Još u najstarijim legendama obrađen je motiv dece koju su odgajile životinje. Počev od legende o Miletu sa Krita, pa preko svakako najpoznatije takve legende o Romulu i Remu, koje je odgajila vučica.
Počev od XVII veka do danas sačuvano je bezbroj zapisa o deci koju su odgajili vukovi ili medvedi, a u manjem broju slučajeva i leopardi, antilope, koze, svinje, ovce i goveda. U svim ovim slučajevima deca su poprimila prirodu, ponašanje, sposobnosti i čak neke fizičke osobine svojih životinjskih 'roditelja'. Jedva da postoji primer da su deca koja su vraćena u ljudsku sredinu se oporavila i poprimila ljudske odlike. Neki od njih, koji su teško naučili da govore su objasnili da im se život sa životinjama više sviđao od života sa ljudima.
Skoro uvek se smatra da su takva deca bila ukradena ili bila ostavljena pa pronađena od strane životinja, ali njihove izvanredne fizičke sposobnosti, njihova brzina ili snaga u slučajevima antilope ili medveda i takvo obličje kao što su svetleće oči poput vučjih, kao kod dece iz Midnapura, su nametnuli fantastičnu teoriju da su neka deca stvarno deca životinjskih roditelja, ali monstruozna, slična poznatim monstruoznim rođenjima dece, o čemu postoji bezbroj podataka u svim klinikama sveta. Uprkos dokazima, mnogi antropolozi ne žele da prihvate fenomen dece odgajene od strane životinja, koji zaista ima mnogih nejasnih detalja, i više vole da veruju da su sva ovakva deca idioti koji su nađeni kako lutaju u blizini životinjskih staništa. Autistična deca često imaju karakteristike dece za koju se kaže da su ih odgajile životinje.
Prvi zabeleženi slučajevi su iz Nemačke iz 1341. godine, gde se kaže da su lovci uhvatili dečaka-vuka koji je trčao četvoronoške. Doveden je u civilizaciju gde je ubrzo umro.
Najviše dece-vukova je zabeleženo u Indiji u XIX i XX veku, u džunglama Bengala. Sveštenik J.Sing je otkrio i napisao o ovoj deci knjigu. Kao misionar u sirotištu u Midnapuru imao je običaj da često putuje u okolna mesta i obilazi lokalna plemena. U jednom takvom pohodu, 1920.godine, u jednom selu je čuo priču o čoporu vukova u kome su i dva duha sa svetlećim očima. Dugo je proveo u tom selu, osmatrajući, i jednog dana se čopor pojavio. Među njima su bila i dva stvorenja koja nisu bili vukovi. Sing je organizovao poteru koja je uspela da pronađe vučju jazbinu. Posle prvih udaraca krampom, dva vuka su izjurila iz jazbine i pobegla u džunglu. Zatim se pojavila vučica koja je napala kopače i koju su nažalost ubili. Kada su raskopali jazbinu čekalo ih je veliko iznenađenje. U jami su sklupčani jedno uz drugo, ležali dva vučeta i dve devojčice. Jedna je bila stara oko godinu i po, druga oko osam godina. Devojčice su odnete u sirotište gde je Sing počeo da se stara o njima. Dali su im imana Kamala i Amala. Mlađa devojčica je umrla u toku te godine, ne progovorivši ni reči, niti je naučila da hoda uspravno. Starija devojčica, o kojoj se sa velikom ljubavlju starala gospođa Sing, je živela još devet godina, tokom kojih je izgubila nešto od svoje životinjske prirode, postepeno naučila da stoji uspravno, da jede pripremljenu hranu, a čak je naučila i nekoliko reči.
Godine 1973. u Burundiju je pronađen sedmogodišnji dečak koga su odgajili majmuni, a iste godine je u Šri Lanki, takođe u džungli, pronađen dečak-majmun.
Još interesantniji su slučajevi dečaka-gazele. Jednog je u Siriji uhvatila grupa lovaca. Trčao je brzo poput gazele, i po njihovim rečima imao odličan sluh i vid. Drugi je otkriven u Španskoj Sahari, 1971. godine. Ugledni francuski antropolog, Žan Klod Armen ga je lično posmatrao i o tome napisao fascinantnu knjigu Dečak gazela. Svi kasniji pokušaji, prvenstveno američkih naučnika, da ga uhvate, na žalost, ili pre na streću, su propali.
