KONTROLOR
Automatsko pisanje ili nesvesno, psihičko pisanje, odnosi se na čin pisanja bez udela svesti ili volje gde proces nije unapred osmišljen.
Kontrolor je primer automatskog, potpuno nesvesnog pisanja gde nisu vršene nikakve naknadne ispravke, ni gramatičke ni bilo kakve.
- Organizovaćemo se i razrušiti Prestonicu, razvalićemo vrata Velikog Hrama i ubiti sve koji nisu sa nama!
- Tako je! Pobićemo sve! Vodi nas! - ovakvi i slični uzvici prekidaše ga često.
- Da ne bude, braćo ,ovo samo prazna priča krenimo sa akcijom odmah! Tu, među vama, vidim jednog pokvarenog licemera, špijuna i bezbožnika- nastavio je Martin, pokazujući rukom na starog sveštenika što se beše malo izdvojio iz gomile i sada zaprepašćenih očiju posmatraše podivljala lica oko sebe. - Ubijmo ga, braćo, i potražimo tu božansku dušu u njegovom trulom telu!
To nije morao da ponovi, razulareni narod krete odmah ka nesrećniku i raskomada ga dok je ovaj još uvek ispuštao neartikulisane krike. Ruke i noge mu pokidaše, a onda se jedan muškarac i mlada žena posvađaše oko njegove krvave lobanje. Sve se, ipak, sredi bez novog krvoprolića i njih dvoje, udruženim naporom razmrskaše glavu sveštenika i sa velikim zadovoljstvom potom grabiše parčiće rasutoga mozga, trpajući ih halapljivo u usta.
Kontrolor, u ekstazi, podiže ruke ka blještavom nebu uzvikujući:
- Hvala ti, gospode, na još jednom danu!
 |
Smiren, krenuo je kući. Usput, priseti se da mu je neko tutnuo nešto u onoj gunguli i poče da prebira po džepu. Papirić, zgužvan i flekav nađe mu se u ruci. Pokuša da pročita ispisane žvrljotine na njemu i slegnu ramenima. Bilo je nečitko. Nešto drugo mu je zaokupljalo misli, maločas je učinio nešto neobično i to mu se činilo kao jako dobar osećaj. Međutim,nije bio baš siguran šta se to u stvari dogodilo i jedva je čekao trenutak kada će moći o tome nešto više da sazna od Lujze. Hitao je zato, ne obraćajući pažnju na prolaznike oko sebe, nije primećivao ni zatamnjeno nebo nad sobom, a beše to prva tama u Provincijama.
Stigao je i umesto Lujze kod kuće je zatekao Nikolasa. Međutim,iz kuhinje se čulo zveckanje posuđa. - Znači i ona je tu- pomislio je.
- Dakle, tražio si me? - upita Nikolas.
- Nisam. To jest, hteo sam, ali nešto nepredviđeno je iskrslo- odgovori Martin.
- Kako to misliš- hteo sam, ali nisam? - priključi se neprimetno i Lujza. - Otišao si u Nadleštvo, video si nešto, zatim se vratio. Nije li tako bilo?
- Uopšte nije bilo tako. Nisam ni došao do Nadleštva. Bio sam na Trgu Istine i tamo sam ubio, odnosno naredio da ubiju jednog sveštenika Velikog Hrama. Onda je nebo postalo tamno i sada sam ovde.
- Kakve samo ti gluposti govoriš- nasmeja se Nikolas. - Kažeš, ubio si sveštenika. Kako možeš ubiti nekoga ko je već mrtav? Razmišljao si o tome? Mislim ipak da je problem u nečemu drugom. Došao si do Nadleštva, video ga razrušenog i to je ostavilo jak utisak na tebe. Otuda to buncanje.
- Tačno tako- potvrdi i Lujza. - Nisi smeo da izlaziš,naročito posle onog šoka...
- Ovde zbilja neko govori gluposti! - uzviknu kontrolor. - I, zar nisi rekla da je... rekla si da je Nikolas u Prestonici, prokletinjo...
Nikolas uzdahnu, zatim pogleda devojku očekujući objašnjenje.
- Buncaš, dragi- reče Lujza. Potom, obraćajući se Nikolasu, nastavi:
- Takav je od onog dana... Uvrteo je sebi u glavu da ga neko progoni, misli i da si i ti u opasnosti. Vidi u svemu neku zaveru i u svima zaverenike. Eto, od jutros priča kako su tebe odveli nekuda, u Prestonicu valjda i da si se žrtvovao da bi njega spasao. Ovo postaje isuviše teško, ne znam da li ću moći sve to izdržati...
