Gađenje spada u jednu od osnovnih emocija i praćena je karakterističnim, prepoznatljivim izrazom lica a često i fiziološkim reakcijama kao što su mučnina i povraćanje. Smatra se da je posledica biološke adaptacije sa funkcijom zaštite i pripreme organizma na izbegavanje i odbacivanje zaraznih supstanci. Određene karakteristike mogu pretvoriti čak i neutralni objekat u nešto što nam je odvratno, što asociramo svesno ili nesvesno sa procesom kontaminacije.
Ruski premijer Vladimir Putin o ubistvu Gadafija i širenju snimaka ubistva je rekao: „Širenje snimaka ubistva Gadafija i ubistva njegove porodice je odvratno i nemoralno.“ (01. novembar 2011.; vesti.rs )
- Muka mi je od svih dešavanja, a korupcija mi se gadi. Sep Blater se ponaša kao diktator, a to je nepodnošljivo – rekao je Lineker, a prenosi „Sportklub.rs“. (04. avgust 2014.; Večernje Novosti)
Predsednik Avganistana Hamid Karzai osudio je novootkrivene fotografije na kojima američki vojnici poziraju kraj posmrtnih ostataka trojice bombaša samoubica. Karzai je rekao za te snimke da su „odvratni“. (19. april 2012.; B92 Vesti)
Dakle u određenom kontekstu, gađenje postaje moralno osećanje, i verovatno se, kao instinktivno, javlja sa nekim ciljem, da nam nešto važno poruči, da se dešava nešto što nije poželjno ili ne bi trebalo da se dešava, da možda prelazimo granice koje kao civilizovano društvo ne bi trebalo da kršimo. U nekim slučajevima pojačava naše moralne evaluacije, čineći još gorim ono što je samo po sebi loše.
Najčešće citiran dokaz moralnog gađenja jeste eksperiment kojim se pokazalo da ispitanici koji su hipnotisani tako da iskuse gađenje kada čuju određene moralno neutralne reči (“uzeo” ili “često”), tokom čitanja vinjeta o moralnim prekršajima, oštrije moralno osuđuju aktere onda kada su te iste reči prisutne u vinjeti. Mnogi će ove rezultati gledati sa sumnjom ukoliko ne veruju u hipnozu kao mogući dokaz, međutim teško ih je odbaciti jer je efekat statistički značajan.
Moralno gađenje je univerzalno ali ipak donekle kulturno uslovljeno. Amerikancima je recimo gadan rasizam i besmisleno ubistvo, dok studenti iz Hirošime izveštavaju o gađenju u okviru svakodnevne socijalne interakcije, kada ljudi ne zadovolje svoje potrebe ili kada su poniženi i zlostavljani. Na primer: “Kada ne vidim svoje ime na tabli gde su ispisana imena ljudi koji su položili ispit”. Isto tako, predmet gađenja se menja vremenom, pa ono što za šta bi se većina danas složila da je “odvratno”, u budućnosti može biti sasvim normalno (kloniranje), ili je barem bilo u prošlosti (robovlasništvo).
Deo autora smatra da je moralno gađenje reakcija na podgrupu moralnih prekršaja, i to onih koji koji se odnose na situacije kada procenjujemo da neko nije iskazao “normalnu”, ljudsku motivaciju i ponašanje, pa ih ocenimo kao moralno poremećene, bolesne ili životinjske. Poremećaj gađenja možda leži u osnovi psihopatije, a sigurno da igra ulogu i u krivičnim presudama. U nekim slučajevima osećanje gađenja utiče na to da stvorimo negativne stavove prema čitavoj socijalnoj grupi (što se pokazalo kao važan faktor u slučaju homofobije). To je definitivno druga, negativna strana gađenja kojom može da se potkrepi i mržnja prema drugom narodu i diskriminacija (nacisti su recimo Jevreje prikazivali kao bubašvabe i pacove), i bilo bi opasno oslanjati se samo na njega prilikom donošenja moralnih sudova.
Iako je očigledno da smo negde na tragu i da je veoma značajna tema, moralno gađenje je predmet debate među psiholozima jer se postavlja pitanje da li je osnovno gađenje isto što i moralno. Pol Blum ipak veruje da je gađenje uvek povezano sa opipljivim, fizičkim stvarima a ne apstraktnim idejama. U tom smislu, kada neku aktivnost ocenimo kao odvratnu, u pitanju je samo metafora- gadi nam se politika ili novi zakon, isto kao što imamo žeđ za ljubavlju, ali neće nam biti muka kao kada bismo videli bubašvabu u tanjiru ili feces.
Neurološke studije su dovele u pitanje Blumovo tumačenje, jer su uz pomoć MRI pokazale da se oblasti u mozgu za moralno i osnovno gađenje preklapaju, posebno lateralni i medijalni orbitofrontalni korteks. Doduše, aktiviraju i neke odvojene delove. Moralno gađenje dovodi do veće aktivnosti u evolutivno novijem, prednjem delu orbitalnog korteksa koji se povezuje sa apstraktnim emocionalnim asocijacijama. Bile iste emocije ili ne, osnovno gađenje svakako utiče na etičke sudove, a nažalost, izgleda da ponekad potiskuje empatiju i saosećanje. Istraživanje Susan Fiske i Lasane Harris sa Prinstona, pokazalo je da slike beskućnika i narkomana kod većine ispitanika aktiviraju oblasti mozga povezane sa gađenjem i strahom, dok smanjuje aktivnost u oblasti zaduženoj za razmišljanje o drugim ljudima i socijalnim situacijama. Identifikacijom sa objektima koji izazivaju gađenje, stvara se jaka emocionalna barijera, zbog čega često vidimo ljude koji se prema njima nedolično ponašaju.
Već smo pisali o tome koliko su kognitivni i emocionalni sistemi isprepletani kada je moral u pitanju, a osećanje gađenja to i potvrđuje (bar u nekim slučajevima tj u određenom kontekstu). Problem je što nismo svi podjednako gadljivi, što bi podrazumevalo da i moralna težina koju ova emocija pridaje varira od osobe do osobe, dok neki čak ističu da gađenje utiče na moralni sud samo kod onih koji su posebno osetljivi. Kada su Schnall i saradnici činili da se ispitanici osećaju čisto ili da samo misle na čistoću i slične koncepte, donosili su manje oštre moralne sudove. Zanimljivo je istraživanje u Americi koje je pokazalo da što je osoba sklonija gađenju, veća je verovatnoća da ima konzervativne stavove u odnosu na brojne socijalne teme. U narednoj fazi došlo se do toga i da je sama aktivnost u mozgu ispitanika tokom posmatranja “gadnih” fotografija bila dovoljna da se predvidi da li je neko republikanac ili demokrata (veća gadljivost = republikanac). Ovo je ujedno prvi put da se politička orjentacija poredila sa instinktivnim reakcijama, što je podržalo tvrdnje da politički stavovi nisu uvek kognitivni (racionalni) već i pod uticajem nesvesnih emocionalnih procesa.
