji je ostavljen uključen tokom sletanja. Ove greške su automatski obustavile trenutni zadatak kompjutera, ali je podatak frekvencije radara uverio da su opozivni signali bili poslati prevelikom brzinom da bi ga CPU savladao.
Srećom po Apollo 11, AGC softver je rasteretio zadatke nižeg prioriteta i zatražio od Armstronga da se prebaci na više ručno kontrolisan mod. Inercioni navigacioni zadaci su nastavili da rade sigurno. Stepen preopterećenja je bio minimalan, jer je softver bio "očišćen" da bi ostavio približno 15% slobodnog vremena, a 6400 bita/s povorka impulsa iz radara indukovao je PINC-ove koji su protraćili 15% AGC-ovog vremena. Greške su premošćene i misija je bila uspešna.
Prvi napredni stoni kalkulatori su se pojavili na tržištu otprilike u isto vreme, sa naučnim, a potom programibilnim džepnim kalkulatorom.
