Ono što je danas , kako će izgledati sutra? I da li je danas i sutra samo imaginacija, greška u rasuđivanju pre svega? Samo danas, samo danas- odjek zle namere tvoraca, kao pokušaj da odjekne zlo nečeg drugog, nestvarnog i bezimenog, nečeg što nazvaće opet decom božijom , nečeg što se tako nazvati nikad ne može. Finalni proizvod- čovek. Nesavršenstvo savršenih, lažna slika praslike, tako li su lažni, dakle, bogovi? Čovek kao most ka nečem višem- kakva zabluda načetoga mozga. Nesavršeni li su tako tvorci, pa dadoše trunku razuma majmunu? Rekoše li: evo ti poimanje, evo ti moć shvatanja našeg dela, samo, strpi se- ti, načinjen prema našem liku, strpi se samo malo i veruj, veruj našim poslanicima, veruj njihovim lažima, jer tako ti je, prijatelju, suđeno- bez vere ti, dragi moj, oproštaja nema. Spasi zato sebe i priznaj, sledbenicima vere bogatih, onima što piju krv i jedu tela bogova, njihovu veštinu gradnje. Priznaj i onima sto činima svojim oskrvnuše dela proroka svog- njihovu veštinu gluposti; priznaj sve i olakšaćeš sebi, jer, vidiš i sam, teško je ovde.
Nekoliko kapi kiše i oštar, hladan vetar, prenuše ga. Pogleda oko sebe: te večito prazne ulice koje kao da behu prenete odnekud onostrano, ispunjene sada užurbanim kišobranima i nekim čudnim spodobama pod njima, pozivaše ga od tog sramnog stuba i još sramnijeg proglasa na njemu jer- očito to sada beše, to je samo nekakav proglas, više politički pamflet, nekakva oduška, prilično žalosna, skupine očajnih ljudi ili čak i samo nekog pojedinca, jadnog kao i njegove reči, prognanika, jednog od onih na koje ih stalno upozoravaju, s pravom kako se činjaše.
Pogleda uprtog neodređeno niz ulicu premišljao se trenutak. Zatim priđe bliže stubu. Proglas beše ispisan rukom na dobrom, čvrstom papiru. Krupna, kitnjasta slova titrala su pred njim i nametala mu to svoje bogohulno značenje, ako je u tim budalastim rečima uopšte moglo postojati neko značenje. To su zbilja nesrećnici- napokon zaključi i lagano krete dalje, pomalo sa grižom savesti, jer Zakon i Reč ne dozvoljavahu takvu zloupotrebu razuma kao što je razmišljanje o tim otpadnicima, neprijateljima, nerazumnim bićima.
- Gospodine!
Oniska žena, sa jasnim obeležjima pripadnosti svom staležu, stajala je na propisanoj udaljenosti od njega gledajući u vrhove svojih cipela, kao da očekuje kaznu, koja joj uostalom i pripada jer, neshvatljivo maloumno, usudila se obratiti njemu, jednom od kontrolora, javno i drsko, samoubilački i besramno.
- Dete...- dodala je brzo, zadihano, kao da će je ta reč spasiti od propasti, od kišobrana i spodoba pod njima što se preteći približavahu, od ruke kontrolora što već beše podignuta da načini Znak, taj strašni pokret koji uklanja nepodobne i neposlušne i pre svega te jadnike što nezasluženo nose klicu razuma, čudovišnom namerom protivnika verujućih.
Ipak, kontrolor zastade. Osvrte se potom i pogleda iza sebe i vide da je neko dete zbilja bilo tu, odmah pored njega, uplakano i uplašeno. Taj nesvakidašnji prizor kao da ga zbuni; pomilovao je mališana mahinalno, onda ga uzeo u naručje. To je bio gest koji bi mogao da mu donese neprilike, možda čak i odlazak u Prestonicu, ali tolika beše njegova zbunjenost da je prenebregao sve opasne posledice tog svog čina i, kao hipnotisan, krete nazad svom domu, umesto u Nadleštvo. Niko se više ne usudi da mu se obrati; spodobe pod kišobranima oboriše nerazumnu ženu na vlažni pločnik, njeni krici stopiše se sa fijucima vetra, ali kontrolor sve to ne primećivaše, uostalom, njegov posao oko toga je bio završen, sada je žurnim koracima grabio noseći dete, hitajući neprimereno svom položaju, kao begunac u potrazi za skloništem.
