Ovo je vreme kada je sasvim uobičajeno da pojedinci, zatim preduzeća, pa i mnoge države uzimaju kredite od banaka ili nekih velikih međunarodnih monetarnih ustanova. Pri tom je predviđeno da se ti novčani dugovi vraćaju u za to ugovorom dogovorenom roku, ali, uz određenu kamatu. Da li je uvek bilo tako? Da li je uzimanje procenta na pozajmljeni novac smatrano nečim što se prosto podrazumeva ili ne?
Platon i Aristotel, dvojica velikana antičke nauke i filozofije, zauzimali su krajnje negativan stav prema pozajmicama novca uz uzimanje kamate. Stariji od njih je u svom spisu „Zakoni” zapisao sledeće:
„Novac ne sme da se ostavlja na čuvanje onome u koga nemaš poverenja, ne sme da se daje na zajam uz naplaćivanje kamate, jer je slobodno svakome ko je uzeo novac na zajam da poveriocu (koji traži procente od onog kome je dao pozajmicu) ne vrati ne samo kamate nego ni glavnicu. Takva uređenja su za državu sigurno najbolja”. U daljem tekstu navodi da „u državi ne sme da bude ni zlata ni srebra niti smeju da postoje velika bogaćenja zanatskim radom, zelenaštvom ili takvim odgajivanjem stoke...” Tako je o kamati i s njom povezanim zelenaštvom pisao Platon.
Platonov učenik bio je Aristotel. Poput svog učitelja, on je takođe bio veliki protivnik pozajmljivanja novca uz uzimanje kamate. U svom delu „Politika”, zabeležio je:
„Većina sticanja je, kako smo rekli, dvojaka: to je trgovina, s jedne, i veština vođenja domaćinstva, s druge strane. Ova druga je neophodna i dostojna hvale, dok se trgovina s pravom potcenjuje, jer nije prirodna već tu ljudi zarađuju jedni na drugima. Sasvim je opravdano omraženo i zelenaštvo, jer se tu dobit postiže pomoću samog novca i novac ne služi svrsi kojoj je namenjen”.
U Bibliji takođe srećemo veoma loše mišljenje o kamatama. Tako, na primer, u Starom zavetu možemo da pročitamo:
„Ne daje na dobit i ne uzima pridavka (dodatka), od nepravde usteže ruku svoju...” (Knjiga proroka Jezekilja, 18, 8 ) . U Starom zavetu takođe stoji:
„Kad daš u zajam novaca narodu mojemu, siromahu koji je kod tebe, nemoj mu biti kamatnik, ne udarajte na nj kamate”. (Druga knjiga Mojsijeva, koja se zove izlazak, 22, 25) I u Davidovim psalmima nalazi se hrišćanska pouka koja ustaje protiv uzimanja procenta na pozajmljeni novac:
„Ko ne daje srebra svojega na dobit i ne prima mita na pravoga. Ko ovako radi, neće posrnuti do vijeka”. (Psalmi Davidovi 15, 5)
Kao i u Starom, tako i u Novom zavetu sud o kamati ostaje nepromenjeno loš. U jednom od četiri jevanđelja može da se pročita:
„Nego ljubite neprijatelje svoje, i činite dobro, i dajite u zajam ne nadajući se ničemu; i plata će vam biti velika, i bićete sinovi Svevišnjega, jer je on blag i prema nezahvalnima i zlima” (Jevanđelje po Luki, 6, 35). Ukoliko bi se, dakle, strogo sledilo Sveto pismo, u životu hrišćanskih država koje su vremenom počele da niču na tlu Evrope, Severne Afrike ili prednje Azije ne bi bilo mesta za finansijske transakcije koje su u sebe uključivale kamatu. Tako su počev od Prvog vaseljenskog sabora, održanog u Nikeji 325. godine, osudu zelenaštva sadržavali dekreti mnogih sinoda, a uz njih i spisi velikih crkvenih otaca.
Kada je u pitanju latinski svet Zapadne Evrope, negativan stav prema kamati potvrđuju pojedine odluke ili preporuke najmoćnijih ljudi onoga vremena. Tako je čuveni papa Lav I Veliki (440–461) godine 443. osudio kako svetovne, tako i duhovne zelenaše. Još je radikalniji bio jedan od njegovih potonjih naslednika na stolici Svetog Petra. Reč je o rimskom prvosvešteniku Aleksandru III (1159–1181) po čijem su nalogu 1179. godine zelenaši bili isključeni iz crkve. Ništa manje isključiv nije bio ni još jedan rimski arhipastir: papa Kliment V (1305–1311) kao jeres je 1311. godine žigosao mišljenje o dozvoljenosti zelenaštva.
