I zbilja, ulazili su u Prestonicu, ali Martin nije mogao, od guste magle, da vidi kako i na koji način su tu dospeli. Međutim, toliko toga neobičnog mu se desilo poslednjih dana da se nije začudio tom volšebnom ulasku u Prestonicu, štaviše, nije želeo ni da razmišlja o tome.
Prestonica, o kojoj su svi govorili, ali u čije postojanje nije niko verovao, razočarala ga je na prvi pogled. Sve što se moglo videti bilo je nekoliko kućeraka, naherenih i ružnih, blatnjave ulice bez vozila i nekakva telesa, što bi trebalo da budu ljudi, kako se sporo i beživotno kreću sudarajući se neprekidno jedni sa drugima. Utisak bede i očaja nije mogla da popravi ni dopadljiva zgrada pred koju stigoše. Beše to umereno kitnjasta građevina starog stila, nad čijim ulazom stajaše natpis: POZORIŠTE POVRATKA.
Uniformisani lakej istrča pred njih i uz dubok naklon poželi im dobrodošlicu u, kako reče, Mistika klub. Nikolas, pripremljen, zahvali se učtivo i blagonaklono ubaci neku opasku o uniformi i retko dobrom ukusu njenog vlasnika. Lujza potvrdi da zbilja nije do sada srela nekoga tako profinjenog, koji sa toliko stila nosi zaista prelepu uniformu. Lakej se zadovoljno smeškaše, zatim reče Martinu da ima zlatno dete, a supruga mu je- tu napravi još jedan naklon, poljubivši pritom Lujzi ruku-j ednostavno divna. Sve to beše tako groteskno i Martin ne odoli i reče:
- Stigli smo u nekakav cirkus, čini se. Ti si klovn, zar ne? Uniforma ti je smešna, mora da si jako zabavan. Jedva čekam da počne predstava.
Lakej se namršti, Nikolas i Lujza prekorno odmahivahu glavama, potom Lujza priđe lakeju i nešto mu prošapta, nakon čega ovaj reče:
- Kod nas, gospodine, te budalaštine ne prolaze. A predstava počinje, zbog nje ste ovde, plašim se samo da neće biti možda baš toliko zabavna.
Napokon uđoše, najpre u blještavi hodnik, zatim pravo u ogromnu salu koja beše, na veliko Martinovo čuđenje, ispunjena gledaocima što ih burnim aplauzom pozdraviše čim stupiše u nju. Lakej ih sprovede do prvih redova gde behu upražnjena tri mesta, onda sa zadivljujućom lakoćom spretno skoči na pozornicu.
- Draga publiko, pozdravimo još jednom naše uvažene goste!
Ponovo aplauz, zatim lakej nastavi:
- Jedan od naših gostiju, g. Martin, bivši kontrolor, izrazio je želju da pogleda cirkusku predstavu, tako da smo primorani da izvršimo manje ispravke u današnjem programu.
Bura zvižduka ga prekide, ali on, ne obazirući se previše na to, nastavi:
- Potrebni su nam dobrovoljci!
Nastade velika gužva, više njih dotrča do pozornice, ali lakej reče da će dvoje biti sasvim dovoljno, izabra zatim dve žene i glasno, da nadjača žamor, povika:
- Pogledaj narode ono što više nikad videti nećeš! Samo danas i samo sada- velika predstava po želji naših gostiju, a sve u slavu života, Velikog Hrama i Znaka!
Nastade tišina i napetost publike poraste nakon tih reči. Jedna od izabranih žena, mlađa, priđe drvenoj kutiji kojoj je nedostajala jedna stranica, a što je u međuvremenu dovukoše radnici, a onda uvuče glavu u otvor, očito i napravljenim u tu svrhu. Glava joj beše okrenuta ka publici i ona sa smeškom pogleda Nikolasa, zatim namignu Martinu i kao da htede nešto da mu kaže, ali nemade više vremena za to- glava joj se sada kotrljaše podijumom ostavljajući krvav trag za sobom. Lakej, uzvikujući nešto nerazumljivo, podiže sekiru u vis i praćen oduševljenim poklicima gledališta odgurnu nogom beživotno truplo. Druga žena mu priđe, uze sekiru iz njegovih ruku i srećnog izraza lica poče da liže okrvavljenu oštricu. Onda učini isto što i devojka pre nje. Nakon nekoliko trenutaka i njena glava pade sa treskom, otkotrljavši se do prvih redova u gledalištu.
Martin sve to posmatraše mirno, nije osetio nikakvo uzbuđenje, čak ni kada je shvatio da te žene možda neće, kao u pravoj iluzionističkoj predstavi, ponovo oživeti. Mogli su da rade šta hoće, to nije imalo nikakve veze sa njim. Pogledao je Lujzu, pa Nikolasa- izgledalo je da se dosađuju, nasuprot ostalima u sali, čiji histerični uzvici parahu bubne opne kao žestoka grmljavina.
