Hodao sam, o da, tako mi je poznat bio put. Čudno mi je bilo, o da, moram i to reći, zašto nema… mora da sam pogrešio, mora da to nije ipak taj put…
- E, gde si?
Ne volim tu srdačnost, uvek je lažna, naročito kada ne poznajem toga ko mi se obraća.
- Tu sam, kratko odgovorih.
- Prenesi ovo, znaš koji posao još imamo!
O, da, gledao je u mene. Nisam znao koji posao imamo, ali neko iza mene je znao:
- Ma, lako ćemo, žuriš negde?
Ne žurim, htedoh reći.
- Smrznuto je, treba zapeti.
- Pola metra je dosta.
Hodao sam, o da, tako mi je poznat bio put. Čudno mi je bilo, o da, gledati te ruševine.
- Ovde je… ne, nije… znam da je tu negde…
- Gospođo, mene nešto pitate?
- Mora da je tamo iza onog žbuna, idemo ljubavi!
Krupno pseto otegnutih muda kaskalo je za gospođom.
- Jeste, jeste, tu je! čuh još.
Napokon, pomislih, ugledavši dragu građevinu; šta kažeš ti na ovo, stara Gornja kapijo?
Gornja kapija oćuta. Gledao sam kako njeno kamenje se topi.
- Šta se dešava, upitah je.
Tako je bila nema.
A tako smo pričali nekada, pričala mi je o svojim ratovima, pričala je o svom nastanku, pričala je… Ne, možda sada izmišljam. Iz želje da saznam zašto se topi.
- E, gde si?
Blatnjav, zao i nepoznat upita opet: - E, gde si?
- Gde se tako ublatnjavi? - rekoh.
- Zemlja se raskvasila, kiša je, a kopati se mora. Zar ne voliš kišu?
- Da, ali… hodao sam dugo, osećam težinu u nogama. Zar pada kiša?
- Nisi mogao izabrati sunčan dan? Ne voliš sunce?
- Da, ali, sunce greje.
- Ne znam, kopati se mora, sneg, sunce ili kiša.
Hodao sam. Tu je tramvajska stanica. Mora da je nešto posebno, pomislih, kad su tako stare tramvaje vratili na šine.
Zbilja, posebna vožnja, tako je stajalo na vetrobranu i pored svakih ulaznih vrata na tom starom tramvaju.
- Vožnja?
- Ne, prošetao bih još.
- Preporučujem vožnju, ne zna se kada je sledeći polazak.
- Ne, prošetao bih još.
Kišica je počela da sipi.
- Čudno, pomislih, zar nije neko pominjao kišu?
Želim da te dodirnem, stara Gornja kapijo. Zašto bežiš od mene?
Tramvaj je krenuo, star i trom.
Tu sam, tu sam još. Shvatio sam zašto je ta vožnja posebna. Hodam, o da, razgovaram sa Gornjom kapijom, čudim se lepoti kišice, pustim i da me sunce zagreje. Pseto otegnutih muda i gospođa prolaze često; blatnjav, zao i nepoznat me pogleda ponekad, a samo čekam taj stari tromi tramvaj, razmišljajući zašto ne uđoh u njega. Ne znam kada je sledeći polazak.