Sumorna i nema, zgrada Nadleštva u koju se kontrolor zaputio sledećeg jutra, sa svojim belim zidinama delovala bi gotovo nevino da ne beše opasana visokim kulama i bedemima, uglavnom nadograđenim ostacima nekadašnjeg Grada; čudan kontrast starog i novog, sjedinjen tako uzvišeno da tu ne beše nikakve lepote, tu ne beše ničega ni ružnog, samo zlokobno uzdizanje građevine velikog značaja.
Kontrolor je stajao ispred sivih, masivnih vrata i čekao- ne poziv, takav ugled on ipak nije imao, već kratak pogled nekog od nameštenika, nebitno kojeg, jer u Nadleštvu nema beznačajnih, možda samo manje važnih. Međutim, niko ne obraćaše na njega pažnju. Nelagodno, beskorisno pre svega osećao se sada, ali ipak ne uniženo, takva vrsta osećanja nije bila dozvoljena. Posmatrao je mirno, bezizraznog lica, spreman da reaguje na bilo kakav znak. I zbilja, mora da mu je danas sasvim srećan dan- pomisli, jedna od spremačica, mršava žena bolesnog izgleda grubo ga u prolazu zakači metlom. To je mogla biti slučajnost, kada bi slučajnosti postojale, s druge strane tu nije bilo ni namere, to je bio samo taj očekivani znak da može ući što on odmah i učini.
Znao je kuda treba da ide iako u tom delu Nadleštva nikada nije bio, štaviše, nije ni poznavao nekoga ko jeste. Na jednom od gornjih spratova zastade. Pred njim se pružao dugačak, uzan hodnik, sa, činilo se, beskrajnim nizom vrata. Ispred svakih je stajao, vojnički- u stavu mirno, po jedan činovnik. Bio je to pomalo neobičan i tužan prizor i nekom neupućenom bi se činilo da su ti bledi i na izgled izmučeni činovnici nekakvi stražari, kada bi stražari u Nadleštvu uopšte bili potrebni, ali ne, bili su to samo obični nameštenici ispred svojih kancelarija. To nije bilo baš uobičajeno, da neko od činovnika stoji ispred svoje kancelarije umesto da bude u njoj i za svakodnevne prilike bi to izgledalo, u najmanju ruku, kao traćenje vremena, ali za slučaj kakav je ovaj današnji, takvo ponašanje je bilo sasvim razumno i nameštenici su stajali strpljivo i nepokretno, svesni da upravo obavljaju možda čak i najvažniju dužnost koja se može poveriti nekom od nižih službenika.
Osetivši iznenadnu malaksalost, tromost čak, kontrolor odluči da uđe na prva vrata. To naravno nije bila greška, ovde su greške bile unapred isključene, mada, znao je to, mnogo povoljnije za njega bi bilo da je produžio barem do polovine hodnika. To je bio željeni postupak, odavanje poštovanja Nadleštvu, nužan postupak čak kada neko dolazi takvim poslom kakav je bio ovaj njegov današnji- posao od višeg značaja.
Nameštenik ispred prvih vrata, uočivši nameru kontrolora da uđe baš kod njega, zahvalno i spremno ga propusti.Prostrana i osvetljena, sušta suprotnost uzanom hodniku ispred, beše kancelarija u koju kontrolor stupi. Nameštenik, prekorno vrteći glavom, sede uz bučan uzdah.
- Oprostite, gospodine kontroloru, razumećete, svi smo umorni- reče, nervozno prebirajući nešto po radnom stolu.
Jako dahćući i još uvek klimajući glavom, nakon kraće potražnje izvuče iz ladice nekakvu knjižurinu debelog omota, na čijim koricama beše ispisano krupnim slovima: REGISTAR.