Za to vreme nekoliko žena užurbano se popeše na podijum i klečeći obrisaše krv, dok su radnici pripremali binu za nešto što bi moglo ličiti na pozorišnu predstavu. Prostrli su tepih,uneli krevet i orman, a onda se brzo izgubili, ustupivši mesto nekakvom starcu i mršavom devojčurku- glumcima- kako mu došapnu Lujza. Lakej objavi gromkim glasom da napokon počinje predstava, davši prethodno neka nerazumljiva uputstva o tome kuda se može izaći na svež vazduh, a da se ne ometaju drugi kojima to nije potrebno. Lujza se nagnu ka Martinu i reče da se to stalno dešava, da neki ljudi imaju slabiji želudac od drugih i da, ako oseti potrebu da izađe vani, samo njoj da znak i ona će ga izvesti napolje. Uhvativši njegov pogled koji je odavao da ne shvata ništa od toga što mu je ispričala, Lujza kratko odmahnu rukom rekavši da će mu uskoro sve biti jasno.
Za to vreme glumci su se razodenuli, uz zgražavanje publike. Starac leže na krevet, potpuno nag i uzviknu nešto što se nije moglo razumeti od sve bučnijih protesta iz gledališta.
Devojka mu priđe bez reči, zatim ga opkorači, sede na njega i njišući bokovima poče teško da uzdiše.
Jedna žena iz zadnjeg reda naglo skoči i držeći ruku na ustima poče da krči sebi put prema izlazu. Negde pred samim vratima poče da povraća, navukavši na sebe gnev nekolicine prisutnih koje je očigledno izbljuvala, zatim se ipak nekako dočepa vrata, istrpivši pri tome nekoliko jakih ćuški.
Martin poče da se znoji i osetivši i sam mučninu panično pogleda Lujzu. Ona ustade, glasno uzviknu da su sada stvarno svi preterali, pozva lakeja i reče da je gotovo i da se predstava mora prekinuti. Tako i bi učinjeno,iako se moglo čuti poneko neslaganje nezadovoljnih pojedinaca. Martina izvedoše napolje, ali ne mogoše da spreče radoznalce da krenu za njima. Magla je još uvek pritiskala ionako sumornu okolinu, tako da kontrolor ne oseti da mu je sada lakše. Iscrpljen, spustio se ne birajući mesto, slučajno to beše na malo zakržljale trave, onda pogledom potraži Lujzu. Umesto nje, priđe mu lakej, prethodno naredivši okupljenima da slede Martinov primer i da i sami posedaju, ali ne suviše daleko, obrazloživši to rečima da je isuviše hladno i da oni, kao dobri domaćini, moraju svojim telima da greju cenjenog gosta. Martin se zbog toga ne pobuni, nije čak reagovao ni kada jedan od njih priđe preblizu i poče da mu hukće u lice i diveći se potom svom postupku, govorio kako je postalo zbilja toplije i da je on time ispunio svoju građansku obavezu, moleći pri tom g. profesora da mu da dozvolu da se udalji.
Čuvši da neko pominje nekakvog profesora, Martin se lecnu i kao da se probudio iz dubokog sna uzviknu:
- Dalje stoko od mene! Šta hoćete i kakav je to tobožnji profesor među vama?
Lakej se nakašlja, pogleda oko sebe kao da traži nečiju podršku i reče:
- Profesor Kaminski, vama na usluzi.
Buran smeh i odobravanje propratiše te reči. Svi ustadoše i u toj novonastaloj gužvi Lujza se odnekud stvori i dovikujući Nikolasa, zagrli lakeja, zamolivši prisutne za malo tišine. Obraćajući se zatim Martinu reče:
- Sve je ispalo tako dobro, dragi. Pomisli samo, profesor Kaminski je ovde, živ i zdrav, i- kao što je obećao- održaće sada predavanje, za tebe izuzetno važno, jer ti si, srećniče, oduzimajući drugima živote stvorio sebi mogućnost povratka i moći ćeš da biraš vreme i mesto novog rođenja, a upravo profesorovo izlaganje će te odvesti na pravi put.
- Nadam se, oče, da se ne ljutiš što smo napravili još jednu šalu na tvoj račun- dodade Nikolas. - Jednostavno smo shvatili da, ako upoznaš profesora u pravom svetlu, nećeš imati poštovanja prema njemu i zato, odlučili smo da napravimo lakrdijaša od njega, a to je, kao što vidimo, bilo ispravno. Od prvog trenutka si ga uvažavao, na svoj budalasti način doduše, ali- činjenica je: poštuješ ga i sada ćeš ga pažljivo saslušati.