Protiv zelenaštva i kamata pisali su i neki od najučenijih ljudi kao što su Blaženi Avgustin, po mišljenju nekih naučnika možda najveći crkveni otac, zatim Sveti Jeronim, prevodilac Biblije sa hebrejskog i grčkog na latinski jezik, onda Toma Akvinski, i najveći autoritet rimokatoličke crkve u srednjem veku, italijanski dominikanski kaluđer, propovednik i versko-politički reformator Đirolamo Savonarola. Međutim, motivi koji su pomenute intelektualce pobuđivali na kritiku bili su različiti i nisu uvek bili etički i moralni. Tako je Savonarola svoj glas podigao protiv „zloštetnog ponora i najgnusnijeg crva zelenaštva” izražavajući stavove srednjih slojeva firentinskog društva s kraja 15. stoleća, a nezadovoljan udruživanjem zelenaškog kapitala i ekonomskom nadmoći gradskog patricijata.
Omraza prema kamatama nadživela je doba srednjeg veka, pa su o njima vrlo negativno, ali, opet, sa raznolikim pobudama, pisali i Martin Luter i Rodžer Fenton. Martin Luter je u 16. stoleću ustajao protiv nepravičnog uzimanja procenta tako što je zastupao stavove umerenog građanstva koje je činilo osnovu reformacionog pokreta Nemačke. Njegovi argumenti protiv zelenaštva bili su u velikoj meri tradicionalni i na tragu srednjovekovnog načina mišljenja. Engleski bogoslov početka 17. veka Rodžer Fenton osuđivao je zelenaštvo sa položaja feudalne klase u razdoblju koje je prethodilo buržoaskoj revoluciji. Međutim, Žan Kalvin, predstavnik radikalnije struje u talasu reformacije, istupio je kao branilac naplaćivanja kamate. Zbog toga ga je Rodžer Fenton i nazvao „glavnim patronom zelenaštva”.
Kalvinovo učenje odgovaralo je zahtevima buržoazije u razdoblju prvobitne akumulacije kapitala. Zapadna Evropa se nalazila na pragu epohe koja će ekonomskim argumentima uliti odlučujuću snagu i podsticaj kreditorima i kamati i učiniti ih neizostavnim delom novog i naprednog društva.
U Vizantijskom carstvu, čiji je važan oslonac bilo hrišćanstvo, stav prema kamatama i zelenaštvu bio je loš. Tako, na primer, 10. kanon takozvanog Peto-šestog ili Trulskog sabora održanog u Carigradu 691/692. godine nalaže sledeće:
„Episkop, ili prezviter, ili đakon koji uzima kamatu (dobit) ili takozvane postotke (procente), ili da prestane ili da se svrgne”.
Međutim, stvarnost se uveliko razlikovala od proklamovanih načela i kanona. U jednom vizantijskom zakonskom spomeniku, koji se naziva „Privatna proširena Ekloga” i potiče iz 15. veka, raspravlja se o određivanju najveće dozvoljene kamate, čime se faktički ozakonilo zelenaštvo. Istina, bilo je pokušaja da se zelenaštvu stane na put, pa je tako car Vasilije I (867–886), osnivač takozvane Makedonske dinastije, ukinuo svako uzimanje kamata na zajmove. Učinio je to uz ocenu da je „koren (društvenih) bolesti... u zelenašima”. Međutim, već njegov sin i naslednik Lav VI Mudri (886–912) u svojoj 83. noveli (zakonskoj odredbi) pisao je:
„Ta naredba (misli se na zakon Vasilija I), usled nemaštine naroda, dovele je ne do boljega, kako je zakonodavac očekivao, nego do gorega. Ranije, u očekivanju kamate, mnogi su davali zajam, ali kada se pojavio zakon, saglasno kome ne može da se izvlači dobit iz davanja zajma, neki su postali bezdušni, nemilosrdni i bez saosećanja u odnosu na one koji su imali potrebu za takvim zajmom...”
Primeri koji su izneti, a koji oslikavaju samo osnovne obrise jedne neprestane utakmice pristalica i protivnika kamate, pokazuju da se njihova međusobna borba vodila vekovima. Na jednoj strani bila su knjiška učenost i teorijska znanja, utemeljeni na uzvišenim moralnim načelima, koji su prednost davali etici. Međutim, na drugoj strani bio je sam život, svakodnevna praksa i ekonomski tokovi i procesi koji su se odvijali po svojim zakonitostima. U realnim okolnostima ovi drugi su vremenom na svojevrstan način osporili etička naravoučenija Platona, Aristotela, Svetog pisma i ostalih nesumnjivo učenih autora.