- Dakle, umorni smo- ponovi poslovnijim tonom. -Čekamo vas čitavu noć, videli ste sve te ljude ispred, a vi ste to dozvolili i tu opravdanja nema. Eto, baš maločas, kolega iz susedne kancelarije, pred sam vaš dolazak onesvestio se, jednostavno se srušio. Moraće, najverovatnije, da ga recikliraju, a zašto? Samo zato što vi niste došli još juče, kada smo vas očekivali, već ovako kasno danas, kada je to... pa, recimo nepristojno. Rado ću sada saslušati vaš, verovatno bedan, pokušaj opravdanja.
Zavlada tišina, potom kontrolor poče:
- Shvatam, naravno, da ste umorni, ali moja krivica je tu mala. Ponajmanje mogu da snosim odgovornost za to nesrećno padanje u nesvest, vašeg, ispravite me ako grešim- prijatelja, jer, očito je, vi stavljate to vaše sumnjivo prijateljstvo sa nekim ko je odavno trebalo da bude recikliran, ispred jučerašnjeg događaja; dakle, nepristojnost, ako je ima, može se predbaciti samo vama, nikako meni.
Velika, plavičasta muva, kojoj tu ne beše mesto, uporno je zujala, pokušavajući da prodre kroz pomalo zamrljano staklo prozora; njen uzaludan pokušaj ne ostade nezapaženo- i kontrolor i nameštenik pažljivo pratiše njene smešno besmislene napore neko vreme, zatim kontrolor,pomalo nevoljno nastavi:
- Nije mi jasno zašto uopšte pokušavate da zataškate jučerašnji događaj...
- Niste me sasvim razumeli, plašim se, g. kontroloru. Nije mi cilj da zataškam bilo šta, naročito ne vaš jučerašnji... - tu malo zastade- propust, ako tako smem reći... Vaša pogreška je velika i vi, naravno, možete pokušati da me podmitite... od vas se to očekuje, ali nesrećni slučaj je već prosleđen, strah me te pomisli, Prestonici... Vaša dobra volja može ipak ublažiti nesigurnost vašeg položaja.
- Shvatam svoju pogrešku, ali žena je kažnjena i- tu kontrolor pogleda na svoj časovnik- već reciklirana.
- Naravno da jeste, odgovori nameštenik- Menja li to išta?
Kontrolor je znao svrhu svog prisustva ovde, znao je i da sve ovo nije zbog te glupave žene, zato reče:
- U redu, vas interesuje dete, nije li tako?
- Gospodine! - neočekivano žustro dreknu nameštenik, vaša drskost prevazilazi sve granice!
Kontrolor je znao da je preterao, na taj način se ne razgovara u Nadleštvu i zbog toga je hteo da se ispravi, da kaže nešto što će nameštenika nagnati da zaboravi njegovo malopređašnje nesmotreno pitanje, ali nije rekao ništa, zurio je umesto toga u prozor, pitajući se gde li je nestala ona muva i to ga toliko zaokupi da već htede nameštenika da upita o tome, ali ne stiže, jer nameštenik ustade i donese pred njega nekakvu tešku knjigu - kontrolor je znao da je to knjiga zakona- i spustivši je na sto značajno pogleda oko sebe, čučnu zatim i obavivši nuždu, služeći se pritom listovima iz knjige, zadovoljno se vrati na svoje mesto, a onda reče da je kontrolor sada na redu. Sve ovo izgledalo je tako besmisleno, ali to je bio čin pokajanja i striktno poštovanje procedure koju nalažu Zakon i Reč i kontrolor, znajući, svakako, sve to, ipak učini nešto neočekivano i neshvatljivo, zdravom razumu nedostupno. On, naime, jednostavno ustade i bez reči objašnjenja krete ka izlazu. Nameštenik, koji je upravo nešto beležio u Registru, razrogačenih očiju pogleda u neverici za njim. Pridigao se do pola i hteo je da vikne, da ga zaustavi, ali od zaprepašćenosti nije mogao da pronađe pravu reč koja bi zaustavila tog bezumnika, a onda se sruči nazad u stolicu, jer kontrolor beše već zalupio vrata za sobom. Shvativši da se dogodilo nešto nezamislivo, namešteniku počeše grozničave misli da se premeću po glavi: to je bio istorijski trenutak, a on njegov svedok- to je bila prva uvreda ikada načinjena Nadleštvu, i samim tim, prva uvreda načinjena Provincijama, a to će svedoku tog trenutka doneti unapređenje, visok položaj, možda čak i zvanje kontrolora.
