Ernest Hemingvej je bio izuzetno mlad kada je tokom razgovora sa kolegama piscima, mnogim starijim od sebe, odlučio da se pohvali po svaku cenu, "pa kud puklo, da puklo”. Tada je rekao svojim sagovornicima da je u stanju da napiše kompletnu priču u samo šest reči. Jasno je da priča može da sadrži mnogo više reči, ali je moguće izvesti čudo i sa samo šest reči, i to je bila poenta opklade
Niko mu nije poverovao, svi su shvatili to kao trud i želju mladog pisca da se istakne među starijim kolegama. Međutim, kako bi se ismejali mladom Hemingveju, odlučili su da se poigraju, pa su se opkladili da je to neizvodljivo, a svako od njih je uložio po 10 dolara kako bi mu dokazali da je to nemoguće.
Ernest je uzeo salvetu sa stola, i na njoj ispisao šest reči. Nije želeo da pročita naglas, već je to rekao kolegi do sebe da učini umesto njega. Niko nije pročitao naglas, već su se svi „izdodavali” među sobom. Posle nekoliko trenutaka izvinili su se mladoj književnoj uzdanici, pa su jednoglasno izjavili kako je šest reči i više nego dovoljno da se napiše priča. I to dobra priča.
Hemingvejeva priča:
"Na prodaju. Cipelice za bebu. Nenošene".