- Sve ovo mora da je samo ružan san, shvatio sam napokon- posle kraćeg razmišljanja progovori Martin.
To izazva oprečna mišljenja među prisutnima, jedni povikaše da je to istina, drugi im uzvratiše da su budale ako veruju u to, a kontrolor nastavi:
- San ili ne, nikakvo poštovanje, ni jednog momenta, nisam ukazao tom čovečuljku što se lažno predstavlja jer, profesora Kaminskog lično poznajem, i tvrdim odgovorno da to nije ovaj komedijaš ovde.
- Krupne reči, Martine- umeša se i lakej. - Suviše lako preuzimaš odgovornost za nešto u šta nisi sasvim siguran. Ja sam profesor Kaminski i to će potvrditi svi ovde, nije li tako?
- Tako je! - zaurlaše odmah iz mase.
Neka starica, neugledna i ružna, izdvoji se iz gomile pa priđe Martinu i reče:
- Sinko, moja deca su živa, a profesor Kaminski, ovaj ovde, obećao je da će mi ih uskoro dovesti. A ti tvrdiš da je on nekakav neznanac. To bi značilo da on, ako je tako, ne može dovesti nikoga ovde, pa ni moju decu...
Tu starica zaplaka, izazvavši saučešće onih koji su uspeli da čuju njene tihe reči.
- Ubico! Ubico dece! - reče još starica udarivši ga pri tom po obrazu svojom sasušenom rukom, a onda se ponovo priključi ostalima i smejući se sada veselo, uzviknu još:
- Mnogo je glup, zaista!
- Dakle, to smo rešili, nadam se- više pitajući nego što je bila sigurna da je to stvarno rešeno, reče Lujza.
Martin nemade kud i prihvati to, uz rezervu da je on, verovatno, poznavao nekog drugog Kaminskog, koji je, eto, kakve li slučajnosti, takođe bio profesor. Time je definitivno sve bilo rešeno i profesor napomenu da bi bilo dobro da se nakon svega svi zajedno vrate u salu, gde će, u prijateljskoj atmosferi, on moći da započne svoje izlaganje. To bi sa radošću od sviju prihvaćeno, jer napolju beše sve hladnije i svi potrčaše unutra, bez imalo dostojanstva, ne bi li zauzeli što bolja mesta.
Sačekavši da se svi smeste i umire profesor se značajno nakašlja i započe:
- G. Martin je u pravu, donekle, kada je ustvrdio da je ovo samo san. Ali,iz ovog sna buđenje je nezakonito i samim tim nemoguće. Svi smo mi ovde bili ispraćeni na sličan način, uz žal, plač i bogohulne obrede. Naše misli bile su neznabožačke, naša tela su raspadnuta i sada smo mnogobošci vraćeni veri svojih predaka, zaustavljeni u nečemu što bismo nekada nazivali Vreme. Iz tog očajnog stanja truleži rodila se ideja pravde i jednakosti; najveći među nama proniknuše u tajne koje im omogućiše nesmetano upravljanje sopstvom, odbaciše poslušnost Tvorcima i osnovaše Provincije, Nadleštvo i kao krunu svega- Veliki Hram sa čudesnim Znakom na sebi. Jer, kao što napisano beše u Zakonu i Reči:
- ... i ne dadoše nam tvorci duha plašljivoga, već duha od sile i razboritosti i snažan glas mnogog naroda na nebu se začu: spasenje i slava pripada njima, jer su istiniti i pravedni sudovi njini i u njima se nađe krv proroka i svetih i svih onih što behu zaklani na zemlji, zato veruj u ove reči verne i i stinite, jer ništa od njih neće biti prokleto i nikakva sila ih u moći smrti zadržati neće, i tako u zakazani dan doći će mnogo njih od zemlje i vode sačinjenih i govoriće o silnom carstvu novom, ali uzalud, er ovi slušaše a ne čuše, gledaše a ne videše, da se ispuni sledeće: da znate, dakle, da je ovo poslato mnogobošcima i onima što u sile svetlosti i mraka podjednako veruju i oni će ovo razumeti...
Posle tih reči profesor predahnu, obrisa maramicom čelo i pozva Martina da priđe i objavi svima svoju misiju. Dok je ovaj, uz prisilu, vučen od strane Nikolasa i Lujze prilazio, Kaminski nastavi:
- Tako da, braćo i sestre, među nama dobismo i najvećeg, onog što će otvoriti vrata Hrama, zarad pomirenja neba i zemlje, a žrtvujući sebe i ne nudeći telo svoje kao hranu pacovima i crvima i ne iskupljujući tuđe grehe, lažno, uvlačeći ih u još veće, zarad načela pravde samo i u slavu nas što ostajemo i onih što će tek doći...