Delati je isto što i nedelati. Tim mislima vođen kontrolor krete ka Trgu Istine. Još uvek vlažni pločnici, nešto manje lutajućih spodoba i zagađujuća svetlost što dolazaše odnekud sa istočnih svodova, zaslepljujuća ali neprimetna kada čovek provede veći deo svog bivstvovanja upravo ovde, odvlačiše mu pomalo pažnju; ne omekšaše, međutim, odlučnost njegovu.
Trg Istine beše već ispunjen. Vesti se brzo šire, a vest iz Nadleštva nije mogla da bude skrivena. Zakon i Reč behu uniženi, a to je privlačilo masu.Žamor, kao šuštanje suvog lišća pojača se samim njegovim prisustvom. Govornica beše spremna i kontrolor poče:
- Prijatelji, saputnici, vi znate zašto sam ovde, znate takođe zašto nisam mogao da predam dete Nadleštvu, znate sve o onome što potresa i samu Prestonicu, pitate se samim tim kako se usuđujem da istupim pred vas...
Zvižduci i poneka podrugljiva dosetka behu sav odgovor.
- Znak i Veliki Hram su iznevereni! - histerično uzviknu odjednom devojka svetle kose i plavih očiju. To behu obeležja staleža Severnih Provincija.
- Reciklaža, reciklaža! - začu se iz mase.
- Gospodo! - pokuša kontrolor oštrije - jasno vam je da o reciklaži ne može biti reči, ta devojka što se usuđuje da pomene Veliki Hram nije ništa drugo do izdajnik i ja više ne želim da govorim pred vama.
Završivši izlaganje pogleda nekud u gomilu ispred sebe, neodređeno, ne pokazujući međutim nameru da siđe sa govornice. Potom, kao nevoljno, podiže ruku i trenutak uživaše u preneraženosti prisutnih, onda načini Znak.Vrisak devojke plavih očiju kao da prenu ostale. Lagano počeše da se razilaze, sa nekakvim osećanjem razočaranosti i pomirenosti, bez traga malopređašnje buntovnosti.
Mučna beše ta noć za g. kontrolora. Sve je san, mišljaše on, a ako je tako postoji i greh. Ako postoji greh, kao takav, postojim li time i ja? Greh rođenja, smrti i bivstvovanja... šta su onda vrata Hrama? Nisu li u pravu ti pobornici povratka, novog značaja i ponovnog dolaska ovde, bez znanja, titule i imetka; treba li priznati iskupljenje greha... Ne, ne i ne! To dete... sva krivica je na njemu...
I kontrolor poče da plače, isprva tiho, grcajući, zatim sebi dade oduška. I, začudo, svetlost zbog toga ne izgubi svoj sjaj, a hladan vetar vitlaše i dalje ulicama neumitno, neometano, noseći pri tom hladne kapi kiše.
I on napokon zaspa, uz sledeće misli: - Velika patnja je ovo!
Nije prošlo dugo vremena, noć još trajaše, kada zazvoni telefon. Jak, rezak zvuk; mora da je jako važno nešto, pomisli kontrolor, probudivši se.
- Izvinjavam se, gospodine, što vas budim - začu se iz slušalice pre no što se kontrolor i javio - da vas podsetim na današnje obaveze...
Bila je to njegova sekretarica.
- Obaveze su svakodnevne, rutinske- nastavi ona- jedino... zvali su iz Nadleštva. Hitno da se javite... gospodine, razumećete moj položaj...
- Naravno, gospođice - odgovori ovaj - sve razumem.
I razumeo je. Drskost sekretarice, poziv u Nadleštvo u sred noći - to je moglo da znači samo jedno: žele da ga pošalju u Prestonicu. Treba li da se povinuje? Tek tako, bez otpora? Nije li on ovde već dugo, bar toliko vremena koliko i samo Nadleštvo? Nije li bio svedok podele Provincija? Nije li, koliko juče još, primorao one u Prestonici da menjaju Zakon i Reč? Stub bivstvovanja, jedan od privilegovanih koji je mogao da načini Znak – sve je to bio, a sada?