Tu ona pođe rukom ka Martinovoj glavi, a kada se ovaj odmaknu ona nastavi kroz plač:
- Vidiš, takav je i to je...
- Reći će mi neko, napokon, šta se ovde dešava? - prekide je Martin.
Zavlada tajac, onda Nikolas reče:
- Rekla ti je istinu, ali si ti isuviše glup da bi to shvatio. Odjurio si u Nadleštvo, tamo si zatekao pustoš i nestrpljiv kakav jesi odmah si pošao natrag. Da si malo sačekao video bi kako se život vraća, ponovo ulazi u tu zgradu i onda bi ti bilo sve jasnije, ovako, moraću da se složim sa tvojim odvođenjem u Prestonicu. Lujza je tvoj vodič, to ti je već rekla i od danas svaki tvoj korak neće proći nezapaženo. Nepostojeće ne može ubiti isto takvo i to je sav komentar u vezi tog tvog navodnog ubistva. Što se ostalog tiče- priprema počinje i tu ti više nema ni povratka ni uzmicanja. Mrtav si i moraćemo da te vratimo u život. To si hteo da čuješ?
- Ne baš- odgovori Martin- ali u to verujem.
- Znaš- poče Nikolas- nekada davno, pre nego što sam dospeo ovamo, mislio sam da stvari treba prihvatiti onakve kakve jesu. To je značilo da ni život ni smrt nisu imali nekakvu posebnu vrednost za mene. Ne želim da kažem da sada imaju, ne, samo sada shvatam da ništa ne treba ni prihvatati ni ne prihvatati. Kada sam prvi put pomislio da sam možda mrtav, a to beše onog dana u mojoj kancelariji, sećaš se svakako, osetio sam neslućene, do tada, mogućnosti. Bio sam slobodan, ni živ ni mrtav, ni od čega zavisan,i pak ne i potpuno nezavisan, imao sam telo koje od mene ne zahtevaše ništa, a ni ja ne očekivah od njega bog zna šta, želje su nestale, a onda su stvari počele da se dešavaju. Ti se sada, naravno, pitaš kakve to stvari. A možda i naslućuješ. Pa, vidiš, ti si verovatno nekada bio vernik, zar ne? Misliš da si još uvek, izgleda. Reci mi onda, kako se ovaj naš, tvoj ako hoćeš, položaj uklapa u tu tvoju veru? Gde smo, šta smo i zašto smo, pre svega, ovde?
Kontrolor sve do sada pažljivo slušaše, ali kako je priča odmicala, tako je rastao i njegov gnev.
- Neshvatljivo bulažnjenje za jednog ozbiljnog čoveka koji ima veliku odgovornost, samim svojim položajem, prema ovom našem društvu- progovori Martin posle kraće stanke. - Zakon i Reč su nam dati da bi razrešili sve nedoumice, ako se ikada pojave. Zašto onda mene pitaš sve to? Ne veruješ autoritetu Velikog Hrama? Uostalom, svejedno je, jako sam umoran...
- A sutra- dodade Lujza- moramo u Pozorište Povratka. Izuzetno važna predstava, nemoguće je izbeći odlazak tamo. Ti, valjda, i ne želiš da izbegneš to? Profesor Kaminski će na kraju održati predavanje.
- Otići ću tamo- složi se Martin.
Nikolas jako udahnu svež vazduh koji dopre spolja kroz tek otvoren prozor i reče:
- Otići ćemo i nećemo se više vraćati ovde čak i ako to poželimo. Odande se još niko nije vratio, možda samo zato što nijedan put ne vodi iz Prestonice, već samo u nju, šta mislite vi, zašto je to tako?
Niko mu ne odgovori.
