Pažljivo odmeren izveštaj o vampirima koji su se pojavili u Medveđi u Srbiji, na turskoj granici, 7. januara 1732. godine glasi:
Nakon pokazatelja da su u selu Medveđa u Srbiji takozvani vampiri ubili nekoliko lica isisavanjem njihove krvi, poslan sam po najvišoj zapovesti od Glavne komande, zajedno sa dva glavnokomandujuća oficira i dva pomoćnika potčinjena meni, u pomenuto selo gde smo posetili hajdučku družinu kapetana Goršica hajduka, barjaktara i najstarije hajduke u selu koji su nam, nakon ispitivanja, jednodušno potvrdili da je pre otprilike pet godina izvesni hajduk, po imenu Arnaut Pavle, padom sa kola na kojima se nalazilo seno slomio vrat. Ovaj je za života tvrdio da je kod Kosova u turskoj Srbiji bio proganjan od vampira i da je jeo zemlju i mazao se njegovom krvlju da bi sprečio dalje proganjanje. Nakon smrtonosnog pada, a za dvadeset ili trideset dana, pojavili su se ljudi koji tvrde da su napadnuti od pokojnog Pavla i da su četvorica ubijena od njega. Da bi ovo zlo zaustavili, po savetu njihovih hajduka, četrdeset dana od Pavlove smrti iskopali su njegov grob i našli da je njegovo telo potpuno očuvano i da mu je iz očiju, nosa i ušiju tekla krv, a da su mu košulja, pokrov i peškiri potpuno natopljeni krvlju i da su mu nokti na rukama i nogama zajedno otpali, a da na njihovom mestu rastu novi zajedno sa novom kožom. Kada su uvideli da je on pravi vampir, po njihovom običaju, uzeli su kolac i proboli ga kroz njegovo srce, nakon čega je ovaj napravio pokrete i ispustio glasan urlik iz sebe. Isti dan su njegov leš spalili i bacili nazad u grob. Pošto njihova predanja kazuju da svako ko je napadnut ili ubijen od vampira postaje i sam vampir, ponovili su isti postupak kod četvorice koji su ubijeni od Pavla. Onda navode takođe da Pavle nije samo napadao ljude nego i stoku i pio joj krv i da ljudi koji jedu meso tih životinja postaju vampiri i da je u roku od sledeća tri meseca sedamnaest mladih i starih osoba umrlo u toku dva do tri dana.
Tako hajduk Jovica kaže da je njegova sinovica Stanojka pre petnaest dana sveža i zdrava legla da spava da bi se u ponoć sa urlicima, strahom i drhtanjem probudila i rekla da ju je hajdučki sin, po imenu Miloje, a koji je umro pre četiri nedelje, davio i od toga je imala strašne bolove u grudima da bi nakon osam dana umrla. Tako smo mi tog istog dana popodne na groblju otvorili sumnjive grobove i nakon toga pronašli sledeće:
Žena, po imenu Stana, dvadeset godina stara, koja je umrla pre tri meseca nakon trodnevne bolesti i koja je rekla pre svoje smrti da se premazala sa krvlju vampira i da njeno dete koje je umrlo na porođaju, a koje je površnim pokopom pojedeno do pola od pasa, takođe mora biti vampir. Bila je potpuno očuvana i neraspadnuta. Otvaranjem njenog tela pronađeno je u grudnoj šupljini veća količina sveže nearterijske krvi. Sudovi arterija i vena nisu bili, kao što je to uobičajeno, napunjeni koagulisanom krvlju i cela unutrašnjost tela, dakle pluća, slezina, stomak, jetra i creva su bili veoma sveži kao što bi bili u zdrave osobe. Materica je bila veoma uvećana i zahvaćena spoljašnjom upalom, placenta i jajovodi su bili na svom mestu, kao što je bilo sve u unutrašnjosti. Koža na njenim rukama i stopalima, zajedno sa starim noktima je sama otpala, ali su potpuno novi nokti bili vidljivi, zajedno sa svežom i zdravom kožom.