Trenutak osta zamišljen, onda mu strašna misao prohuja glavom.
- Ne, to ne bi bilo moguće! - zaprepašćeno uzviknu glasno. Zbacivši prekrivač sa sebe naglo ustade
- To ne bi bilo moguće! - ponovi nekoliko puta, unezverano hodajući polumračnom sobom.
Utom poče i da sviće.
- Hladno je - pomisli on - Moram u Nadleštvo.
Nastaviće se...
Nekoliko kapi kiše i oštar, hladan vetar, prenuše ga. Pogleda oko sebe: te večito prazne ulice koje kao da behu prenete odnekud onostrano, ispunjene sada užurbanim kišobranima i nekim čudnim spodobama pod njima, pozivaše ga od tog sramnog stuba i još sramnijeg proglasa na njemu jer- očito to sada beše, to je samo nekakav proglas, više politički pamflet, nekakva oduška, prilično žalosna, skupine očajnih ljudi ili čak i samo nekog pojedinca, jadnog kao i njegove reči, prognanika, jednog od onih na koje ih stalno upozoravaju, s pravom kako se činjaše.
Pogleda uprtog neodređeno niz ulicu premišljao se trenutak. Zatim priđe bliže stubu. Proglas beše ispisan rukom na dobrom, čvrstom papiru. Krupna, kitnjasta slova titrala su pred njim i nametala mu to svoje bogohulno značenje, ako je u tim budalastim rečima uopšte moglo postojati neko značenje. To su zbilja nesrećnici- napokon zaključi i lagano krete dalje, pomalo sa grižom savesti, jer Zakon i Reč ne dozvoljavahu takvu zloupotrebu razuma kao što je razmišljanje o tim otpadnicima, neprijateljima, nerazumnim bićima.
- Gospodine!
Oniska žena, sa jasnim obeležjima pripadnosti svom staležu, stajala je na propisanoj udaljenosti od njega gledajući u vrhove svojih cipela, kao da očekuje kaznu, koja joj uostalom i pripada jer, neshvatljivo maloumno, usudila se obratiti njemu, jednom od kontrolora, javno i drsko, samoubilački i besramno.
- Dete...- dodala je brzo, zadihano, kao da će je ta reč spasiti od propasti, od kišobrana i spodoba pod njima što se preteći približavahu, od ruke kontrolora što već beše podignuta da načini Znak, taj strašni pokret koji uklanja nepodobne i neposlušne i pre svega te jadnike što nezasluženo nose klicu razuma, čudovišnom namerom protivnika verujućih.
Ipak, kontrolor zastade. Osvrte se potom i pogleda iza sebe i vide da je neko dete zbilja bilo tu, odmah pored njega, uplakano i uplašeno. Taj nesvakidašnji prizor kao da ga zbuni; pomilovao je mališana mahinalno, onda ga uzeo u naručje. To je bio gest koji bi mogao da mu donese neprilike, možda čak i odlazak u Prestonicu, ali tolika beše njegova zbunjenost da je prenebregao sve opasne posledice tog svog čina i, kao hipnotisan, krete nazad svom domu, umesto u Nadleštvo. Niko se više ne usudi da mu se obrati; spodobe pod kišobranima oboriše nerazumnu ženu na vlažni pločnik, njeni krici stopiše se sa fijucima vetra, ali kontrolor sve to ne primećivaše, uostalom, njegov posao oko toga je bio završen, sada je žurnim koracima grabio noseći dete, hitajući neprimereno svom položaju, kao begunac u potrazi za skloništem.
Sumorna i nema, zgrada Nadleštva u koju se kontrolor zaputio sledećeg jutra, sa svojim belim zidinama delovala bi gotovo nevino da ne beše opasana visokim kulama i bedemima, uglavnom nadograđenim ostacima nekadašnjeg Grada; čudan kontrast starog i novog, sjedinjen tako uzvišeno da tu ne beše nikakve lepote, tu ne beše ničega ni ružnog, samo zlokobno uzdizanje građevine velikog značaja.