I noć bi i prođe i njih troje se spremaše na put. Odnosno, samo se Martin spremao dok su ga Lujza i Nikolas nestrpljivo čekali pored vrata. Izvukao je veliki kofer ispod kreveta, a zatim gledao po sobi. Hteo je da ponese nekoliko knjiga, stare fotografije, pogledom pređe i po zidovima, bilo je tu nekoliko dobrih slika, možda ne vrednih, ali njemu dragih. Sve je to trebalo poneti i on otvori kofer. Moglo je dosta toga da stane u njega i Martin reši da potrpa sve, osim nameštaja, svakako. Stara lampa lako nađe mesto na dnu kofera, ali, nešto čudno se desi- izgledalo je da više ništa ne može stati unutra. Izvadio je lampu, pomislivši da je bilo budalasto što je uopšte nju spakovao prvo, mogla je da se polomi ili nešto slično, zato reši da spakuje knjige. Stavio je onu koja mu je bila najbliža, beše to luksuzno izdanje Zakona i Reči, zatim, u očajanju, zapazi da je kofer opet nekako pun, nije bilo mesta za bilo šta drugo.
- Gospodin teško shvata,čini se- dobaci Nikolas, podrugljivo se smejući.
- Da, glup je- složi se Lujza. - Misli da može poneti nešto sa sobom, i još gore, ubeđen je da mu još nešto pripada, osim sopstvene gluposti.
- Ako se već neću vraćati ovde, hoću da ponesem neophodne sitnice sa sobom- reče Martin besno.
- U redu, ako misliš da možeš, a ti izvoli- uzvrati mu Nikolas, prsnuvši sada u nezadrživ smeh.
Martin pogleda ogroman kofer, koji je bio prepun sa samo jednom knjigom u sebi, i shvati, ne bez žaljenja, da neće moći da ponese ništa.
- Dobro- reče- mislim da mi i nisu neophodne toliko te prokletinje.
- Nije mu trebalo mnogo- tiho reče Lujza skrivajući osmeh, ne mogavši, međutim, da sakrije i zluradi sjaj u očima.
Krenuli su, na Nikolasovo insistiranje, pešice- ubedio je Martina, uz dosta muke, da im ne treba nikakav prevoz, jer Prestonica nije tako daleko kako se obično misli, već odmah iza zgrade Nadleštva počinje.Martin to, naravno, nije poverovao, ali da se ne bi dalje prepirali, pristao je.
Brzo stigoše do zidina Grada. Zgrada Nadleštva beše uistinu u lošem stanju, baš kao što mu je Nikolas i pripovedao; sada je to bila gotovo ruševina i Martin razmišljaše šta je to moglo da se dogodi za tako kratak period sa, činilo se, neuništivom građevinom. Lujza kao da mu pročita misli pa reče:
- Vreme čini svoje.
- O kakvom to vremenu govoriš, nakazo? - upita je Martin. - Još juče sam bio ovde i nije ništa nagoveštavalo ovu katastrofu.Hoćeš reći, možda, da je za jedan dan moglo da se dogodi ovako nešto?
- Za jedan dan- ne, oče! - uzviknu odjednom Nikolas. - Ali,za jedan duži period...
- Oče? Rekao si oče? - upita Martin ne verujući da je dobro čuo. - Ako ćeš opet da počneš sa glupostima, ja jednostavno...
- Tebi su to gluposti, zato što se ne sećaš- prekide ga Lujza. - Za tebe je vreme stalo onoga dana kada si pronašao, bar si tako mislio, nepoznato dete na ulici. To dete- to je Nikolas, shvataš li sada koliko je vremena prošlo...
- Prekini, luda ženo! - ne sačekavši da završi dreknu Martin. - Očigledno je, iz nekog samo vama znanog razloga, pokušavate da napravite budalu od mene. Zbog tog deteta je sav ovaj haos i počeo. I upravo on- tu uperi prst u Nikolasa- je bio najuporniji da preuzme to prokleto derište, sada sve mislim na svoju ruku, a ti hoćeš da me uveriš da je taj ludak moj sin... Tu zastade da uzme daha, potom nastavi: - A ti... ti si mi onda verovatno žena, nije li tako? Lepo ste smislili tu neverovatno glupu priču, a sada hoću da znam i zašto?
Lagana jutarnja izmaglica pretvarala se postepeno u maglu,žućkastu i gustu. Kule što okružuju Nadleštvo delovale su sablasno, ali ne potpuno beživotno. Činilo se, na momente, da nekakve spodobe prolaze njima, čak su se mogli čuti i zvuci, neljudski i potmuli, koji kao da dopirahu odnekud iz zidina pod kulama.
- Nemamo vremena za objašnjavanje- reče Nikolas. - Stigli smo.
Nastaviće se... by Đelmaš David
