Crni talas je naziv za pojavu na jugoslovenskoj kulturnoj i političkoj sceni u periodu od oko 1958. do 1973. godine. Vezuje se za ostvarenja pojedinih režisera, scenarista i književnika tog doba, koji su od strane vlasti okarakterisani kao kritičari zvaničnog komunističkog poretka i društva. Predstavnici vlasti su ova ostvarenja nazvali crnim talasom. U crni talas na filmu uglavnom spadaju ostvarenja Novog jugoslovenskog filma (1961-1972) koja su od strane vlasti proglašena nepodobnim.
Ostvarenja crnog talasa su najčešće kritika socijalističkog društva, ideologije, odnosno tadašnjih vlasti i njihovog prikaza u javnosti. Kao pokret, crni talas je predstavljao suprotnost predstavnicima zvaničnog socijalističkog kulturnog estetizma koji su stvarnost oslikavali kroz prikaze opšteg napretka i blagostanja jugoslovenskog socijalističkog društva. Suprotno ideološkom prikazu jugoslovenske stvarnosti, crni talas se bavi temama iz svakodnevnog života običnog čoveka. Jedna od glavnih karakteristika crnog talasa je realizam, odnosno prikaz stvarnosti života onakvim kakav jeste, nasuprot ulepšanoj propagandoj i ideološkoj stvarnosti.
Neki od zabranjenih filmova:
Grad (1963) je omnibus koji je sudski zabranjen u bivšoj SFRJ. U filmu je reč je o tri odvojene gradske priče.
Komunistima su u ovom filmu smetali prostitutka, homoseksualac, džemper iz Italije, a smetao im je i srčani bolesnik, za kojeg se ispostavilo da je bio kapitalista, a sada je direktor jednog socijalističkog preduzeća koji je bolest zaradio ne kao kapitalista, nego služeći komunistima. Pravosnažnom sudskom odlukom bilo je naloženo spaljivanje ovog filma, ali je originalni materijal sačuvan.
Jutro (1967) je film koji je dobio ovakve kritike (i zabranu prikazivanja):
Kakva je to krajnje nedisciplinovana, nekontrolisana, idejno rasplinuta, anarhična, perverzna rulja koja u ovom filmu ironično, sarkastično, luciferski, gotovo kao pretnju izgovara poruku pred narodom: Izmenićemo duše naših ljudi. Kakav je to ‚partizanski poručnik‘ koji drugu, kada ovaj govori narodu da je sloboda tu, dovikuje: Nemoj da se dereš, a na groblju, prilikom sahrane, skrnavi poginulog druga perverznim dijalogom s mladom partizankom od koje nastavlja da traži da mu se poda i još je pita, pokazujući na sliku mrtvog druga koga sahranjuju: Da nisi i njemu dala?
Rani radovi (1969)
Filmu novosadskog reditelja Želimira Žilnika suđeno je zbog „uznemiravanja jugoslovenske javnosti“, a sudija (koji je nakon toga pao u nemilost) je odbio da film zabrani i doneo oslobađajuću presudu, ali „Rani radovi“ godinama posle toga nigde u Jugoslaviji nisu prikazivani.
Kritike su bile žestoke (i nerazumljive): Sklepati film u kojem će nago telo Milje Vujanović biti glavna senzacija, a sve drugo, ono što je Žilnik hteo da kaže i ono što je nameravao da kaže pa mu nije pošlo za rukom, sporedno - nije lako! Od blata, trijara, krunjača, sredstava za kontracepciju, neukih seljaka, izmeta, bezrazložnog nasilja i tučnjava, lažiranih i pravih ubistava, hepeninga, skarednih reči, brutalnih scena praviti antiideološku papazjaniju - nije lako!
Plastični Isus (1971)
Zbog poređenja Tita s Hitlerom i ismevanja ovaj film je odmah stavljen u bunker, a autor je osuđen na zatvor.
Plastični Isus je diplomski rad Lazara Stojanovića na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Glavni junak je Zagrepčanin Tom, koji živi u Beogradu bez novca i bez zaposlenja i pokušava da se bavi filmom. Izdržavaju ga ljubavnice. On ne veruje ni u koga i ni u šta, najmanje u komunizam. Kad ga napusti ljubavnica, šašava Amerikanka, Tom započinje vezu sa ženom čiji je muž u inostranstvu. A kad ga i ona ostavi i izbaci iz stana, useljava se kod sestre njenog muža, koja ga na kraju filma ubija.
Komunističkoj vlasti posebno je zasmetao deo filma u kojem su paralelno izmontirani snimak sa studentskih demonstracija iz 1968. godine, kada milicija brutalno tuče studente u Beogradu i kada Tom čita jedan Titov govor. Taj nesklad između maršalove propagande i maršalove milicije, koja nasrće na omladinu, Tom prati ciničnim smehom.
Lazar Stojanović je uhapšen za vreme služenja vojnog roka i osuđen na tri godine zatvora, a politički je proganjan i tumač glavne uloge Tomislav Gotovac.
Nevinost bez zaštite (1968) je imao probleme sa cenzorima jer je glavni glumac ličio na Josipa Broza.
I na kraju ovog skraćenog spiska, po mnogima najbolji jugoslovenski film: WR - misterije organizma (1971), o kojem opširnije imate OVDE
Neki od zabranjenih filmova:.jpg "Jutro")
.jpg "Rani radovi")