Kontrolor je stajao ispred sivih, masivnih vrata i čekao- ne poziv, takav ugled on ipak nije imao, već kratak pogled nekog od nameštenika, nebitno kojeg, jer u Nadleštvu nema beznačajnih, možda samo manje važnih. Međutim, niko ne obraćaše na njega pažnju. Nelagodno, beskorisno pre svega osećao se sada, ali ipak ne uniženo, takva vrsta osećanja nije bila dozvoljena. Posmatrao je mirno, bezizraznog lica, spreman da reaguje na bilo kakav znak. I zbilja, mora da mu je danas sasvim srećan dan- pomisli, jedna od spremačica, mršava žena bolesnog izgleda grubo ga u prolazu zakači metlom. To je mogla biti slučajnost, kada bi slučajnosti postojale, s druge strane tu nije bilo ni namere, to je bio samo taj očekivani znak da može ući što on odmah i učini.
Znao je kuda treba da ide iako u tom delu Nadleštva nikada nije bio, štaviše, nije ni poznavao nekoga ko jeste. Na jednom od gornjih spratova zastade. Pred njim se pružao dugačak, uzan hodnik, sa, činilo se, beskrajnim nizom vrata. Ispred svakih je stajao, vojnički- u stavu mirno, po jedan činovnik. Bio je to pomalo neobičan i tužan prizor i nekom neupućenom bi se činilo da su ti bledi i na izgled izmučeni činovnici nekakvi stražari, kada bi stražari u Nadleštvu uopšte bili potrebni, ali ne, bili su to samo obični nameštenici ispred svojih kancelarija. To nije bilo baš uobičajeno, da neko od činovnika stoji ispred svoje kancelarije umesto da bude u njoj i za svakodnevne prilike bi to izgledalo, u najmanju ruku, kao traćenje vremena, ali za slučaj kakav je ovaj današnji, takvo ponašanje je bilo sasvim razumno i nameštenici su stajali strpljivo i nepokretno, svesni da upravo obavljaju možda čak i najvažniju dužnost koja se može poveriti nekom od nižih službenika.
Osetivši iznenadnu malaksalost, tromost čak, kontrolor odluči da uđe na prva vrata. To naravno nije bila greška, ovde su greške bile unapred isključene, mada, znao je to, mnogo povoljnije za njega bi bilo da je produžio barem do polovine hodnika. To je bio željeni postupak, odavanje poštovanja Nadleštvu, nužan postupak čak kada neko dolazi takvim poslom kakav je bio ovaj njegov današnji- posao od višeg značaja.
Nameštenik ispred prvih vrata, uočivši nameru kontrolora da uđe baš kod njega, zahvalno i spremno ga propusti.Prostrana i osvetljena, sušta suprotnost uzanom hodniku ispred, beše kancelarija u koju kontrolor stupi. Nameštenik, prekorno vrteći glavom, sede uz bučan uzdah.
- Oprostite, gospodine kontroloru, razumećete, svi smo umorni- reče, nervozno prebirajući nešto po radnom stolu.
Jako dahćući i još uvek klimajući glavom, nakon kraće potražnje izvuče iz ladice nekakvu knjižurinu debelog omota, na čijim koricama beše ispisano krupnim slovima: REGISTAR.
- Dakle, umorni smo- ponovi poslovnijim tonom. -Čekamo vas čitavu noć, videli ste sve te ljude ispred, a vi ste to dozvolili i tu opravdanja nema. Eto, baš maločas, kolega iz susedne kancelarije, pred sam vaš dolazak onesvestio se, jednostavno se srušio. Moraće, najverovatnije, da ga recikliraju, a zašto? Samo zato što vi niste došli još juče, kada smo vas očekivali, već ovako kasno danas, kada je to... pa, recimo nepristojno. Rado ću sada saslušati vaš, verovatno bedan, pokušaj opravdanja.
