Ne znajući

 

Običan sunčan dan drugačiji je od običnog kišnog dana. Sve je bilo tu, kaljav drum, krčme, prodavnica mešovite robe. Zapad je gde sunce zalazi, ali kišni dan nije dao odrediti gde je istok. Da sačekam da se to malo sasuši? Nemoj, idi. Teško mi je ići. Troma maca, stara je, došla mi pred vrata. Gladna si, znam. Na svoj način zahvaljuje mi na hrani koju joj dadoh, predeći i vrteći se oko nogu i kad je pomazih reče mjau i ode. Stara maco, dugo se znamo. Sanjao sam jedan običan san. Kopali su neki ljudi grob. Planina je tamo, pokazah rukom. Kiša se slivala niz oluk potapajući travčice ispod.

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

Pročitaj više...

Misterije, Knut Hamsun

 

Knut Hamsun, norveški pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost

 

Sredinom prošlog leta jedan mali švedski primorski grad bio je pozornica

izvanrednih događaja. Iskrsnu neki stranac, neki čovek po imenu Nagel, čudni i

jedinstveni šarlatan, koji počini čitav niz neobičnih stvari, pa zatim opet

iznenada iščeze kao što je i došao. Toga čoveka je čak jednom posetila i neka

mlada tajanstvena dama, koja je došla bogzna zbog čega i nije se usudila da se u

samom mestu zadrži više od nekoliko časova. Ali ovo nije početak…

 

 

U svojim najpoznatijim romanima Misterije, Glad i Pan, napisanim krajem 19. veka, Hamsun je stvorio jedan novi literarni stil koji uvodi novi tip literarnog junaka - lik otuđenog usamljenika.

 

Misterije, download knjige OVDE

Pročitaj više...

Jesen

Šušnjalo je lišće pod njegovim nogama. Pogledao je iznad. Kao da je kiša sipila. Nedaleko, na kamičku, bio je daždevnjak. Ne tako tromo sišao je na lišće koje je šušnjalo pod njegovim nogama. Zastao je u trenutku i kao i da je i on pogledao iznad, a iznad su bile samo krošnje. Kao da kiša sipi? upita neko nekoga. Ne znam kuda ću, jasno se čulo i pored žubora vode, i jedna grana spade odnekle i zemlja se pomeri i pečurka izviri. U žurbi sam, reče bujična voda, drago mi je što sam vas upoznala, ali biću tu sa vama još neko vreme. Ko te šalje? promoli glavu žućkasta žaba. O, ne znam to, veselo odgovori bujični potok, neprestano praveći ludorije u vidu ponekog vrtloga, poneke ponešene grančice, pomalo kidajući svoje obale odnoseći lišće. Znam ja, jesen te šalje, oglasi se daždevnjak, ali ne znam otkud ja ovde, moje je proleće. Rekla bih, oglasi se pečurka, a znam sve tajne šume, da si samo zbunjen, lepota te ponela. Čudna ste vi družina, dakle lepotom ste doveli i mene? pogleda ih siva zmija. Lišće nije šušnjalo pod njegovim nogama. Gledao je iznad. Kiše nije bilo. To je samo lišće sa krošnji plakalo. Ili on.

GER DUG slajd kratkih, nepoučnih i neestetskih priča

Pročitaj više...