Šta je stres?
Danas se vode velike diskusije u vezi sa stresom. Popularni časopisi i naučni bilteni podrobno obrađuju stres. Na žalost, retko nailazimo na definiciju stresa. Kad kažemo 'stres', obično mislimo na nešto što nas 'nervira', ili pritiska. Stres je reakcija tela na događaje koji nas uznemiravaju i dovode u stanje opšte pripravnosti.
Hans Seli, stručnjak za stres, ističe tri stupnja reagovanja na stres: 1)uzbuna, 2) otpor, 3)iscrpljenost. Na stupnju uzbune, osoba raspoznaje stres i moguće uzroke, priprema se za akciju, u kojoj će pobeći ili se boriti (poznate reakcije borbe ili bežanja). Na ovom stupnju doživljavamo mnoge poznate znake stresa. Nervoza i preterana uzbuđenost, lupanje srca, sušenje usta, drhtanje i stezanje vilica javljaju se kao prvi znaci stresa. Ljudi pod stresom lako se trgnu. Pate od nesanice, znoje se, često mokre. Imaju prolive i slabo varenje, i bolove u mišićima vrata i donjem delu leđa. To su samo početni simptomi, koji ne ostavljaju trajne povrede; i mogu da se izleče. Ali bol povezan sa stupnjem uzbune može da formira utisak kao bila koja vrsta traume.
Ako se stresno stanje produži, reakcija prelazi u otpor, i iscrpljenost. Telo više ne može da izleči posledice stresa, i postoji mogućnost pojavljivanja hroničnih poremećaja kao posledica stresa. Dugotrajne posledice prouzrokovane stresom predstavljaju ozbiljno polje medicinskih istraživanja. Stres je, na primer, jedan od činilaca povišenog holesterola. Takođe, inhibira funkcionisanje sistema imuniteta, pojačava podložnost virusnim infekcijama, i olakšava razvoj tumora. O tome ćemo podrobnije raspravljati u poglavljima koje se bave bolestima sistema imuniteta.
Reakcija borbe ili bekstva
Prvi stupanj borbe ili bekstva jeste borba za opstanak. Sistem je spreman za okršaj. Ako je moguća borba, reakcija je agresivna. Ako nije moguća, reakcija će biti usmerene na bekstvo, strah i izlaz.
Retko se razmatra, a još manje shvata, primarni unutrašnji stres koji se sve vreme nalazi unutar sistema. To je trajni stres utisnutog bola. Utisnuti bol drži telo u pripravnosti čak i kada za to nema spoljašnjeg razloga. Povećava se lučenje hormona stresa, krvni pritisak raste, kao i telesna temperatura, i lupanje srca. Smanjuje se osmatračka sposobnost imuniteta. Sistem reaguje na događaj iz prošlosti kao da se odvija u sadašnjosti. A događaj se i zaista odvija u sadašnjosti.
Recimo da beba gleda kako otac tuče starijeg brata. Neartikulisano osećanje je: 'Tata je surov.''Tata može da ubije'. 'Tata može i mene da ubije ako preteram.'Posle toga, stalno strahuje i strepi, a naročito se boji oca, koga doživljava kao silovitu pretnju.
U toj tački počinju zatvaranje kapija i represija. Noradrenalinski putevi obaveštavaju ceo mozak o potrebi mobilizacije, usled pojave stresne situacije. Serotin (iz grupe inhibitornih neurosokova) i endorfin pokušavaju da zadrže bol. Osoba se sada nalazi u stanju utisnutog bola. Spolje je postalo unutra. Strah od tate i njegovog nasilja ne može da nestane, zato što je užas, kao i sam tata, prisutan. On je svakodnevno tu, kao podsetnik da ne smemo da preteramo, moramo skrivati osećanja i pasivno se pokoravati.
Ako u bebinom životu ima dovoljno užasnih situacija, i tata stvarno usmeri svoj bes na bebu, ako je majka slaba i ne pruža joj podršku, prenosioci represije ne mogu da izvrše posao pa beba postaje nervozna, puna strepnje, i plaši se gotovo svega. Takvo dete pati od 'propustljivih kapija', to jes od nedovoljne represije.
Stres znači da je sistem pred najezdom, bilo da se radi o napadu psa, grdnji majke, ili prevelikoj dozi vakcine. Telo se priprema za borbu i bekstvo, i svi pod-sistemi se spremaju za akciju. Pas koji ujeda, saobraćajna gužva zbog koje kasnimo, ili autoritativni učitelj - sve to izražava trenutni stres, od koga se relativno brzo oporavljamo. Čak i stres od neprijatnog posla može da traje samo nekoliko meseci. Ali, strog učitelj, sa kojim nema dogovora u prvom razredu osnovne škole, može da izazove trajni stres sistema. Ako dete nema sredstva da obradi taj stres, on će se verovatno utisnuti i delovati na kasnije učenje. Ranije smo pomenuli ženu koja je primila preveliku dozu vakcina; na njenom primeru jasno vidimo kako trenutni stres mobiliše utisnuti stres iz prošlosti. Njeno telo reagovalo je groznicom; reakcija se odnosila na napad koji se ranije dogodio. Vakcinisanje je oživelo utisnutu traumu koja je morala ponovo da se preživi; prvobitna situacija je probuđena, i telo je ponovo pokušalo da je savlada.
Takva je priroda traume. Ona nas primorava da se njome bavimo, i celog života pokušavamo nekako da je savladamo. Jedan pacijent, koji je radio na berzi, opsesivno se kocka čak i kad nije ima dovoljno finansijskih sredstava. Morao je da pobedi, i nastojao je na tome, čak i kada su sve okolnosti bile protiv njega. Podsvesno je osećao da će umreti ako izgubi. opsesivno kockanje je, jednostavno, bilo zamena za utisak u prošlosti - pri rođenju samo što nije umro, a zbog toga je osetio paniku i uzbuđenje, što je sada karakterisalo njegovo ponašanje. Kocka nije napetost; napetost je stavljao na kocku.
Gubljenje partnera može da bude katastrofalno ako se spoji sa gubitkom oca u šestoj godini. Odbrambeni sistem više ne može da se bori sa teretom svostukog stresa, i ne uspeva da savlada bol. Iz toga proističu anksioznost, napetost, depresija, nesposobnost koncentracije i funkcionisanja, i opšti kolaps normalne ličnosti.
Sadašnji stres retko utiče na taj način; to može da se dogodi samo ako je snažan i dovodi do itiskivanja stresa, što traje celog života. Naravno, ako odrasla osoba u saobraćajnoj nesreći izgubi celu porodicu, taj događaj može da bude dovoljno moćan da dovede do hroničnog stresa, o kome ovde govorim. Ako je dete imalo relativno lagano detinjstvo, malo je verovatno da će kasniji stres dovesti do potpunog razaranja sistema i pojave neuroze.
Bol je glavni uzročnik stresa. Nije svaki stres izazvan bolom; ali, bol je svakako izazivač stresa. Odrastao čovek, koji se udubio u osećanje potpune beznadežnosti iz detinjstva jer nikad nije bio voljen, nalazi se u velikoj opasnosti. Ovo se dešava zato što je detetu ljubav isto što i život. Deca ne mogu, jednostavno, da osećaju kako ih neko mrzi, nisu voljena; to osećanje nije moguće iskusiti u trećoj i četvrtoj godini. Kada se pojavi opasnost od shvatanja tih istina, ceo sistem se mobiliše protiv toga. Pod takvim uslovima, moramo da ostanemo nesvesni.
U narednom odlomku sledi, Sindrom stresa
