Mehmed-paša Sokolović imao je sreću (ili nesreću) da dogura do titule velikog vezira. Sve je bilo u kontrastu u njegovom životu: Nepoznata godina rođenja (oko 1505.), pa je hroničari utvrđuju po poznatom datumu smrti (1579.); učio za kaluđera – postao veliki musliman; rođen kao anoniman Srbin – umro kao glasovit Turčin. Jedno vreme praktično upravljao Imperijom od koje je drhtala Evropa. Put do toga Sokolović je prošao, kao i mnoga hrišćanska deca, kroz poznati „danak u krvi".
Istrgnuti od roditelja kao desetogodišnjici, dečaci su odvođeni u Carigrad, gde su kroz specijalne metode vaspitavanja pretvarani u janičare. Najbolji među njima ostajali su u dvorskoj službi, a ostali raspoređivani kao vojnici u prestonicu i pokrajinske garnizone. U narodno predanje ušli su na velika vrata kao sejači strave i užasa. Osobito bili su surovi prema življu iz krajeva iz kojih su kao dečaci „ulovljeni". „Nema goreg Turčina od poturice", veli narod. Zulumćarsko ponašanje janičara svakako nije bio jedini razlog što su nesrećni roditelji pokušavali na razne načine da spreče ili bar odlože otmicu najmilijih. Mnogi su, prema predanju i hroničarima tog kritičnog razdoblja, sakatili rođene sinove, sekući im prste na rukama, neki su davali mito, krili se po zabitima, pa su cela sela ostajala prazna. Međutim, mladi Baja, kršteno ime Mehmeda Sokolovića, nije slučajno odabran. Desetak godina pre njega iz ove familije odveden je dečak koji će se kasnije pročuti kao Deli Husrev-paša. Postavši dvoranin, piše Radovan Samardžić u knjizi „Mehmed Sokolović, Husrev je za sobom povukao mlađeg brata, potonjeg Lala Mustafa-pašu, koji je mogao stići nešto pre Baja ili zajedno s njim. Prema tome, važan je podatak da je pre dolaska Baja u Carigrad – jedan Sokolović postao paša. Inače, neotporna prema islamizaciji, familija Sokolović već se bila pocepala na muslimane i pravoslavce. Zbog toga je među ovim porodicama vladalo ljuto neprijateljstvo čak i kad su se sjedinjeni u novoj veri našli zajedno na visokim položajima u Carigradu. I Husrev-paša, a naročito Lala Mustafa-paša čine velike napore da naude budućem velikom veziru. Po svemu sudeći, Bajinom odlasku, osim njegove majke, nije bilo protivljenja.
Foto: Mesto u selu Sokolovići na kojem je bila crkva koju je Mehmed-paša podigao majci
Mnogo kasnije, kad Baja postane paša i preko emisara zatraži da k njemu dođu oba njegova brata, ova nesrećna žena ponovo će raširiti krila da u gnezdu sačuva ptiće, ali uzalud. „Žalost i tuga za najstarijim sinom još me i danas more, a vi hoćete da mi i druga dva uzmete", dodavši : „kad nisu kod mene, svejedno je da li su mrtvi, ili carski žive". Ali, sudbina se na nju nije smilovala, kao ni Ahmed-beg koji je poslat da izvrši vezirovu zapovest. Doduše, majka je uspela da umesto najmlađeg sina poturi stričevića, koji će pod imenom Mustafa-paša uznapredovati u carskoj službi. Prevara je, ipak brzo otkrivena, pa je od majke otrgnut i najmlađi sin. Sreća Bajinoj braći nije bila naklonjena kao njemu - po dolasku u Carigrad stariji se ubrzo razboleo i umro, a slično je završio i mlađi koji je stigao kasnije. Paša je braću ožalio, a utehu našao u tome što je oca i majku doveo k sebi i uveo ih pod stare dane u novu veru.