Martina za to vreme izneše na pozornicu ali, mimo predviđenog protokola, desi se nešto neobično- naime, Nikolas mu šapnu nešto na uvo i Martin poče da traži po džepovima i izvuče nekakav papirić i pročitavši ga lice mu preblede i on ovako reče:
- Lažni proroče, sada sam sasvim siguran- ti nisi profesor Kaminski, već lakej, verni sluga bogatih i klovn iz pakla. Tvoje reči te odaju, ali imam i pravi dokaz za ove tvrdnje. Pročitaću... ne, Nikolas će pročitati umesto mene ove strašne reči što stoje na ovom parčetu papira.
Nikolas, praveći se nevešt i strašno uzrujan, nevoljno to prihvati, uze papirić i poče da čita:
- Predavanje profesora Kaminskog, zakazano za večeras u Pozorištu Povratka, neće biti održano iz razloga...
Prestade da čita, ne mogavši da nastavi od zaglušujućih zvižduka, a onda Lujza priđe i besnog izraza lica upita:
- Kakve su to sada najnovije gluposti? Mislila sam da smo to rešili. Zašto si pristao to da čitaš uopšte? Zar ne vidiš da je samo zbunjen, što i nije čudno, uzevši u obzir kakva ga strašna iskušenja čekaju...
Onda potapša Martina po obrazu i ohrabri ga da govori. Ovaj zatraži prvo stolicu da sedne, pravdajući to umorom, a kada mu tu želju ispuniše kolebao se trenutak- dva, onda reče:
- Prokleta paščadi iz pakla! Možda je i došao taj dan kada ću morati da prođem kroz vrata Velikog Hrama, možda su i istinite reči ovoga lakeja ali, u jedno sam siguran: nikakvu žrtvu neću podneti za vas, zverinje, niti ću učiniti to zarad takve budalaštine kao što je pomirenje neba i zemlje, učiniću to sopstvenom voljom i zarad sopstvenih, sebičnih ako vam se tako više sviđa, interesa. Načela pravde, milosrđa i jednakosti- u stvarnosti to su načela licemera što ovladaše duhovima drugih, koje nazvaše neprijateljima razumnih, davši sebi za pravo da raspolažu njihovim životima i njihovom sudbinom. S kojim to pravom? Milosrdnim pravom jačeg ili pravom otpadnika božijih? Jer, poznato je, stvorili smo sebi lažnog boga, predali mu moć da odlučuje o našoj krivici, dali mu takvu vlast, kao što je iskupljenje greha i posredovanje kod vrhovnog božanstva, a sve to zarad mirnoće naše savesti- takva detinjasta vera omogućava nam mirno dalje klanje braće, nazivali ih ljudima ili životinjama. Reciklaža, tako rasprostranjena u Provincijama, nije ništa drugo do bezočno ubijanje pripadnika nižih staleža- još jedna izmišljotina i zloupotreba Znaka, tog simbola stradanja Panterinog sina i zašto onda, pitam vas, uopšte i govoriti o nekom uzvišenom cilju, kada smo samo gomila prognanih otpadnika, odbačenih i od tvoraca i od sila pakla... A sada, krvožedni, zatvoriću oči i kada ih otvorim vi ćete nestati, jer ste samo moj san i probudivši se iz njega proteraću vas iz svojih misli, nazad, u ništavilo kojem i pripadate...
Svi zamukoše, jer beše očito, kontrolor je izgubio razum. Profesor to i objavi i poče savetovanje šta učiniti u ovakvoj nemogućoj situaciji. Razni predlozi su se mogli čuti- od toga da nerazumnog treba vratiti u Provincije, pa neka oni tamo vide što im je činiti, do prihvatljivijih ideja- lud ili ne, mora ispuniti i svoju i njihovu sudbinu, dakle u Veliki Hram će morati da uđe, pa makar ga oni na silu tamo uterali.
Za to vreme Martin i dalje držaše oči zatvorene, očekujući da se sve utiša i moleći se u sebi; nakon što mu se pričinilo da je svaka buka prestala, a to je značilo samo jedno- nakaze iz košmara su nestale- otvorio je oči i mogao je da vidi kako svi mirno sede na svojim mestima i zabrinuto ga posmatraju, mogao je da vidi i Lujzu kako plače, Nikolasa- nekako smanjenog, lakeja dok mu preti prstom- mogao je sve to da vidi i još više od toga, samo da je malo duže zadržao svest ali, kupola nad njim se otvori, gusta magla poče da guta sve pred sobom i došavši do njega dobi obličje- postade glava čudovišta, crvenih očiju i krvavog Znaka na čelu, ogromnih vilica što se razjapiše i usana sa kojih se otezahu odvratni crvi i grmljavine sa tih istih usana koja se pretvori u reči: Zašto si me izdao?
Nastaviće se...
by Đelmaš David
