Bio jednom ili možda više puta jedan Radosni suncokret. On se nije ponašao kao ostali suncokreti. Njegove latice nisu pratile vrhovnog boga Sunce, ali su uvek bile otvorene, jer je bio jedan veoma radostan suncokret. Ostali suncokreti su ga čudno gledali, negodovali, a poneki se čak i grdno ljutili i kleli njegovo postojanje. Radosnom suncokretu je život mogao biti uništen zbog toga. Niko ga nije voleo niti razumeo. Ali Radosni suncokret nije mnogo mario zbog toga. Znao je da je on ipak suncokret i da je sve to što vidi u drugim suncokretima samo u njegovoj glavi, jer suncokreti su samo biljke i oni ne mogu ni da gledaju, ni da negoduju, ni da se ljute, ni da kunu.
Vatra i Voda
Bio jedan čovek kojeg su zvali Vatra. Nije razumeo zašto je dobio taj nadimak. Živeo je normalnim životom, onim životom kakav su vodili i svi ljudi koji ga okružuju. Međutim, njega su zvali Vatra, a drugi ljudi su imali drugačije nadimke. Ili makar nadimke kojima su znali poreklo. Jedan dan, Vatra je otišao do obližnje reke. Odlučio je da se okupa ne bi li predahnuo od napornog seoskog rada. Skočio je u vodu sa povisoke litice, koja je bila omiljena među meštanima. Skočio je i utopio se. A onda se probudio u novom životu.
Bio jedan čovek kojeg su zvali Voda...
Provaljeno
Trčali
su bezbrižno i plesali sa cvećem i drvećem na livadi. Katkad doleteo bi
i koji leptir pa bi i sa njim zaplesali. Katkad došao bi koji mrav, te
bi oni zaplesali i sa njim. Još katkad došla bi i po koja pčelica, te bi
oni, razume se, uhvatili pčelice za ruke i zaplesali i sa njima.
Međutim, livada je bila jako tužna, gotovo zapala u depresiju. Sa njom
niko nije plesao.
Suzdržani
Ostali su suzdržani. Nisu hteli da pričaju dalje. Šta bi uopšte imali da kažu. I kad bi ih ponovo pitali, oni opet ne bi ništa rekli. Jer šta bi uopšte mogli reći. Da je neka druga prilika, možda bi i progovorili, ali ovako – jedino rešenje bilo im je muk. Nije kao ni da bi to, što bi potencijalno rekli da su hteli nešto da kažu, bilo nešto od velikog značaja. Možda zato nisu ni hteli ništa da kažu. Ili jednostavno nisu imali šta da kažu. Zapravo, ni sami nisu znali. Ali, razume se, ne bi se oni bojali da nešto kažu kada bi to stvarno bilo potrebno i bitno. Nemoj to slučajno neko tako da shvati. Oni se ne boje. I kad kažu i kad ne kažu, oni se nimalo ne boje. Oni čak ni ne znaju šta je strah, kad smo već kod toga. Ali, jednostavno, tu se nije imalo šta za reći, i oni su, jednostavno, ostali suzdržani.
Indiga Healer