Zavlada tišina, potom kontrolor poče:
- Shvatam, naravno, da ste umorni, ali moja krivica je tu mala. Ponajmanje mogu da snosim odgovornost za to nesrećno padanje u nesvest, vašeg, ispravite me ako grešim- prijatelja, jer, očito je, vi stavljate to vaše sumnjivo prijateljstvo sa nekim ko je odavno trebalo da bude recikliran, ispred jučerašnjeg događaja; dakle, nepristojnost, ako je ima, može se predbaciti samo vama, nikako meni.
Velika, plavičasta muva, kojoj tu ne beše mesto, uporno je zujala, pokušavajući da prodre kroz pomalo zamrljano staklo prozora; njen uzaludan pokušaj ne ostade nezapaženo- i kontrolor i nameštenik pažljivo pratiše njene smešno besmislene napore neko vreme, zatim kontrolor,pomalo nevoljno nastavi:
- Nije mi jasno zašto uopšte pokušavate da zataškate jučerašnji događaj...
- Niste me sasvim razumeli, plašim se, g. kontroloru. Nije mi cilj da zataškam bilo šta, naročito ne vaš jučerašnji... - tu malo zastade- propust, ako tako smem reći... Vaša pogreška je velika i vi, naravno, možete pokušati da me podmitite... od vas se to očekuje, ali nesrećni slučaj je već prosleđen, strah me te pomisli, Prestonici... Vaša dobra volja može ipak ublažiti nesigurnost vašeg položaja.
- Shvatam svoju pogrešku, ali žena je kažnjena i- tu kontrolor pogleda na svoj časovnik- već reciklirana.
- Naravno da jeste, odgovori nameštenik- Menja li to išta?
Kontrolor je znao svrhu svog prisustva ovde, znao je i da sve ovo nije zbog te glupave žene, zato reče:
- U redu, vas interesuje dete, nije li tako?
- Gospodine! - neočekivano žustro dreknu nameštenik, vaša drskost prevazilazi sve granice!
Kontrolor je znao da je preterao, na taj način se ne razgovara u Nadleštvu i zbog toga je hteo da se ispravi, da kaže nešto što će nameštenika nagnati da zaboravi njegovo malopređašnje nesmotreno pitanje, ali nije rekao ništa, zurio je umesto toga u prozor, pitajući se gde li je nestala ona muva i to ga toliko zaokupi da već htede nameštenika da upita o tome, ali ne stiže, jer nameštenik ustade i donese pred njega nekakvu tešku knjigu - kontrolor je znao da je to knjiga zakona- i spustivši je na sto značajno pogleda oko sebe, čučnu zatim i obavivši nuždu, služeći se pritom listovima iz knjige, zadovoljno se vrati na svoje mesto, a onda reče da je kontrolor sada na redu. Sve ovo izgledalo je tako besmisleno, ali to je bio čin pokajanja i striktno poštovanje procedure koju nalažu Zakon i Reč i kontrolor, znajući, svakako, sve to, ipak učini nešto neočekivano i neshvatljivo, zdravom razumu nedostupno. On, naime, jednostavno ustade i bez reči objašnjenja krete ka izlazu. Nameštenik, koji je upravo nešto beležio u Registru, razrogačenih očiju pogleda u neverici za njim. Pridigao se do pola i hteo je da vikne, da ga zaustavi, ali od zaprepašćenosti nije mogao da pronađe pravu reč koja bi zaustavila tog bezumnika, a onda se sruči nazad u stolicu, jer kontrolor beše već zalupio vrata za sobom. Shvativši da se dogodilo nešto nezamislivo, namešteniku počeše grozničave misli da se premeću po glavi: to je bio istorijski trenutak, a on njegov svedok- to je bila prva uvreda ikada načinjena Nadleštvu, i samim tim, prva uvreda načinjena Provincijama, a to će svedoku tog trenutka doneti unapređenje, visok položaj, možda čak i zvanje kontrolora.
Delati je isto što i nedelati. Tim mislima vođen kontrolor krete ka Trgu Istine. Još uvek vlažni pločnici, nešto manje lutajućih spodoba i zagađujuća svetlost što dolazaše odnekud sa istočnih svodova, zaslepljujuća ali neprimetna kada čovek provede veći deo svog bivstvovanja upravo ovde, odvlačiše mu pomalo pažnju; ne omekšaše, međutim, odlučnost njegovu.