Foto: Obnovljena džamija u istom selu koju je Mehmed-paša podigao ocu
Da ironija sudbine ove porodice bude veća, odlasku u Jedrene nije se radovao ni mladi Baja. Pre bi se reklo obrnuto: otet je iz manastira Mileševe gde je učio hrišćanstvo. Od kaluđera o janičarima i Turcima nije mogao čuti lepu reč; slušao je samo ružne priče, a imao je priliku i sam da se uveri. Šta se u duši ovog Hercegovca na putu od rodnog kraja do Jedrena dogodilo, pa je izabrao život u kavezu – niko ne zna. A šta je i mogao, da se ne odrekne Hrista i povede za hrišćanskim mučenicima i izdrži muke? Ne treba mu zameriti što se opredelio za onu narodnu: robom ikad – grobom nikad, ali može mu se zameriti činjenica da je pred smrt, slušajući priče o Kosovskom boju, iskreno lio suze za Muratom, priželjkujući istu smrt za sebe. I sreća mu je i ovde bila „naklonjena“ u liku bezimenog derviša rodom iz istog podneblja: Izvesni gospodin Žiže, koji se tada zatekao na divanu, jer je došao da traži dozvolu za povratak u Francusku izjavio je kasnije da je derviš u trenutku pašine zauzetosti s kesom, odjednom iz nedara trgnuo nož i zadao Sokoloviću takav udarac u grudi da mu je presekao srčanu venu i probio srce.
Pola stoleća pre ovog kobnog događaja Sokolović nije izabrao nebesko već zemaljsko carstvo. Nesumnjivo inteligentan, promućuran i snalažljiv brzo je otkrivao hridi u moru tekućeg života. Zbog izvanrednih sposobnosti, kao veliki tumač Muhamedove vere , uzet je u dvorsku službu gde je stekao poverenje Sulejmana Veličanstvenog (1520-1566). Napravio je brzu karijeru: 1549. postaje beglerbeg Rumelije, a 1562. osvaja temišvarski Banat i konačno 1565. godine zauzima najveći položaj u Carstvu, postavši veliki vezir. Bio je pravi velemajstor diplomatije. Nemilosrdno koristeći sav svoj potencijal, leteo je iz uspeha u pobedu. Svoj položaj na Porti učvrstio je i ženidbom sa Ismihan (Esmom), ćerkom, u to vreme prestolonaslednika Selima. Sokolović je bio četrdeset godina stariji od svoje mlade. U vreme kada se oženio, imao je dvojicu sinova koji su već bili zakoračili u državne službe u Carstvu, ali se ne zna ko su im bile majke. Izvori beleže da se vremenom mlada sultanija iskreno zaljubila u svog muža, te da mu je često priređivala ljubomorne scene. Dobro obavešteni Mlečani izveštavali su da paša radije podnosi nezadovoljstvo svoje žene, nego da joj prepusti poslove "koje je žensko moglo samo da pokvari". Ipak, Esma je uspevala da preko svoje majke, Venecijanke Nurbanu, kao i preko Mihrimah, nametne svoju volju po pojedinim pitanjima.
Mnogi se pitaju kako se moglo dogoditi da Porta 1557. izda ferman kojim se odobrava rad Pećke patrijaršije. Međutim, kad se malo bolje pročešljaju činjenice, nije teško zaključiti da se u tom slučaju radi o obostranoj koristi. Romantičarsko tumačenje da se Mehmed-paša, tom prilikom zauzeo za Srbe, pošto je krišom gajio neku vrstu srpskog rodoljublja, nema argumentovanog pokrića. Naprotiv, pouzdano se zna da Mehmed nije bio dvoverac, što je višestruko dokazao, odlazeći u Meku na hadžiluk ili gradeći brojne džamije od kojih je najpoznatija ona u Carigradu. Činjenica da je oca, braću i majku, te rođenu sestru preveo u islam ne traži komentar. Ako k tome dodamo i podatak da je veliki vezir na ratnim pohodima u osvojenim gradovima, kao u Sigetu, od crkava pravio džamije, mozaiku njegove prave vere nedostaje samo kamičak izbrušen u njegovoj zapovesti da se u Beogradu sruše tri crkve da bi on sebi ostavio zadužbinu, izgradivši na njihovim temeljima bezistan, karavansaraj i druge objekte. Da bude crnje, on te bogomolje nije rušio toliko radi gradnje, koliko da se u njima ne vrši verski obred. „Srbi u Beogradu imali su veliku i lepu crkvu", kaže u svom Dnevniku nemački putopisac Stefan Gerlah, „ali Turci su im je uzeli - Mehmed-paša je od njenog kamena načinio bezistan i karavansaraj". Toliko o vezirovom skrivenom srpskom rodoljublju.
Biće da o svemu ovome mnogi Srbi pojma nemaju kad Mehmed-pašu ubrajaju u velike Srbe, jer, ako hoćemo pošteno, sam za sebe je dovoljno rekao: "Ja, Mehmed-paša Sokolović, sin Džemaludin Sinan-bega Sokolovića ...".