Žena, po imenu Milica, šezdesetih godina, umrla nakon tromesečne bolesti i sahranjena pre devedeset i nešto dana. U grudima je imala mnogo tečne krvi, a unutrašnji organi su joj, kao u prethodnom slučaju, bili u dobrom stanju. Okupljeni hajduci, koji su prisustvovali seciranju, čudili su se njenom mladalačkom i zdravom izgledu, jednodušno tvrdeći da tu ženu poznaju od njene mladosti i da je uvek bila mršava i istrošena i da je do takve promene moralo doći u grobu i dodali su da je ona pokretač novih vampira jer je jela meso ovce koju su ubili prethodni vampiri.
Pronašli smo i osmodnevno dete, koje je položeno u grob pre devedeset dana, takođe u vampirskom stanju.
Pronašli smo hajdučkog sina, po imenu Miloje, 16 godina star, koji je umro nakod tri dana bolesti i položen u grob pre devet nedelja u vampirskom stanju.
Jovan, takođe hajdučki sin, 17 godina star, umro nakon tri dana bolesti, a sahranjen pre osam nedelja i četiri dana, kod kojeg je utvrđeno nakon seciranja da je u vampirskom stanju.
Kod žene, po imenu Ruža, koja je umrla nakon deset dana bolesti, a sahranjena pre šest nedelja, pronašli smo dosta tekuće krvi ne samo u grudima nego i u trbuhu, baš kao i kod njenog deteta koje je bilo staro osamnaest dana, a umrlo pre pet nedelja.
Ništa manje nismo našli ni u devojčici od deset godina, koja je umrla pre dva meseca, a koja je bila u nedirnutom i neraspadnutom stanju sa mnogo sveže krvi u sebi.
Iskopali smo ženu hajduka, zajedno sa njenim detetom, a koja je umrla pre sedam nedelja, a njeno dete, osam nedelja staro, a koje je umrlo 21 pre i našli smo da su i dete i majka potpuno raspadnuti iako su pokopani u istoj zemlji pored ostalih grobova.
Sluga, koji je pripadao hajdučkoj družini, po imenu Rade, 23 godine star, umro posle tri meseca bolesti, a sahranjen pre pet nedelja, potpuno je raspadnut.
Barjaktareva žena sa decom, pre pet nedelja umrla, iskopana potuno raspadnuta.
Kod Stanka, hajduka, 60 godina starog, a koji je umro pre šest nedelja, nađeno krvi u grudima i želucu i bio je u vampirskom stanju.
Miloš, hajduk, 25 godina star, sahranjen pre šest nedelja, iskopan u već više puta pominjanom vampirskom stanju.
Stanojka, hajdučka žena, 20 godina stara, umrla posle trodnevne bolesti i sahranjena pre 18 dana. Kod seciranja našao sam da je bila rumena i na izgled u živom stanju. Bila je davljena za vrat od već pomenutog pokojnog hajdučkog sina Miloja u ponoć i pronašao sam plav i krvav ožiljak ispod njenog desnog uva, dug otprilike kao prst. Po otvaranju njenog sanduka potekla joj je sveža krv iz nosa. Seciranjem sam pronašao tekuću krv ne samo u grudnoj šupljini nego i u unutrašnjim organima koji su izgledali dobro i zdravo. Koža celog tela bila je sveža, kao i novi nokti na rukama i stopalima.
Po završenoj inspekciji lokalni Cigani su odsekli glave vampira i njihova tela spalili i pepeo bacili u reku Moravu, a raspadnute leševe smo vratili u grobove. Ovo sam uradio sa dva dodeljena mi bolničara u Medveđi, Srbija, 7. januara 1732. godine.
Ispod su se dva oficira potpisali kao svedoci, u Beogradu, 26. januara 1732.