Trg Istine beše već ispunjen. Vesti se brzo šire, a vest iz Nadleštva nije mogla da bude skrivena. Zakon i Reč behu uniženi, a to je privlačilo masu.Žamor, kao šuštanje suvog lišća pojača se samim njegovim prisustvom. Govornica beše spremna i kontrolor poče:
- Prijatelji, saputnici, vi znate zašto sam ovde, znate takođe zašto nisam mogao da predam dete Nadleštvu, znate sve o onome što potresa i samu Prestonicu, pitate se samim tim kako se usuđujem da istupim pred vas...
Zvižduci i poneka podrugljiva dosetka behu sav odgovor.
- Znak i Veliki Hram su iznevereni! - histerično uzviknu odjednom devojka svetle kose i plavih očiju. To behu obeležja staleža Severnih Provincija.
- Reciklaža, reciklaža! - začu se iz mase.
- Gospodo! - pokuša kontrolor oštrije - jasno vam je da o reciklaži ne može biti reči, ta devojka što se usuđuje da pomene Veliki Hram nije ništa drugo do izdajnik i ja više ne želim da govorim pred vama.
Završivši izlaganje pogleda nekud u gomilu ispred sebe, neodređeno, ne pokazujući međutim nameru da siđe sa govornice. Potom, kao nevoljno, podiže ruku i trenutak uživaše u preneraženosti prisutnih, onda načini Znak.Vrisak devojke plavih očiju kao da prenu ostale. Lagano počeše da se razilaze, sa nekakvim osećanjem razočaranosti i pomirenosti, bez traga malopređašnje buntovnosti.
Mučna beše ta noć za g. kontrolora. Sve je san, mišljaše on, a ako je tako postoji i greh. Ako postoji greh, kao takav, postojim li time i ja? Greh rođenja, smrti i bivstvovanja... šta su onda vrata Hrama? Nisu li u pravu ti pobornici povratka, novog značaja i ponovnog dolaska ovde, bez znanja, titule i imetka; treba li priznati iskupljenje greha... Ne, ne i ne! To dete... sva krivica je na njemu...
I kontrolor poče da plače, isprva tiho, grcajući, zatim sebi dade oduška. I, začudo, svetlost zbog toga ne izgubi svoj sjaj, a hladan vetar vitlaše i dalje ulicama neumitno, neometano, noseći pri tom hladne kapi kiše.
I on napokon zaspa, uz sledeće misli: - Velika patnja je ovo!
Nije prošlo dugo vremena, noć još trajaše, kada zazvoni telefon. Jak, rezak zvuk; mora da je jako važno nešto, pomisli kontrolor, probudivši se.
- Izvinjavam se, gospodine, što vas budim - začu se iz slušalice pre no što se kontrolor i javio - da vas podsetim na današnje obaveze...
Bila je to njegova sekretarica.
- Obaveze su svakodnevne, rutinske- nastavi ona- jedino... zvali su iz Nadleštva. Hitno da se javite... gospodine, razumećete moj položaj...
- Naravno, gospođice - odgovori ovaj - sve razumem.
I razumeo je. Drskost sekretarice, poziv u Nadleštvo u sred noći - to je moglo da znači samo jedno: žele da ga pošalju u Prestonicu. Treba li da se povinuje? Tek tako, bez otpora? Nije li on ovde već dugo, bar toliko vremena koliko i samo Nadleštvo? Nije li bio svedok podele Provincija? Nije li, koliko juče još, primorao one u Prestonici da menjaju Zakon i Reč? Stub bivstvovanja, jedan od privilegovanih koji je mogao da načini Znak – sve je to bio, a sada?
Trenutak osta zamišljen, onda mu strašna misao prohuja glavom.
- Ne, to ne bi bilo moguće! - zaprepašćeno uzviknu glasno. Zbacivši prekrivač sa sebe naglo ustade
- To ne bi bilo moguće! - ponovi nekoliko puta, unezverano hodajući polumračnom sobom.
Utom poče i da sviće.
- Hladno je - pomisli on - Moram u Nadleštvo.
Nastaviće se...
