Ume takav dan da bude, pomislio je hodajući i šutirajući drumske kamenčiće, noseći svoj bes i tugu u šumu. Ma, ko sam ja, reče već glasno i ne zamerite mu, jer, ne zaboravite, nosio je bes i tugu sa sobom. Ume ovaj put da bude i dosadan, priča glasno dalje, a dogovor je da mu ne zamerate, sećate se? Prošlo, sadašnje i buduće vreme, a ja sam sada, ovde, tu. I gde nestade onaj potok, pa suša nije, kiša je bar. Odoleo je da ne šutne poveći kamen, bes mu nije bio baš toliki, tuga mu je bila veća. Kuda je krenuo taj, nazovimo ga s pravom osobenjakom, jer priča sam sa sobom, šutira kamenčiće po pustim drumovima i ide tužan po kiši u šumu?
Ide po smisao života. Misli da će ga naći ubivši sebe.
Kiša ga je baš zahvatila – mokar sam kao miš, pomisli. Zar nisam to mogao i kod kuće da obavim? Zar može da bude ovako hladno u leto… kad to leto uopšte počinje… evo majske trešnje su prošle, ovo su one junske… tu je i divlja trešnja, otkud ona ovde? Pojas nevelike planine počinjao je život pred njegovim očima, tu su bili nekakvi zakržljali borovi koje je neko posadio ko zna kad, onda su se pokazala debela bukova stabla, a ono levo je divlja trešnja, one su gorke…
Lavež pasa ga trže. Tri mešanca, dva žuta i jedan crn, lajala su – kako galopiraju, pade mu na pamet – pa su zastala, pa - što opet galopiraju, upita se. Ćuknuo je, ali kiša zagluši to – moram naučiti da zviždim - onda pljesnu šakama i gle, tri mešanca se okretoše prema njemu. Što trčite po ovoj kiši i odakle vi uopšte ovde? Bednije izgledate od mene, tako mokri. I smrdite. Crni mešanac, pseto veselih očiju zalaja na njega dva puta, potrča napred i zastade, okrenuvši se zalaja još jednom – kako samo trči mangup, ne zna da imam posla, reče lovac na smisao života žutim mešancima koji su mahali vedro pokislim repovima. U redu, imam još vremena za pretposlednju igru, hajde da vidim šta vas to tako uzbuđuje, baksuzi.
Zemlja je bila raskvašena i gacao je s naporom, ne tako daleko, jer divlja trešnja beše na pedesetak metara udaljena. Glupi baksuzi, ne mislite valjda da ću vam brati trešnje i otkad to uopšte psi jedu… počeo sam da lupam, prekide sam sebe. Idite jurite dalje, neću niko da vidi moj poslednji posao, neću niko da… okrenuo se, ljutit više na sebe – dosad sam mogao… lavež prekide nešto, nešto što ga nagna da kaže psima da ne cvile i da ga ostave na miru i da će im nabrati i trešnje, ako im je baš to želja, a onda ugleda pokislo mače. O! iznenadi se. Odakle sad ti? Zar su tebe jurile ove dosade? Te dosade, tri baksuza, dva žuta mešanca i jedan crni, pretvoriše svoj lavež u neobično nežne zvuke i otrčaše kad lovac na smisao života uze pokislo mače i privi ga na sebe pokislog – kako samo odgalopiraše mangupi! Šta ću sad s tobom, a? Odneću te kući, osušiću te, zagrejati, nahraniću te… Kako ti je samo život visio o niti, ovde u planini, ti mali smrdo… da nije bilo ona tri mala psa… šta bi bilo s tobom, a?
GER DUG
